zoran

1. 1

2. LUIS VALAS
BEN HUR
KNJIGA ČETVRTA
Samo dela pravednika odišu miomirom u prašini
ŠELI
I u žaru sukoba, on čuva zakon
začet u miru, i ispituje šta on predviđa
VORDSVORT
GLAVA I
Ujutru, posle bahanalija u salonu dvorca, divan je bio pun
mladih patricija. Maksencije je mogao stići i grad je mogao biti krcat
narodom koji ga dočekuje; njegova legija je mogla sići sa brda
Sulpija u sjaju svog oružja i svojih oklopa; od Nimfeuma do Omfala
mogle su se održavati velike svetkovine koje bi zasenile
najraskošnije svetkovine koje su ikad priređene na Istoku; svi bi i
dalje bestidno spavali na divanu na koji su se sručili ili gde ih je
bacila ravnodušna ruka robova. Ali još uvek je bilo moguće da
učestvuju na gozbama u čast toga dana.
Međutim, svi oni koji su učestvovali u bahanalijama nisu se
nalazili u tako žalosnom stanju. Kad je zora počela da se probija kroz
prozorske kapke dvorane, Mesala ustade i skinu krunu sa glave, u
znak da je gozba završena. Skupio je nabore svoje toge, bacio
2

3. poslednji pogled na sliku što ga je okružavala i, bez reči, krenuo u
svoj stan. Ni sam Ciceron ne bi se mogao povući sa više dostojanstva
posle čitave noći rasprava u Senatu.
Tri sata kasnije dva glasnika prekoračiše prag njegove sobe i
svaki je dobio iz njegovih ruku zapečaćen svitak, sastavljen u dva
primerka. Bilo je to pismo upućeno prokuratu Valeriju Gratu, čije se
sedište još uvek nalazilo u Cezareji. Koliki se značaj pridavao brzoj i
sigurnoj predaji ovog pismena moglo se zaključiti po tome što je
jedan od glasnika putovao morem a drugi kopnom; obojica su dobila
naređenje da krenu što brže.
Za čitaoca će biti veoma zanimljivo da sazna sadržinu ovog
pisma. Ono glasi u celini:
Antiohija, XIII, Prvi dan jula Od Mesale Gratu,
O, moj Mida!
Neka te ne vređa, molim te, što te ovako oslovljavam, pošto me
na to navodi moja ljubav i zahvalnost, kao i činjenica što si ti
najsrećniji među ljudima; pošto tvoje uši, kakve ti je darovala majka,
odgovaraju tvom zrelom uzrastu.
O, moj Mida!
Treba da te upoznam sa jednim neobičnim događajem koji će,
iako je još u oblasti nagađanja, siguran sam, pobuditi tvoje
interesovanje.
Dopusti mi najpre da oživim tvoje uspomene. Seti se, pre
mnogo godina, porodice jednog jerusalimskog kneza, veoma stare i
neobično bogate, po imenu Ben Hur. Ako te je pamćenje izneverilo,
imaš, ako se ne varam, ranu na glavi koja će te podsetiti na neke
događaje.
I evo, da podstaknem tvoje interesovanje. Za kaznu zbog
napada na tvoj život - a da bi tvoja savest bila mirna, neka bogovi ne
dopuste da se ikad dokaže da je to bio nesrećan slučaj - čitava ta
porodica je bila bačena u tamnicu. Primenjen je kratak postupak i
sva njihova imovina je zaplenjena.
3

4. Pošto je presudu, o moj Mida, potvrdio naš Cezar, koji je isto
toliko pravedan koliko i mudar - neka njegovi žrtvenici budu večno
prekriveni cvećem! - nije nikakva sramota podsetiti ovde na novac
koji smo i jedan i drugi iz toga izvukli, a ja nikada neću prestati da ti
budem zahvalan, pogotovu dok budem, kao danas, uživao deo koji mi
je dopao.
Podsetiću te takođe da si ti doneo presudu porodici Hur, što
služi na čast tvojoj mudrosti, i to u vreme kad smo obojica verovali
da naša zamisao najbolje odgovara ciljevima koje smo želeli da
postignemo. Sećaš se šta si učinio sa majkom i sestrom zločinca:
izložio si ih smrti koja bi ličila na prirodnu. Međutim, ako sada
zaželim da saznam da li su one mrtve ili su još u životu, znam,
poznajući blagost tvoje prirode, o moj Grate, da ćeš mi oprostiti što
nisam tako dobar kao ti.
Ali, nešto je za nas sada bitnije i slobodan sam da te podsetim
da je zločinac bio osuđen na večno ropstvo na galijama. A da bi
priča koju ću ti ispričati bila neobičnija, mogu ti ovde reći da sam
video i pročitao potvrdu za njegovo telo kad je bio uručen tribunu
zapovedniku galije.
Pokloni mi sada svu svoju pažnju, o uzvišeni Frigijče.
Ako se ima u vidu granica života veslača na galijama, osuđeni
je morao umreti ili, još tačnije, jedna od tri hiljade Okeanida morala
ga je uzeti za muža najmanje pre pet godina. A ako hoćeš da mi
oprostiš trenutak slabosti, o ti, najvrliji i najnežniji čoveče, jer sam
ga voleo u vreme naše mladosti, a bio je veoma lep - imao sam
uostalom običaj do ga zovem svojim Ganimedom - on je s punim,
pravom morao pasti u naručje najlepšoj devojci iz cele te porodice.
Pošto sam bio uveren u njegovu smrt, pet godina sam živeo spokojno
i nevino uživao bogatstvo za koje donekle njemu dugujem. A ako
priznajem ovaj dug, ne znači da imam nameru da umanjim svoju
obavezu prema tebi.
Došao sam do suštine svoje priče.
Prošle noći, dok sam bio starešina gozbe priređene u čast
prijatelja iz Rima - njihova prva mladost i njihova neiskusnost
4

5. izazvali su u meni sažaljenje - čuo sam čudnu priču. Kao što znaš,
konzul Maksencije stiže danas da pripremi pohod protiv Parćana.
Među slavoljubivima koji ga prate nalazi se sin pokojnog duumvira,
Kvinta Arija. Pružila mi se prilika da se o njemu posebno obavestim.
Kad je Arije razapeo jedra goneći gusare čiji mu je poraz doneo
najviše počasti, on uopšte nije imao porodice. Prilikom povratka sa
ovog pohoda pratio ga je naslednik.
Budi sada spreman na sve, kako i dolikuje čoveku koji
raspolaže tolikim talantima u sasvim novim sestercima. Taj sin i
naslednik o kome ti govorim upravo je onaj koga si ti poslao na
galije - onaj isti Ben Hur, koji je trebalo da umre za veslom pre više
od pet godina. On se vratio, obasut počastima i bogatstvom, i
verovatno kao rimski građanin. Tvoj položaj je suviše siguran da bi
mogao osećati kakvu bojazan, ali ja, o moj Mida, ja sam u opasnosti.
Nepotrebno je dalje govoriti o tome. Ako ne ti, ko bi znao kakvoj sam
opasnosti izložen.
Tvrdiš da su to samo gluposti?
Kad je Arije, poočim, stupio u bitku sa gusarima, brod mu je
bio potopljen. Samo su se dva člana posade spasla: sam Arije i ovaj,
njegov naslednik.
Starešine galije koja ih je prihvatila sa daske na kojoj su
plovili pučinom uveravale su da je pratilac srećnog tribuna bio
mladić koji je, kad su ga digli na palubu, nosio odeću robijaša.
Bar ovo treba da te ubedi. Ali, ako mi opet kažeš da su to
ludorije, o moj Mida, dopusti mi da dodam da sam se juče, slučajno -
trebalo bi zbog toga da se zavetujem gospođi Fortuni - video lice u
lice sa Arijevim sinom. I uveravam te, iako ga nisam poznao u tom
trenutku, da je to zaista Ben Hur, koji mi je godinama bio drug u
igri; onaj Ben Hur koji, ako je muškarac pa čak i nižeg čina u vojsci,
u ovom trenutku kada ti pišem sigurno snuje osvetu. I ja bih to činio
da sam na njegovom mestu. A to je osveta koja se neće zadovoljiti
ničim drugim sem životom; osveta koju on traži za svoju zemlju, za
svoju majku i sestru, za samog sebe, i - navodim ovo na poslednjem
5

6. mestu, mada bi ti to možda naveo na prvom - za svoje izgubljeno
bogatstvo.
U ovom trenutku, o moj dobrotvoru i prijatelju, moj Grate, s
obzirom da su tvoji sesterci u opasnosti, pošto bi njihov gubitak bio
najveće zlo koje bi te moglo pogoditi - i ja ovde prestajem da te
zovem imenom onog luckastog i starog kralja Frigije - u ovom
trenutku, dakle (to jest, kad ovo pismo pročitaš dovde), nadam se da
ti sve ovo više, neće izgledati smešno i da ćeš početi da razmišljaš
kako treba postupiti u takvoj prilici.
Bilo bi prostački da te sada pitam šta treba da radim. Dozvoli
mi bolje da te podsetim da sam tvoj štićenik; ili tačnije da si ti moj
Ulis, čija je dužnost da mi daje savete.
Uživam dok te u mislima vidim kako držiš ovo pismo u rukama.
Vidim te kako ga, potpuno ozbiljno, čitaš jedanput; zatim, sa
osmehom, drugi put; najzad, kad je tvoje kolebanje nestalo, donosiš
svoj sud. Jer, ti imaš mudrost Merkura i brzinu Cezara.
Sunce se sada rodilo.
Kroz jedan sat dva glasnika napustiće moj stan, svaki sa po
jednim zapečaćenim primerkom ovog pisma. Jedan od njih krenuće
kopnom a drugi morem, pošto smatram da je od najvećeg značaja da
budeš obavešten što brže i na siguran način o prisustvu našeg
neprijatelja u ovom delu rimskog carstva.
Čekaču tvoj odgovor ovde.
Kretanje Ben Hura svakako će određivati njegov starešina,
konzul, koji će, makar se bez prestanka mučio i dan i noć, moći da
otputuje tek kroz mesec dana. Znaš šta znači skupljati vojsku i
snabdeti je za ratovanje u pustom kraju gde nema gradova.
Sreo sam tog Jevrejina juče u Dafninom gaju. Ako se tamo
sada više ne nalazi, mora da je bar u neposrednoj okolini, što mi
olakšava nadzor. I, štaviše, ako bi me sada upitao gde se nalazi, ja
bih tvrdio sa najvećom sigurnošću da bismo ga mogli naći u
Palminom gaju, pod šatorom šeika Ilderima, tog izdajnika koji neće
moći još dugo da izbegava našu snažnu ruku. Neka te nimalo ne
6

7. iznenadi ako Maksencije, kao prvu meru, otpremi ovog Arapina
brodom u Rim.
Javljam ti sve ove pojedinosti o Jevrejinovom boravku jer je za
tebe, o presvetu, važno da znaš sve ovo kad budeš razmišljao šta
treba činiti. Jer ja već znam - a ovo mišljenje me uverava da sam
postao mudriji - da u svakom problemu koji se tiče ljudskih
postupaka treba voditi računa o tri stvari: vremenu, mestu i načinu.
Ako smatraš da je ovo mesto, ne oklevaj nimalo da poveriš
slučaj u ruke svog prijatelja koji te voli i koji će biti tvoj najbolji
učenik.
MESALA
7

8. GLAVA II
Otprilike kad su glasnici krenuli iz Mesaline kuće (to jest u
rano jutro) Ben Hur je ušao u Ilderimov šator. Okupao se već u
jezeru i doručkovao. Na sebi je imao donju tuniku bez rukava koja
mu je dopirala gotovo do kolena.
Šeik ga pozdravi sa divana.
- Mir s tobom, Arijev sine, - reče mu gledajući ga u isto vreme
zadivljeno, jer u stvari nije nikad video tako savršenu sliku snage i
samopouzdanja. - Konji su spremni, kao i ja. A ti?
- Mir neka je i s tobom, dobri šeiče. Zahvaljujem ti na tolikoj
blagonaklonosti. Spreman sam.
Ilderim udari dlanom o dlan.
- Narediću da se dovedu konji. Sedi.
- Jesu li upregnuti?
- Nisu.
- Dopusti mi onda da ih sam upregnem. Treba da se upoznam
sa tvojim arapima. Treba takođe da mi kažeš njihova imena, dobri
šeiče, da bih se mogao obratiti svakom ponaosob. Treba takođe da
upoznam i njihovu prirodu, jer oni su kao ljudi; ako su suviše smeli,
treba ih ukoriti; ako su bojažljivi, treba ih hvaliti i laskati im. Neka
mi sluge donesu hamove.
- A kola?
- Danas se neću njima služiti. Umesto toga, naredi da mi
dovedu petog konja, ako ga imaš. Želeo bih da bude bez sedla i brz
kao i drugi.
Ilderim se iznenadi, ali odmah pozva roba.
- Reci da donesu hamove za četiri trkača i uzdu za Sirijusa.
Ilderim tada ustade.
- Sirijus je moj miljenik, o Arijev sine, a i on oseća veliku
ljubav prema meni. Drugovi smo dvadeset godina... pod šatorom, u
boju, u celom životu provedenom u pustinji. Pokazaću ti ga.
8

9. Priđe zastoru, i podiže ga da propusti Ben Hura. Konji mu
priđoše. Jedan od njih, male glave, sjajnih očiju, sa vratom koji je
ličio na deo napetog luka, snažnih grudi preko kojih se prosula gusta,
meka i talasasta griva, slična kosi mlade devojke, zarza kad vide
svog gospodara.
- Dobra životinja - reče šeik tapšući ga po tamnom mrkom
obrazu. - Dobar dan, dobri moj konju.
Zatim, okrenuvši se Ben Huru, dodade:
- Ovo je Sirijus, otac one četvorice. Mira, majka, čeka naš
povratak, jer mi je suviše dragocena da bih je mogao izložiti
opasnosti u oblasti gde vlada ruka moćnija od moje. Sem toga,
sumnjam, o Arijev sine, da bi pleme moglo podneti njeno odsustvo.
Ona je sva njihova slava i svi je obožavaju. Verujem da bi se smejali
kad bi poletela da ih pregazi. Deset hiljada konjanika, sinova
pustinje, pitaju svakog dana: "Imaš li vesti o Miri?" A kad čuju
odgovor: "Ona je sasvim dobro!" kažu: "Bog je dobar! Neka je
blagosloven."
- Mira... Sirijus... to su imena zvezda, zar ne, dobri šeiče? -
upita Ben Hur (i priđe svakom od četiri trkača i pastuvu, pružajući im
ruku.
- Zašto da ne? Zar se nisi nikada našao noću u pustinji?
- Nisam.
- Onda ne znaš koliko mi Arapi zavisimo od zvezda. Iz
zahvalnosti prisvajamo njihova imena i iz ljubavi ih dajemo. Svi moji
preci su imali svoju Miru, kao što ja imam svoju; uostalom, ova deca
nisu ništa drugo nego zvezde. Vidi, Rigela, a ovde, Antaresa, ovo je
Altair, a onaj kome si se uputio zove se Aldebaran, najmlađi u
pasmini ali ne i najgori... To nikako. On može trčati protiv vetra
takvom brzinom da će vetar grmeti u tvojim ušima. I on će ići tamo
kuda mu kažeš da ide, Arijev sine... Ah, slave mi Solomonove!
Odvešće te u lavlju čeljust, ako mu narediš.
Donese hamove i Ben Hur opremi životinje svojim rukama.
Sam ih izvede iz šatora i zauzda ih.
- Dovedite mi Sirijusa - naredi.
9

