zoran

1. tt□2<Z
LUN i
„ OKUPANI DOLARIBrojssol F R E D E R I K E S T O N
ZABAVIM I ROMANI • IO DINARA

3. NOVA
s e r ija
X-1QO
5 8 0
<1879.
Frederik Ešton
LUN I OKUPANI DOLARI

4. ROTO BIBLIOTEKA
Odgovorni urednik
SRBOUUB BUBANI
Recenzent: 3ovan ČANADANOVIĆ
Korektura štamparije »DNEVNIK«
Tehnički urednik: VELDKO MULIĆ
Tiraž: 100.000 primeraka
Ovo izdanje oslobođeno je osnovnog i posebnih poreza na promet aktom Sekretarijata za obrazovanje,
nauku i kulturu SAPvojvodine, br. 413-111 od 3. januara 1973. godine
Izdaje i štampa »DNEVNIK« Novi Sad Bulevar 23. oktobra 31.
BROD ŽIRO RAČUNA: 65700-603-6350
»DNEVNIK« Novinsko-izdavaćko preduzeće OOUR NOVINSKO IZDAVAČKO ODELJEN3E
Glavni i odgovorni urednik DUŠAN STANODEV

5. FREĐERIK EŠTON
m i okupamdolari
i
— Ja sam takav, i to je jaće od
mene. Rođen sam da u svom poslu
budem prvi na svetu - smejući se
govorio je Frenk Braun, ležeći na
krevetu u sobici Klare Luvo.
t I to mi je neki posao! I kakav si
ti to, Frenk? Zar te ja ne znam i su­
više dobro? - pitala je devojka sto­
jeći blizu kreveta, s rukama na ku­
kovima i obučena u vrlo kratku ha­
ljinicu od tkanine sa zmijskim sa­
rama.
Verovatno je to bila jedna od ha­
ljina načinjenih za nastupe u varije­
teu, pa ju je devojka koristila i u
drugim prilikama. Imala je izrez
dubok do pojasa. Crna traka pridr-
žavla je ivice izreza da ne otkriju
više nego što devojka želi Nazirale
su se linije čvrstih i lepo oblikova­
nih grudi. Pojas od iste tkanine jed­
nim krajem je visio ispod ruba ha­
ljine, kao da pokazuje šta još treba
zapaziti. Bio je to par nogu dostoj­
nih divljenja. Frenk Braun je pogle­
dom milovao svoju devojku, i ona je
morala da se osmehne, ali odmah
se pomeri i stade iza naslona vi­
soke fotelje.
— Izluđuješ me, draga - uz­
dahnu Braun. - Nikad mi nije do­
sta tvoje lepote i ljubavi.
— Ne izvrdavaj, Frenk...
— Zašto ponavljaš to Frenk,
Frenk? Ranije si uvek govorila
samo «dragi moj, voljeni..
— Nešto sam te pitala... Zar mis­
liš da celog veka ostaneš varalica i
3

6. da jednom propadneš - upitala je
devojka, zamišljeno ga gledajući,
kao da pogađa buduće nesreće,
koje će snaći ovog momka.
- Zar nisam prodao akcije nafto­
nosnih polja? — upita on.
Prodao si, i zaradio čitavo bo­
gatstvo, ali još brže si ga potrošio i
ispoklanjao.
- Tako je radio i Robin Hud.
- Uh! Uništavaš me, Frenk! Zar
ne možeš da razgovaraš ozbiljno?
Ti si ćovek bez pravog zanimanja.
- Zar nije lepo zanimanje glav­
nog posrednika?
- Ti si bio bankar, pronalazač,
inžinjer, naučnik, oficir, bogati nas-
lednik... Šta ti nisi sve bio.
- Nisam bio ženidbeni agent, i to
treba da ostvarim. Zar nije lepo us­
rećiti usamljene ljude i žene?
- Ali si bio izvoznik iz Austrije i
Nemačke, izvozio si vazduh, kao Til
Ojlenšpigel — već ljutitio reče de­
vojka.
- Na tom poslu sam pokupio
samo desetak hiljada funti...
- Od kojih više nemaš ni peni.
- Ali pristižu pare od prodaje
francuskih dvoraca — htede da je
uteši Frenk Braun.
- Dosta čoveče! Znam da si naj­
veći varalica u Londonu, a možda i
u Evropi...
- Samo bez tog «možda», molim!
- Da, najveća varalica. Koju pre-
varu još nisi izveo?
- Tebe nisam nikad prevario —
smejući se reče Braun.
Osmeh na licu Klare Luvo se to­
pio i pretvarao se u plačni izraz
lica. Suze joj pođoše, i ona kroz plač
poče da govori:
- Ne mogu više, Frenk... Volela
sam te, i možda te još uvek volim,
ali strahovanje je učinilo svoje.
Uvek sam sanjala o drugačijem čo-
veku... A ti? Kakav si ti?
- I ja sam drugačiji, i treba da
me voliš - reče Braun dok mu se
nadmoćni osmeh na licu polako
gasio. — Izgledam običan, jer to je
najbolje. Tako čovek može da uzme
lik koji želi. Nisam ni visok, ni mali,
ni lep, ni ružan, ni suviše ugojen, ni
mršav... Čak mi je i ime obično,
neupadljivo. .. Nisam ni mlad, ni
star. Četrdeset godina su najlepše
doba...
- Mislim da ti nećeš i ne možeš
da me shvatiš. Ne želim više da te
vidim - prekide ga devojka.
- Jesi li srela nekog drugog? -
upita Braun.
Ona klimnu glavom.
- Voliš li ga zaista toliko da zbog
njega hoćeš mene da oteraš?
- Da ti nisi takav, ne bih ni po-"
mišjala o drugom, a ovako kad sam
ga srela...
- Da li te on voli kao ja?
- On me uopšte ne voli. Ne može
ni nasluti šta se sa mnom događa.
- Ko je on — Ko je on Klara? -
Upita Braun, uozbiljivši se.
- Ne, to ti neću reći - odgovori
devojka. - A sada idi, jer ja moram
u varijete. Zakasniću zbog tebe... I
ne vraćaj se više, ako si me ikad zai­
sta voleo.
Ona požuri da se obuče. Frenk
Braun ustade, obuče sako i iz džepa
izvuče ključeve od ulaznih vrata
devojčinog stančića, pa sačeka da
ona vidi kako će ih ostaviti. Lupnu
njima o ploču stočića i iskorači do
sredine sobe. Tu zauze stav mirno i
teatralno se pokloni, a onda uzdig­
nute glave i bez reci izađe. Ona
izdrža da ne pusti glas. Brzo se spre­
mila da izađe, i požuri ka varietu
»Kokpik«.
*
Već je bio mrak kad se Frenk
Braun nađe na Old Kompton Stritu.
Beše rešio da ode što dalje od So-
hoa, u kome je osećao da ga nešto
guši i sputava. Primicao se mestu
na kome je ostavio svoja kola. Bio
je već kod svog maksi ostina kad iz
automibila ispred njega dopreše
jecaji i slab glas dozivanja u pomoć.
Braun osmotri pustu ulicu i priđe
tim kolima. Za upravljačem je se-
deo samrtnički bled momak.
4

