2. • ВЕЛИКИ ТИХИ ОКЕАН ЈЕ НАЈВЕЋИ И НАЈДУБЉИ ОД ЧЕТИРИ ОКЕАНА НА НАШОЈ ПЛАНЕТИ. ЧЕСТО
СЕ НАЗИВА И ПАЦИФИЧКИ ОКЕАН. ОН ПОКРИВА ЈЕДНУ ТРЕЋИНУ ПОВРШИНЕ ПЛАНЕТЕ И ЧИНИ
ПОЛОВИНУ ОТВОРЕНИХ ВОДА НА ЗЕМЉИ.
• ЧЕСТО СЕ ДЕЛИ НА ЈУЖНИ И СЕВЕРНИ ПАЦИФИК, А ЛИНИЈА ДЕЉЕЊА ЈЕ ЕКВАТОРСКА ЛИНИЈА.
ПАЦИФИК ВОДИ ПОРЕКЛО ОД ПОРТУГАЛСКЕ РЕЧИ МИРАН, ТИХ (ОТУДА И НАЗИВ ТИХИ ОКЕАН У
НАШЕМ ЈЕЗИКУ). НАЗИВ МУ ЈЕ ДАО ПОРТУГАЛСКИ МОРЕПЛОВАЦ ФЕРДИНАНД МАГЕЛАН ЈОШ
1520. ГОДИНЕ.
• У ТИХОМ ОКЕАНУ СЕ НАЛАЗЕ И ВЕЛИКА ИЗВОРИШТА НАФТЕ И НЕКИХ МЕТАЛА, ПОСЕБНО УЗ
ОБАЛЕ КИНЕ, КАЛИФОРНИЈЕ, АЉАСКЕ И ИНДОНЕЗИЈЕ.
3. Границе Тихог океана чине: на истоку Северна и Јужна
Америка, на северу Берингов мореуз, на западу Азија,
Малајски архипелаг и Аустралија и на југу Антарктик.
Површина Тихог океана је 165 милијарди квадратних
километара, што је веће од целокупног копна на Земљи.
Просечна дубина океана је 4.280 метара, а највећа
забележена дубина је 11.033 метра.
Ово је и најстарији океан на Земљи. Стене у њему датирају
још од пре 200 милиона година.
4. Назив Атлантис је први употребио Херодот подразумевајући притом океан око тада
познатог света.
Назив потиче од имена титана Атланта (Атласа) који је, према легенди, морао да
леђима да носи небески свод.
Међутим, могуће је да је Атлантик назив добио и по митском континенту који је наводно
у њему постојао - Атлантида.
Некада, у давна времена, иза мореуза "Херкулови стубови" (Гибралтар), забележио је
Платон, простирало се велико острво које се звало Атлантида. Острво је имало
површину око 399.000 квадратних километара, а на њему је живело око 20 милиона
људи. Земља је обиловала топлим изворима, а у шумама су живели слонови и друге
афричке животиње. Плодне равнице биле су испресецане многим каналима, који су
служили као водени путеви за превоз разне робе и пољопривредних производа. О
богатству ове хипотетичне цивилизације говори податак да је њен главни град био
опкољен високим бронзаним зидовима, а дворци, виле и храмови били су прекривени
златом и сребром Од 12.000 па све до 9000. године, Атлантида је господарила тим
делом света, управљајући гигантском медитеранском царевином, која је допирала све
до Египта и Италије. Атланти су се борили за стварање такве државне заједнице у којој
би идеали братства и пријатељства претстављали највеће благо. Али... "једнога
ужасног дана и једне ужасне ноћи", наводи Платон, "Атлатиду је прогутало - море!..."
На висини од око 300 километара астероид је због запаљеног водоника почео да сија
јарко црвеном бојом. За њим се вукао реп запаљених гасова, дугачак око 60
километара. При продору кроз атмосферу, он се распао на мање делове. Два џиновска
дела астероида, сваки тежак од неколико милијарди тона срушила су се у океан,
створивши порториканско удубљење, а мањи делови изроварили су тло у Јужној
Каролини. Ти удари, апокалиптичке снаге, изазвали су експлозију која је захватила
огромну територију. Још два велика комада астероида погодила су Земљину кору на
веома осетљивом месту - у рејону Атлантског гребена - и активирале све вулкане у
његовом ланцу. Стравична катаклизма захватила је Атлантиду и претворила је у
пустош.
5. • ЕВО ЈЕДНЕ ИНТЕРЕСАНТНЕ ПРИЧЕ О СЕВЕРНОМ
ЛЕДЕНОМ ОКЕАНУ : СМАТРА СЕ ДА ЈЕ РЕЗЕРВОАР
ВИРУСА ГРИПА СЕВЕРНИ ЛЕДЕНИ ОКЕАН И ТО
ТАЦНИЈЕ РЕЦЕНО МЕКУСЦИ КОЈИ ЗИВЕ У ЊЕМУ.
• ОВА ПРИЦА СМЕСТЕНА ЈЕ У СЕЗДЕСЕТЕ И
СЕДАМДЕСЕТЕ ГОДИНЕ ПРОСЛОГ ВЕКА ТЕ СУ И
РАЗМИСЉАЊА БИЛА У ОКВИРИМА ОНДАСЊИХ
ЕПИДЕМИОЛОСКИХ КАРАКТЕРИСТИКА ВИРУСА
ГРИПА. НАИМЕ ПРИМЕЦЕНО ЈЕ ДА СУ ВЕЛИКЕ
ЕПИДЕМИЈЕ А ВИРУСА НАСТАЈАЛЕ НА ОСАМ ДО
ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА. НЕКАКО ЈЕ НАПРАВЉЕНА
ПАРАЛЕЛА СА АКТИВНОСТИМА СУНЦЕВИХ ПЕГА И
КОНСТАТОВАНО ДА ЕПИДЕМИЈЕ ПРАТЕ СКОРО У
ГОДИНУ ПОВЕЦАЊЕ АКТИВНОСТИ СУНЦЕВИХ ПЕГА.