10. Ni Arapin ne bi umeo bolje skočiti na leđa trkača.
- A sada, vođice.
Dadoše mu dh i on ih brižljivo razdeli.
- Dobri šeiče, gotov sam. Pošalji vodiča ispred mene u polje i
neka nekoliko ljudi brzo donesu vodu.
Krenuli su bez smetnje. Životinje se nisu plašile i izgledalo je
da već postoji neki prećutni sporazum između njih i novog vozača
što je svoju ulogu igrao mirno i sa samopouzdanjem koje je
neminovno uli valo poverenje. Vodio ih je upravo onako kao da ih
tera upregnute u kola, s tom razlikom što je Ben Hur sedeo na
Sirijusu umesto da stoji u kolima.
Ilderim se ohrabri. Gladio je bradu i smešio se zadovoljno
mrmljajući:"Tako mi slave božje, ne, ovaj čovek nije Rimljanin."
Pošao je za njim peške, a za svojim gospodarom povrveše svi iz
daura - muškarci, žene, i deca, sudelujući svi u njegovoj brizi, pa čak
i u njegovom poverenju.
Poljana do koje stigoše bila je velika i potpuno je odgovarala za
vežbu. Ben Hur odmah poče da tera konje, najpre lagano u pravim
linijama, a zatim u širokim krugovima. Posle toga naterao ih je da
pređu u kas pre nego što ih je pojurio u galopu. Krugovi su se malo-
pomalo sužavali, i najzad ih je terao po svojoj volji tamo i ovamo,
10

11. levo, desno, napred, bez zaustavljanja. Tako je protekao ceo sat. Na
kraju ih je opet prebacio na hod i uputio se Ilderimu.
- Evo, šta treba raditi - reče. - Sada nedostaje samo uvežbanost.
Možeš se radovati, šeiče Ilderime, što imaš konje kao što su ovi.
Gledaj, - nastavi on silazeći s konja i prilazeći trkačima. - Gledaj...
sjaj njihove crvene dlake nema nijedne mrlje; dišu lako kao kad smo
počeli. Predočavam ti veliku radost. - on upravi svoje blistave oči u
starca - Biće zlo ako ne postignemo pobedu i našu...
On ućuta, pocrvene i pokloni se. Tek tada je pored šeika
primetio Valtazara, koji se oslanjao na štap, a iza njega dve žene
brižljivo pokrivene velovima. On baci drugi put pogled na jednu od
njih i pomisli dok mu je srce življe kucalo:
"To je ona ... Egipćanka."
Ilderim dovrši rečenicu:
- ...pobedu i našu osvetu. - Zatim dodade glasno:
- Nimalo se ne plašim; naprotiv, zadovoljan sam. Sine Arijev, ti
si čovek koji mi je potreban. Neka kraj bude sličan početku i videćeš
kakve je ruke Arapin koji hoće da bude velikodušan.
- Zahvaljujem ti, dobri šeiče. Neka sluge donesu konjima vodu.
I on ih napoji svojim rukama.
Pošto je ponovo uz jahao Sirijusa, nastavi vežbanje, prelazeći
kao i prvi put sa hoda na kas, a zatim na galop, ubrzavajući malo-
pomalo tempo trke do najveće brzine. Otmeno rukovanje vođicama
prisutni pozdraviše pljeskanjem. Talas divljenja se prenese na četiri
životinje koje su bile jedna duša, i kad su jurile u pravoj liniji i kad
su se okretale levo i desno. Njihovo kretanje je bilo puno savršenog
sklada, snage, ljupkosti, zadovoljstva, i to bez ikakvog vidljivog
napora, bez i najmanjeg znaka umora.
Usred ovih vežbi koje su privlačile opštu pažnju pojavi se
Maluh i priđe šeiku.
- Donosim ti poruku, o šeiče, - reče mu, iskoristivši pogodan
trenutak da mu se obrati. - Poruku od trgovca Simonidesa.
- Simonidesa! - uzviknu Arapin. - Radujem se! Neka ga
Abadon oslobodi svih neprijatelja!
11

12. - Naložio mi je da ti najpre poželim sveti mir božji i da ti
predam ovo pismo sa molbom da ga pročitaš čim ga primiš.
Ilderim slomi pečat, otvori omot od tankog platna i dzvukavši
dva pisma poče da ih čita.
Simonides šeiku Ilderimu
O, prijatelju!
Budi najpre uveren da se nalaziš u mom srcu.
Zatim, ...
U tvom dauru nalazi se sada jedan naočit mladić koji sebe
naziva Arijevim sinom. On to uostalom i jeste, ali po usvojenju.
Taj mladić mi je veoma drag.
Njegova priča je čudna, i ja ću ti je ispričati. Dođi danas ili
sutra k meni da bih mogao da te upoznam sa tom pričom i da se s
tobom posavetujem.
Dotle, izađi u susret svim njegovim zahtevima pod uslovom da
nisu nečasni. Ako bude trebalo da se plati bilo šta, ja ti jamčim za to.
Moje interesovanje za njega drži u tajnosti.
Pozdravi tvog drugog gosta. On, njegova ćerka, ti i svi oni koje
budeš želeo da pozoveš u društvo moći ćete da računate na mene u
areni na dan igara. Već sam obezbedio mesta.
Mir s tobom i sa svima tvojima.
Šta bih mogao biti, o prijatelju moj, ako ne tvoj prijatelj?
SIMONIDES
Simonides šeiku Ilderimu
O, prijatelju!
Koristim se svojim velikim iskustvom da ti uputim jednu reč.
Postoji jedan znak koji svako ko nije Rimljanin i koji ima
novaca ili imanja da bi se mogli opljačkati smatra opomenom. Taj
znak je dolazak na vlast neke visoke rimske ličnosti sa velikim
ovlašćenjima.
Danas stiže konzul Maksencije.
Sad si upozoren.
12

13. Još jedno upozorenje.
Da bi neka zavera protiv tebe mogla uspeti, o moj prijatelju,
ona treba da obuhvati Irode. Ti raspolažeš velikim imanjima na
njihovom području.
Stoga budi na oprezi.
Pošalji još ovog jutra poruku svojim vernim stražarima na
putevima koji vode južno od Antiohije, i zamoli ih da pretresu sve
glasnike koji dolaze ili odlaze. I ako budu otkrili neka tajna pisma
koja se tiču tebe ili tvojih poslova, neka te odmah o tome obaveste.
Trebalo je da ovo pismo primiš juče; ali nije suviše kasno ni
sada ako budeš brz.
Ako glasnici napuste Antiohiju tek ovoga jutra, tvoji glasnici
znaju preki put i moći će da ih prestignu sa tvojim nalozima.
Ne oklevaj!
Spali ovo pošto pročitaš.
Tvoj prijatelj, o moj prijatelju.
SIMONIDES
Ilderim ponovo pročita oba pisma, zatim, stavljajući ih opet u
omot, zadenu ih za pojas.
Vežbe na poljani nisu još dugo trajale - u svemu dva sata. Pošto
završiše, Ben Hur potera konje hodom do Ilderima.
- Ako dopuštaš, o šeiče, ponovo ću odvesti arape u šator i po
podne ih opet izvesti.
Ilderim mu priđe u trenutku kad je opet uzjahivao Sirijusa i
reče mu:
- Dajem ti ih, Ariijev sine, da činiš s njima što ti je volja dok se
ne svrše igre. Postigao si s njima za dva sata više nego onaj
Rimljanin - neka mu šakali oglođu kosti - za isto toliko nedelja. Mi
ćemo pobediti... Tako mi slave božje, mi ćemo pobediti.
U šatoru je Ben Hur ostao pored životinja dok ih nisu namirili.
Zatim, pošto se okupao u jezeru i popio pehar araka sa šeikom, koji
je bio ushićen, obuče svoje jevrejsko odelo i izađe da se prošeta sa
Maluhom po Palminom gaju.
13

14. Dugo su razgovarali. Ben Hur mu reče:
- Predaću ti nalog za moje stvari, koje sam ostavio u hanu sa
ove strane reke blizu seleučkog mosta. Donesi mi ih danas ako
možeš. A zatim, dobri Maluše, ako od tebe ne tražim suviše...
Maluh se naljuti. Njegova jedina želja je bila da mu učini
uslugu.
- Hvala, Maluše, hvala. Hvatam te za reč i podsećam da smo
braća iz istog plemena i da je naš zajednički neprijatelj jedan
Rimljanin. Onda, najpre, pošto si ti poslovan čovek - a bojim se da
dobri šeik Ilderim uopšte to nije...
- Arapi su retko poslovni.
- Slušaj, neću uopšte da dovodim u sumnju njegovu
pronicljivost, Maluše, ali ipak verujem da je dobro biti oprezan. Da
bi se izbegla svaka zloupotreba ili klopka u trci, potpuno bi me
umirio ako bi otišao u pisarnicu arene da proveriš je li šeik ispunio
sve prethodne uslove takmičenja. A usluga bi bila još veća ako bi
mogao da mi doneseš prepis ovih propisa. Voleo bih da znam kakve
ću boje nositi, a naročito broj mesta koje ću zauzimati pri polasku.
Ako sam pored Mesale, desno ili levo, sve će biti dobro. Ali ako
nisam, i ako si kadar da udesiš da budem pored njega, učini to. Imaš
li dobro pamćenje, Maluše?
- Ono me ponekad izdaje, o Arijev sine, ali nikada kad mu srce,
kao sada, pritekne u pomoć.
- Onda ću se izložiti opasnosti da te opteretim još jednom
uslugom. Juče sam zapazio da se Mesala veoma ponosi svojim
kolima, i to s pravom jer ih Cezarova kola jedva nadmašuju. Da li bi
mogao da otkriješ jesu li laka ili teška? Zeleo bih da znam njihovu
težinu i tačnu meru. Ali, Maluše, čak i ako ti ne pođe za rukom sve
ostalo, doznaj svakako visinu njihovih osovina iznad zemlje. Jesi li
razumeo, Maluše? Ne bih hteo da on ima i najmanje preimućstvo
nada mnom. Nije mi uopšte stalo do lepih kola; ako ga potučem,
njegov poraz će biti utoliko žešći, a moj trijumf veći. Ali, ako ima
zaista značajna preimućstva, hoću da ih upoznam.
14

15. - Razumem, razumem - odgovori Maluh. - Rastojanje od
zemlje do središta osovine... to je ono što želiš.
- Tako je, Maluše! I budi srećan, jer je to poslednje što ti
stavljam u zadatak. Vratimo se sada u daur.
Na vratima šatora nađoše slugu koji je punio mešine svežim
arakom i popiše po jedan pehar. Malo posle Maluh se vrati u grad.
Za vreme njihovog odsustva upućen je hitno glasnik na konju
sa nalozima izdatim prema Simonidesovim uputstvima. Bio je to
jedan Arapin i nije nosio sobom nikakvo pismeno.
- Ira, Valtazarova kći, šalje ti pozdrave i poruku - reče sluga
Ben Huru, koji se odmarao pod svojim šatorom.
- Daj mi poruku.
- Da li bi ti bilo po volji da se nađeš s njom na jezeru?
- Odneću sam odgovor.
Donese mu obuću i posle nekoliko minuta on ode da potraži
lepu Egipćanku. Senka sa planina prikradala se kroz Palmin gaj kao
preteča noći. Malo dalje, kroz drveće se razlegoše zvuči klepetuša na
ovcama, mukanje volova i glas pastira. Život u Palminom gaju, kao
što se čitalac seća, u svemu je ličio na pastirski život na oskudnim
pašnjacima pustinje.
Šeik Ilderim je prisustvovao popodnevnim vežbama koje su
bile samo ponavljanje jutarnjih vežbi; posle toga je otišao u grad da
ispuni Simonidesovu želju; možda će se vratiti do noći, ali to nije
bilo verovatno s obzirom na složenost predmeta o kome je imao da
raspravlja sa svojim prijateljem. Ostavši sam, Ben Hur se pozabavio
konjima; umio se i osvežio u jezeru, promenio odeću, večerao i
zahvaljujući svojoj mladosti, brzo se povratio od velikog zamora.
Nije ni lepo ni pošteno smatrati lepotu dobrom osobinom. Ali
nema nijedne tanane duše koja može ostati neosetljiva prema njoj.
Priča o Pigmalionu i njegovoj statui isto je toliko prirodna koliko i
poetična. Lepota je snaga i ona je privlačila Ben Hura.
Za njega je Egipćanka - lepog lica i lepog stasa - bila neobična
lepotica. U njegovim mislima ona mu se uvek pojavljivala onakva
kakvu ju je video na izvoru. Čuo je zvuk njenog glasa, blagog jer ga
15

16. je ispunjavala zahvalnost prema njemu. Ponovo je video njene oči,
krupne, meke, crne i bademaste, - urođene njenoj rasi - oči koje su
kazivale više nego što su mogle da izraze najlepše reči; često je viđao
u mašti visoku, vitku, ljupku, tananu pojavu u skupocenom ruhu.
Kad mu se ona vraćala u sećanje, sa njenom slikom vraćala su mu se
i strasna Solomonova pesma. S tim utiskom i osećanjem pošao je da
je nađe. Nije ga na to nagonila ljubav, već divljenje i radoznalost, ti
vesnici ljubavi.
Pristanište je bilo veoma jednostavno: nekoliko stepenica i
popločana ravan ukrašena buktinjama. Kada je stigao, Ben Hur
zastade zadivljen prizorom koji mu se pružao pred očima.
Čamac lak kao ljuska jajeta plovio je po bistroj vodi. Mesto
veslača je zauzimao Etiopljanin - vodič kamile na izvoru; crnu boju
njegove kože još više je isticala bela odeća koju je nosio. Ceo čamac
je bio obložen jastucima i prekriven prostirkom grimizne boje. Sama
Egipćanka je sedela na krmi, umotana indijskim šalovima i prozirnim
velovima. Ruke su joj bile nage do ramena i privlačile su pažnju
svojim položajem i izgledom. Šake su joj sve do vrhova prstiju
oličavale ljupkost i izrazitost. široka svilena marama štitila joj je
ramena ne skrivajući ih.
Pogledom kojim je obuhvatio celu sliku Ben Hur nije zapazio
ove pojedinosti. One su ipak na njega ostavile utisak...
Tvoje usne su kao skerletna nit;
tvoje jagodice kao nar pod nestašnim uvojcima.
Ustani, ljubavi moja, lepoto moja, i pođimo.
Zima je minula, i kiša je prestala da pada.
Cveće niče iz zemlje.
Evo, došlo je vreme ptičjeg cvrkuta
- to je, iskazan jednostavnim recima, utisak koji je ona na njega
ostavila.
- Dođi, - reče mu videći da je zastao. - Dođi, ili ću pomisliti da
si rđav mornar.
16