7. - Umirem... - reče, tako tiho da
ga je Braun jedva čuo.
- Pozvaću pomoć— reče užur­
bano Frenk Braun i htede da otrči.
- Ne ... Dockan je, prijatelju...
Pogledajte — jecajući! izgovori nes-
rećnik i razmače skutove sakoa.
Ukaza se okrvavljena i isečena
košulja. Frenk Braun se zgrozio, jer
su creva klizila po krilu nesretnog
čoveka.
- Ne pokrećite se — reče Braun
shvatajući da će, iz ogromne rane
na nesrećnikovom trbuhu, creva
kliznuti na prljavi pod kola.
- Umirem nije mi žao,... jer sam
im umakao... U kolima... tu na­
zad. .. Evo ključevi... Uzmite ko­
fer. .. Oh!... Uzmite... preklinjem
vas umirući... I dajte nešto mojoj...
- govorio je ranjenik, a onda se
zagrcnu, i svali se na sedište.
Braun je uzeo ključeve iz brave
na upravljaču, jer beše odlučio da
ispuni samrtnikovu želju. Brzo otk­
ljuča prtljažnik i nađe dva velika
kofera. Uze ih i prenese do svojih
kola. Ubaci ih na zadnje sedište, i
brzo se odveze.
Baš tada iza ugla se pojavi neki
muškarac s šeširom navučenim na
čelo i priđe onim kolima. Gadljivo
gurnu nesretnog čoveka i sede za
upravljač.
- Odmakni se od mene, jer ćeš
me isprljati — reče pridošlica. -
Izgledaš kao da si stvarno raspo-
ren. Grozno...
- Momak je naseo i odneo robu
— reče »mrtvac» i namesti se na
sedištu.
Kola skrenuše ka Čering Krosu, i
nestadoše.
*
Frenk Braun promeni odluku da
ode dalje od Sohoa i provede veće u
nekom noćnom lokalu, tražeći
kakvo novo poznanstvo, jer, istini
za volju, ljubav sa Klarom Luvo je
već počinjala da ga umara, pa se
poveze Oksford Stritom, do Hajd
parka, i produži do Bruks Strita, a
onda skrenu na Saseks skv,er, gde
se nalazio jedan od njegova dva lon­
donska stana, za koje nije znala ni
Klara Luvo.
Vozeći se pokušavao je da iz
misli otera sliku čoveka sa prosu­
tim crevima, ali to nije uspevao, ni
prisilivši se da glasno zvižduci
neku staru melodiju.
Šta li se nalazi u koferima?
Radoznalost pokreće maštu, a
Braun je imao spsobnost da satima
mašta stvarajući u mislima slike i
događaje kao da se to stvarno do­
gađa. Zamišljao je razne dragoceno-
sti u teškim koferima, prekide da
mašta tek kad se nađe pred starom,
ali dobro održavanom četvorosprat-
nom zgradom na skveru. Imao je
sreće, i nađe slobodno mesto za par­
kiranje, pa zgrabi kofere i zaključa
kola, a onda brzo uđe, i pope se na
treći sprat.
Ruke su mu drhtale od uzbuđe­
nja, i od tereta koji je nosio, pa je
jedva otključao vrata stana. Uvuče
kofere, i u mraku ih spusti na pod u
predsoblju, a onda opet zaključa
vrata i namače rezu. Tek tada upali
svetio i stade iznad kofera. Neko­
liko trenutaka pogađao je šta li se
nalazi u koferima, i jesu li bravice
otključane, a onda kleče i pomeri
polužice, koje odskočiše.
- Oho! - uzviknu Braun i sede
zureći u kofer
Bio je pun novčanica od po sto
dolara. Braun otvori i drugi kofer.
Opet ugleda uredno složene stoti-
narke. Nije mogao ni da nasluti ko­
liko novca tu ima. Znao je jedino da
je to basnoslovno bogatstvo. Stotine
hiljada dolara. Milioni!
- Stotinarke... Sve po sto do­
lara... Samo po sto... i sve nove,
lepe stotke - šaputao je podižući
pakete novca i opet ih stavljajući
na isto mesto
Koferi su imali i unutrašnje po­
klopce sa džepovima za sitnice, i
Braun poče da zaviruje u njih. U jed­
nom nađe čvrst, zaiepljen koverat.
Otvori ga, i izvuče pisaćom maši­
nom napisano pismo na čvrstom
5