ПОЈАВА ТИХ ФЕНОМЕНА НА СУНЦУ УЗРОКУЈЕ ПРИЛИВ
ВЕЦЕ КОЛИЦИНЕ ЕНЕРГИЈЕ НА ЗЕМЉУ, А ТО У
ВОДАМА СЕВЕРНОГ ЛЕДЕНОГ ОКЕАНА УЗРОКУЈЕ
НАРАСТАЊЕ ПОПУЛАЦИЈЕ МЕКУСАЦА ЗА 3-5%, А
САМИМ ТИМ СЕ УВЕЦАВА И УКУПНА БРОЈНОСТ
ВИРУСА. ВИРУС ЈЕ ИНАЦЕ У ТИМ МЕКУСЦИМА
СМЕСТЕН У ЦРЕВНИМ СТРУКТУРАМА. ДАЉЕ ПРИЦА
ИДЕ НА СЛЕДЕЦИ НАЦИН. ПРИОБАЛНЕ ПТИЦЕ КОЈЕ
КОНЗУМИРАЈУ МЕКУСЦЕ ТАКОДЈЕ ГА ПАСИРАЈУ КРОЗ
ЦРЕВНУ СЛУЗОКОЗУ И У НАЈВЕЦЕМ БРОЈУ СЛУЦАЈЕВА
ГА ИЗМЕТОМ ИЗЛУЦУЈУ ВАН У ВОДУ, ТАКО ДА ОН
ПОНОВО ДОСПЕВА МЕКУСЦИМА. ИСТОВРЕМЕНО КОД
ПТИЦА СЕ ДЕЛИМИЦНО ИЗ ЦРЕВНЕ СЛУЗОКОЗЕ СЕЛИ
И У КРВ. ПТИЦЕ СЕ У ХЛАДНИМ МЕСЕЦИМА СЕЛЕ У
ТОПЛИЈЕ КРАЈЕВЕ. ИНДОКИНА И НЕКА ИЗОЛОВАНА
ОСТРВА КРАЈ ОБАЛА ЈУЗНЕ И ЦЕНТРАЛНЕ АМЕРИКЕ.
6.
7.
8.
9. МОРА СУ ДЕЛОВИ ОКЕАНА УЗ ИВИЧНЕ
ДЕЛОВЕ КОПНА, ВИШЕ ИЛИ МАЊЕ
УОКВИРЕНЕ ОСТРВИМА, ОСТРСКИМ
НИЗОВИМА ИЛИ ПОЛУОСТРВИМА.
• 18 % СВЕТСКОГ ОКЕАНА
• ПОДЕЛА – ПРЕМА ПОЛОЖАЈУ У ОДНОСУ НА СУСЕДНО КОПНО:
1. УНУТРАШЊА,
2. ИВИЧНА,
3. МЕЂУОСТРВСКА.
• ПРЕМА ПОЛОЖАЈУ У ОДНОСУ НА КОНТИНЕНТЕ:
1. МЕЂУКОНТИНЕНТАЛНА,
2. УНУТАРКОНТИНЕНЕТАЛНА,.
10. УНУТРАШЊА ИЛИ СРЕДОЗЕМНА
ОКРУЖЕНА КОПНОМ ЈЕДНОГ ИЛИ ВИШЕ
КОНТИНЕНАТА, СА ОКЕАНОМ ИЛИ ДРУГИМ
МОРИМА СУ ПОВЕЗАНИ УСКИМ ВОДЕНИМ
ПРОЛАЗИМА ИЛИ МОРЕУЗИМА.
Средоземно, Јадранско, Црно, Азовско, Балтичко, Црвено
Ивична
се пружају поред ивице
континената, а од океана су
одвојена острвима или
полуострвима.
Јапанско, Источно кинеско, Баренцово,
Лаптевско, Чукотско, Карско, Жуто,
Бофорово, Охотско
Међуострвска
Се налазе унутар великих острвских група.
Банда, Сулавеси, Сулу, Молучко,
Јаванско – између острва
Малајског архипелага.
Међуконтинентална
Смештена између континената
и повезана с океаном преко
једног или више мореуза
Средоземно и Црвено
Унутарконтинентална
Се налазе унутар једног континента
Јадранско, Балтичко, Персијско
11. Име Црвеног мора
Име овог мора не осликава боју воде, премда она није црвена. Оно се мозе односити на
сезонски процват црвене цијано –бактерије Трицходесмиум ерyтхраеум, која цвјета близу
водене поврсине. Неки наводе да се име тице облизњих црвених Хареи Едом планина које
су богате минералима. Едом знаци “румен тен”, а такодје је и алтернатива за хебрејско име
библијског лика, руменог Есауа, брата Јакобовог, као и нацији која је потекла од њега-
Едомита, који представљају алтернативу постанка имена Црвеног мора. Јос једна теза је да
име потице од Химyарита, локалне групе ције име знаци “црвени”.
Ипак, постоји јос једна теорија коју фаворизују неки модерни науцници да се име „црвено”
односи на југ, на исти нацин као сто се име Црног мора односи на сјевер. Темељ ове
теорије је да су неки азијатски језици користили боје да би одредили стране свијета.
Херодот је једном приликом употријебљавао наизмјеницно термине Црвено и Јузно море.
Посљедња теорија предлазе како је море именовано на овај нацин јер се граници са
египатском Пустињом коју су стари египцани звали Дасхрет или „црвена земља”, тако би то
било море црвене земље.
Асоцијација на Црвено море из библијске друге књиге Мојсијеве, Излазак, конкретно на
пролаз кроз Црвено море, иде даље до грцког превода (Септуагинта) ове књиге са
хебрејског на заједницки језик Грка у доба хеленизма, на којем је хебрејски Yам суох сто
знаци Црвено море, је преведено као Ерyтхра Тхаласса (сто знаци Црвено море). Yам супх
је такодје на савременом хебрејском име Црвеног мора.
12. ПОРИЈЕКЛО НАЗИВА "ЦРНО" МОЖДА ПОТЈЕЧЕ ОД
НАЗИВАЊУ СТРАНА СВИЈЕТА ПО БОЈАМА У АНТИЧКО
ДОБА, ПРИ ЧЕМУ ЈЕ ЦРНА ОЗНАЧАВАЛА СЈЕВЕР, А
ЦРВЕНА ЈУГ. ЖУТО ЈЕ МОРЕ ДОБИЛО ИМЕ ПО РИЈЕЦИ
ХУАНГ ХО, КОЈА СЕ УЛИЈЕВА У ЖУТО МОРЕ, А ЗНАЧИ
ЖУТ.