17. On pocrvene. Da li je ona nešto znala o njegovom životu na
moru? On odmah siđe sa popločane ravni.
- Bojao sam se! - objasni zauzimajući slobodno mesto pored
nje.
- Čega?
- Da ću prevrnuti čamac - odgovori on smešeći se.
- Čekaj dok zaplovimo većom dubinom - reče ona dajući znak
crncu koji odmah zaroni vesla.
Ako su ljubav i Ben Hur bili neprijatelji, on se, kao nikada pre
toga, nalazio na milosti i nemilosti svog protivnika. Egipćanka je
sedela tako da ju je morao videti, nju, koju je njegovo sećanje već
17

18. uobličilo u ideal. Dok su joj oči obasjavale njegove, zvezde su mogle
zablistati, on ih čak ne bi ni primetio. Noć je mogla obaviti zemlju
potpunom tminom, njen pogled bi bio za njega svetlost. I svako zna,
kad je čovek mlad i u takvom društvu, nikada mašta ne gospodari
njime više nego dok plovi čamcem po tihoj vodi pod toplim lepim
nebom. U takviim okolnostima lako je neprimetno skliznuti iz
svakidašnjice do najlepšeg ideala.
- Daj mi kormilo - reče on.
- Ne, tada bismo izmenjali uloge. Zar nisam ja tebe pozvala? Ja
sam dužnik prema tebi i neću da mi ti plaćaš. Možeš govoriti i ja ću
te slušati, ili ću ja govoriti, a ti ćeš me slušati. Ostavljam ti da biraš.
Ali ja ću dzabrati mesto kuda ćemo ići i put kojim ćemo ići.
- A kuda idemo?
- Plašiš li se opet?
- O lepa Egipćanko, pitanje koje sam ti postavio, to je prvo
pitanje koje postavlja svaki zarobljenik.
- Zovi me Egiptom.
- Više volim da te zovem Irom.
- Možeš misliti na mene pod tim imenom ali me zovi Egiptom.
- Egipat je zemlja, i to podrazumeva mnoštvo ljudi.
- Da, da! I to kakva zemlja!
- Razumem, krenuli smo u Egipat.
- Želela bih to, i veoma bih se radovala - uzdahnu ona. - Znači,
nije ti mnogo stalo do mene.
- Sudeći po ovim rečima, vidim da nikada nisi bio tamo.
- To je tačno.
- Oh, Egipat je zemlja gde niko nije nesrećan. Njemu zavide svi
drugi na svetu, on je majka svih bogova, i zbog toga je
najblagosloveniji. Tamo, o sine Arijev, onaj ko je srećan nalazi
dopunu svojoj sreći, a nesrećni, kad dođu tamo, popiju samo jedan
pehar slatke vode iz svete reke i smeju se i pevaju kao deca.
- Zar kod vas nema siromaha kao svuda?
18

19. - Siromasi su kod nas oni čiji su ukus i način života vrlo
jednostavni. Oni ne traže ništa više od onoga što je neophodno, a
Rimljanin ili Grk ne znaju kako je to malo.
- Ja nisam ni Grk ni Rimljanin.
Ona se nasmeja.
- Imam ružičnjak usred koga se nalazi drvo čije je cveće lepše
od svakog drugog. Šta misliš, odakle je ono?
- Iz Persije, zemlje ruža.
- Ne.
- Onda, iz Indije?
- Ne.
- Ah, sa nekog grčkog ostrva?
- Reći ću ti: neki putnik ga je našao kako umire kraj puta u
dolini Refajma.
- Oh! u Judeji.
- Zasadila sam ga u zemlju sa koje se povukao Nil; hrani ga
blagi južni povetarac, koji duva iz pustinje; a sunce ga miluje iz
sažaljenja. Zbog toga ono raste i cveta. Kad stanem pod njega, ono
mi zahvaljuje mirisom. Kako je sa ružama, tako je i sa ljudima
Izrailja. Gde bi oni mogli dostići savršenstvo ako ne u Egiptu?
- Mojsije je bio samo jedan među milionima.
- Ne, on je bio samo tumač snova. Hoćeš li ga zaboraviti?
- Ali dobri faraoni su mrtvi.
- Jesu, svakako, ali reka na čijoj su obali živeli još peva pokraj
njihovih grobova i još isto sunce zagreva isti vazduh istom narodu.
- Aleksandrija je samo rimski grad.
- Ona je jedino promenila skiptar. Cezar joj je oduzeo skiptar
mača da bi joj ostavio skiptar nauke. Pođi sa mnom u Bruhej i
pokazaću ti školu nacija; u Serapeionu divićeš se savršenstvu
arhitekture; u biblioteci ćeš čitati besmrtnike; u pozorištu ćeš čuti
epske pesme Grka i Indusa; na pristaništima ćeš nabrajati uspehe
trgovine; siđi sa mnom na ulicu, o sine Arijev, i kad se filozofi
raziđu, odvodeći sobom majstore svih umetnosti, kad se bogovi vrate
19

20. na svoje žrtvenike i kad ne ostave ništa sem zadovoljstva, čućeš priče
u kojima su uživali ljudi od iskona i pesme koje nikada neće umreti.
Slušajući je, Ben Hur se u mislima vraćao nekoliko godina
unatrag. Sećao se noći kad mu je u jednoj mračnoj jerusalimskoj
odaji njegova majka sa istim rodoljubivim žarom pričala o slavi
Izrailja.
- Sada razumem zašto želiš da te zovem Egiptom. Hoćeš li mi
otpevati jednu od ovih pesama ako te budem zvao tim imenom? Čuo
sam te prošle noći.
- Pevala sam himnu Nilu, tužbalicu koju pevam kad zamišljam
da osećam pustinjski dah i da čujem zapljuskivanje drevne reke. Sada
mi dopusti da ti otpevam jednu indusku pesmu. Kad budemo išli u
Aleksandriju, odvešću te na ugao jedne ulice gde ćeš moći da čuješ
kako tu pesmu peva devojka sa Ganga, ona od koje sam je naučila.
Kapila je, znaj, jedan od najomiljenijih induskih mudraca.
I ona mu otpeva pesmu o Kapili koga je u mladosti ljubav
učinila hrabrijim, a vera u starosti mudrijim.
Ben Hur je upravo hteo da izrazi zahvalnost na pesmi, kad
kobilica čamca zapara pesak i u tom trenutku prednji deo čamca
udari o obalu.
- Put se brzo završio, o Egipte!
- I boravak je bio kratak - odgovori ona, dok je crnac opet
snažno otisnuo čamac na jezero.
- Prepusti mi sada kormilo.
- Ne, tebi kola, a meni čamac. Gotovo smo na kraju jezera i
više neću da pevam. Posle Egipta posetimo sada Dafnin gaj.
- Zar da plovimo bez pesme?
- Pričaj mi o Rimljaninu od koga si nas juče spasao.
Pitanje neprijatno dirnu Ben Hura.
- Želeo bih da je ovo Nil - reče izbegavajući odgovor. -
Kraljevi i kraljice bi posle tako dugog sna mogli izaći iz svojih
grobnica i poći za nama kao naša pratnja.
- Svi su oni bili džinovi i prevrnuli bi naš čamac, više bih
volela Pigmeje. Ali pričaj mi o Rimljaninu. Veoma je opak, zar ne?
20

21. - Ne znam.
- Je li bogat i od plemenita roda?
- Ne mogu da govorim o njegovom bogatstvu.
- Kako su mu lepi konji! Kola su mu zlatna, a točkovi od
slonove kosti. I kakva smelost! Gledaoci su se smejali dok se
udaljavao, a umalo nisu dospeli pod njegove točkove.
I ona se nasmeja sećajući se toga.
- To je rulja - reče Ben Hur ogorčeno.
- Mora da je on jedno od onih čudovišta za koja kažu da se
rađaju u Rimu... Apoloni proždrljivi kao Kerberi. Živi li u Antiohiji?
- Odnekud je sa Istoka.
- Egipat bi mu bolje odgovarao od Sirije.
- Sumnjam... Kleopatra je mrtva.
Tada ugledaše baklje pred šatorima.
- Daur! - uzviknu ona.
- A nismo bili u Egiptu. Nisam video ni Karnak, ni File, ni
Abidos. Ovo uopšte nije Nil, a čuo sam samo indusku pesmu ploveći
barkom snova.
- File... Karnak... bolje zažali što nisi video Ramzese u Abu
Simbelu. Kad ih čovek gleda, odmah pomisli na boga, tvorca neba i
zemlje. A u stvari, zašto bi to žalio? Nastavimo rekom i, mada više
ne mogu da pevam - ona prsnu u smeh - pošto sam rekla da to više
neću učiniti, mogu ti ipak pričati priče iz Egipta.
- Da, dok ne dođe jutro i veče i sledeće jutro! - uzviknu on
vatreno.
- A o čemu ću ti pričati? O matematičarima?
- O ne.
- O filozofima?
- Ne.
- O čarobnjacima i duhovima?
- Ako ti je volja.
- O ratu?
- Da.
- O ljubavi?
21

22. - Da.
- Pričaću ti o leku protiv ljubavi. To je priča o jednoj kraljici.
Saslušaj je sa poštovanjem. Papirus sa koga su je pročitali filski
sveštenici istrgnut je iz ruke same junakinje. Priča je izvorna po
obliku i prema tome mora biti verodostojna:
NE-NE-HOFRA
I
U ljudskom životu nema podudarnosti.
Ni jedan život ne teče pravom linijom.
Svaki savršeni život se razvija u krugu koji se završava tamo
gde je počeo. Tako mu je nemoguće da se nastavi i tu je početak
kraja.
Savršeni životi su božji dragulji i bog ih u svečanim prilikama
nosi na domalom prstu leve ruke.
II
Ne-Ne-Hofra je živela u kući nedaleko od Asuana, blizu prvog
katarakta - tako blizu da je rika večne borbe između vode i kamena
činila sastavni deo tog mesta.
Bila je svakim danom sve lepša kao i makovi u vrtu njenog
oca, tako da su i o njoj govorili: šta će biti kad počne cvetati?
Svaka godina njenog života označavala je početak nove pesme,
lepše od svih prethodnih.
Rođena je iz zagrljaja Severa, omeđenog morem, i Juga,
omeđenog pustinjom s druge strane Mesečevih gora; jedan joj je dao
strast, a drugi um. I kad su se oko nje prepirali, obojica su se smejali
govoreći ne sebično: "Ona je moja!", nego velikodušno: "Ha, ha, ha,
ona je naša!"
Sve lepote prirode doprinosile su njenom savršenstvu i uživale
u njenom prisustvu. Kad bi izašla, ptice bi odmah zalepršale krilima
u znak pozdrava; vihori su se smirivali u blage povetarce; beli lotosi
dizali su se iz dubine voda da bi je videli kako prolazi; svečana reka
22

23. je usporavala hod; a palme, saginjući glavu, mahale su svojim
ogromnim rukama. Kao da su govorile: jedna, ja sam joj dala svoju
ljupkost; druga, ja sam joj dala svoju blistavost; treća, ja sam joj dala
svoju čistotu; kao da je svaka od njih imala da ponudi neku vrlinu.
Kad je Ne-Ne-Hofra napunila dvanaest godina, Asuan je bio
ushićen njome. Kad joj je bilo šesnaest godina, glas o njenoj lepoti
proneo se svuda; kad joj je bilo dvadeset godina, nije bilo prolaznika
koji pred njena vrata ne bi doveo pustinjske kneževe na brzim
kamilama ili egipatske velikaše u pozlaćenim barkama. A kad su
odlazili, govorili su kud god bi prošli: "Video sam je. To nije žena
nego boginja Ator."
III
Od trista trideset naslednika dobrog kralja Menesa
osamnaestorica su bili Etiopljani. Među njima Oretes je doživeo sto
deset godina posle vladavine od sedamdeset šest godina, pod kojom
su ljudi stenjali, a zemlja se prelivala u bogatstvima i izobilju. Bio je
to mudrac jer je video mnoge stvari. Živeo je u Memfisu, gde se
nalazi njegov glavni dvorac, njegove oružane i njegove riznice.
Međutim, silazio je često u Buto da razgovara sa Latonom.
Žena dobrog kralja umre, a bila je suviše stara da bi je mogli
balsamovati valjano. On ju je, međutim, voleo i bio je neutešan.
Videći to, neki Kolhiđanin se jednog dana usudi da mu kaže:
"O Oretese, čudim se što tako velik i tako mudar čovek ne zna
sredstvo da izleći toliki bol".
"Reci mi lek", odgovori kralj.
Kolhiđanin poljubi tri puta zemlju i odgovori znajući da ga
umrla žena ne može čuti:
"U Asuanu živi Ne-Ne-Hofra, lepotica ravna lepoj Ator. Pošalji
po nju. Odbila je sve velikaše, kneževe i kraljeve. Ali ko bi Oretesu
mogao reći ne?
23

24. IV
Ne-Ne-Hofra se spusti Nilom u neviđeno raskošnoj barci i u
pratnji čitave vojske nešto manje lepih čamaca. Cela Nubija i ceo
Egipat, desetine hiljada iz Libije, mnoštvo Troglodita i bezbrojni
Makrobijanci iza Mesečevih gora, ispunili su obale da vide povorku
koju su pokretali mirisni vetar i zlatna vesla.
Kroz trkalište koje su čuvali Sfinga i krilati lavovi proneli su je
svečano i spustili nosiljku pred noge Oretesa, koji je sedeo na
prestolu naročito podignutom na isklesanom glavnom stubu dvorca.
On joj naredi da zauzme mesto pored njega, dade joj urej u ruku,
poljubi je, i Ne-Ne-Hofra postade tako kraljica nad kraljicama.
Ali ovo nije bilo dovoljno mudrom Oretesu, koji je želeo ljubav
i kraljicu sretnu zbog ove ljubavi. Bio je nežan prema njoj, pokazivao
joj sva svoja imanja, svoje gradove, dvorce, svoj narod, vojsku,
brodovlje. Lično ju je odveo do svoje riznice i rekao:
"O Ne-Ne-Hofra, poljubi me sa ljubavlju i sve ovo je tvoje."
I verujući da bi mogla biti srećna ako nije bila srećna tada,
poljubi ga jedanput, dvaput, triput... Poljubi ga triput, i pored
njegovih sto deset godina.
Bila je srećna prve godine koja je prošla veoma brzo; bila je
nesrećna treće godine koja je trajala veoma dugo. Zatim je shvatila:
ono što je smatrala ljubavlju prema Oretesu bila je samo zasenjenost
njegovom moći. Ali to se ugasilo. Napustila ju je hrabrost i mnoge
časove je provodila plačući. Njene služavke se više nisu sećale da su
je videle kako se smeje. Rumen na njenim obrazima je ugasla.
Venula je i kopnila lagano, ali sigurno. Neki su tvrdili da je
proganjaju Erinije zato što je bila okrutna prema čoveku koji ju je
voleo; drugi su govorili da ju je kaznio neki bog ljubomoran na
Oretesa. Ali ma kakav bio uzrok njene iznemoglosti, čarolije
čarobnjaka su se pokazale nemoćnim a lekari su slegali ramenima.
Ne-Ne-Hofra je bila osuđena na smrt.
Oretes je izabrao za nju kriptu među grobnicama kraljica.
Naredio je da dođu u Memfis majstori, slikari i vajari i da izvedu
24