8. sivkastom papiru. Pomisli da će
tajna zločina u Old Kompton Stritu
i tajna ove gomile novca biti objaš­
njena u pismu, i premesti se u fote­
lju, iznad koje je bila lampa. Upali
svetio i, smeškajući se na kofere,
pune krupnih dolarskih novčanica,
poče da čita:
«Mister Spirose»
Šaljemo novu pošiljku. Svaki pri-
merak je veoma uspeo i na original ­
nom papiru. Nužno je da skrenemo
pažnju na neke važne stvari:
a) Pripazite na Orta, jer čudno se
ponaša. Njegova porodica je ne­
stala, a to može nešto da znači, jer
smo njegovu ženu i dete imali u
vidu kao taoce.
b) Vaši uspesi, i to što vas visoko
cenimo kao organizatora, naterali
su nas da vam pošaljemo veliku
sumu. Znajući važnost načina rada,
zahtevamo da novac koji dobijete
zamenom uopšte ne trošite. Vaš
deo od deset otsto je neprikosno­
ven, ali ostavite ga za uživanje kad
sve bude zaboravljeno. Ne dolazi u
obzir ulaganje u banke, jer Skot-
land Jard ima načina da zaviruje.
Novac skrivajte kao ranije.
c) Koristite više vrsta rasturača,
a naročito krijumčare, strance i ve­
like kupce. Banke i trezori ostaju u
našoj nadležnosti.
d) Troškove priznajemo kako ih
navodite jer u tome ste ispravni, a
nadamo se da ćete i biti uvek. Uobi­
čajena provera po sistemu posred­
nika. Novac nam ostavljajte na me-
stima 3, 7, 6, 14 i 18. Koristite ih re­
dom kojim želite, i kako vam bude
pogodno i bezbedno.
Sve ostalo znate. Želimo sreću i
uspeh! Vaši Crveni Krug na belom i
Beli Krug na plavom«.
Pošto pročita pismo, Braun ga
ponovo prelete pogledom, pa poče i
drugi put pažljivo da čita svaku re­
čenicu i da razmišlja o njenom mo­
gućem značenju.
- Svašta! - zaključi glasno, kao
da ga neko sluša.
Pismo ga je još više zbunilo nejas­
nim delovima i šiframa, pa pomisli
da bi trebalo da sve odloži, i izađe
negde, da ugasi vatru uzbuđenja.
Ali, kako da ostavi kofere! Tek u
tom trenutku postade svestan da to
nije pravi, već falsifikovani novac.
Bilo bi razumljivo da ga je ta či­
njenica ražalostila. Ali, začudo, nje­
govo lice se razvuče u osmeh rado­
sti i zadovoljstva.
Frenk Braun je imao pravo kad
je za sebe tvrdio da je rođeni vara­
lica. Da se domogao pravog novca,
možda bi izgubio volju da živi jer bi
prevare postale besmislene. Ovako,
lažni dolari su mu pružali neslu­
ćene mogućnosti. Prvo je odnoše­
njem novca, podvalio falsifikato-
rima Menjajući lažne dolare, preva -
riće naivne primaoce. Naneće štetu
bankama i bogatašima, a svakog
časa moći će da uživa u novoj pre­
vari. Smeškao se, maštajući o mu­
kama policije, koja će uzalud goniti
njega, velikog varalicu Frenka
Brauna...
Ta i slična razmišljanja podsetiše
ga da bi morao znati koliko lažnog
novca ima u koferima. Odmah se
dade na posao. Brojao je novčanice
u jednom svežnju. Nađe da, u sva­
kom ima po pet stotina, što je zna­
čilo da je tu pedeset hiljada dolara.
U jednom koferu izbroja pedeset
svežnjeva, a odmah zatim utvrdi da
ih je isto toliko i u drugom. Bilo je
lako, i bez pisanja, izračunati kraj­
nji iznos.
- Pet miliona! Punih pet miliona
dolara! - uzviknu, a onda pokri
usta rukom prigušujući osmeh.
Odmah zatim poče opet da slaže
novac u kofere, ali nije obavio ni
trećinu posla, a naglo oseti slabost i
neodoljivu želju za spavanjem. Spu­
stio se u fotelju, i odmah sklopio
oči, zaspavši uz gomilu lažnog
novca.
*
Na početku predstave u Varije­
teu »Kokpik« Klara Luvo je bila uz­
6

9. buđena, jer joj bese saopšteno da će
morati da nastupi uz Indijca, mađio­
ničara Apara Čanda, jer je njegova
asistentkinja izostala zbog bolesti.
Ona odmah otrča i nađe visokog,
tamnoputog mađioničara, koji u
varijeteu bese već vrlo cenjen. On
je odvede u svoju garderobu i
ustupi joj jedinu fotelju a on se os­
loni na prostrani pult, na kome
behu poredani rekviziti za njegov
nastup.
- Ljutite li se što sam zamolio da
odrede vas da mi pomažete? —
upita Indijac.
- Naprotiv... Istina, vi me po­
malo zbunjujete - odgovori de-
VOLk%ar?
- Ne znam zašto, ali u vašoj bli­
zini uvek sam uzbuđena...
- A ja sam mislio da smo postali
prijatelji.
- I više od toga - reče devojka, i
porumene.
Indijac uzdahnu i zbunjeno poče
da reda svoje rekvizite.
- Priđite, da vam pokažem redos-
led i način upotrebe — reče zatim,
gledajući u predmete na pultu.
Ona priđe, ali kao hipnotisana,
umesto pultu, priđe Aparu Čandu.
Stajala je nekoliko trenutaka pred
njim, a usne su joj podrhtavale. Bila
je očita njena spremnost da mu se
baci u naručje. Apar je privuče, i nji­
hove usne se spojiše u strastven po­
ljubac. Kad malo odmače lice od nje­
nog, Apar šapnu:
- Ne smemo to sada, jer vaša
tačka počinje za desetak minuta, a
treba da vam pokažem u čemu se
sastoji asistencija.
- Zovite me Klara.
- I ja želim to isto, Klara. Za tebe
sam samo Apar.
- Da, Apar - potvrdi devojka, i
još jače se privi uz mađioničara.
- A sada budimo jaki - reče
Apar. - Odložićemo zagrljaje, i oba­
viti posao.
- Slušam te - reče devojka i
stade uz pult, popravljajući svoju
plavu kosu.
On joj brzo pokaza kojim redom
da mu pruža određene predmete, a
onda je upita može li da improvi-
zuje neku vrstu igre, koja ne bi bila
nametljiva, ali bi dopunjavala ono
što on bude izveo. Klara krenu
preko garderobe lakim koracima.
To je ujedno bila igra tela, koje se
nudilo divljenju gledalaca. Dodiri­
vala je i pomerala predmete na
pultu, igrajući uz muziku sa magne­
tofona, koju mađioničar beše pu­
stio.
- Izvrsno! Biće to moj najlepši
nastup - reče Indijac.
Gledala ga je kako namešta beli
turban sa velikim kristalnim ukra­
som, koji je izgledao kao krupan di­
jamant iznad njegovog čela.
- A kako ti sa Frenkom? —
upita je on iznenada.
- Ne znam kako da ga udaljim.
Požalila sam ti se već - odgovori
devojka.
- Ja sam ga uhodio i znam gde
se nalaze njegova dva stana. Od­
mah posle mog programa otići ću
da ga nađem. Hipnozom, u toku du­
žeg razgovora, mogu da postignem
da nikad više ne poželi da te vidi.
Međutim, ti sama moraš biti si­
gurna da nećeš opet hteti da ti se
vrati - objasni Apar Čand.
- Sigurna sam, kunem ti se, Apa-
re! — uzviknu devojka.
- Onda je sve u najboljem redu
— reče Čand. — Imam za tebe još
jednu novost.
- Kaži, dragi! - uzviknu de­
vojka, i opet se nađe u njegovom
zagrljaju.
- I ja putujem s vašom grupom
- odgovori Apar, između dva po­
ljupca.
Baš tada se začu zvono za igra­
čice i igraće, i devojka je morala da
požuri ka svojoj garderobi. Brzo je
navukla kostim za igru i istrčala sa
ostalim devojkama. Igra je trajala
svega četiri minuta, pa je trebalo
da je zameni muzička tačka i na­
stup pevača, ali konferansije najavi
izmenu u redosledu programa.
7