БИЈЕЛО МОРЕ ИЛИ БАЛТИЧКО МОРЕ:
БАЛТИК ДОЛАЗИ ИЗ ИНДОЕУРОПСКОГ КОРИЈЕНА БАЛТ-
КОЈИ ОЗНАЧАВА БИЈЕЛО. ДАКЛЕ, БАЛТИЧКО МОРЕ
ЗНАЧИ БИЈЕЛО МОРЕ.
13.
14. НАЈВЕЋЕ ЈЕ ЈУЖНОКИНЕСКО МОРЕ 3.450.00 КВАДРАТНИХ КИЛОМЕТАРА.
ДРУГО МОРЕ ПО ВЕЛИЧИНИ ЈЕ КАРИПСКО МОРЕ ЧИЈА ПОВРШИНА ИЗНОСИ
2.750.000 КВАДРАТНИХ КИЛОМЕТАРА.
ТРЕЋЕ ПО ВЕЛИЧИНИ ЈЕ СРЕДОЗЕМНО МОРЕ СА ПОВРШИНОМ ОД 2.505.000
КВАДРАТНИХ КИЛОМЕТАРА.
ЧЕТВРТО МОРЕ ПО ВЕЛИЧИНИ ЈЕ БЕРИНГОВО МОРЕ СА ПОВРШИНОМ ОД
2.290.000 КВАДРАТНИХ КИЛОМЕТАРА.
НАЈСЛАНИЈЕ МОРЕ
МРТВО МОРЕ ЈЕ НАЈСЛАНИЈЕ МОРЕ НА СВЕТУ. У ЊЕМУ СЕ НАЛАЗИ ТОЛИКО
РАСТВОРЕНЕ СОЛИ ДА СЕ ЖИВОТ У ЊЕМУ И НИЈЕ МОГАО РАЗВИТИ. ЗАТО ЈЕ И
ДОБИЛО ИМЕ МРТВО МОРЕ.
КАКО СУ НЕКА МОРА ДОБИЛА ИМЕНА
ЦРНО МОРЕ, КОЈЕ СЕ НАЛАЗИ НА РАЗМЕЂИ ЕВРОПЕ И АЗИЈЕ, САДРЖИ У СЕБИ
ВЕЛИКУ КОЛИЧИНУ ЈЕДНОГ ГАСА, ПОЗНАТОГ ПОД ИМЕНОМ ВОДОНИКСУЛФИД,
КОЈИ ДНО ОВОГ МОРА ЧИНИ ЦРНИМ.
МРТВО МОРЕ ДОБИЛО ЈЕ ИМЕ ПО ТОМЕ ШТО У ЊЕМУ, ОСИМ НЕКОЛИКО ВРСТА
БИЉАКА, НЕМА НИ РИБА НИТИ ДРУГИХ ОБЛИКА ЖИВОТА. ВОДА У ТОМ МОРУ
ИЗУЗЕТНО ЈЕ СЛАНА, ПА ЖИВИ СВЕТ У ЊЕМУ НЕ МОЖЕ ДА ОПСТАНЕ.
ЦРВЕНО МОРЕ ИМА ТАКВО ИМЕ ЗБОГ КОРАЛНИХ СПРУДОВА, МОРСКЕ ТРАВЕ И
СИЋУШНИХ МОРСКИХ ЖИВОТИЊИЦА, ШТО МУ ДАЈЕ ЦРВЕНУ БОЈУ.
БЕЛО МОРЕ, НА СЕВЕРУ РУСИЈЕ, ТОКОМ ВЕЋЕГ ДЕЛА ГОДИНЕ ПОКРИВНО ЈЕ
СНЕГОМ И ЛЕДОМ.
ЖУТО МОРЕ НАЗВАНО ЈЕ ТАКО ЗБОГ ЖУТОГ МУЉА И БЛАТА, ШТО МУ НАНОСЕ
РЕКЕ КОЈЕ СЕ УЛИВАЈУ У ЊЕГА.
17. Температура морске воде
• Зависи о Сунчеве инсолације
На дубони од 1 м,
Сунчево зрачење је слабије
неколико пута него на
површини
Температуре воде се приказује на
картама хидроизотерми
Екваторијална клима у просеку 27–28°C;
Суптропске ширине 20 – 23°C;
Умерене ширине 6 – 11°C;
Поларне области – негативне вредности,
мора су залеђена.
• Велики утицај на температуру морске
воде имају морске струје (топла Голфска,
Курошио
Лабрадорска;хладне Бенгуалска,
Хумболтова, Ојашио).
С променом
географске
ширине, смањује
се од екваторских
према поларним
областима.
18. Просечна температура воде Светског океана 17,5°C.
Најтоплији је Тихи океан 19,4°C,
Индијски океан 17,3°C,
Атлански океан 16,5°C i
Северни ледени океан 0,75°C.
Највиша температура у току да на је
између 14 i 15 часова.
19. Провидност
●Мери се помућу Секијевог котура.
• Дубина на којој се котур изгуби из вида и на којој
●Највећа провидност је у Веделовом мору – 90 m
и у Сарагасовом мору – више од 66,5 m.
се поново угледа при издизању, саберу се и поделе са два.
● U Jadranu je 33m.
Највећу провидност
имају тропска и
суптропска мора 50 -
70 м, боја је
модроплава. Та мора су
сиромашна
планктоном, а хладна,
субполарна мора
богата су планктоном и
провидност им се
смањује на 8-10 м
(Бело море).
20. Црвено море има повремено црвенкасту боју, која потиче од једне врсте алги, које у
одређено доба године попримају јаркоцрвену боју.
Црно море – назив потиче од некада честих бродолома, које су у црно завијале
породице морнара и по тмурним облацима поред обале.
Жуто море – по боји муља које га засипају реке Хоангхо и Јанцекјанг.