25. radove lepše od svega što se ikad videlo, čak i u velikoj galeriji
umrlih kraljeva.
"O ti, moja kraljice, lepša od same boginje Ator!" uzviknu kralj
čijih sto trinaest godina nisu umanjile ljubavni žar. "Reci mi,
preklinjem te, kakva je boljka od koje, avaj, neminovno umireš pred
mojim očima."
"Ne bi me više voleo kad bih ti kazala", odgovori ona u zebnji i
strahu.
"Ne bih te više voleo? Voleću te još više, kunem ti se svim
bogovima! Govori!" uzviknu strasno kao ljubavnik i strogo kao kralj.
"Onda slušaj. U pećini blizu Asuana živi jedan isposnik,
najstariji i najsvetiji među svim isposnicima. Njegovo ime je
Menofa. Bio mi je vaspitač i čuvar. Naredi da ga dovedu, o Oretese, i
on će ti reći sve što želiš da znaš. On će ti pomoći da nađeš lek mojoj
boljci."
Oretes ustade, sav radostan. I ode sto godina mlađi nego kad je
ušao.
V
"Govori!" naredi Oretes Menofi u dvorcu u Menzisu.
I Menofa odgovori:
"O veoma moćni kralju, da si mladi, ne bi ti uopšte odgovorio,
jer mi je još stalo do života. Ali, pošto si star, reći ću ti da kraljica,
kao i svako drugo smrtno biće, okajava zločine."
"Zločine?"
Menofa se pokloni do zemlje.
"Da, prema samoj sebi."
"Nisam nimalo raspoložen za zagonetke."
"To što ti kažem nije nikakva zagonetka, kao što ćeš videti. Ne-
Ne-Hofra je rasla pred mojim očima i poveravala mi i najmanje
događaje svog života. Pored ostalih, ona je volela sina vrtara svog
oca, Barbeka po imenu."
Čudnovato, Oretesovo namršteno lice se razvedri.
"Sa tom lubavlju, o kralju, došla je tebi; od te ljubavi umire."
25

26. "Gde se sada nalazi vrtarov sin?"
"U Asuanu."
Kralj izađe i izdade dve zapovesti. On reče Eurisu:
"Idi u Asuan i dovedi ovamo mladića po imenu Barbek. Naći
ćeš ga u vrtu kraljičinog oca."
A drugome:
"Skupi sve radnike, stoku i alate. Na jezeru Semis sagradićeš
ostrvo na kome će se nalaziti hram, dvorac i vrt, sve moguće voćke ii
vinova loza, ali koje će ipak moći da plovi niz vetar. Sagradi to
ostrvo, i neka bude potpuno gotovo kad mesec počne kopniti."
Zatim reče kraljici:
"Raduj se, znam sve i poslao sam po Barbeka."
Ne-Ne-Hofra mu poljubi ruku.
"On će biti tvoj, i ti ćeš biti njegova. I niko neće narušiti vašu
ljubav godinu dana."
Ona mu poljubi noge. On je diže i poljubi je. Rumenilo joj se
vrati u obraze, a skerlet u usne, i smeh joj ovlada srcem.
VI
Godinu dana Ne-Ne-Hofra i Barbek su plovili uz vetar po
jezeru Semis. Ostrvu su se svi divili. Nikada niko nije video lepšeg
ljubavnog gnezda, a godinu dana oni nisu videli nikoga i postojali su
samo jedno za drugo. Zatim se ona vrati u dvorac u Memfisu.
"A sada, koga voliš najviše?" upita je kralj.
Ona ga poljubi u obraz i odgovori:
"Uzmi me opet, o moj kralju, jer sam izlečena."
I pored svojih sto četrnaest godina Oretes prsnu u smeh.
"Tako, dakle, istina je ono što je rekao Menofa... Ha, ha, ha!
Istina je!,.. Lek protiv ljubavi je ljubav!"
"Tako je", odgovori ona.
Ali neočekivano kraljevo držanje se promeni i pogled mu
postade surov.
"Meni se ne čini tako!"
Ona ustuknu, preplašeno.
26

27. "Ti si kriva! Oretes ti oprašta uvredu koju si nanela Oretesu,
muškarcu. Ali tvoja uvreda koju si nanela Oretesu, kralju, zaslužuje
kaznu,"
Ona mu se baci pred noge.
"Natrag!" uzviknu on. "Ti si mrtva!"
Udari dlanom o dlan, i pojavi se jeziva povorka ljudi koji vrše
balsamovanje sa oruđima za svoju veštinu.
Kralj pokaza Ne-Ne-Hofru prstom. "Ona je mrtva! Radite svoj
posao!"
VII
Posle sedamdeset dva dana Ne-Ne-Hofru, lepoticu, odnese u
kriptu koju su joj odredili prethodne godine i položiše je pored njenih
kraljevskih prethodnica. Međutim, u njenu čast nije bilo povorke
preko svetog jezera.
Kad je Egipćanka završila priču, Ben Hur je sedeo kraj njenih
nogu sa rukom na njenoj ruci kojom je držala kormilo.
- Menofa se prevario - reče on.
- Kako?
- Ljubav živi od ljubavi.
- Onda, znači, nema leka protiv nje?
- Ima. Oretes ga je našao.
- Koji je?
- Smrt.
- Ti si dobar slušalac, o sine Arijev.
I tako su protekli časovi u razgovoru i pričama. Kad su se
vratili na obalu, ona mu reče:
- Sutra idemo u grad.
- Ali doći ćeš na igre?
- O, doći ću.
- Poslaću ti svoje boje.
Tada se rastadoše.
27

28. GLAVA IV
Sutradan se Ilderim vratio u daur oko tri sata. Kad je sjahao sa
konja, pristupi mu neki čovek, pripadnik njegovog plemena i reče
mu:
- O šeiče, naređeno mi je da ti predam ovaj svežanj uz molbu
da ga odmah otvoriš. I ako treba odgovor, pričekaću tvoj nalog.
Ilderim odmah razgleda svitak koji mu je čovek predao. Pečat
je bio već slomljen. Adresa je glasila: Valeriju Gratu, u Cezareji.
- Neka ga nosi Abadon! - progunđa šeik kad je razabrao da je
pismo napisano na latinskom.
Da je bilo na grčkom ili na airapskom, umeo bi da ga pročita.
Ovako je jedino razumeo potpis rimskim slovima - MESALA - i oči
mu sevnuše.
- Gde je mladi Jevrejin? - upita.
- Na poljani s konjima - odgovori jedan sluga.
Šeik vrati papirus u omot i gurnuvši svežanj za pojas, ponovo
uzjaha konja. U tom trenutku se pojavi neki stranac, koji je verovatno
dolazio iz grada.
- Tražim šeika Ilderima, zvanog Velikodušni, - reče on.
Njegov jezik i ruho odavali su Rimljanina. Ako nije umeo da
čita, ipak je umeo da govori. Stari Arapin odgovori dostojanstveno:
- Ja sam šeik Ilderim.
Čovek obori oči i odmah ih podiže. Zatim ponovo upita sa
usiljenom pribranošću:
- Čuo sam da tražiš vozača za trke.
Pod belim brkovima Ilderimove usne se prezrivo izviše.
- Idi svojim putem - reče. - Imam vozača.
Upravo se spremao da ode, ali ga čovek zadrža:
- Dobri šeiče, mnogo volim konje i pričali su mi da su tvoji
najlepši na svetu.
Starac se oseti polaskanim. Umalo nije popustio, ali ipak
odgovori neodređeno.
28

29. - Ne danas, ne danas. Drugi put, pokazaću ti ih. Suviše sam
zauzet sada.
I obode konja prema poljani, dok se stranac, smešeći se, vraćao
u grad, srećan što je dobro ispunio svoj zadatak.
I tako bi svaki dan, do velikog dana trke, jedan čovek -
ponekad dva ili tri - dolazili šeiku Ilderimu u Palmin gaj nudeći se za
vozača.
Tako je Mesala motrio na Ben Hura.
29

30. GLAVA V
Šeik pričeka da Ben Hur vrati konje posle jutarnje vežbe. Bio je
zadovoljan jer ih je video kako, prošavši sve vrste koraka, trče
punom brzinom tako da se više nije činilo da je jedan sporiji, a drugi
brži. Drugim rečima, sva četvorica su trčala kao jedan.
- Danas po podne, o šeiče, vratiću ti Sirijusa. - Ben Hur
pomilova životinju po vratu govoreći: - Vratiću ti ga da uzmem kola.
- Već?
- Sa ovakvim konjima, dobri šeiče, dovoljan je jedan dan. Oni
se nimalo ne plaše; obdareni su skoro ljudskom inteligencijom i
obožavaju vežbe. Ovaj - on trže vodice na leđima najmlađeg - ovaj
koga zoveš Aldebaran, mislim da je najbrži. U prvom obilasku arene
svakako će tući ostale za tri dužine.
Ilderim pogladi bradu i upita žmirkajući od zadovoljstva:
- Aldebaran je najbrži. A koji je najsporiji?
- Ovaj ovde - Ben Hur trže vodice na leđima Antaresa - ovaj
ovde, ali on će pobediti, jer, čuj me, dobri šeiče, On će trčati što
najbolje može ceo dan... ceo dan; a kad sunce bude zalazilo, on će
dostići najveću brzinu.
- Sasvim tačno.
- Samo se jednog bojim, o šeiče.
Šeik se uozbilji.
- U svojoj želji da trijumfuje Rimljanin ne može ostati ni čist ni
častan. U igrama - u svima, zapamti dobro, njihove smicalice su
beskonačne. U tricama kola njihovo lupeštvo doseže do svakoga - od
konja do vozača, i od vozača do gospodara. Zbog toga, dobri šeiče,
motri na sve. I od sada do trka, ne puštaj ni jednog stranca da priđe
konjima, čak ni da ih pogleda. A ako želiš da budeš sasvim siguran,
učini još više, postavi naoružanu ruku i budno oko da ih čuvaju. Tada
neću strahovati kakav će biti ishod trke.
Sjahaše pred šatorom.
30

31. - Biće tako kao što si rekao. Slave mi božje, ni jedna ruka im
neće prići sem ruku mojih najvernijih slugu. I postaviću stražu još od
večeras. Ali sada, o sine Arijev, - šeik izvadi svežanj i otvori ga
polako dok su išli ka divanu i sedali - pogledaj ovo i pomozi mi
svojim znanjem latinskog.
On pruži ruku Ben Huru.
- Evo ti, čitaj... čitaj glasno jezikom tvojih otaca, to što je
napisano tu. Latinski jezik je prava grozota.
Ben Hur je bio dobro raspoložen i poče da čita ravnodušno.
"Mesala Gratu!" On zastade. Neka slutnja mu naglo natera krv u
srce. Ilderim prime ti njegovu uznemirenost.
- Dakle, ja čekam.
Ben Hur se izvini i nastavi da čita pismo. Ne treba ni pomenuti
da je to bio jedan primerak koji je Mesala posle bahanalija u dvorcu
poslao Gratu sa onolikim predostrožnostima.
Početak pisma pružao je dovoljno dokaza da onaj koji ga je
napisao nije izgubio naviku da se ruga. Ali docnije kad je čitalac
došao do odlomka koji je trebalo da osveži Gratovo sećanje, glasno
uzdrhta i dva puta se morao zaustaviti da bi se pribrao.
Učinio je veliki napor da bi nastavio. "Podsetiću te takode da si
ti doneo presudu porodici Hur!" - Čitalac ponovo zastade i duboko
uzdahnu. - "i to u vreme kad smo obojica verovali da naša zamisao
najbolje odgovara ciljevima koje smo želeli da postignemo. Sećaš se
šta si učinio sa majkom i sestrom zločinca, izložio si ih smrti koja bi
ličila na prirodnu."
Kad je došao do tog mesta, Ben Hur naglo stade. Ispusti pismo
i uhvati se za glavu obema rukama.
- One su mrtve... mrtve! Ostao sam sam!
Ćutljivi svedok, pun saosećanja prema patnji mladog čoveka,
šeik ustade i reče mu:
- Sine Arijev, moram te moliti za oproštaj. Pročitaj sam ovo
pismo. Kad se budeš osećao dovoljno jakim da mi prevedeš ostalo,
obavestićeš me i ja ću se vratiti.
On izađe iz šatora.
31

32. Ben Hur se baci na divan i predade se svojim osećanjima. Kad
se malo smirio, seti se da nije pročitao celo pismo. On nastavi:
"Međutim, ako sada poželim da saznam jesu li one mrtve ili su još u
životu..." Ben Hur stade. Više puta pročita isti odlomak, i na kraju
uzviknu:
- On ne zna da li su mrtve! On to ne zna! Neka je blagosloveno
ime gospodnje! Još ima nade.
Pročita do kraja ovu rečenicu i oseti utehu. Zatim hrabro
nastavi pismo do kraja.
"One nisu mrtve", pomisli posle kraćeg razmišljanja, "one nisu
mrtve, inače bi on to znao."
Ponovno čitanje, pažljivije od prvog, učvrsti ga u ovom. Tada
posla po šeika. Kad je Arapin seo i kad su ostali sami, on mu reče:
- Dolazeći pod tvoj šator, dobri šeiče, nisam uopšte imao
nameru da ti govorim o sebi više nego što je bilo potrebno da bih ti
dokazao kako sam dovoljno sposoban da mi možeš poveriti svoje
konje. Odbio sam da ti ispričam svoju istoriju. Ali okolnost koja mi
je stavila ovo pismo u ruke tako je čudna da se osećam primoranim
da ti sve poverim. Još sam spremniji da to učinim zato što ovde
imam dokaz da nam obojici preti opasnost od istog neprijatelja protiv
koga treba zajednički da se borimo. Pročitaću ti pismo i objasniću ti;
onda se više nećeš čuditi mom uzbuđenju. A ako si mislio da sam
slab i malodušan, ti ćeš mi oprostiti.
Šeik je ćutke i pažljivo slušao Ben Hura dok ovaj nije došao do
poslednjih rečenica u kojima se spominjao on: "Sreo sam tog
Jevrejina juče u Dafninom gaju", pisalo je. "Ako se tamo više sada ne
nalazi, mora da je bar u neposrednoj okolini, što mi olakšava nadzor.
I, štaviše, ako bi me sada upitao gde se nalazi, ja bih ti tvrdio sa
najvećom sigurnošću da bismo ga mogli naći u Palminom gaju."
- Ah! - uzviknu Ilderim glasom za koji bi se teško moglo reći
da li je više izražavao iznenađenje ili gnev.
- "U Palminom gaju", nastavi Ben Hur, "pod šatorom šeika
Ilderima, tog izdajnika..."
32

