O podršci inovacijama i podršci realizacie konkretnih inicijativa u regionu

1. B&F online
Inovacije kao ključ za izlazak Srbije iz zamke
usporenog rasta: Šraf za pod glavu
Kategorija Fokus | Autor Redakcija BIF
Uvoz tehnologije i prodaja jeftine radne snage - čak i kad su potecijalno uspešni kao što je
to FIAT - ne mogu da izvuku Srbiju iz opasne zamke usporenog rasta tipične za zemlje na
srednjem nivou dohotka. Rešenje je u prelasku na strategiju rasta koja podržava inovacije
i znanje. To je nit vodilja inicijative za Zapadni Balkan koju nudi EU, i sama suočena sa
sličnim problemima. Regionalna strategija podrške inovacijama mogla bi da bude
prihvaćena na nivou resornih ministara sredinom ove godine, i postane operativna
početkom 2014. Šta je u tom paketu i da li Srbija ima snage da ga pametno raspakuje?
U 2012. godini srpski bruto društveni proizvod je smanjen za 0.5%, a budžet za 2013. zasniva se
očekivanom rastu od samo 2%. Prema poslednjim projekcijama, u 2014, godini taj rast će biti
2.5%, u 2015. 2,2 %, da bi se posle toga stabilizovao na 2% godišnje. Pri tako niskoj stopi rasta
biće potrebno najmanje osam godina da se Srbija vrati na granicu dohotka razvijenih zemalja gde
se nalazila krajem 1990. godine.
Mnogo ozbiljnija zamerka je da ta pesimistička putanja nije održiva. Ona generiše rastući i,
prema tome, neodrživi nivo zaduženosti pošto je cena javnog duga viša od dinamike privrednog
rasta. Stvara stalne pritiske u bilansu plaćanja i otežava privlačenje inostrane štednje neophodne
da se pokrije razlika izmeĎu potrebnih investicija i niske domaće štednje. Dopunski ograničava
budžet rastrzan izmeĎu potrebe da se ispune politička obećanja i socijalna očekivanja u domenu
penzija i socijalnih rashoda, i nužnosti da se zauzda neefikasna država i javni sektor. Sa
makroekonomske strane, ova putanja nije održiva pošto kontrola duplog deficita i inflatornih
pritisaka zahteva nastavak restriktivne fiskalne i monetarne politike koje će dalje ograničavati
perspektivu rasta. Istovremeno, takva ograničenja bitno otežavaju napore da se unapredi
infrastruktura i kvalitet ljudskog faktora, neophodnih za podizanje konkurentnosti i realizovanje
potencijala srpske privrede na duži rok. Niža putanja rasta će istovremeno usporiti procese
konvergencije dohotka sa EU i smanjiti sposobnost privrede da se ravnopravno nosi sa
konkurencijom tokom procesa pristupanja i, još više, nakon dobijanja članstva.

2. Šta su rešenja?
Novi (i po svemu sudeći iznuĎen) kratkoročni stabilizacioni program (sa MMF ili bez njega,
svejedno), daće mnogo bolje efekte ako bude praćen odlučnim uklanjanjem efektivnih
ograničenja rasta i koherentnom razvojnom politikom koja će omogućiti Srbiji da izbegne
opasnu “zamku usporenog rasta na srednjem nivou dohotka” i pokrene nove izvore rasta
zasnovane na inovacijama i pametnoj specijalizaciji.
Suočena sa sličnim problemima usporenog rasta i pada konkurentnosti na višem nivou dohotka,
EU je odgovor potražila u podržavanju inovacija (projekt ERA – European Reasearch Area) i
pametne specijalizacije (Smart Specialization) u okviru projekta EU 2020 Innovation Plan.
Evropski projekat podržavanja inovacija u regionu Zapadnog Balkana nastao je na preseku ideja
o podržavanju inovacija i napora EU za proširenje (DG Enlargement). On podrazumeva čitav niz
različitih inicijativa usmerenih na podržavanje procesa inovacija, od projekata na mikro nivou do
usvajanja regionalne strategije.
Uverenje da inovacije mogu da budu karta spasa, zasniva se na dve ideje. Prvo, inovacije su
ključ izlaska iz zamke nedovoljnog rasta prelaskom na putanju rasta zasnovanoj na znanju. I
drugo, dostizanje potrebnog nivoa inovacija podrazumeva partnerstvo države, istraživačkih
(pretežno javnih) organizacija i privrede (najvećim delom u privatnom vlasništvu).