Бело море је добило име по белим мантијама руских калуђера из манастира на
обали мора.
21. Боја
Зависи од чистоће морске воде.
Под дејством Сунчеве светлости при наиласку на честице,које лебде у води
највише се растурају плави крактоталасни зраци Сунчевог спектра.
Постоје изузеци: Жуто море, Црвено море, …
Боја зависи од његове дубине, боје морског дна, чистоће воде,тј.
Садржај неорганских и органских материја,присуство планктона...
Због продирања сунчевих зрака у морске дубине и њиховог
расипања, мора имају плавичасту и зеленкасту боју.
На ушћима великих река –
Парана, Меконг, Јанцекјанг и
Хоангхо, услед велике
количине наносног
материјала, морска вода је
жуто – мрке боје.
Топла, дубока и слана мора
имају изразиту плаву боју, а
хладна, плитка и мања слана
22. Светлуцање мора
Потиче од светлећих бактерија и ова појава је
типична за тропска мора.
Сматрају још да је у вези са поремећајима у
земљином магнетном пољу.
23. Салинитет
●
●
Салинтет је садржај соли у грамима
у једном килограму морске воде.
Изражава се у промилима.
Представља се на КАРТАМА ИЗОХАЛИНА.
Просечни салинитет Светског мора износи 35‰.
Највише има хлорида, затим сулфата...
Зависи од испаравања и притицања слатке воде(од падавина, притока и
отапања леда).
Што је веће испаравање, вода је сланија.
На салинитет утичу и приливи слатке воде
(падавине, притоке ...).
Просечан салинитет Светског мора износи 35 промила, што значи да се у 1 кг
воде налази 35 грама соли.
Највећи салинитет је у суптропским областима Атлантика, преко 37‰.
Најмањи салинитет на екватору 32 – 34‰.
Средоземно – Јадранско море 37-38‰.
Највећи салинитет у Црвеном мору,залив Акаба више од 42 ‰, услед великог
испаравања и незнатног притицања слатке воде.
Салинитет се смањује према екваторијалним ширинама, због повећања
падавина.
Најмањи салинитет имају мора на већој географској ширини, услед малог
испаравања и великог притицања слатке воде – у средишњем делу Балтичког
мора 6 – 8 промила.
24. Лед у мору
Прво се појаве ледени кристали, који се
временом претворе у ледену кашу.
Она затим прелази у колачасти лед –
санте 30-50 цм пречника.
Спајањем настаје ледени покривач и он
на отвореном мору под утицајем ветра
прска и тако настају ледене санте.
Ако им је пречник већи од 50м онда су то ледена
поља.
25. Ледници Ледници су комади леда одломљени од ледника,који се спуштају у море.
На северној полулопти су пореклом са Гренланда,а на јужној са Антарктиде.
26.
27. КРЕТАЊА МОРСКЕ ВОДЕ ВОДЕ СВЕТСКОГ МОРА КРЕЋУ СЕ У ВИДУ- ТАЛАСА,
ПЛИМЕ И ОСЕКЕ И МОРСКИХ СТРУЈА.
Таласи настају најчешће под утицајем ветрова, али и од подморских земљотреса и
вулканских ерупција. Висина зависи од јачине ветра и величине заталасане површине.
У Средоземном мору се јављају таласси висене до 9 м, а у Атланском океану до 20 м.
Цунами је морски талас велике дужине и висине
који настаје при подморским земљотресима,
вулканским ерупцијама и другим померањима
морског тла. Брзина му је веома велика и
износи 50-1.000 км на сат. Има велику
рушилачку моћ и у приобалним пределима може
изазвати катастрофална разарања.
28. Плима и осека су наизменична подизања нивоа мора
која настају под утицајем сила теже Месеца и Сунца,
што се може запазити само на обалама. Плима и осека
правилно се смењују по два пута у току 24 часа (после
сваких шест сати и 12,5 минута), због чега се још
називају и морске мене.
Издизањем нивоа мора и надирањем воде на
копно настаје плима. Осека представља спуштање
нивоа мора и повлачење воде са обале. Висинска
разлика између нивоа мора за време плиме и за
време осеке је различита и износи од 10 цм до
преко 20 м. Највећа разлика је у заливима широко
отвореним према пучини (на пример, 21м у заливу
Фанди у Канади и 17 м на западним обалама
Велике Британије).
Прва електрана која користи енергију плиме и
осеке изграђена је 1966. године у Француској,
тако што је залив на ушћу реке Ранс преграђен
браном.
За време плиме вода пуни језеро иза бране и
покреће турбине које производе електричну
енергију.
За време осеке језеро се празни и вода која се
повлачи поново покреће турбине електране.
29. Морске струје су хоризонтална кретања морске воде
у виду огромних„река без обала".
—-► топле морске струје —► хладне морске струје
30. Ширина морских струја износи више десетина, па и
стотина километара, а дубина 200-300 м. Струје
настају под утицајем сталних ветрова, а периодични
ветрови могу мењати њихов правац. По температури
воде, деле се на топле и хладне. Топле струје крећу
се од екваторских области, тј. нижих географских
ширина, према половима, па у том смеру носе
велике количине топле воде. Хладне струје крећу се
од виших географских ширина према екваторским
пределима.
Најпознатија топла морска струја је Голфска у
Атлантском океану. Она настаје у Мексичком заливу
и тече поред источне обале Северне Америке до 40°
северне географске ширине, а потом скреће на
североисток. Код Британских острва струја се рачва
у три крака. Највећи крактече према североистоку
поред Скандинавије и завршава се у Северном
леденом океану. Захваљујући њему, југозападни део
Баренцовог мора зими се не леди (Мурмански
залив). Размисли о примерима утицаја мора на
климу, становништво и привреду.
Хладне морске струје које теку преко топле воде
тропских мора спречавају кондензацију водене
паре и излучивање падавина. То доводи до
настанка приморских пустиња, као што су
Атакама у Јужној Америци (под утицајем
Хумболтове струје) и Намиб у Африци (под
утицајем Бенгуелске струје). Оне спадају у
најсушније области на Земљи иако се налазе на
самој обали океана.