33. - Izdajnik!... Ja? - povika starac najpiskavijim glasom, dok su
mu usne i brada drhtali od jarosti, a na čelu i vratu iskočile žile,
gotove da prsnu.
- Jedan časak, šeiče, - reče Ben Hur da bi ga umirio. - To je
Mesalino mišljenje o tebi. Ali saslušaj njegovu pretnju.
I on nastavi da čita: "...pod šatorom šeika Ilderima, tog
izdajnika koji neće moći još dugo da izbegava našu snažnu ruku.
Neka te nimalo ne iznenadi ako Maksencije, kao prvu meru, otpremi
ovog Arapina brodom u Rim."
- U Rim! Ja... Ilderim... šeik deset hiljada konjanika naoružanih
džilitima!... Ja, u Rim!
On skoči sa divana, ispruženih ruku, otvorenih šaka sa prstima
povijenim kao kandže, očiju zažarenih kao u zmije.
- O bože, tako mi svih bogova, izuzev rimskih! - Kad će doći
kraj ovoj bezočnosti? Ja sam slobodan čovek i moj narod je
slobodan! Zar treba da umremo kao robovi! Ili, još gore, zar ću
morati da živim kao pas puzeći kraj nogu svog gospodara? Zar ću
morati da mu ljubim ruku kad me bude tukao? Ono što je moje neće
mi više pripadati i više neću biti ono što sam; moraću da tražim
dozvolu od Rimljanina da dišem. Ah, što nisam mlad! Što ne mogu
da zbacim sa svojih pleća dvadeset godina... ili deset... ili samo pet!
Škripnu zubima i zabaci ruke iznad glave, zatim podstaknut čas
jednom, čas drugom mišlju, naglo pođe i opet se vrati Ben Huru.
Svojom snažnom šakom ščepa ga za ramena.
- Kad bih bio kao ti, o sine Arijev, tako mlad, tako jak, tako
vešt u rukovanju oružjem, kad bih imao razlog koji bi me nagonio na
osvetu, - razlog kao što je tvoj, dovoljno značajan da mržnju učini
svetom - nema više pretvaranja među nama, o sine Hurov... Sine
Hurov, kažem ti...
Od tog imena krv se sledi u Ben Hurovim žilama. Zbunjen,
iznenađen, zaroni pogled u oči Arapina koji se nalazio sasvim blizu
njega.
33

34. - Sine Hurov, kažem ti, kad bih bio kao ti, samo sa polovinom
nepravdi koje su ti učinjene, sa uspomenama kao što su tvoje, ne bih
mogao mirovati.
Reči su navirale kao bujica:
- Svim svojim ličnim jadima dodao bih ljudske jade, i posvetio
bih se osveti. Leteo bih iz zemlje u zemlju da podignem celo
čovečanstvo. Ne bi bilo rata za slobodu u kome se ne bih borio; ne bi
bilo ni jedne bitke protiv Rima u kojoj ne bih učestvovao. Kad ne bih
imao ništa bolje, pretvorio bih se u Parćanina. Čak i kad bi me ljudi
napustili, ne bih odustao od napora... ha, ha, ha! Slave mi božje!
umešao bih se među vukove, sprijateljio bih se sa lavovima i
tigrovima u nadi da ću ih ujediniti protiv zajedničkog neprijatelja.
Služio bih se svakim oružjem. I dokle god bi mi žrtve bili Rimljani,
uživao bih u pokolju. Ne bih tražio milosti, ali je ne bih ni ukazivao.
U plamen, sve što je rimsko! Pod mač, svaki ko se rodio kao
Rimljanin! I provodio bih noći preklinjući bogove, dobre i rđave, da
mi poklone sve svoje strahote, oluje, suše, žegu, hladnoću, sve
bezimene otrove koje su pustili u vazduh, sve one hiljade stvari od
kojih ljudi stradaju na moru i na kopnu. Oh, ne bih mogao spavati.
Ja... ja...
Zadihan i kršeći ruke, šeik ućuta da bi povratio dah. Srećom, od
ovog žestokog izliva osećanja Ben Hur je zapamtio samo neodređeni
utisak, koji su ostavljali dva ponosna oka, prodoran glas i beskrajan
gnev.
Prvi put posle tolikih godina nesrećni mladić je čuo da ga neko
oslovljava njegovim pravim imenom. Bar ga je jedan čovek pozvao i
priznavao ne tražeći dokaza. I taj čovek je Arapin koji je upravo
stigao iz svoje rodne pustinje!
Kako je taj čovek doznao? Iz pisma? Ne. Pismo je govorilo o
svirepostima koje je njegova porodica morala da pretrpi; ono je
pričalo istoriju njegovih nesreća, ali nije kazivalo ko je on, žrtva koja
je umakla kazni i koja je bila predmet ovog surovog pisma. To je
spadalo u objašnjenja koje je obećao šeiku posle čitanja pisma. Bio je
34

35. srećan i drhtao je jer ga je opet obuzela nada, a ipak je sačuvao
hladnokrvnost.
- Dobni šeiče, reci mi sada kako si dospeo do ovog pisma.
- Moji ljudi nadgledaju puteve između velikih gradova. Oni su
ga oduzeli od jednog glasnika.
- Zna li se da su to tvoji ljudi?
- Ne. Svet misli da su to razbojnici koje ja treba da pohvatam i
učinim bezopasnim.
- Reci mi još, šeiče. Ti si me nazvao sinom Hurovim. Imenom
mog oca. Verovao sam da me pod tim imenom poznaje samo jedna
osoba na zemlji. Kako si to saznao?
Ilderim je oklevao. Ali se pribra i odgovori:
- Poznajem te, ali više od toga ne smem da ti kažem.
- Neko te sprečava?
Šeik zatvori usta i udalji se. Ali, opazivši Ben Hurovo
razočaranje, vrati se i reče:
- Ne govorimo više o tome sada. Moram ići u grad. Kad se
vratim, moći ću da ti kažem sve. Daj mi pismo.
Ilderim brižljivo umota papirus, ponovo ga stavi u omot i
energija mu se povrati.
- Šta veliš? - upita dok je čekao konja i pratnju. - Rekao sam ti
šta bih učinio na tvom mestu, a ti mi nisi odgovorio.
- Imao sam nameru da to učinim, o šeiče, i ja ću to učiniti.
Držanje i glas Ben Hurov se promeniše.
- Sve što si rekao, učiniću... bar sve što je u čovekovoj moći.
Već odavno sam posvetio svoj život osveti. Živeo sam bez druge
misli u pameti. Svaki trenutak ovih poslednjih pet godina. Nisam od
nje odahnuo, nisam uživao ni u jednom zadovoljstvu mladosti.
Nisam težio za slastima Rima. Prosto sam od njega tražio da me
obuči ratničkoj veštini da bih izvršio svoju osvetu. Pokoravao sam se
njegovim najslavnijim učiteljima... ne učiteljima retorike ili
filozofije, na žalost! Nisam imao vremena za njih. Želeo sam samo
da izučim veštinu borca. Družio sam se sa gladijatorima i onima koji
su odnosili nagrade u arenama. Oni su mi bili učitelji. Učitelji obuke
35

36. u vojnim logorima primili su me za učenika i ponosili se mojim
napretkom. O šeiče, ja sam vojnik; ali cilj koji sam sebi postavio
zahteva od mene da budem veliki vojskovođa. Sa tom mišlju sam
krenuo u pohod protiv Parćana. Zatim, kad se on završi, ako mi
gospod sačuva život i snagu, tada... - on podiže stegnute pesnice i
završi vatreno - tada ću biti neprijatelj Rima u svemu. I Rim će mi
platiti u ljudskim životima za zla koja mi je naneo. Evo mog
odgovora, šeiče.
Ilderim ga zagrli i poljubi. Zatim mu reče s uzbuđenjem:
- Ako ti tvoj bog ne pomogne, o sine Hurov, znači da je mrtav.
Zatraži od mene, i dajem ti časnu reč, ako hoćeš, zatraži od mene
ljude, konje, kamile i pustinju da ih tamo obučavaš. Kunem ti se! Za
sada je dosta. Videćeš me ili ćeš čuti o meni pre noći.
Šeik se brzo udalji i uskoro je galopirao drumom u pravcu
grada.
36

37. GLAVA VI
Uhvaćeno pismo ubedljivo je dokazivalo nekoliko činjenica
koje su bile veoma važne za Ben Hura. Bilo je to, u stvari, priznanje:
njegov autor je priznavao da je uklonio ovu porodicu iz ubilačke
namere. Usvojio je plan pripremljen sa tim ciljem. Dobio je svoj
udeo u zaplenjenom imanju i uživao ga. Bojao se da se ponovo ne
pojavi onaj koga je izvoleo nazvati glavnim krivcem, i smatrao se
time ugroženim. Računao je da bi se moglo preduzeti nešto što bi ga
obezbedilo u budućnosti i bio je spreman da učini sve što mu
posavetuje saučesnik iz Cezareje.
I sada, kad je pismo stiglo u kuću onoga koga se ticalo, ono je
ukazivalo da je opasnost na vidiku i donosilo priznanje krivice. Kad
je Ilderim napustio šator, Ben Hur je imao da razmišlja o predmetu
koji je zahtevao svu njegovu pažnju. Neprijatelji su bili i vešti i
moćni i, kao što su se oni njega bojali, i on je imao mnogo razloga da
se plaši njih. Upinjao se da donese sud, ali nije mogao; u njemu su
preovlađivala osećanja. Ispunjavalo ga je zadovoljstvo što su mu
majka i sestra u životu, iako se ovo uverenje zasnivalo na običnom
nagađanju. Činjenica što mu je jedna osoba mogla reći gde se one
nalaze bila je za njegovu davno potisnutu nadu isto što i izvesnost da
će ih ponovo naći.
Sećajući se na mahove Ilderimovih reči, pitao se odakle je
Arapin crpao obaveštenja o njemu. Sigurno nije od Maluha niti od
Simonidesa kome je bilo korisnije da ćuti. Da li je Mesala govorio?
Ne, ne! Bilo kakvo otkriće moglo bi biti opasno. Uzaludno je gubiti
se u nagađanjima. Sem toga, ne mogavši da nađe odgovor na svoje
pitanje, Ben Hur je mislio da je ta osoba, bez obzira ko je ona, mogla
biti samo prijatelj, saveznik koji će se otkriti u pravi čas. Trebalo je
još malo čekati, imati još malo strpljenja.
Bio bi strpljiv samo da je mogao verovati da su ga Tirza i
majka čekale pod okolnostima koje su im ulivale isto toliku nadu kao
što je i njegova.
37

38. Da bi umakao svojim mislima, pođe da se prošeta po Palminom
gaju, zastajući da posmatra one koji su brali urme. I oni su za
trenutak prekidali posao da bi mu ponudili sveže ubrane plodove i
uputili mu koju reč. Zadržavao se pod kakvim drvetom da gleda kako
ptice prave gnezdo ili da sluša pčele koje su letele oko cveća i
bobica, sišući njihovu slast i ispunjavajući zeleni i zlatni prostor
muzikom svoga zujanja.
Međutim, blizu jezera, on se zadrža duže. Nije mogao da gleda
vodu ni iskričave talasiće a da ne pomisli na Egipćanku i njenu
veliku lepotu. Sećao se da se njihao u ritmu talasa sa njom u noći
koju su njene pesme i priče ulepšale još više.
Nije mogao da zaboravi draž njenih pokreta, nestašnost njenog
smeha, toplinu male ruke u njegovoj dok su zajedno držali kormilo.
A od devojke njegove misli su imale da pređu samo jedan korak do
Valtazara i neobičnih događaja čiji je on bio svedok; a od Valtazara
do onog kralja Judejaca, čiji je skori dolazak mudrac tako usrdno
obećavao, bilo je još bliže. I njegov duh se tu zaustavi nalazeći u
tajanstvenosti ove ličnosti odgovor koji je dozvoljavao sve čemu je
težio. On odbaci - a ništa nam nije lakše nego da poreknemo misao
koja nije u skladu sa našim željama - Valtazarovo tumačenje o
kraljevstvu koje će taj kralj doći da osnuje. Kraljevstvo za duše, koje
se nije slagalo s njegovom verom sadukeja, činilo mu se čistom
apstrakcijom koja potiče dz dubine sanjarske pobožnosti. Naprotiv,
kraljevstvo Judeje, to je bilo shvatljivo; ono je nekada postojalo i
moglo se obnoviti. Njegov ponos su zadovoljavali snovi o
prostranijem, moćnijem kraljevstvu i slavi koja je prevazilazila slavu
prvog kraljevstva; o novom kralju, mudrijem i moćnijem od
Solomona, o novom kralju pod kojim bi služio i izvršio svoju osvetu.
U tom raspoloženju vrati se u šator.
Posle ručka, da bi se odvojio od misli, Ben Hur naredi da
izvedu kola na sunce da ih pregleda. Ali ova reč je nedovoljna da
prikaže duboko proučavanje kome su kola bila podvrgnuta. Nijedna
pojedinost mu nije izmakla. Sa zadovoljstvom, koje će se kasnije
bolje razumeti, zapazio je da je tip kola bio grčki, mnogo bolji od
38

39. rimskog u svakom pogledu. Rastojanje između točkova bilo je šire;
točkovi su bili niži i jači, a nezgoda zbog veće težine umnogome će
nadoknaditi ogromna izdržljivost njegovih arapa. Uopšte govoreći,
rimski kolari su gradili kola samo za trke, žrtvujući sigurnost lepoti, a
postojanost otmenosti, dok su Ahilova kola, i kola "Kralja Ljudi",
namenjena ratu i nasilju, uvek pridobijala one koji su se borili da
osvoje istamske i olimpijske lovorike.
Zatim je doveo konje i, pošto ih je upregao, odveo ih je na
poljanu i satima ih uvežbavao u raznim pokretima. Kad se uveče
vratio, smirio se toliko da je odlučio da pitanje Mesale odloži za
vreme posle trke, bilo da je dobije ili izgubi. Nije mogao da se liši
zadovoljstva da se ogleda sa svojim protivnikom pred očima Istoka;
kao da nije ni pomišljao da ima i drugih takmičara. Njegova vera u
pobedu bila je bezuslovna, nije mogao sumnjati u sopstvenu veštinu;
što se tiče četiri životinje, one su mu bile drugovi u toj slavnoj igri.
- Pokažite mu!... Pokažite mu! Napred! Antaresu! Aldebarane!
Je'l da ćeš mu pokazati, o Rigele! I ti, Altaire, kralju trkača, zar neće
morati da nas se čuva? Napred, hajde hrabro!
A u trenucima odmora išao je od jednog do drugog konja
govoreći im ne kao gospodar, nego kao najstariji među braćom.
Kad se spustila noć, Ben Hur sede pred šator očekujući
Ilderimov povratak. Nije bio ni nestrpljiv ni uzrujan. Šeik će se
svakako javiti. Najzad, topot konjskih kopita brzo se približavao, i
pojavi se Maluh.
- Sine Arijev, - reče on veselo - donosim ti pozdrav šeika
Ilderima, koji te moli da uzjašeš konja i dođeš u grad gde te očekuje.
Ben Hur ništa ne upita, nego odmah ode u pregradu za konje.
Aldebaran mu priđe kao da mu je nudio svoje usluge. On ga potapša
rukom, ali prođe i izabra drugog konja, ni jednog od četvorice koji su
bili namenjeni trci. Uskoro su dva čoveka ćutke galopirala drumom.
Pređoše reku skelom nedaleko od seleučkog mosta, zaobilazeći
dobar deo puta na desnoj obali, i ponovo pređoše reku drugom
skelom da bi ušli u grad sa zapada. Ovo je zaobilaženje trajalo dugo,
39