3. Relativno dobri inovatori u lošim uslovima
Na osnovu rezultata meĎunarodne ocene performansi u oblasti “istraživanja i inovacija“ (I&I)
koju na godišnjem nivou publikuje INSEAD i WIPO (World Intellectual Property Organization),
Srbija se po vrednosti “globalnog indeksa inovacija“ (GII) nalazi na 46. mestu u svetu od 141
posmatrane zemlje. Ovaj rezultat uprosečuje znatno lošiji rang u oceni kvaliteta uslova za I&I
(65. mesto) i viši ostvarenih rezultata (35. mesto).
Nivo ostvarenih rezultata u datim uslovima najbolje se meri Indeksom inovacione efikasnosti
(Innovation Efficiency Index, IEI), gde je Srbija zauzela visoko 7. mesto u svetu, i fantastično
drugo mesto odmah iza Kine, u grupi zemalja sa sličnim dohotkom. Ipak ovaj indeks treba
sagledati u svetlu njegovih ograničenja: on je zamišljen kao relativna mera uspeha I&I a ne
njihovog uticaja na privredu. To objašnjava i zašto na nivou srpske privrede još ne vidimo
inovativne proizvode i procese kojima zemlja konkuriše na domaćem i inostranom tržištu.
Izvor i priroda ovakvih rezultata Srbije najbolje se vide na nivou analiziranja pojedinačnih
komponenti koje ulaze u IEI indeks. Srbija je bolja od grupe zemalja sa sličnim dohotkom i po
pokazatelju “humanog kapitala i istraživanja” i “ostvarenih rezultata”. Najimpresivniji je rezultat
u najvažnijem pod-indikatoru “tehnologije i znanja,” gde se Srbija približava razvijenim
zemljama i svrstava u grupu zemalja koje uspešno “uče” (“innovation learners”) i prate lidere.
Po pokazatelju “institucionalnih uslova za I&I”, Srbija je na nivou proseka svoje grupe i daleko
ispod evropskih i zemalja sa visokim nivoom prihoda što jasno pokazuje da su u ovom segmentu
potrebna veća ulaganja, čak i ako se uzme u obzir program finansiranja unapreĎivanja
istraživačke infrastrukture, uvoĎenja objedinjenog sistema nabavke i poboljšanja uslova života
naučnika.
I konačno, u dva pokazatelja inovacionih uslova – tržišne i poslovne sofisticiranosti (Market and
business sophistication), Srbija je daleko iza zemalja sa sličnim nivoom dohotka. To nije
naročito iznenaĎenje i odražava odsustvo konkurencije i nepovoljnu poslovnu klimu.

4. Od 2007. godine, nivo društvenog proizvoda koji se odvaja za “istraživanje i razvoj” oscilirao je
od 0,63 do 0,92 procenta. To je relativno visok procenat u odnosu na druge zemlje Zapadnog
Balkana, ali znatno ispod nivoa koji odvajaju nove članice EU, odnosno drastično niže od ciljnog
nivoa (3 odsto BDP) postavljenog Lisabonskom agendom.
Potencijalni uticaj većeg investiranja u I&I i bolju upotrebu postojećih resursa je vrlo visok.
Empirijska istraživanja i simulacioni modeli pokazuju da bi podizanje izdvajanja na ciljnih 3%
BDP imalo trajni pozitivni uticaj na privredni rast i izvoz u zemljama koje su se nedavno
pridružile EU. Najveći efekat na rast BDP bi imale Bugarska (13,1%) i Rumunija (11.7%). Kod
izvoza najveće povećanje bi mogle da očekuju Rumunija (13,5%) i Hrvatska (12,9 %). U drugim
zemljama rezultati bi bili nešto skromniji - nivo njihovog BDP bi se podigao za 5,5% do 8,9% , a
izvoz uvećao za 8% do 10,5%. Lako je zamisliti šta bi takvi pomaci značili za posustalu srpsku
ekonomiju.
Posmatrano u širem kontekstu, najvažniji razlog za nedovoljno korišćenje potencijalno velikog
kapaciteta koje zemlja ima u oblasti I&I su nedovršene ili poludovršene reforme. Nedostatku
finansijskih sredstava je drugi razlog. Proteklih godina i decenija vlade su mnogo oštrije sekle
javne rashode (posebno investicije) za I&I nego za socijalna davanja. Razlog za to je bilo široko