10. Mađioničar je nastupao odmah.
Zadihana i rumena od igre, Klara
Luvo požuri u garderobu, promeni
kostim i otrča mađioničaru.
- Na pozornicu izlazimo zajedno
- reče Cand.
- Ranije to nije tako išlo - pri-
meti devojka.
- Želim da iziđemo zajedno -
smireno reče Ćand, i Klara pođe
bez otpora.
Umetnički direktor varijetea po­
kuša da ih zaustavi, i da upita
kakve su to izmene u programu, ali
Apar Čand ga spreči odlučnim po­
kretom ruke, i požuri na pozornicu.
Zavesa se otvarala,
U gledalištu svima zastade dah, i
nekoliko trenutaka bila je grobna
tišina, a onda se razlegoše aplauzi i
odobravanje.
- Šta se dogodilo? - upita Klara
Luvo. ^
- Oni te vide u drugačijem
svetlu, nego što ti vidiš sebe - odgo­
vori tiho mađioničar.
I zaista, gledalište je lepu devojku
videlo okruženu blistavom svet-
lošću, kakva još nije bila viđena na
pozornicama. Dve ptice vatrenih
boja letele su oko njih, i, s vremena
na vreme ostajale u vazduhu, iznad
njihovih ramena.
- Gospođe i pospodo, večeras
ste, ovih nekoliko minuta, naši go­
sti. Osećajte se prijatno, i, u znak
našeg prijateljstva, popijmo po
čašu pića. Svako ima u ruci svoje
omiljeno piće - govorio je Apar
Čand.
Glasovi iznenađenja zabrujaše
dvoranom. Svaki posetilac držao je
u ruci čašu pića koje je najviše vo-
leo. Oni koji nisu pili alkohol imali
su limunadu, a neki samo čistu
vodu, jer samo nju su želeli. Istina,
takvih je bilo malo.
Svi su nepoverljivo prinosili nosu
svoje čaše. Prvo bi pomirisali, a
onda oprezno probali piće.
- Samo ispijte, i budite sigurni
da je odlično! - doviknu Čand.
Svi osetiše potrebu da ga poslu­
šaju, i ispiše.
- Čaše bacite ovamo, na nas
dvoje. Ko nas pogodi dobija polju­
bac Klare Luvo. Istina, ja ne želim
da to ikome uspe - dodade mađio­
ničar.
Prava kiša čašica, čaša i krigli
krenu prema pozornici, ali svaki
stakleni predmet se na jednoj liniji
pretvarao u iskre, stvarajući neo­
bičnu svetleću zavesu. Iza nje su se
videli visoki Indijac i skladna lepo-
tica Klara Luvo.
— To je podvala! Nije fer! Ja bih
je pogodio! - vikao je mladi čovek
koji je sedeo za stolom u drugom
redu.
Stolovi su bili tako razmešteni da
svaki gost dobro vidi pozornicu,
zbog čega je krug ispred pozornice
bio čist. To je bilo pogodno i zbog
plesa nakon izvođenja programa.
Svi gledaoci se okrenuše, da vide
čoveka koji negoduje.
- Izađite na slobodan prostor i
ponovite što ste rekli, jer nije se do­
bro ćulo - pozva ga Apar Čand.
Muškarac posluša, i stade na pro­
stor za igru.
- Ja bih pogodio, ali vi ste, ne­
kim trikom, to onemogućili. Znam
da bih pogodio, i smeo bih da polju­
bim gospođicu —ponovi gledalac.
— Zar bi to bilo lepo da čovek s
džepovima punim žaba priđe jed­
noj dami? — upita mađioničar.
Posetilac varijetea posegnu ru­
kom u džep, ali je naglo povuče. Iz
džepa mu počeše da isaču male ze­
lene žabe, koje odskakutaše prema
pozornici, i, jedna za drugom, nesta-
doše iza zavesa
— Opet podvala! - viknu zbu­
njeni muškarac, još uvek držeći
ruke dalje od svojih džepova.
- Nema podvale. Vi imate de­
vojku za stolom - reče Čand. -
Zar nije za vašim stolom jedna
divna dama?
Svi se okrenuše prema tom stolu,
i ugledaše lepoticu iz snova, koja je
širila ruke prema onom muškarcu.
On je oprezno prilazio svom stolu.
— Samo hrabro! — doviknu mu
Čand.
8

11. - I hoću! - odgovori uzbuđeni
čovek.
Svi gledaoci su videli lepoticu,
koja je čekala u zagrljaj mladog čo-
veka, ali ona nestade baš kad je on
prihvati u naručje. Međutim on ju
je i dalje video. Bura smeha pratila
je njegove pokrete grljenja i ljublje­
nja vazduha.
- Ne tako naglo! - doviknu Indi-
jac, i čarolije nestade.
Muškarac se spusti u stolicu,
obeshrabreno se smeškajući i bri­
šući maramicom oznojeno čelo.
- Prijateljstvo i dobro raspolože­
nje su uspostavljeni, a sada neko­
liko naših veština - reče mađioni­
čar, i raskrili skute svetlozelenog
ogrtača. - Priđi, Klara!
Ona mu priđe, i on je zakloni ogr­
tačem. Trenutak kasnije Ćand opet
raširi skute, i pokaza da je devojka
nestala. Kao da se i sam iznenađuje,
osvrtao se naokolo, pa konačno po­
gleda i iznad sebe.
- O, čarobnice, opet ši se pretvor­
ila u golubicu. Dođi! - pozva držeći
ispružene ruke, s dlanovima sprem­
nim da nešto prihvate.
Kao sneg bela golubica sleti mu
na dlanove, i on je prinese licu. Ti­
šina u dvorani bila je takva da bi se
čuo i najmanji šum da nije svirala
indijska muzika, i stvarala tajanst­
venu atmosferu. Čand spusti golu­
bicu na grudi, i sakri je plaštom.
Kad ga je opet otvorio, ispod zelene
svile stajala je Klara Luvo.
Prvo se začuše uzvici iznenađe­
nja, a onda se prolomi orkan
aplauza i odobravanja. Oduševljeni
mađioničar lako podiže devojku i
baci je uvis. Ona se polako spusti
na pod, a on je opet baci. Izgledalo
je kao da je bestelesna, i da se pro­
tivi svim zakonima prirode, uključu­
jući i zemljinu težu.
Na pozornici se videlo neobjaš­
njivo čudo. Indijac je iz raznih pred­
meta vadio divne bele zečeve; ispod
njegovog plašta izletala su jata šare­
nih ptica, koje su nadletale gledali­
šte i vraćale se mađioničaru, a de­
vojka je igrala stalno obasjana svet-
lom koje se menjalo u skladu s nje­
nom igrom. Neko vreme Indijac se
odmarao, ležeći na zamišljenom
naslonjaču. Lebdeo je u vazduhu, a
šoljica s kafom, koja se pušila,
sama je došla na zamišljeni sto. Ci­
gareta je došla odozgo, i polako se
namestila među njegove prste. Pla-
mičak nepoznatog porekla je doplo­
vio i stajao pred Candom dok je on
pripaljivao cigaretu. Plavičasti di­
movi su se dizali nad njim, ali pri
tom su pravili divne, pravilne šare.
- Neverovatno! Fantastično! -
čuli su se uzvici iz gledališta.
Mađioničar izvede i zadnju
tačku. Poče brzo da raste, sve dok
se ne pretvori u pravog diva. Klara
Luvo sede na njegov dlan, i on ju je
pokazivao svima. Iznenada ona
skoči na tlo, a Čand se smanji na
prirodnu veličinu, i njih dvoje se
pokloniše gledaocima, a onda napu-
stiše pozornicu.
Gledaoci su dahtali od uzbuđenja
koje ih je zahvatilo za vreme mađio-
ničarevog programa.
*
Kad se Frenk Braun probudio i
otvorio oči, trže se od iznenađenja.
U fotelji naspram njega sedeo je vi­
sok Indijac i gledao ga svojim tam-
nomodrim očima.
- Šta?! Otkud vi ovde? - upitao
je Braun.
- Došao sam da razgovaramo, i
zatekao vas pred gomilom falsifiko-
vanih dolara. Pročitao sam pismo, i
želim da čujem objašnjene - reče
Apar Ćand.
- Nema objašnjenja.. Ni ja to ne
shvatam.. Jeste li pozvali policiju?
— zbunjeno je mucao Braun.
- Nikoga nisam zvao. Policiju
ćete vi pozvati - odgovori mađioni­
čar.
- Zašto? Nagodićemo se oko
novca..
- To je lažan i opasan novac.
- Za mene nije opasan.
- Ja o vama znam dosta, Braune.
Ne poričem da ste mi simpatični,
9