40. ali Ben Hur to prihvati kao predostrožnost koju su opravdavali jaki
razlozi.
Siđoše ka Simonidesovom pristaništu i Maluh se zaustavi pred
velikom kućom ispod mosta.
- Stigli smo - reče. - Sjaši.
Ben Hur poznade mesto.
- Gde se nalazi šeik? - upita.
- Hodi, pokazaću ti.
Čuvar prihvati konje i, pre nego što je toga bio svestan, Ben
Hur se ponovo nađe pred velikim vratima i začu odgovor koji je
dolazio iz odaje:
- U ime božje, uđite!
40

41. GLAVA VII
Pošto Maluh ostade pred vratima, Ben Hur uđe sam. Odaja je
bila ista ona u koju su ga uveli prvi put. Ništa se nije izmenilo, sem
što se, pored naslonjače, na drvenom postolju nalazio ogroman
bronzani stub viši od čoveka, sa šest srebrnih svetiljki koje su sve
gorele. One su bacale jasnu svetlost na drvenu oplatu po zidu, na
venac pozlaćenih jajolikih ukrasa i kube od tamnoljubičastog liskuna.
Ben Hur pođe nekoliko koraka, a onda stade. U odaji su bile tri
osobe i posmatrale ga: Simonides, Ilderim i Jestira.
Njegov pogled je živo prelazio sa jednog na drugo lice kao da
je tražio odgovor na pitanje upola uobličeno u njegovoj duši: Šta oni
hoće od mene? Ipak, bio je smiren, na oprezi, jer je drugo pitanje
iskrslo odmah posle prvog: jesu li prijatelji ili neprijatelji?
Najzad, oči mu se zaustaviše na Jestiri. Muškarci su ga gledali
prijazno, ali je ona imala nešto više u pogledu - nešto suviše duševno
da bi se moglo opisati. To ga je uzbudilo do dna duše. Da li je
potrebno reći, o čitaoče? U svesti mu se pojavi Egipćanka i iščeznu
pred ljupkom malom Jevrejkom. Ali to je trajalo samo jedno
magnovenje i, kao i uvek pri ovakvim poređenjima, prošlo je bez
odluke.
- Sine Hurov ...
Gost se okrenu onome koji je govorio.
- Sine Hurov, - ponovi Simonides lagano i naglašavajući, kao
da je hteo da istakne sav značaj ovog imena - neka bude s tobom mir
gospoda boga naših otaca.
Zaustavi se pre nego što dodade:
- Od mene i od mojih.
Sedeo je u naslonjači. Pred tom kraljevskom glavom, tim
beskrvnim licem, tim gospodskim izgledom, posetioci su zaboravljali
osakaćene udove i unakaženo telo ovog čoveka. Crne oči su sijale
pod sedim brkovima, on zatim skrsti ruke na grudima.
Ovaj pozdrav je predskazivao nastavak razgovora.
41

42. - Simonidesu, - odgovori Ben Hur, veoma uzbuđen - primam
mir koji mi želiš i kao sin svome ocu ja ti ga uzvraćam. Ali, neka ne
bude nikakvih nesporazuma među nama.
Mislio je da može tako pažljivo odbiti trgovčevu pokornost i
odnos gospodara prema sluzi zameniti višim i svetijim odnosom.
Simonides spusti ruke okrećući se Jestiri:
- Donesi stolicu za gospodara, dete moje.
Ona pohita da donese stolicu i ostade zbunjena, gledajući čas u
jednog, čas u drugog. Obojica su čekala, pošto ni jedan nije hteo da
da pravac razgovoru. Kad je najzad ćutanje počelo da biva
neprijatno, Ben Hur priđe, uze uljudno stolicu iz ruku mlade devojke
i, pristupivši naslonjači, spusti je kraj trgovčevih nogu.
- Sešću ovde - reče.
Oči mu se susretoše sa Jestirinim - samo u rnagnovenju - i
oboje osetiše olakšanje. On u njima otkri zahvalnost, a ona u
njegovim pročita velikodušnost i blagost.
Simonides se pokloni u znak pristanka.
- Jestira, kćeri moja, donesi papiruse - reče smireno.
Ona se uputi jednoj drvenoj ploči u zidu, otvori je, izvadi svitak
papirusa i pruži ga ocu.
- Dobro si rekao, o sine Hurov, - poče Simonides odvijajući
listove. - Neka ne bude nesporazuma među nama. Da bih odgovorio
na tvoj zahtev - koji sam, uostalom, i sam hteo da iznesem da me ti
nisi preduhitrio - imam ovde izveštaj o svemu što treba da znaš. U
njemu vidim samo dve važne stvari: to je najpre imovina, a zatim,
naši odnosi. Izveštaj jasan u oba slučaja. Da li ti je po volji da ga
pročitaš sada?
Ben Hur uze isprave, ali pogleda u Ilderima.
- Ne, - reče Simonides - šeikovo prisustvo ne treba da te odvrati
od čitanja. Izveštaj je takav da zahteva svedoka. Sasvim na kraju naći
ćeš jedno ime! Ilderim, šeik. On zna sve, i prijatelj ti je. Sve što je
bio meni, biće i tebi.
Simonides pogleda u Arapina koji je odobravao glavom
govoreći:
42

43. - Dobro si rekao.
Ben Hur dodade: - Znam koliko je dragoceno tvoje prijateljstvo
i moram pokazati da sam ga dostojan... Kasnije, o Simonidesu,
brižljivo ću pročitati isprave; sada ih uzmi i ako nisi suviše umoran,
reci mi šta one u suštini sadrže.
Simonides ponovo uze svitak.
- Ostani kraj mene, Jestira, da uzimaš listove jer će se inače
pomešati.
Ona stade kraj naslonjače, spuštajući desnu ruku na očevo rame
i, dok je govorio, činilo se da račune podnose zajedno i otac i kći.
- Ovo je, - reče Simonides uzimajući prvi list - isprava o novcu
koji mi je ostao od tvog oca i koji sam spasao iz rimskih kandži.
Nisam mogao ništa učiniti za nepokretnu imovinu, nego samo za
novac, koga bi se razbojnici dokopali da nije našeg jevrejskog
običaja da izdajemo menice. Novac tako spašen potiče iz dugova
naplaćenih u Rimu, Aleksandriji, Damasku, Kartagini, Valenciji i
drugim mestima s kojima smo trgovali, i on iznosi sto dvadeset
talanata u jevrejskom novcu.
Pruži list Jestiri i uze sledeći:
- Ovom svotom od 120 talanata ja sam se koristio. Ona mi je
poslužila da steknem sleđeću imovinu:
On zatim pročita brojke na različitim listovima:
Brodovi.......... 60 talanata
Roba u skladištima ..... 110
Tovari na putu
Kamile, konji, itd.
Lučka skladišta
Potraživanja..
Novac....
Ukupno:553 talanta
- Ovoj svoti od 553 talanta dodaj sada početni kapital koji je
ostao od tvog oca; i to iznosi šest stotina sedamdeset tri talanta - svi
su tvoji i oni te čine, o sine Hurov, najbogatijim čovekom na svetu.
43

44. On uze papiruse od Jestire i, zadržavajući jedan za sebe, ostale
savi i pruži ih Ben Huru. Ponos koji je izbijao iz njegovih pokreta
nije bio nimalo uvredljiv; bilo je to samo osećanje valjano izvršenog
zadatka.
- I ne postoji ništa što ti ne bi mogao uraditi, - dodade
spuštajući glas, ali ne i oči.
Svi prisutni su sa napetošću iščekivali šta će se dalje dogoditi.
Simonides ponovo prekrsti ruke na grudi; Jestiru je ispunjavala
strepnja, a Ilderim je bio uzbuđen. Nikada čovek nije toliko izložen
iskušenju kao u trenutku kad ga iznenadi neočekivano bogatstvo.
Uzimajući svitak, Ben Hur ustade da bi prikrio uzbuđenje.
- Sve ovo je za mene kao svetlost koja silazi sa nebesa da
odagna noć u kojoj sam bio tako dugo da sam verovao da se ona neće
nikad završiti; noć tako mračna da sam izgubio nadu da ću ikad
videti svetlost. Zahvaljujem najpre gospodu koji me nije napustio;
zatim tebi, o Simonidesu. Tvoja vernost je nadmašila svirepost
drugih i ona uzdiže u mojim očima ljudsku prirodu. U času ovakvog
preokreta može li čovek da ne bude velikodušan? Budi mi svedok,
šeiče Ilderime. Slušaj dobro reči koje ću izgovoriti - saslušaj ih i
nemoj ih zaboraviti. I ti, Jestira, dobri anđele ovog čoveka plemenita
srca, slušaj me i ti.
On pruži Simonidesu ruku sa svitkom.
- Sve stvari o kojima se polaže račun u ovim ispravama -
brodove, kuće, robu, kamile, konje, novac - najveće kao i najmanje
svote - vraćam ti, o Simonidesu. Poklanjam ti ih pod zakletvom,
zauvek.
Jestira se nasmeši kroza suze, dok je Ilderim čupkao bradu a
oči su mu sijale. Samo je Simonides ostao miran.
- Poklanjam ti ih zauvek - ponovi Ben Hur pošto se pribrao. -
Sa jednim izuzetkom i pod jednim uslovom.
Slušaocima zastade dah.
- Vratićeš mi sto dvadeset talanata koji su; pripadali mom ocu, i
pomoći ćeš mi da nađem majku i sestru, posvećujući sve što imaš
troškovima koje bi traganje izazvalo, kao što ću i ja učiniti.
44

45. Simonides je izgledao veoma ganut. Pruživši ruke on ustade:
- Sine Hurov, zahvalan sam bogu što te je poslao meni, takvog
kakav si. Kao što sam dobro služio tvom ocu dok je bio živ i kao što
sam nastavio da služim njegovoj uspomeni, neću ni tebe izneveriti,
ne sumnjaj u to.
Pružajući listove koje je zadržao, nastavi:
- Nemaš sve izveštaje. Uzmi ovo i čitaj... glasno.
Ben Hur uze i pročita:
Spisak Hurovih slugu, koji je sastavio Simonides, upravnik
imanja:
1) Amra, Egipćanka, koja čuva dvorac u Jerusalimu.
2) Simonides, upravnik imanja iz Antiohije.
3) Jestira, Simonidesova ćerka.
Kada je mislio na Simonidesa, Ben Huru nikad nije palo na
pamet da po zakonu kći pripada staležu svojih roditelja. Kad god se
pojavljivala u njegovim sanjarijama, krotka Jestira je bila
Egipćankina suparnica, predmet moguće ljubavi. On uzdrhta zbog
tog iznenadnog otkrića i pogleda Jestiru crveneći. Sva zbunjena, i
ona spusti pogled. Zatim, dok se papirus sam zavijao u svitak, on
reče:
- Čovek koji raspolaže sa šest stotina talanata bogat je čovek,
slobodan da radi šta želi. Ređi od novca i mnogo veće vrednosti od
imanja jeste duh koji je prikupio takvo bogatstvo, i srce koje nije
dopustilo da ga bogatstvo iskvari. Neka mi šeik Ilderim bude svedok:
u trenutku kad priznajete da ste mi sluge, proglašavam vas
slobodnim. A to što činim rečima potvrdiću i pismeno. Zar to nije
dovoljno? Šta bih mogao još uraditi?
- Sine Hurov, - odgovori Simonides - ti zaista umeš da ublažiš
naše ropstvo. Pogrešio sam, postoji nešto što ne možeš učiniti za
mene: ne možeš nas zakonski osloboditi. Ja sam tvoj rob do kraja
života, jer sam jednoga dana sa tvojim ocem prišao vratima i u mom
uhu se još nalazi rupa probušena šilom.
- Moj otac je to učinio?
45

46. - Nemoj tako o njemu suditi! - uzviknu živo Simonides. -
Primio me je za roba zato što sam ga sam molio. I nisam to nikad
zažalio. Bila je to cena koju sam platio za Rahilu, majku mog deteta;
Jer Rahila je mogla postati moja žena samo pod uslovom da ja
postanem ono što je ona.
- A ona je bila doživotna robinja?
- Jeste.
Ben Hur obiđe sobu krupnim koracima, ojađen što ne može da
ostvari svoju želju.
- Već sam bio bogat - reče zastavši. - Bio sam bogat pošto sam
nasledio velikodušnog Arija. A evo, sada dobijam još veće bogatstvo
zajedno sa mozgom koji ga je skupio. Savetuj me, o Simonidesu.
Pomozi mi da budem dostojan svog imena, i ono što si ti meni po
zakonu, ja ću biti tebi na delu. Biću tvoj rob do kraja života.
Simonidesovo lice se ozari.
- O sine mog pokojnog gospodara! Učiniću nešto više od
pomoći. Služiću te svom svojom snagom, svom svojom dušom, svim
svojim srcem. Ne mogu ti ponuditi svoje telo; propalo je u službi za
tvoju stvar. Ali srcem i duhom uvek ću te služiti. Kunem se
žrtvenikom našeg boga i žrtvama koje su na njega položene. Samo
učini od mene ono što sam uvek želeo da budem.
- Reci.
- Kao upravnik, ja sam jedini gospodar koji se brine o tvojoj
imovini.
- Smatraj se mojim upravnikom od sada. Treba li da izdam
pismeno o tome?
- Dovoljna mi je tvoja reč. Tako je bilo i sa ocem i ne želim
ništa više od sina. A sada, ako se slažemo...
Simonides zastade.
- Ja se slažem - reče Ben Hur.
- A ti, kćeri Rahilina, govori! - naredi Simonides uhvativši ruku
koja mu je stajala na ramenu.
Jestira, ostavljena tako samoj sebi, zbuni se za trenutak, zatim
se uputi Ben Huru i reče mu sa urođenom umiljatošću:
46

47. - Nisam nimalo bolja od svoje majke. A pošto nje nema više,
molim te, o gospodaru, dopusti mi da se brinem o svom ocu.
Ben Hur je uhvati za ruku i ponovo je vrati do naslonjače
govoreći joj: - Ti si valjano dete. Neka bude po tvojoj volji.
Simonides ponovo stavi ćerkinu ruku na svoje rame i neko
vreme je u odaji vladao duboki tajac.
47