Намиб - пустиња на обали мора
31. Пример далматинског типа обале
у Хрватској, где се острва и
полуострва пружају паралелно с
обалом у смеру северозапад-
југоисток
Хоризонтална разуђеностје одступање обале од
праве линије. Велику разуђеност имају грчка,
хрватска, норвешка, чилеанска и канадска
обала.
Облици разуђености обале који настају залажењем
мора у копно или копна у море јесу: заливи,
мореузи, земљоузи, полуострва и острва.
Заливи су делови океана или мора који дубље
залазе у копно. Постоји више типова залива, као што
су: фјордови, естуари и ријаси.
32. Фјордови сууски, дугачки и вијугави заливи стрмих
и високих обала који дубоко залазе у копно. Највише
их је на Скандинавском полуострву (Норвешка), које
је за време леденог доба било покривено ледницима
који су се спуштали ка мору. Када су се због
промене климе ледници отопили, у потопљене
ледничке долине продрла је морска вода и
формирала заливе. Осим за Скандинавију, фјордови
су специфични и за друге приморске области
северно од 50° северне географске ширине (северни
делови Северне Америке) и јужно од 45° јужне
географске ширине (југозападни део Јужне
Америке).
Естуари су левкасти заливи широко отворени према
мору. Настали су потапањем речног ушћа, на
местима на којима се копно у прошлости полако
спуштало и тонуло. Када се копно спустило, море је
поплавило ниже делове копна и у њега се дубље
увукло долинама река. Највећи естуари формирани
су на ушћима Лоаре, Сене, Темзе, Лабе, Паране и
других река.
Естуар реке Темзе с покретном браном која
штити Лондон од високих плимских таласа
Фјорд у Норвешкој
33. Ријаси представљају потопљене делове речних
долина.
Настали су на брдовитим морским обалама, на
местима где се речне долине налазе између
планинских венаца које обала пресеца готово под
правим углом. Ријаса највише има у северозападној
Шпанији, југозападној Ирској, јужној Кини, поред
источних обала Аустралије.
Гибралтар
Суецки канал
Мореузи (теснаци) јесу уски водени пролази
измеђудва океана или мора, који раздвајају два копна.
Најпознатији су: Гибралтар, Босфор, Дарданели и
други.
Узани делови копна који спајају веће копнене
површине и раздвајају два мора или делове једног
мора називају се земљоузи. Прокопавањем
земљоуза настали су вештачки морски канали
(Коринтски, Суецки, Панамски) који имају велики
значај у светском поморском саобраћају.
34. Гибралтарски мореуз - ширине 14 км, спаја
Атлантски океан и Средоземно море, а раздваја
Европу од Африке. Босфор и Дарданели спајају Црно
и Егејско море (између се налази Мраморно море), а
раздвајају Европу од Азије. Широки и дугачки
мореузи називају се морски канали (канал Ла Манш
одваја Велику Британију од европског копна).
Суецки канал, један од најпрометнијих
морских путева на свету, пуштен је у саобраћај
1869. године.
Тај канал, дужине 163 кш, представља пречицу у
поморском саобраћају између Северне Америке и
Европе и Блиског истока, јужне Азије, источне
Африке и Океаније. Канал нема ниједну брану јер
Суецки залив има приближно исти ниво воде као
Средоземно море.
35. Полуострва су делови копна који дубље залазе у
мора, па их вода окружује с три стране, а на
четвртој су спојени с копном. Највећа полуострва на
Земљи су Арабијско (око три милиона км2) и
Лабрадор (1,3 милиона км2).
Острва су делови копна окружени са свих страна
водама океана, мора, језера и река. Групе острва
називају се архипелази (Малајски архипелаг,
Егејски архипелаг и други).
Острва се деле на континентална и океанска.
Континентална острва била су у прошлости
саставни део континената, због чега се налазе у
њиховој близини. Настала су раседањем, спуштањем
и потапањем нижих делова копна, али и услед
издизања нивоа Светског мора. Највећа
континентална острва су: Гренланд, Борнео,
Мадагаскар и друга.
Флорида
36. Острво
Површина
(у км2)
Континент Држава
Гренланд 2.131.000 С. Америка Данска
Нова Гвинеја 786.000 Азија - Океанија
Индонезија, Папуа Нова
Гвинеја
Борнео 748.000 Азија
Индонезија, Малезија,
Брунеј
Мадагаскар 587.000 Африка Мадагаскар
Бафиново острво 507.000 С. Америка Канада
Суматра 443.000 Азија Индонезија
Хоншу 226.000 Азија Јапан
Викторија 217.000 С. Америка Канада
Велика Британија 209.000 Европа Уједињено Краљевство
Елзмир 196.000 С. Америка Канада
Највећа острва света
37. Вештачко
острво у
облику
палме у
Уједињеним
Арапским
Емиратима
(Дубаи)
Далеко од морске обале налазе се океанска острва
која су вулканског или коралног порекла. Вулканска
острва настала су ерупцијама подморских вулкана
(Хаваји, Липарска острва, Санторини итд.). Корална
острва настала Су од корала који живе у тропским
морима.
Вулканско острво
Стромболи у групи
Липарских острва у
Италији
Малдиви – корална
острва у Индијском
океану
38. Суочени са оскудицом грађевинског простора, Јапанци
су први почели да граде вештачка острва. Неколико
таквих острва постоји у токијској луци, два код града
Кобеа, а код Осаке на вештачком острву налази се
аеродром.Та острва граде се тако што се плићаци
зидом одвајају од мора и затим засипају камењем и
земљом. Слични пројекти у плану су и у другим
деловима света, укључујући и Балтичко и Средоземно
море. По таквим објектима чувени су Уједињени
Арапски Емирати, где се граде луксузна вештачка
острва у облику палми.
39. Подземне воде
Копнене воде обухватају све воде на
копну.
Углавном су слатке и деле се на
подземне и површинске.
Површинске воде се стално или
повремено налазе на Земљиној
површини.То су: реке, повремени
водотоци, језера, акумулације, мочваре,
ледници и снежни покривач.
40. Подземне воде
Подземне воде чине највећи део копнених вода. Налазе се у горњим слојевима
Земљине коре, у порама, пукотинама и шупљинама стена, као и у растреситом
површинском покривачу.