5. rasprostranjeno uverenje političara da I&I ne donose vidljiv doprinos oporavku ekonomije (ili
bar ne na kratak ili srednji rok bitan za izborne cikluse).
Smanjena ulaganja u istraživanje i urušavanje materijalnog položaja naučnika, kombinovani sa
ukupnom političkom neizvesnošću u zemlji i regionu u poslednje dve decenije, znatno su ubrzali
odlazak kadrova u inostranstvo ili njihov prelazak na poslove koji su nudili veću ekonomsku
nagradu.
Srbija pokazuje neke anomalije u alokaciji sredstava za I&I. U poreĎenju sa drugim zemljama,
veći deo sredstava odlazi na bazična istraživanja, a naučne publikacije čine veliki i rastući deo
outputa (u poreĎenju npr. sa patentima); univerziteti daju najviše istraživačkih rezultata a gro
sredstava odlazi institutima, bolnicama i klinikama, čak i kad se uzme u obzir pristrasnost
podataka koji ne “hvataju” činjenicu da mnogi istraživači novac dobijaju kroz klinike i bolnice a
ne kroz svoje matične fakultete, gde se pretežno registruju naučni i istraživački rezultati.
Transfer tehnologije, izuzetno važna spona u moderno ureĎenim sistemima I&I, donedavno je u
Srbiji bio bez prave podrške. Uprkos tome, nekoliko desetina malih kompanija (spinoffs)
iznedreno je u okviru Univerziteta u Novom Sadu i Instituta Mihailo Pupin. Nova zakonska
rešenja i promene u institucionalnom okviru daju mogućnost da se razvije konzistentno ureĎen
sistem transfera tehnologije, ali će to zahtevati vreme i podršku.
Stvaranje naučnih inkubatora i naučnih parkova je korak u pravom smeru i očekuje se da će
takav pristup dati rezultate u godinama koje dolaze.
Saradnja izmeĎu državnih istraživačkih organizacija i privrede uglavnom je sporadična, odvija se
na individualnom nivou, inicirana je trenutnom potražnjom i sledi kratkoročne ciljeve. Broj
meĎunarodnih i domaćih patenata u poslednjoj dekadi opada ili stagnira. Novopotpisani
meĎunarodni sporazumi stvaraju uslove da se ta slika promeni, ali ne značajno i ne uskoro.
Rashodi preduzeća na istraživanja su u stalnom opadanju, a sredstva države ne koriste se
efikasno usled niza strukturnih i institucionalnih ograničenja. Nedostaje vizija i strategija kako
da se istraživanja povežu sa onim što je potrebno ekonomiji zemlje.
Slaba tražnja preduzeća za znanjem i inovacijama često se navodi kao jedno od ključnih
ograničenja za poboljšanje komercijalizacije inovacija. Tranzicija i promene izvoznih tržišta
dovele su do gašenja ili značajnog smanjenja industrijskih sektora koji su bili najveći korisnici
znanja i inovacija. Promenom strukture privrede nekadašnje spone industrije i nauke su
prekinute, a nove veze sa privredom u kojoj dominiraju usluge još nisu razvijene.
Poslednji na listi razloga za slabost ovog sektora u Srbiji i regionu je svakako i činjenica da su
inovacije bile van ključnih rasprava o ekonomskoj politici i institucionalnim reformama u
periodu tranzicije.
Šta učiniti?
Reformisan I&I sistem morao bi da obezbedi podsticaje koji bi ohrabrili povezivanje sa svetom,
uključujući povratak ili saradnju sa istraživačima iz dijaspore. Iskustvo hrvatskog fonda