12. iako ne odobravam vaše prevare.
Pokloni i dobročinstva sirotinji su
kap u moru koja ništa ne menja.
- Jeste li došli samo zato da mi
pridikujete o moralu? - prekide
ga Braun.
- Ne, došao sam zbog Klare Luvo
- odgovori Čand.
- Ne razumem vas.
- Bazumećete. Ta devojka je do­
bra, i ne sme biti žrtva vaše nastra­
nosti. Vezana s varalicom koja jed­
nom mora dospeti u zatvor, ona
gubi mogućnost da postane srećna
i nađe bolji životni put.
- To je istina.
- Obećajte da je nećete više vi­
đati.
- Ostaviću je na miru. Ja je vo­
lim, ali time je upropaštavam. I bez
vas sam to odlučio, večeras, kad
sam napustio njen stan —odgovori
Braun ozbiljno i nastavi da priča
šta mu se dalje desilo.
- Mislim da ste naseli smišljenoj
igri - reče na sve to Apar Čand.
- Kakvoj igri?! Onaj čovek je
umro. Creva su mu..
- Stvar je nameštena. Creva su,
verovatno, bila prava, ali ne nje­
gova, nego od neke životinje, kao i
krv na njegovoj košulji i odelu -
objasni Čand.
- Ne verujem! - uzviknu Braun.
- Sve je bilo tako očito. Već i po
tome što mi je nesrećnik dao ova
dva kofera..
- Baš po tome zaključujem da je
to nameštena igra. Neko vas zna
kao varalicu, pa vam je predao
lažne dolare. Pratiće vas dok ih ne
pretvorite u čist, zdrav novac, pa će
vam ga onda uzeti. Pri tome može
da ode i vaša »mudra« glava — reče
mađioničar.
- Ne, to nije tako! - odbijao je
Braun. - Tu je pet miliona dolara.
Ostavite me da ja £ njima činim šta
znam, a ja ću vam dati funti u
vrednosti jednog miliona dolara.
Prihvatite. ..
- Ne! - odgovori odlučno mađio­
ničar. - Ako želim da ostavite
Klaru Luvo, ne želim da stradate.
Kad ja odem, vi ćete pozvati Skot-
land Jard i ispričaćete istinu o
svemu. Kažite i to da ste se kolebali.
Vi ćete to učiniti, Braune..
Dok je on govorio, Frenk Braun
je nekoliko puta odrićno odmah­
nuo glavom, a onda poče potvrdno
da klima. Prihvatao je sugestije
nametnute ogromnom hipnotič-
kom snagom.
- O meni ni reć! Ne želim da me
spomenete policiji - nastavio je
Indijac.
Braun je prihvatao sve bez ot­
pora.
Kad Apar Čand napusti Braunov
stan, ovaj priđe telefonu i pozva
Skotland Jard. Rekoše mu da je in­
spektor Majki Dikson dežurni, i
dadoše mu vezu.
- U mom stanu imam pet mi­
liona falsifikovanih dolara. Dođite
da vam ih predam, i da objasnim
kako sam ih dobio - reče Braun i
kaza svoje ime i adresu.
Sledećih pola sata zurio je u go­
milu novčanica i maštao o tome šta
je sve mogao da učini s tim lažnim
blagom. Zvono na ulazu ga trže iz
misli, i on iziđe u hodnik. Malo kas­
nije oko stola sa dolarima stajali su
inspektor Majki Dikson, dva unifor-
misana policajca i Frenk Braun.
II
- Zar da mi nemamo ništa o tom
Indijcu! Svi listovi su zabeležili
čuda u Varijeteu »Kokpik«! - vikao
je glavni urednik stojeći pred gru­
pom svojih reportera. - Zar i ti,
sine Arture! Zar i ti da propustiš
takvu senzacionalnu ličnost?
- Nisam ništa propustio —
mirno odgovori reporter Markinč.
- Pošto su svi listovi pisali o tom
Indijcu, abiit ad plures, odnosno:
pridružimo se većini! Sutra ću pre­
dati članak o Aparu Candu.
- A zašto bu6 ti? - upita jedan
proćelavi reporter, - 1m ito ne već
danas?
10