Оне су настале претежно упијањем и понирањем атмосферске воде. Када
стигне до водонепропустивог слоја стена, атмосферска вода се нагомилава и
испуњава шупљине у песку, шљунку и другим стенама.
Тако формиран слој подземне воде назива се издан.
41. Захваљујући изданима, живот је могућ у
многим сушним деловима света. За
разлику од површинске, подземна вода
мање је изложена загађењу и често се
јавља на местима где нема река. Она се
споро обнавља. Ако се бунари
прекомерно користе, ниво издани у
њима опада. У јужној Индији само у
току једне године ниво воде у
бунарима опао је за 25 ш. Аустралијски
пољопривредници сваке године
суочавају се са истим проблемом у
Великом артешком басену, огромној
Подземна вода заробљена измеђудва вододржива
слоја стена назива се артешка издан. Она има велики
значај у сушним пределима, а до ње се долази
бушењем врло дубоких бунара - артешких бунара, из
којих вода под притиском избија у виду водоскока.
Доња граница издани је стална и њу чине
непропустиви слојеви компактне стене и глина. Горња
граница издани се колеба: диже се ближе површини
или се спушта у веће дубине. Управо зато што је
горњи ниво издани променљив, често се каже да
издан има дно, али да нема„кров". У кишним
периодима и током отапања снега, издан је богата
водом, док се у сушном периоду ниво издани спушта.
Вода у издани је повезана и креће се гравитационо у
правцу нагиба водонепропустивог слоја (вододрживе
подлоге).
растресит слој непропустив слој
Артешка
издан
42. • Извор је место на коме подземна вода избија на
површину.
• Извори се најчешће јављају на странама планина и
долина. Бунари се копају до доњег нивоа издани ради
коришћења изданске воде.
Постоји више типова извора, а најважнији су:
• врела,
• минерални извори и
• гејзири.
43. • Врела су јаки крашки извори. Јављају се у кречњачким
пределима, на местима где подземни канали и пукотине
којима се крећу подземни токови, избијају на површину.
• Најчешће избијају испод кречњачких одсека, у подножју
планинских страна и речних долина.
• Врела су назив добила по томе што вода избија под
притиском, као да ври. Од врела често настају велике реке
као што су Босна, Уна, Купа, Вардар, Млава и друге.
44. • Минерални извори су места где избија подземна (минерална) вода,
богата раствореним минералним материјама које јој дају специфичан
укус и мирис и често лековита својства.
• Топли или термални извори јављају се на местима где вода долази из великих дубина. Највишу
температуру воде у Србији имају извори у Врањској бањи (92 °С).
• Термални извори богати раствореним минералима називају се термоминерални извори. Ако се
њихова вода користи за пиће и купање ради лечења, око таквих извора настају природна
лечилишта - бање. Србија је богата минералним, термалним и термоминералним изворима, који
представљају значајан природни ресурс.
45. Гејзири или гејзери јесу извори који периодично избацују
водоскоке вреле воде или паре. Распрострањени су у областима
где постоји или је недавно завршена вулканска активност
(Исланд, Нови Зеланд, Камчатка, Северна Америка).
Националном парку Јелоустон у САД могу се
видети неки од најспектакуларнијих гејзира
на свету. Најпознатији је гејзир Олд
Фејтфул, који сваких 45- 110 минута
избацује млаз вреле воде до 50 м висине.
Бројни гејзири и извори вреле воде указују на
то да се у Јелоустону пре око 600.000 година
догодила снажна вулканска ерупција. Око 6
км испод Јелоустона налази се шупљина
испуњена магмом, која представља извор
46. Реке
• Отицањем воде по површини настају водотоци.
• Према присуству воде у кориту, водотоци могу бити
стални, периодични и повремени.
• Ако је притицање воде у кориту веће од
испаравања и понирања, тада
настају стални водотоци.
47. • У пределима с периодским
падавинама формирају се
периодични водотоци, који у
сушној сезони потпуно или
делимично пресуше.
• Повремени водотоци
карактеристични су за пустиње,
где вода само при ретким
падавинама пљусковитог
карактера испуни сува речна
корита (тзв. уади у Африци и
крикови у Аустралији).
48. Вода у свим водотоцима
потиче:
• од подземне воде,
• падавина и
• од отапања снега и леда.
• Према количини воде,
разликују се потоци и
реке. Поток настаје
спајањем више мањих
водотокова (поточића) или
из јачег извора.
49. • Река је већи водени току
кориту којеје сама издубила.
• Код сваке реке разликују се
два елемента: водена маса и
корито којим се вода креће.
• Реке обично настају од више
извора и изворишних кракова.
• Место где почиње водени ток
назива се извориште или
извор, а сви изворишни краци
чине изворишну челенку.
50. • Извориште реке може да буде и језеро (Бојана, Лим),
мочвара, јако крашко врело и завршетак ледника
(Рона).
• Поједине реке настају спајањем два водотока и тада
се њиховим почетком сматра место спајања река (на
пример, Дрина, која настаје спајањем Пиве и Таре
код Шћепан Поља, и Велика Морава, која настаје од
Јужне и Западне Мораве код Сталаћа).
51. • Место где се река завршава, где се улива
у другу реку, језеро или море, назива се
ушће.
• Према облику, ушћа могу бити нормална,
делтаста и естуарска.
• Нормално или обично ушће јесте оно
чије се корито при ушћу у другу реку,
језеро или море не проширује.
Ушће реке Мајале у
Лимпопо у Боцвани -
Африка
52. • Делта је тип ушћа где се река рачва у више
рукаваца и таложи велику количину наносног
материјала.
• Настаје код река чије корито има мали пад у свом
доњем току и где нема јаких морских струја које
би однеле донет речни материјал.
• С временом се материјал таложи и диже изнад
нивоа мора и реке, па се река рачва у више
рукаваца.
• Услед наношења материјала, делта се
продужава, а копно шири на рачун мора или
језера.
• По разгранатим делтама познате су реке:
Волга, Брамапутра, Нигер, Дунав, Нил,
Мисисипи и друге.