6. “Jedinstvo uz pomoć znanja” pokazuje da je mobilizacija naučne dijaspore i uspešna saradnja sa
lokalnim naučnicima moguća.
Da bi nadoknadila nedostatke koji postoje u istraživačkoj strukturi, Srbija pokušava da razvije
“centre izvrsnosti” kao deo srpske R & D inicijative za investicije u infrastrukturu. Tokom pet
godina (2011 - 2015) 400 miliona evra će biti uloženo u veliki broj istraživačkih oblasti,
uključujući i nano - nauke i istraživanja vezana za nove materijale - oblasti na koje se fokusiraju
i druge zemlje u regionu.
Čine se napori da se proboljša transfer tehnologija sa instituta i univerziteta. U Zakon o visokom
obrazovanju i Zakon o inovacijama iz 2010 unete su izmene koje bi trebalo da stimulišu
stvaranje univerzitetskih preduzeća (spinoffs) i posredničkih organizacija za podršku inovacionih
aktivnosti i transfera tehnologije.
Raspoloživost kapitala (kroz investiranje biznis anĎela i venture kapitala) koji bi podstakao
razvoj ovakvih preduzeća u ranoj fazi je nedovoljna, a nedostajući kapital se procenjuje na 10 do
15 miliona evra godišnje. Nacionalna i regionalna tržišta su relativno bolje snabdevena
kapitalom za finansiranje kasnijih faza ekspanzije inovacija. S obzirom na preovlaĎujuće
karakteristike raspoloživog kapitala, malo je verovatno da će se ta sredstva "preliti" na ranije faze
inovacionog lanca bez spoljne podrške. Šeme za promovisanje finansiranja inovacija su već
ranije uvedene ali su obimi i dalje simbolični. Nedavno formirani srpski Fond za inovacije
finansira inovativna preduzeća u ranoj fazi na sličan način na koji su BICRO programi podržali
nekoliko faza inovacionog procesa u Hrvatskoj.
Stanje u Srbiji i drugim zemljama u regionu je dosta slično. Usitnjenost privreda i istraživačkog
sektora otežava specijalizaciju na nacionalnom nivou. Ekonomski klasteri koji bi imali koristi od
prelivanja znanja, ne poklapaju se po svojoj prirodi sa političkim granicama. “Pametna
specijalizacija” omogućila bi zemljama u regionu da objedine resurse, kreiraju kritičnu masu i
stvore sinergiju koja bi im mogla doneti značajne ekonomske dobitke. Relativna stručnost u
oblastima poljoprivrede i biologije, medicine i hemije koju poseduje većina zemalja Zapadnog
Balkana, predstavlja šansu regiona za širenje saradnje u ovim istraživačkim oblastima.
Podjednako relevantne oblasti za regionalnu saradnju su i tehnologije vezane za štednju energije
i energetsku efikasnost koji imaju ključni značaj usled izazova koje nameću klimatske promene.
Četiri tačke za Balkan
Incijativa EU za prihvatanje regionalne strategije podrške inovacijama u regionu zasniva se na
dva stuba. Jedan je podržavanje procesa reformi na nacionalnom nivou stalnim dijalogom i
razmenom najboljih iskustava u svetu u oblasti I&I, bilo da je reč o merama ekonomske politike
ili institucionalnim reformama. Drugi je podrška realizaciji konkretnih inicijativa koje bi
neposredno pomogle kritične aspekte razvoja oblasti “istraživanja i inovacija”. To su zajednička
ulaganja (verovatno uključujući delom IPA regionalna sredstva) koja bi potencijalno mogla da
uključe: (I) istraživački fond koji bi podržavao meĎunarodnu saradnju u I&I, uključujući
privlačenje istraživačke dijaspore, (II) regionalni centri i mreže izvrsnosti u prioritetnim
oblastima odreĎenim primenom “pametne specijalizacije”, (III) regionalni centar za transfer
tehnologije koji bi pružao visoko specijalizovanu tehničku i pravnu podršku u globalnoj zaštiti

7. patenata i intelektualne svojine uopšte, (IV) instrumente za finansiranje ranih faza istraživanja
pre izlaska na finansijska, i (V) neprofitni centar za podršku i praćenje regionalnih reformi u
oblasti I&I i upravljanje projektima.
Dušan Vujović
broj 95, mart 2013.