13. - Zato što ti nisi u stanju da to
učiniš - odgovori mu Markinč.
- A zašto nisam u stanuu? - ro-
gušio se reporter, spreman na
svađu.
- Bizikovao bi suviše mnogo, jer
taj bi mogao da te pretvori u
mačku, a možda mu ne bi uspelo da
ti posle opet vrati ljudski lik, pa bi
ostao da večno maučeš po krovo­
vima - objasni Markinč.
U reporterskoj sobi odjeknu
smeh.
- Dosta je šale! Na posao, mom­
ci! - viknu glavni urednik.
- Ostaje li da Markinč piše o
mađioničaru? - upita ćelavi repor­
ter.
- Da, neka to učini Artur —
odgovori glavni urednik.
- Njemu to i priliči, jer je srodan
mađioničarima i opsenarima svih
vrsta - zlobno se šalio ćelavi.
Opet se zaori smeh. Glavni ured­
nik dade znak Markinču da ostane
dok ostali iziđu, a onda ga pozva u
svoj biro. Reče mu da sedne u fote­
lju i da kaže šta bi popio.
- Stičem neke tuđe navike —
reče Markinč. — Zavoleo sam crriu
kafu »forte« , ili tursku, a to ga
nema, sem kod moje Meri.
- I ja krišom pijem crnu kafu iz
italijanskog automata. Moja sekre­
tarica ga ima. Dobićemo »espreso«
kafu — odgovori glavni urednik i
preko interfona naruči dve čašice
džina i dve crne kafe.
Reporter je razmišljao šta li to od
njega želi glavni urednik. Ovako je
postupao samo kad bi ga slao na
vrlo opasan ili vrlo težak posao.
Dok kafe nisu stigle, glavni urednik
je pitao Markinča čime se trenutno
bavi i kakvi su mu planovi, a tek uz
čašicu džina i miris kafe poče da
priča:
- Već dugo ćutimo o nečem vrlo
krupnom i opasnom. Policija, pa i
samo ministarstvo, mole da i dalje
zatvaramo oči. Međutim, sinoć se
dogodilo nešto o čemu više ne mo­
žemo da ćutimo. Otkriveno je pet
miliona dolara...
- Falsifikovanih - prekide ga
Markinč pitanjem.
- Otkuda znaš?
- I bez ovog razgovora, ja se
spremam da pišem o sve češćem
otkrivanju falsifikovanog novca.
Izvesno je da su falsifikati sve bolji,
često ih je skoro nemoguće otkriti
dok ne stignu u velike banke sa sku­
pim uređajirpa za identifikaciju -
reče Markinč.
- Ne shvatam kako uvek namiri-
šeš najveću senzaciju - dodade
glavni urednik. - S obzirom na to
da već razmišljam o tome...
- Ne samo da razmišljam nego
sam i izučio sve što se zna do sad o
otkrivenim falsifikatima, uključu­
jući i najveći takav poduhvat, koji
su izveli Hitlerovi falsifikatori -
prekide ga Markinč.
- Brz si, Arture - reče glavni
urednik, tako da nije bilo jasno da
li ga na taj način hvali, ili ga opomi­
nje što ga prekida. - Dakle saslu­
šaj me do kraja. Saznao sam da je
policiji uspelo da zapleni pet mi­
liona falsifikovanih dolara, ali o
okolnostima ništa.
- Zna li se makar tko vodi
istragu?
- Umešan je inspektor Majki
Dikson, jer je bio dežurni, ali ne
znam da li mu je poverena dalja
istraga.
- On je moj poznanik, a moglo bi
se reći i prijatelj - reče Markinč,
smeškajući se, setivši se tužnog lika
inspektora Diksona.
- Je li to onaj što uzalud lovi
Luna, kralja ponoći? - upita glavni
urednik.
Markinč samo klimnu glavom.
Obojica su se smejali. Zaključiše da
reporter uzgred vidi i šta je sa tim
velikim mađioničarem u »Kok-
piku«, ali da mu dugoročni zadatak
bude poplava lažnog novca.
- Pozvaću Diksona, da zajedno
vidimo mađioničara - zaključi
Markinč odlazeći.
11

14. Izgledalo je da inspektor Majki
Dikson jedva gleda. Istina, bio je
umoran posle noćnog dežurstva u
Skotland Jardu i trke do Hajd
parka, zbog pet miliona falsifikova-
nih dolara, ali mu se na licu javljao
osmeh. Zanet mislima, micao je us­
nama kao da sa nekim razgovara, i
spuštao ruku na pokrivač, kao da
nešto nabraja. Njegovo razmišlja­
nje prekide ulazak njegove rano
osedele, ali još uvek privlačne žene
Helen. Ona tiho proviri, a on brzo
zatvori oči.
- Uzalud je, Majki! Videla sam
da si budan i da razgovaraš sam sa
sobom. Već je jedanaest sati, i
vreme je da ustaneš. Ili misliš da ću
ti doneti čaj u krevet, pa da mi opet
pokvasiš čaršave...
- Ustajem, ustajem! - doviknu
inspektor, i maši se za telefonsku
slušalicu.
- Veza je u holu. Prebaciću je,
ako treba - reče Helen.
- Voleo bih da telefoniram, jer
ne bih išao u biro ako ne moram.
- Milo mi je što ćeš makar da­
nas ostati kod kuće.
- Žalim, Helen draga... Ne bih
išao u biro, ili na jedno drugo me-
sto... Neću da govorim o svojim po­
licijskim poslovima, jer obično ih
najmanje shvataju žene baš inspek­
tora i drugih iz naše službe - reče
Dikson, i lice mu dobi izraz kao
pred kijanje.
Helen Dikson požuri, i prekopča
telefonsku vezu k spavaćoj sobi, a
onda ode u kuhinju. Inspektor
pruži ruku ka telefonu, i trže je kao
da ga je nešto uplašilo, jer telefon
zazvoni baš u tom trenutku. On uz­
dahnu, i opet pruži ruku. Uze sluša­
licu i javi se sa: »Da molim«.
- Ovde novinar Artur Markinč
- čuo se veseli glas. - Jesi li Majki
ti to?
- A ko bi drugi bio u mom kre­
vetu? - upita inspektor?
- Ne znam - šalio se Markinč.
- Mogla je da bude i gospođa He­
len.
y - Sta će ona u mom krevetu? -
pokuša da se i inspektor našali.
- Nadam se da te nisam probu­
dio.
- Nisi me probudio, ali si me na-
terao da se pokrenem. Sinoć sam
bio dežurni...
- A kakav plan imaš za večeras?
- Što se to tebe tiče, mladiću?
- Željan sam društva.
- Zar smo mi društvo?
- Jesmo prijatelji.
- Nisam siguran. Ti si više prija­
telj Sikertu.
- Zar ga još uvek goniš?
- Ni to te se ne tiče! Lepo kaži
šta želiš, jer me sigurno nisi zvao
bez neke zadnje namere.
- Nije zadnja - smejući se reče
reporter. - Jednostavno, smatram
da ima razloga da se vidimo, jer
bilo bi to od obostrane koristi.
- Misliš za sebe i svoj list. To je
»obostrano« ?
- Ne, dragi Majki, ne! Kad kažem
obostrana korist, to znači dobro ne
samo za mene nego i za tebe.
Ovoga puta više za tebe, jer sazna-
ćeš nešto važno o onih pet miliona
falsifikova...
- Ćut! — prekide ga inspektor
Dikson. - To je državna tajna, pro­
kleti, zloguki čitaču tajnih misli! Ni
reč više o tome. A naći ću način da
na odgovarajućem mestu propevaš
kao slavuj.
- Saslušaj me, Majk. Pozivam
tebe i Helen da večeras posetimo
varijete »Kokpik«. Tamo je neki
izvrstan Indijac, o kome želim da
pišem. To je moj deo koristi. A tvoj
bi bio što bih ti ja rekao ponešto o
fal... ovaj, nekim tebi vrlo zanimlji­
vim novostima - izloži Markinč.
- Opet nešto smeraš... Ako se
pokaže da me opet zamlaćuješ,
onda se drži. Neće ti pomoći ni sam
Lun, kralj ponoći! Zbilja, viđaš li tog
momka?
- Nestao je kao da nikad nije
postojao - odgovori reporter Ar­
tur Markinč. - Međutim, ne odbi­
jam da razgovaramo i o njemu.
12