Река Мисисипи
формира једну од
највећих делти на
свету
53. Реке могу бити планинске и
равничарске.
• Планинске реке карактеришу брз
ток, уске долине и велики
хидроенергетски потенцијал. На
стрмим прегибима у речним
коритима настају бројни брзаци и
водопади.
• Равничарске реке имају спор ток и
широко и плитко корито благог пада,
због чега је код њих бочна ерозија
јача од вертикалне. Због тога
равничарске реке често кривудају и
формирају меандре, тј. окуке у свом
кориту. Меандри се често јављају у
доњим токовима великих река.
Равничарска река са меандрима у Немачк
Планинска и равничарска река
54. Речни систем чини главна река са
свим притокама. Главна река је она у
коју се уливају мање реке, тј. њене
притоке.
Речни систем носи назив по главној
реци која је најдужа или најбогатија
водом. Највеће речне системе на свету
имају Амазон у Јужној Америци, Конго
у Африци и Мисисипи у Северној
Америци.
55. Слив је територија с које сва вода
(кишница и снежница) отиче у једну
реку, језеро, море или океан.
То значи да се може издвојити слив
реке, слив језера, слив мора или слив
океана. Амазон има највећи речни слив
на свету.
Линија која одваја два суседна слива
назива се развође.
У планинским пределима развођа су
јасно одређена и представљена
планинским венцима, гребенима и
косама. Међутим, у равницама, где нема
узвишења, у мочварним пределима и у
кречњаку с подземним токовима,
развођа се не могу лако одредити.
Таква развођз називамо неодређеним.
56. Због хидролошких карактеристика
кречњака, у кречњачким теренима
не постоји поклапање слива
омеђеног развођем на површини
са стварним сливом подземног
речног система. У тим теренима
постоји посебан тип река -
понорнице.
Оне обично извиру на једном крају
крашког поља, а на другом пониру
и даље теку подземно.
Требишњица у Поповом пољу
(Босна и Херцеговина) најдужа је
понорница на свету - 97 км.
Подземни речни ток у крашкој
области Нове Гвинеје
57. Све реке које се налазе у границама неке територије, у
географској регији, држави или на континенту, чине речну
мрежу.
Њен основни показатељје густина сталних водених токова,
тј. густина речне мреже.
Она представља однос укупне дужине свих река на некој
територији и њене површине. Обично се изражава у км/км2.
Густина речне мреже зависи од геолошке грађе, рељефа
дате територије, количине и режима падавина, особина
земљишта и биљног покривача. Највећу густину речне
мреже имају планински предели богати падавинама и
изграђени од непропустивих стена, а најмању пустињске
области.
58. Водом најбогатија река на свету јесте Амазон у Јужној
Америци. Том реком тече 20% целокупне речне воде на
Земљи, што је пет пута више од најближег пратиоца,
афричке реке Конго. Бројне притоке, свакодневне кише и
ледници с Анда дају Амазону огромну количину воде.
Амазон је џиновска река. Око 1.600 км од ушћа његова
ширина износи око 16 км. Река тече таквом силином да
нема делту; уместо тога Амазон се улива у Атлантски
океан у виду огромног естуаракоји подсећа на
мање море, јер се с једне обале реке не види супротна
обала.
59. Река
Дужина
(км)
Површина слива
(км2)
Просечан протицај
(м3/сек)
Континен
т
Нил 6.650 2.349.000 5.100 Африка
Амазон 6.400 6.915.000 209.000
Ј.
Америка
Јангцекјанг 6.300 1.800.000 31.900 Азија
Мисисипи 6.270 2.980.000 16.200
С.
Америка
Јенисеј 5.530 2.580.000 19.600 Азија
Хоангхо 5.460 750.000 2.100 Азија
Об 5.410 2.990.000 12.800 Азија ,
Парана - Ла
Плата
4.880 2.580.000 18.000
Ј.
Америка
Конго 4.700 3.680.000 41.800 Африка
Амур 4.440 1.850.000 11.400 Азија
60. Пад реке је висинска разлика између њеног
изворишта и ушћа или између било која два
места на њеном току.
Водостај је висина воде у речном кориту у
односу на неку условну хоризонталну
површину. Он се мери помоћу водомерне
летве и изражава се у спл. Поплаве, тј.
изливање река из корита, дешавају се при
највишем водостају.
61. Током године кроз корито реке
протиче различита количина
воде. Протицај је количина воде
изражена у кубним метрима која
протекне реком у једној секунди
на било ком делу њеног тока.
Протицај зависи од падавина,
састава тла, рељефа, биљног
локривача и величине слива
(просечан протицај Дунава на
ушћу износи 7.130 м3/сек, а
Амазона 209.000 м3сек).
Хидроелектрана на Дрини
62. Језера
Језера су већа или мања
удубљења на копну испуњена
водом. Она чине приближно 1,7%
површине копна, што одговара
површини Средоземног мора. Тачан
број језера се не зна, али их само у
Финској има више од 100.000
(Земља хиљаду језера).
Елементи језера су језерски басен
и водена маса која га испуњава.
63. Језеро Површина (км2) Континент
Каспијско 371.000 Европа - Азија
Мичиген - Хјурон 118.000 С. Америка
Горње 82.000 С. Америка
Викторија 69.000 Африка
Тангањика 32.900 Африка
Бајкалско 31.500 Азија
Велико Медвеђе 31.100 С. Америка
Малави 30.000 Африка
Велико Ропско 28.900 С. Америка
Ири 25.700 С. Америка
64. Језеро Титикака је
највише пловно
језеро на свету.
Налази се на 3.812 м
надморске висине, у
Јужној Америци, у
Андима, на граници
Боливије и Перуа.
66. Језера добијају воду од падавина, подземних вода и река.
Већина језера има притоку или више њих и отоку, која из њих истиче.
Највеће европско језеро је Ладога у Русији - 18.400 км2.
То језеро прима неколико већих притока и има једну отоку, реку Неву.
Језера без отока воду губе само испаравањем (на пример, Каспијско
језеро). Ниво воде у неким језерима је нижи од нивоа мора
(депресије). Ако је површина језера изнад, а дно басена испод нивоа
мора, то су криптодепресије.