48. GLAVA VIII
Simonides podiže oči. Bio je još uvek gospodar kuće.
- Jestira, - reče mirno - noć brzo pada i da se ne bismo suviše
umorili za ono što nas očekuje, naredi da nam donesu nešto da se
okrepimo.
Ona udari u gong. Sluga donese hleb i vino čime ona posluži
sve.
- Naš sporazum, dobri moj gospodaru, - nastavi Simonides -
nije po mom mišljenju potpun. Od danas naši životi će ići istim
putem, kao dve reke koje se sastaju i obrazuju jednu. Verujem da će
teći bolje ako se rasteraju svi oblaci sa neba iznad njih. Napustio si
neki dan moj dom sa ubeđenjem da sam odbio da priznam tvoje
tvrdnje. Ali, Jestira mi je svedok da nije tako. Poznao sam te i Maluh
je tu da dokaže da te nisam ostavio.
- Maluh! - uzviknu Ben Hur.
- Čovek prikovan kao ja za svoju naslonjaču mora da raspolaže
dobrim rukama ako hoće da se kreće po svetu od koga je tako svirepo
odvojen. Imam mnogo takvih ruku i Maluh je jedna od najboljih. A
ponekad, - on baci na šeika pogled zahvalnosti - ponekad
pozajmljujem sluge od jednog dobrog čoveka, kao što je Ilderim
Velikodušni. Neka sam kaže da li sam te porekao ili zaboravio.
Ben Hur pogleda u Arapina.
- Dakle, on ti je, dobri šeiče, govorio o meni?
- O, moj gospodaru, - nastavi Simonides - kako bismo mogli
reći nekom čoveku da je on ono što tvrdi, a da ga prethodno ne
stavimo na probu. Ja sam te poznao, jer imaš crte svog oca; ali nisam
znao kakav si čovek. Ima ljudi za koje je bogatstvo tajno prokletstvo.
Da li ti spadaš u te? Poverio sam Maluhu da to otkrije. On je zamenio
moje oči i moje uši. Ne kori ga zbog toga. Podneo mi je o tebi
izveštaj koji je kazivao samo najbolje.
- Ne korim ga - odgovori Ben Hur od srca. - Ima mudrosti u
tvojoj opreznosti.
48

49. - Tvoje reči zvuče prijatno. Više se ne plašim nesporazuma.
Pustimo sada reke da teku pravcem koji im je bog odredio...
On nastavi posle kraćeg ćutanja:
- Primoran sam da ti kažem istinu. Tkač sedi i tka dok čunak
trči tamo-amo, sag postaje duži, šara se uobličava, a čovek za to
vreme sniva. Tako je i u mojim rukama raslo bogatstvo. Čudio sam
se njegovom gomilanju i često sam se pitao otkuda to. Shvatio sam
da je taj poduhvat predmet još nečije brige. Pustinjski vetrovi koji su
druge pogađali kao da su zaobilazili ono što je moje. Bure koje su
izbacivale na obalu gomile olupina samo su ranije, dovodile moje
brodove u luku. Što je još čudnije, ja, koji toliko zavisim od drugih, i
koji sam prikovan za ovo mesto kao mrtva stvar, nikada nisam
pretrpeo takav gubitak zbog nekog svog zastupnika... nikad. Stihija
mi se pokoravala, a svi moji službenici služili su me verno.
- To je veoma čudno.
- To i ja sebi kažem. Najzad, o moj gospodaru, dolazim na ono
što si ti malopre rekao, da je tu umešan prst božji i da će mi bog u
pogodnom trenutku predočiti zašto je pomagao moj poduhvat.
Ben Hur je slušao napregnuto.
- Pre mnogo godina, sedeo sam sa svojima, - tvoja majka se
nalazila kraj mene, Jestira, lepa kao jutro na staroj Maslinovoj gori -
sedeo sam pored puta severno od Jerusalima, nedaleko od grobnice
kraljeva, kad projahaše tri čoveka na velikim belim kamilama, kakve
niko nikad nije video u Svetom gradu. Bili su to stranci iz dalekih
zemalja. Prvi se zaustavi i upita me: "Gde je kralj Judejaca koji se
upravo rodio?" I kao da bi preduhitrio moje čuđenje, dodade: "Videli
smo njegovu zvezdu na istoku i došli smo da mu se poklonimo."
Nisam razumeo ništa i išao sam za njima do kapije Damaska.
Svakome koga bi sreli na putu - čak i čuvarima na kapiji - postavljali
su isto pitanje i svi su bili iznenađeni kao i ja. Vremenom sam
zaboravio ovaj događaj, iako se o tome često govorilo kao o
predznaku Mesijinog dolaska. Jesi li video Valtazara?
- I čuo sam ga kako priča svoju istoriju.
49

50. - Kad ju je meni pričao, o dobri gospodaru, činilo mi se da
čujem odgovor koji sam odavno očekivao. Kralj koji će doći biće
siromašan... siromašan i napušten. Neće imati ni pratnje, ni vojske, ni
gradova, ni stoke. Moraće da podigne kraljevstvo i sruši Rim. Eto, o
moj gospodaru, ti si u bujnoj snazi, vično rukuješ oružjem i veoma si
bogat. Evo prilike koju ti pruža Gospod. Zar njegova stvar neće biti i
tvoja? Može li se čovek roditi za veću slavu?
- Ali kraljevstvo! Kraljevstvo! Valtazar tvrdi da će to biti
kraljevstvo duša.
Simonides mu tada ispriča šta su o tome pisale verske knjige,
počev od najstarijih pa do knjiga proroka. Svuda se govorilo o
rođenju deteta koje će vladati Izrailjom kao naslednik Davidov. Ali
taj kralj će biti siromašan i dojahaće na magarici.
Iako je odmah izrazio spremnost da mu pomogne do
poslednjeg novčića i do poslednjeg daha, Ben Hur se ipak nije mirio
sa njegovim siromaštvom. Pred očima mu je lebdela slika Rima i
njegovih legija, kojima taj kralj treba da se suprotstavi.
Simonides nasluti čime su zaokupljene Ben Hurove misli i
reče:
- O moj gospodaru, ti ne poznaješ snagu našeg Izrailja.
Upoređuješ našu zemlju sa ojađenim starcem koji nariče na obalama
reka vavilonskih. Ali, idi u Jerusalim, stani u Menjačkoj ulici i
pogledaj naš grad takav kakav je. Obećanje koje je Gospod dao
našem ocu Jakovu postalo je zakon prema kome naš narod nije
prestao da se množi... čak ni u ropstvu; broj naših je porastao pod
nogama Egipćana; robovanje Rimu bilo je za njih samo podsticaj;
sada zaista čine "naciju". Ali ima nešto više od toga, gospodaru. Da
bi izmerio snagu Izrailja, ne smeš imati na umu samo prirodni porast
nego tome moraš dodati i ovo: širenje vere po svim kutovima
poznatog sveta. Postoji običaj da se u mislima i rečima Jerusalim
izjednači sa Izrailjom, a on je samo jedan krajičak bogate Cezarove
haljine. Jerusalim je samo jedan kamen hrama, samo srce u telu. Ne
gledaj više u mislima rimske legije, ma koliko bile jake, nego izbroj
vernike koji čekaju drevni bojni poklič: "Pod šatore, Izrailju!" Izbroj
50

51. sve one koji se nalaze u Persiji, gde su oni koji su odlučili da se ne
vraćaju sa ostalima, izbroj svu našu braću što vrve po velikim
tržištima Egipta i daleke Afrike; izbroj hebrejske iseljenike koji traže
zaradu na zapadu: u Lodinumu i trgovačkim središtima Iberije; izbroj
sve čistokrvne i sve prozelite u Grčkoj, na ostrvima sve do Pontusa
Euksinusa, i ovde, u Antiohiji, i najzad sve one koji se skrivaju u
senci mračnih zidina samog Rima; izbroj one što žive po šatorima na
prilazima pustinja koje nas okružuju, kao i one s druge strane Nila; i
u oblastima iza Kaspijskog mora i u zemljama Goga i Magoga. I kad
budeš završio, o moj gospodaru, kad budeš prebrojao sve naoružane
ruke koje te čekaju, naći ćeš kraljevstvo spremno za onoga koji će
"suditi po pravu i pravdi na celoj zemlji" - u Rimu kao i na Sionu. I
dobićeš odgovor.
Ove vatrene reči delovale su na Ilderima kao jeka truba.
- Avaj! Što ne mogu da povratim mladost! - uzviknu on
skočivši.
Ben Hur je sedeo ćuteći. Shvatao je da je ovaj govor bio poziv
njemu da svoj život i bogatstvo posveti onom tajanstvenom biću koje
je bilo srce velike nade Simonddesove i Egipćaninove.
Ova misao, kao što smo videli, nije bila nova, on ju je čuo više
puta: prvi put od Maluha u Dafninom gaju; zatim, još izrazitije, kad
mu je Valtazar izložio svoja shvatanja o budućem kraljevstvu;
najzad, docnije, kad se šetao kroz Palmin gaj, ona se u njemu
učvrstila i gotovo postala odluka. Tada je to bila misao protkana
jačim ili slabijim osećanjima. Više nije bilo tako. Uzeo ju je u ruke
majstor i uobličavao je; reklo bi se da su se neka, tad zatvorena, vrata
iznenada otvorila zapljuskujući Ben Hura talasom svetlosti i
poveravajući mu zadatak da služi stvari koja je dotad bila za njega
samo san. Njegovoj rešenosti nedostajao je samo jedan potez.
- Neka sve bude kao što kažeš, o Simonidesu. Neka dođe kralj i
neka njegovo kraljevstvo bude slično Solomonovom. Recimo,
takođe, da sam spreman da služim njegovoj stvari. I onda? Hoćemo li
i dalje raditi slepo? Hoćemo li čekati kraljev dolazak, ili ćemo čekati
51

52. da nas on pozove? Tvoje godine su te obogatile iskustvom, odgovori
mi.
Simonides odmah odgovori:
- Nemamo izbora. Ovo pismo - on pokaza Mesalinu poruku -
znak je da treba nešto preduzeti. Nismo dovoljno jaki da se
odupremo savezu Mesale i Grata; ne raspolažemo ni uticajem u Rimu
ni snagama ovde. Oni će te ubiti ako budemo čekali. Poznato ti je
njihovo milosrđe; pogledaj mene, pa prosudi.
On uzdrhta od uspomene koju je oživljavao.
- O dobri moj gospodaru, - nastavi savlađujući se - upoznaj me
sa svojom snagom... ili bar sa snagom svoje odluke.
Ben Hur ga nije razumeo.
- Sećam se kako mi je svet bio prijatan u mladosti - nastavi
Simonides.
- A ipak si bio kadar da podneseš veliku žrtvu.
- Da, iz ljubavi.
- Ima li život i neke druge isto tako snažne pobude?
52

53. Simonides odmahnu glavom.
- Postoji častoljublje.
- Ono je zabranjeno sinu Izrailja.
- Zatim, postoji duh osvete.
Iskra pade na pogodno tle; mladićeve oči blesnuše. Ruke su mu
drhtale dok je živo odgovarao:
- Osveta je pravo, ona je čak zakon.
- Kamila, pa i pas sećaju se zla koje im je učinjeno! - uzviknu
Simonides.
Ubrzo Simonides uhvati prekinutu nit svojih misli.- Postoji rad;
rad za kralja, koji treba obaviti pre njegovog dolaska. Ne treba da
sumnjamo da će Izrailj biti njegova desna ruka. Ali, avaj, ta ruka je
mirna, bez ikakve veštine u ratu. Na milione ljudi ne dolazi ni jedna
jedina izvežbana četa, ni jedan jedini vojskovođa. Ne računam
Irodove najamnike, jer oni su tu da nas ugnjetavaju. Naše životne
prilike su onakve kakve ih Rimljani žele; njihova politika služi
njihovoj tiraniji. Međutim, evo, dolazi vreme za promenu, kad će
pastir navući oklop, uzeti džilit i mač i pretvoriti ovce u borbene
lavove. Neko, sine moj, treba da stane kralju uz desnicu. Ko bi to bio
ako ne onaj koji je u stanju da primi na se taj zadatak?
Ben Hur pocrvene odgovarajući:
- Znam; ali govori još jasnije. Ispuniti nešto, znači jedno; a
drugo je - kako to ispuniti.
Pre nego što je odgovorio, Simonides srknu malo vina koje mu
je donela Jestira.
- Šeik i ti, gospodaru, bićete glavne vođe. Svaki na svom polju.
Ja ću ostati ovde i nastaviti svoj posao kao i do sada, starajući se da
izvor ne presuši. Ti ćeš otići u Jerusalim a otuda u pustinju da
prikupiš borce Izrailja i da ih svrstaš u čete od deset i sto momaka;
odabraćeš njihove predvodnike koje ćeš uvežbavati i prikupićeš
oružje koje ću ti poslati na tajna mesta. Počećeš u Pereji, zatim ćeš
otići u Galileju, odakle je samo jedan korak do Jerusalima. Kad
budeš u Pereji, za tobom će stajati pustinja, a šeik Ilderim biće ti na
domaku. On će motriti puteve da niko ne bi mogao proći bez tvog
53

54. znanja. Uostalom, on će ti pomoći i u mnogo čemu drugom. A kad
dođe čas, niko neće znati šta će se tamo dogoditi. Ja ću igrati samo
sporednu ulogu. Već sam o tome razgovarao sa Ilderimom. Šta ti
veliš?
Ben Hur pogleda u šeika.
- Tako je kako ti je Simonides rekao, o sine Hurov, - odgovori
ovaj. - Dao sam mu reč i on se njome zadovoljava. Tebi ću položiti
zakletvu koja me obavezuje, raspolagaćeš rukama svih ljudi mog
plemena i svim onim što bi ti moglo koristiti.
Sva trojica, Simonides, Ilderim i Jestira gledali su netremice u
Ben Hura.
54

55. - Svakom čoveku - reče on najpre tužno - naliven je pehar
radosti i ranije ili kasnije on mu dođe pod ruku. Tada može da pije i
uživa... Svaki čovek, sem mene. Vidim, Simonidesu, i ti, o
velikodušni šeiče, vidim cilj vašeg predloga. Ako pristanem da uđem
u igru, zbogom miru i sve nade okupljene oko njega. Kapije kroz
koje ću proći, čak i kapije mirnog života, zatvoriće se za mnom da se
više nikad ne otvore, jer će ih sve čuvati Rim; njegovo bezakonje i
njegove plaćene ubice progoniće me; moraću da jedem bedne mrvice
u grobnicama blizu gradova ili u pećinama na najudaljenijim
brežuljcima.
Prekinu ga jecaj. Svi se okrenuše Jestiri, koja zagnjuri lice u
rame svog oca.
- Nisam mislio na tebe, moja Jestira, - reče Simonides blago, i
sam veoma uzbuđen.
- To mi je drago, Simonidesu, - reče Ben Hur. - Čovek lakše
podnosi kobnu sudbinu kad zna da neko saoseća s njim. Dopusti mi
da nastavim.
Svi mu ponovo pokloniše pažnju.
- Kako sam hteo da kažem, uopšte nemam izbora. Moram
prihvatiti ulogu koju mi dodeljujete. I pošto bi mi ostajanje ovde
donelo sramnu smrt, smesta ću se predati poslu.
- Hoćemo li se pismeno obavezati? - upita Simonides iz
poslovne navike.
- Dovoljna je zadata reč - odgovori Ben Hur.
- I ja isto mislim - dodade Ilderim.
Na tako jednostavan način sklopljen je sporazum koji će
izmeniti ceo život Ben Hura. On reče:
- Završeno je, dakle.
- Neka nam pomogne Avramov bog! - uzviknu Simonides.
- Još jednu reč, prijatelji moji. Od našeg rastanka, sada, biću
svoj gospodar dok se ne završe igre. Nije mnogo verovatno da će
Mesala preduzeti protiv mene ma šta pre nego što dobije odgovor od
prokuratora. A on može stići sedam dana posle slanja Mesaline
55