15. Dakle, večeras pred varijeteom
»Kokpik« . Naravno, karte nabav­
ljam i plaćam ja, kako je i red.
- Pa, učini bar nešto »kako je
red«! Prihvatam, jer tako ću imati
dve koristi.
- Koja je druga?
- Izvešću Helen, pa ću najmanje
mesec dana moći da joj to podme­
ćem pod nos kad pokuša da se žali
kako je žena jednog inspektora osu­
đena na samovanje i monotoniju,
dok on ide iz avanture u avanturu.
Dakle, do viđenja kod »Kokpika« -
zaključi inspektor i spusti slušalicu.
*
- Imamo i mi svoje čarolije. Pa,
neka, biće vam još milije — pevu-
šila je Klara Luvo spremajući svoju
sobicu, jer je očekivala posetu, kojoj
se radovala.
Tog popodneva trebalo je da joj
dođe Apar Čand, jer je želeo da po­
razgovaraju o novom programu.
Ona je predložila da to bude u nje­
nom stanu. Rekla je da je stan više
nego skroman, pa čak bedan, ali
slavni mađioničar može da ga pret­
vori u blistavi dvorac! Čand je prih­
vatio, tvrdeći da ni sam nije odra­
stao u palati, niti je i sada ima.
Čekajući ga Klara je popravljala
izgled sobice, pa je bila zadovoljna
utiskom koji stvaraju red, čistoća i
tri vaze svežeg cveća. Nađe se pred
ogledalom, i pripreti svome liku:
- Da vi nemate kakve zadnje
namere, gospođice Klara? To što
radite sada, i što ste promenili čar-
šave na krevetu vrlo je sumnjivo!
Posle toga pogleda na sat, i uz­
dahnu. Još dva sata je ostajalo do
dolaska Apara Čanda. Da nekako
prekrati vreme, isprobavala je koja
joj odeća najbolje pristaje u stanu.
Na golo telo obuče svilenu haljinicu
i sede tako da se vidi u ogledalu.
Svila joj skliznu s desnog ramena, i
otkri lepotu njenih grudi, ali ogle­
dalo pokaza da svila klizi i sa nje­
nih bedara, otkrivajući više nego bi
se ona usudila da pruži pogledu go­
sta koji prvi put dolazi.
- Suviše smelo, čak i razvratno!
- uzviknu, podižući svoj negovani
kažiprst.
Posle toga obuče plavu haljinu od
tankog somota, sa zlatnim vezom
na grudima i po donjem rubu. Stavi
zlatnu ogrlicu i prepravi frizuru.
- Romantično, ali suviše strogo
- zaključi, i skide haljinu.
Obuče zatim vunenu bluzicu i
kratku suknju i potsmehnu se svom
liku u ogledalu:
- Suviše providan izazov, devoj-
ko!
Opet se nađe bez odeće, pa
isproba kupaći kostim, i s odobra­
vanjem klimnu, ali glasno reče:
- Ko je to video da se gost doče­
kuje u kupaćem kostimu?!
Obuče čipkani deo odeće koji je
mogao da bude haljina, ako se
ispred njega navuče naročiti veš,
izazovna spavaćica, ako se ostavi
tako na golom telu, ili da odigra
ulogu veša sa prikladnom haljinom.
Ipak, nije bila zadovoljna i ponovo
se svuče. Pomalo zamorena presvla­
čenjem, izvali se na krevet, prekri­
ven skupim pokrivačem od pravog
krzna, opšivenog ružičastom svi­
lom. To je bio najdragoceniji pred­
met koji je imala, a bio je poklon od
jednog obožavaoca. Ona pusti da je
tamno smeđe krzno miluje po telu, i
ugleda svoj lik u ogledalu.
- Najlepša si bez ičega na sebi!
- zaključi, i ustade da razmišlja o
sebi o životu.
Tek desetak minuta pre dolaska
gosta ustade, brzo obuče najbolji
veš koji je imala, crne pantalone i
belu svilenu bluzu produženom
kragnom, čiji su se krajevi pretva­
rali u trake, vezane na grudima.
Namirisa prste i prođe njima ispod
kose, na vratu i oko slepoočnica.
- Baš si rafinirana - reče sa­
moj sebi, i odmah zatim se trenutak
ukoči, jer je čula zvono na vratima.
Oseti laku jezu, iako je u stanu
bilo vrlo toplo, jer su bile nastupile
13