Вода у језерима најчешће је слатка. У областима где је испаравање
веће од притицања слатке воде, језерска вода може да садржи већу
количину растворених соли. То су слана језера. Такво је, на пример,
језеро Мртво море, чији салинитет износи 286%о. Највећи салинитет
има плитко језеро Туз у централној Анатолији у Турској (324%о).
67. Мртво море на Блиском истоку спада међу
најсланија језера на свету. Због тога у њему живот
скоро да и не постоји, по чему је и добило име.
Међутим, слана вода Мртвог мора је лековита.
При изласку из воде, тело купача прекривено је
дебелим слојем соли која благотворно делује на
кожу. Због велике густине слане воде, на Мртвом
мору немогуће је потонути, а купачи лебде на
површини. Водена површина тог језера налази се
на -423 м надморске висине, што представља
најнижи део копна на Земљи.
68. По начину постанка басена, језера се деле на природна и
вештачка. Басени природних језера настају природним
процесима и она могу бити тектонска, ледничка,
вулканска, крашка, речна, еолска и друга.
69. Тектонска језера настају различитим тектонским
процесима и испуњавају котлине које су настале
спуштањем Земљине коре дуж раседа. То су
обично велика и дубока језера. Највећа тектонска
језера на светујесу: Бајкалско у Азији, Викторија и
Тангањика у Африци, Велика језера у Северној
Америци (Горње, Хјурон, Мичиген, Ири и
Онтарио), Охридско и Преспанско језеро на
Балканском полуострву и друга.
70. Ледничка језера испуњавају удубљења настала ерозивним или акумулативним
радом ледника. Језера која су формирана у удубљењима некадашњих циркова и
валова (ледничке долине) јесу ледничка ерозивна језера За разлику од њих,
ледничка акумулативна језера настају на местима таложења моренског материјала
и затворена су чеоном мореном.
Ледничка језера налазе се на високим планинама (Алпи,
Кавказ, Кордиљери, Анди, Дурмитор, Проклетије, Шар-планина, Бјеласица). Позната
ледничка језера су: Гарда, Мађоре, Комо, Нојшателско, Боденско, Бледско и
Бохињско на Алпима, Мало и Велико Црно језеро на Дурмитору, Биоградско на
Бјеласици, Плавско између Проклетија и Виситора и бројна друга.
Црно језеро на Дурмитору
71. Вулканска језера настају када се кратери угашених
вулкана испуне водом или када изливена лава прегради
речни ток. Позната су и под називом кратерска језера.
Таквих језера има у Италији, Јапану, САД, на Камчатки,
Исланду и другим местима.
72. Крашка језера настала су
испуњавањем крашких удубљења
водом. Веома су распрострањена на
Балканском полуострву, нарочито у
приморју и у области Динарских
планина. Позната крашка језера на
Балканском полуострвује су
Скадарско језеро и Плитвичка
језера.
73. Речна језера или мртваје представљају
напуштене делове речних корита.Тих
језера има поред свих већих
равничарских река: Дунава, Тисе, Саве,
Велике Мораве. Она се код нас називају
баре, иако то по постанку нису
(Обедска бара, Царска бара).
Вода речних језера обнавља се за време
изливања река.
74. Еолска језера настају у областима где
дувају јаки стални ветрови и где је
површински слој тла изграђен од
растреситог материјала - песка или
леса. Радом ветра формирају се
међудинска удубљења која испуњава
вода. Та језера карактеристична су за
пустиње, а има их и у умереним
ширинама. Највеће еолско језеро у
Србији је Палићко код Суботице.
75. Вештачка језера настају преграђивањем
речних токова бранама, углавном због
производње електричне енергије,
наводњавања и водоснабдевања.
Језера имају велики привредни значај.
Језерска вода користи се за наводњавање,
снабдевање насеља и индустрије водом,
покретање турбина у хидроелектранама,
добијање соли, одмор, рекреацију,
риболов, саобраћај и друго.
76. Језера се с временом исушују или засипају,
зарастају барским биљем и прерастају у
мочваре. Мочваре су делови копна за које су
карактеристични стална и велика влажност,
специфично растиње и слој тресета. Осим
зарастањем језера, мочваре могу настати и
издизањем нивоа подземних вода у
равничарским пределима, изливањем река
или акумулацијом падавинских вода на
вододрживој основи. Најпознатије мочваре на
свету јесу Еверглејдс у Северној Америци,
Пантанал у Јужној. Америци и Суд у Африци.
77. ЛЕДНИК ПРЕДСТАВЉА
ПОКРЕТНУ МАСУ ЛЕДА, ТЈ.
ЛЕДЕНУ РЕКУ КОЈА НАСТАЈЕ
ИЗНАД СНЕЖНЕ ГРАНИЦЕ, НА
МЕСТИМА ГДЕ СЕ
СНЕГ НЕ ТОПИ ВЕЋ СЕ ТАЛОЖИ
ГОДИНАМА. ПОД ТЕЖИНОМ ЛЕДЕНЕ
МАСЕ, ЛЕДНИК СЕ КРЕЋЕ И НА
СВОМ ПУТУ ДРОБИ И ПОТИСКУЈЕ
КОМАДЕ СТЕНА. ЗБОГ СВОГ
РАЗОРНОГ УТИЦАЈА, ЛЕДНИК СЕ
СМАТРА НАЈВЕЋОМ ЕРОЗИВНОМ
СИЛОМ ПРИРОДЕ.
78. Укупна површина ледника у свету износи око
16 милиона км2 (11% површине копна). У леду
и снегу заробљено је око 70% резерви слатке
воде на Земљи, због чега ће они у будућности
имати велики значај као извор воде за
водоснабдевање. Многе реке у свету хране се
отапањем снега и леда (снежница и сочница).
79. Када би се целокупна маса леда на Земљи
отопила, ниво Светског мора подигао би се за
око 60 м, чиме би било угрожено постојање
многих приобалних милионских градова. Од
укупне количине воде на Земљи, у облику
снега и леда везано је само 1,7%.
80. Размештај леда на нашој планет
14 % Артик
2% високе планине
84 % Антартик
81. На Аљасци се снежна граница се налази у
нивоу мора