56. poruke. Nema cene kojom ne bih platio zadovoljstvo da se s njim
sretnem u Areni.
Veoma zadovoljan, Ilderim odmah odobri, dok Simonides
dodade:
- Vrlo dobro, jer, gospodaru, ovo odlaganje će mi ostaviti
vremena da završim mnoge stvari za tebe. Ako sam dobro razumeo,
govorio si o nekom nasleđu od Arija. Je li to nepokretno imanje?
- Letnjikovac blizu Misene a kuće u Rimu.
- Savetujem ti da ih prodaš i novac uložiš na sigurno mesto.
Daj mi nalog i, čim budem sastavio punomoćja, uputiću zastupnika u
Rim. Bar ćemo ovog puta preduhitriti carske razbojnike.
- Sutra ćeš imati nalog.
- Onda, ako nema ništa drugo, večerašnji posao smo završili -
zaključi Simonides.
Ilderim zadovoljno pogladi bradu i dodade:
- I dobro smo ga završili.
- Još hleba i vina, Jestira. Šeik Ilderim će nam učiniti veliko
zadovoljstvo ako ostane s nama do sutra, ili duže, ako mu je volja. A
ti, gospodaru...
- Naredi da se dovedu konji - prekinu ga Ben Hur. - Vraćam se
u Palmin gaj. Neprijatelj me neće naći ako odmah odem, sem toga, -
dodade gledajući u liderima - ona četvorica će se radovati kad me
vide.
U svitanje, Maluh i on sjahaše pred ulazom u šator.
56

57. GLAVA IX
Sutradan oko četiri sata Ben Hur je stajao sa Jestirom na terasi
velikog skladišta. Pod njima, na pristaništu, vladala je velika živost,
prebacivani su denjkovi i sanduci, i čuli se ljudi koji su se saginjali,
podizali, gurali pri svetlosti dimljivih baklji. Oni su izazivali pomisao
na duhove iz istočnjačkih fantastičnih priča. Upravo su tovarili galiju
spremnu za polazak. Simonides se još nalazio u svojoj radnoj sobi
gde je, u poslednjem trenutku, predavao zapovedniku galije uputstva
da plovi bez prekida do Ostije, rimske luke, i da, pošto tamo iskrca
jednog putnika, nastavi lagano ka Valenciji na obali Iberije.
Taj putnik je bio zastupnik koji je dobio nalog da proda
imovinu nasleđenu od duumvira Arija. Kad brod odreši palamare i
krene na put, Ben Hur će biti neopozivo vezan za zadatak kome se
prethodnog dana posvetio. Ako bi želeo da raskine pogodbu sa
Ilderimom, ostalo mu je još samo malo vremena. Bio je gospodar, i
treba da kaže samo jednu reč.
Takve su ga misli možda zaokupljale u tom času. Stajao je
tamo, skrštenih ruku, prateći prizor na pristaništu kao čovek koji se
bori sa samim sobom. Pošto je bio mlad, lep i bogat, a nedavno je
izašao iz patricijskih krugova rimskog društva, bilo mu je lako da
misli na svet koji ga je pozivao da se ne prepušta dužnosti punoj
tegoba i ambiciji punoj opasnosti. Možemo čak da predstavimo
razloge koji su ga opsedali: očajanje zbog neprilika u koje će ga
dovesti raskid sa Cezarom; neizvesnost koja obavija sve što se tiče
kralja i njegovog dolaska; blagostanje, počasti, položaj koji bi mogao
steći, što se sve može kupiti kao roba na tržištu; a iznad svega, ovo
novo osećanje da ima prijatelje. Samo oni koji su dugo lutali
usamljeni i napušteni od svih mogu da shvate snagu ovog poslednjeg
razloga.
Dodajmo takođe da je svet - koji uvek šapuće slabiću: Ostani i
zabavljaj se, pokazujući mu neprestano privlačnu stranu života - da je
57

58. taj svet nalazio dragocenu saveznicu u onoj koja je tada bila kraj Ben
Hura.
- Jesi li ikada išla u Rim? - upita je on.
- Nisam.
- Da li bi volela da ideš tamo?
- Ne verujem.
- A zašto?
- Rim u meni izaziva strah - odgovori ona sa neprimetnim
treperenjem u glasu.
On je tada pogleda ili, bolje reći, spusti pogled na nju, jer je
ona pored njega izgledala kao neko dete. U slaboj svetlosti nije joj
razabirao lice; čak je i njena dražesna pojava bila skrivena u senci.
Još jednom se seti Tirze i obuze ga duboko osećanje nežnosti - isto je
tako stajala njegova nesrećna sestrica onog kobnog jutra kad je Grata
zadesila nesreća. Jadna Tirza! Gde li je ona sada? Ovo osećanje se
prenese na Jestiru. Pošto nije mogla da mu bude sestra, nikada je
neće smatrati robinjom. A činjenica što je ona uprkos svemu njegova
služavka, nagoniće ga da uvek bude blag, ljubazan i pun obzira
prema njoj.
- Ne mogu da mislim na Rim, - nastavi ona, pošto se pribrala,
izražavajući se jednostavno kao žena - ne mogu da mislim na Rim
kao na grad dvoraca i hramova u kome vrvi svet. Za mene je on samo
čudovište koje se dočepalo jedne od najlepših zemalja i uživa u tome
da u toj zemlji ljude nagoni u propast i smrt. Čudovište kome je
nemoguće pružiti otpor... zver ogrezla u krvi. Zašto...?
Ona preblede, spusti pogled i ućuta.
- Nastavi - ohrabri je Ben Hur.
Ona mu se približi, upravi pogled u njega i nastavi:
- Zašto od Rima stvaraš sebi neprijatelja? Zašto s njim ne
sklopiš mir i ne živiš spokojno? Već si morao da podneseš mnoge
nesreće. Preživeo si klopke koje su ti postavljali neprijatelji. Jad je
već istrošio tvoju mladost. Treba li još da mu žrtvuješ ostatak svojih
dana?
58

59. Pred njegovim očima lice mlade devojke kao da se približavalo
i postajalo sve rasplinutije što je dalje govorila. On se naže nad nju i
upita je nežno:
- Šta bi želela da činim, Jestira?
Oklevala je, a onda umesto odgovora upita:
- Da li je tvoje imanje blizu Rima kuća za stanovanje?
- Jeste.
- Je li lepa?
- Divna... To je dvorac usred vrtova. Sa fontanama u atrijumu
kao u parku; sa statuama po senovitim kutovima; sa čitavim
brežuljcima zasađenim vinovom lozom i tako visokim da se sa njih
mogu videti Neapolis i Vezuv, i veliki plavi ogrtač mora, uvek
prošaran jedrima. Cezar ima letnjikovac nedaleko odatle, ali u Rimu
vlada mišljenje da je Arijev dom lepši.
- A je li život tamo miran?
- Ne može se zamisliti mirniji letnji dan ili letnja noć pod
mesečinom, sem kad ima posetilaca. Ali sada, kad je stari sopstvenik
otišao a ja sam ovde, više ništa ne remeti tu tišinu... Ništa, sem
glasova slugu, ptičije pesme i vedrog smeha fontana. Ništa se ne
menja, sem što svaki dan staro cveće vene a novi pupoljci se
rascvetavaju, dok sunce ustupa mesto senkama i oblacima. Život je,
Jestira, suviše spokojan tamo. Nisam imao mira podsećajući se
neprekidno da sam ja, koji imam toliko da učim, ogrezao u lenjosti,
da sam se vezao svilenim lancima. Govorio sam sebi da ću uskoro
umreti ne učinivši ništa.
Ona baci pogled na reku.
- Zašto si me to pitala? - reče on.
- Moj dobri gospodaru...
- Ne, ne, Jestira, ne tako. Zovi me prijateljem... bratom, ako
želiš. Ali ja nisam tvoj gospodar niti ću to biti. Zovi me bratom.
Nije mogao videti kako joj rumenilo obli lice, niti kako joj
zablistaše oči koje su bludele u praznini iznad reke.
- Ne mogu da shvatim - produži ona - prirodu koja više voli
život u koji ti stupaš... život...
59

60. - Nasilja i možda krvi - završi on.
- Da... prirodu koja više voli takav život od života u tom
veličanstvenom letnjikovcu.
- Varaš se, Jestira. Nije da ga više volim. Ali ja nisam
Rimljanin, na žalost, tako da moram da odem. Ostati onde značilo bi
život, a ako odem u Rim, kraj će biti isti: pehar otrova, udarac nožem
nekog ubojice ili presuda izrečena na osnovu krivokletstva. Mesala i
prokurator Grat obogatili su se pljačkom imovine mog oca i da bi
sačuvali plen, upotrebiće još podlija sredstva nego kad su ga se
dočepali. Pogodba na miran način je isključena, pošto bi to značilo
prećutno priznanje. A zatim... a zatim... O, Jestira, kad bih mogao da
ga otkupim, ne znam šta bih učinio. Ne verujem da ću još biti kadar
da živim spokojno; ne u mirnoj senci i mirisnom vazduhu pod
mramornim tremovima starog letnjikovca... čak ni sa ženom koja bi
mi pomogla da podnesem breme života strpljivom ljubavlju kojom bi
me okružavala. Nema mira za mene dok su moji izgubljeni, jer ja ih
moram naći. A kad ih nađem, ako su patile, zar krivci takođe ne treba
da pate? Ako su ubijene, zar će ubice moći da umaknu? Ne bih
mogao da spavam od snova. Čak ni najsvetija ljubav ne bi mogla
nekakvim lukavstvom uspavati savest.
- Zar je dotle došlo? - upita ona uzbuđenim glasom. - Zar se
zaista ništa ne može učiniti?
Ben Hur je uhvati za ruku.
- Toliko ti je stalo do mene?
- Da - odgovori ona jednostavno.
Malena ruka izgubljena u njegovoj bila je topla. Osećao je kako
podrhtava. Zatim se pojavi slika Egipćanke, toliko različite od ove
male; tako visoke i smele, opojnih draži, privlačne lepote,
zavodljivog držanja. On prinese ruku usnama, a zatim je pusti.
- Bićeš... druga Tirza, Jestira. Mala sestra, koju su mi Rimljani
ukrali i koju moram naći da bih mogao biti srećan.
U tom trenutku zrak svetlosti obasja terasu i osvetli ih oboje.
Okrenuše se i ugledaše slugu koji je gurao Simonidesa u naslonjači
na točkićima. Oni se uputiše trgovcu.
60

61. U istom trenutku galija odreši palamare, okrete se i pri svetlosti
baklji i uz radosne poklike mornara pohrli ka moru.
61

62. GLAVA X
Ben Hur i Ilderim su jahali zajedno.
Ni on ni Ben Hur nisu nikada potcenjivali Mesalin uticaj; ipak
su mislili da će ovaj preduzimati mere tek posle susreta u Areni. Ako
bude pobeđen, i to naročito od Ben Hura, tada bi se moglo očekivati
najgore; možda se čak neće potruditi ni da sačeka Gratova uputstva.
Zato su odlučili da se obezbede. Jahali su zajedno, dobro raspoloženi,
spokojni i puni pouzdanja u sutrašnji uspeh.
Uz put sretoše Maluha. Verni sluga nije ničim odavao da zna za
odnose između Ben Hura i Simonidesa ili za savez zaključen između
njih i Ilderima. Posle uobičajene razmene pozdrava izvadi pismeno i
predade ga šeiku.
- Ovo je oglas priređivača igara. Upravo je objavljen, i videćeš
da su i tvoji konji upisani za trku. Naći ćeš tu poredak trke. Ne
čekajući više, plemeniti šeiče, čestitam ti na pobedi.
On se okrete Ben Huru.
- I tebi, sine Arijev, upućujem čestitanja! Više te ništa neće
sprečiti da sretneš Mesalu. Svi preduslovi za trku su ispunjeni.
Potvrdio mi je to sam Predvodnik igara.
- Hvala ti, Maluše.
- Tvoja boja je bela; Mesalina: crvena i zlatna. Već se zapaža
uticaj izbora. Mladići prodaju trake na ulicama; sutra će ih nositi svi
Arapi i svi Jevreji u gradu. Videćeš u Areni da će bela boja biti
zastupljena u istoj meri kao i crvena.
- Na tribinama možda, ali ne na počasnim mestima iznad
Svečane kapije.
- Ne, tamo, tamo će preovlađivati crveno i zlatno. Ali ako
pobedimo, - Maluh se nasmeja od zadovoljstva - ako pobedimo, svi
će velikodostojnici uzdrhtati. A pošto preziru sve što nije rimsko,
sigurno će se kladiti dva, tri, pa i pet prema jedan na Mesalu zato što
je Rimljanin. Spuštajući glas dodade:
62

63. - Ne dolikuje Jevrejinu koji uživa ugled u Hramu da ulaže
novac u kocku. Međutim, u poverenju, imaću jednog prijatelja koji
će sedeti iza konzula i koji će prihvatati sve ponude tri prema jedan,
pet prema jedan, pa čak i deset prema jedan... jer će ludilo, sigurno,
dotle ići. U ovu svrhu stavio sam šest hiljada šekela ovom prijatelju
na raspolaganje.
- Ne, Maluše, Rimljanin će u svojim ulozima upotrebljavati
samo rimski novac. Trebalo bi da nađeš svog prijatelja još večeras i
da mu daš sesterce, u iznosu koji ti odgovara. A zatim, Maluše,
savetuj mu da potraži kladioce bliske Mesali i njegovim prijateljima;
i kladi se u četvoropreg Ilderimov protiv četvoroprega Mesalinog.
Maluh malo razmisli.
- Ovo će usredsrediti pažnju na tvoju borbu.
- To je ono što želim, Maluše.
- Vidim, vidim.
- Maluše, hoćeš li valjano da mi poslužiš? Pomozi mi da
privučemo svu pažnju gledalaca na našu trku... Mesalinu i moju.
- To je moguće - odgovori Maluh brzo.
- Onda, učinimo to! Treba nuditi ogromne opklade. Ako
ponude budu prihvaćene, utoliko bolje.
Maluh pogleda pažljivo u Ben Hura.
- Zar neću nadoknaditi ono što su mi ukrali? - upita Ben Hur,
delimično samog sebe. - Možda mi se neće nikad pružiti takva
prilika. Ah, kad bih mogao da uništim njegovo bogatstvo u isto
vreme kad i njegov ponos. Naš otac Jakov ne bi mi to mogao
zameriti.
Duboka odlučnost mu se videla na licu i to je davalo još veći
značaj njegovim rečima.
- Jeste, biće tako. Slušaj, Maluše! Ne zaustavljaj se na
ponudama sesteraca, idi čak do talanata, ako ima ljudi koji se
usuđuju na rizik ovakvih opklada. Pet, deset, dvadeset talanata! Čak i
pedeset, ako se kladi sam Mesala.
- To je zaista krupna svota. Potrebno mi je jemstvo.
63