16. vrućine, mada je bio tek kraj juna.
Nije mogla da sakrije uzbuđenja, i
ruke su joj drhtale dok je otvarala.
Indijac uđe s ogromnim buketom
ruža.
- Kod nas u Indiji govor cveća je
drugačiji nego u Evropi - reče
Apar Čand, i uze devojku pod ruku.
Bio je obučen u lako, veoma ele­
gantno letnje odelo, sive boje. Bela
košulja i bronzana boja kože, briž­
ljivo očešljana tamno smeđa kosa,
na slepoočnicama rano posre­
brena, visoko i snažno, ali vitko
telo, tamno modre oči i sigurni po­
kreti učinili su da devojku obuzme
nekakav neobjašnjiv osećaj slatke
strepnje, želje i straha. Malo je nedo­
stajalo pa da Klara Luvo izgubi
svaku sigurnost.
- Lepo je kod tebe, Klara - reče
mađioničar. — Smem li da pogle­
dam i drugu sobu, i da saznam gde
držiš piće, jer možda ću morati da
ga poslužim.
On u tom trenutku uze njenu
nežnu i negovanu ruku, pa je pri­
nese usnama, i nežno je poljubi Kla-
rina zbunjenost i nesigurnost nesta-
doše kao čarolijom odnete. Ona
oseti da bi poslušala sve što on
kaže, jer bi bila sigurna da je to naj­
bolje.
Dok mu je pokazivala stančić, pri­
čala je o svojim pripremama, o
neodlučnosti kako da ga dočeka.
Nije skrila ni to da je razmišljala
kako da postigne najbolji izgled.
- Znam u kom si trenutku bila
najlepša - reče Čand tiho.
Ona porumene.
Dolazeći, Apard Čand je sebe
uveravao da je pravi razlog posete
devojci sasvim praktičpe prirode.
Već i sama potreba da utvrdi raz­
log dolaska otkrivala je spontanu
želju da bude sa Klarom. A sada, gle­
dajući je rumenu i ustreptalu, oseti
snagu trenutka, i priđe joj bliže.
Kao u snu, bez razmišljanja i odluči­
vanja, bez ijedne reći, sporim i než-
tnim pokretima, njih dvoje se
nađoše u zagrljaju. Nije bilo strast­
14
venih trzaja, žudnih poljubaca ni
stiskanja. Nekakvim mekim pokre­
tima, lebdeći u oblaku uživanja, bes-
telesno laki, osetljivi i na nepri-
metni pokret jedno od njih dvoje,
kao da su osećali svaku želju koja
je u njima nicala i rascvetavala se
kao cvet iz pupoljka na ubrzanom
filmskom prikazu. Nađoše se zagr­
ljeni na mekom krznenom pokri­
vaču.
*
Sedeći kasnije u fotelji naspram
Indijca, devojka je razmišljala nisu
li ona tri sata u njegovom zagrljaju
bili samo još jedna njegova čarob-
njačka veština.
- Koliko ti je godina, Apare? -
upita ona.
- Trideset - odgovori Čand
- Imaš li?... Jesi li oženjen? Imaš
li porodicu? - pitala je osetivši da
se zbunila, zbog želje da što pre
sazna koliko je samo njen.
- Nemam nikoga svog na ovom
svetu, ako je reč o krvnom srodstvu.
I prijatelja imam vrlo malo... I ni­
sam oženjen - odgovori on, a
senka tuge mu pređe licem, ali je
brzo odagna osmeh.
- Pričaj mi o sebi - reče ona,
sada mnogo slobodnije.
- Ostavićemo to za drugi put -
reče on milujući joj ruku. - Sada
treba da se dogovorimo o večeraš­
njem programu. Imamo novog part
nera u programu.
- Zar je potreban još neko? Da. li
se vratila tvoja asistentkinja? -
upita devojka. ne skrivajući nezado­
voljstvo.
- Ne, ona se više neće vraćati,
jer se udaje. Dobila je poklon od va­
rijetea, čemu smo i nas dvoje dopri-
neli - odgovori Čand. - Naš bu­
dući partner je Džems Taker, pes-
nik koji nije umeo da živi od pes-
ništva. Vrlo je duhovit ćovek, i di­
van prijatelj, ali nesrećan.
- Mislim da je to zadnje pravi
razlog što ga uzimaš pod svoje okri­
lje - reče devojka.

17. - On je dobar čovek - ponovi
Čand kao da pita zar to nije sasvim
dovoljan razlog.
- I ti si dobar čovek - osmehnu
mu se^Kl&ra Luvo.
On joj uzvrati toplim pogledom, i
poče da govori o programu. Pokaza
joj fotografije pozornice i potreb­
nih predmeta. Strpljivo je objašnja­
vao šta ona treba da radi u kom tre­
nutku, i tražio je da ona ponovi
plan. Bio je zadovoljan što ona ima
dar da zapamti sve čim joj se jed­
nom kaže. Tražio je da izvede neke
pokrete, i bio je oduševljen njenim
sposobnostima.
- Ti nisi samo lepa - reče joj na
kraju.
- Kaži do kraja - tražila je
Klara Luvo, i čežnjivo ga gledala.
- Još si i pametna.
- Nisi sve rekao.
- Imaš duha, osećaš život, i umeš
da voliš.
- I šta još?
On joj pripreti prstom, zagrli je,
šapnu joj da moraju u varijete, a
započeli su razgovor koji odvodi u
drugom pravcu.
Ona je toga trenutka želela da
nikada ne prestane zagrljaj tog čo-
veka
- Srećna sam s tobom, Čande, a
znam te tek tako kratko vreme -
šapnu ona.
Imali su snage da se počnu spre­
mati, i zajedno požuriše napolje
*
Reporter Artur Markinč i inspek­
tor Skotland Jarda Majki Dikson
imali su sto uz sam krug za igru,
pred pozornicom. Dva mosta, koji
su vezivali pozornicu s dvoranom,
uokviravala su spušteni prostor za
orkestar, na kome su muzičari bili
zaklonjeni od pogleda publike, kad
je to bilo potrebno. Spušteni pod za
orkestar mogao je da se podigne i
izravna sa dvoranom.
- Sva mesta su rasprodata -
reče Markinč.
- Mnogi rado gledaju dobar vari-
jetetski program - reče gospođa
Dikson.
- Artur misli da je gužva zbog
Indijca - reče inspektor.
- Do njegovog dolaska varijete
je jedva životario, pa se trupa spre­
mala da pokuša s druge strane
okeana - potvrdi reporter.
Program još ne beše počeo kad
inspektor Dikson dobi izraz lica
kao da će početi da kija. Gledao je
preko desnog ramena prema tre­
ćem redu stolova, oko kojih su kel-
neri žurili da posluže piće pre nego
što počne program:
- Šta gledaš, Majki? - upitala je
Helen Dikson svog muža.
- Vidim među posetiocima čo-
veka koji ne bi trebalo da bude
ovde, ili bi i moji ljudi morali biti u
blizini - odgovori inspektor.
Novinarska radoznalost pokrenu
reportera, i on odluči da blefira?
- To je onaj s falsifikovanim do­
larima, zar ne? - upita kao da od­
govor prirodno mora biti samo
potvrdan.
Inspektor ga pogleda razrogače-
nim očima.
- Kako ti to?... Otkud znaš?!...
Pa to je da čovek iskoči iz sopst-
vene kože! - isprekidano, i gušeći
se od ljutnje i iznenađenja, odvrati
inspektor.
- Možda bi i mogao da iskočiš,
ali kako da je opet navučeš —šalila
se njegova žena.
- Helen, molim te! - upozori je
Majki Dikson. - Pusti me da
ovog... rekao bih neku ružnu reč
da niste vas dve ovde...
- Zaboga, Majki, kako možeš
tako s divnim mladim prijateljem, i
još u prisustvu njegove dražesne
mlade žene? - uzvrati Helen.
- Iskočiću iz...
- Samo ne iz kože, dragi, jer to
ne ide — opet se šalila Helen.
Dikson odmahnu rukom, u znak
da ne vredi razgovarati sa ženom o
nekim stvarima, a naročito ne u
ovakvoj prilici, pa se naze ka Mar-
kinču.
15

18. — Govori, mladiću, otkud znaš za
falsifikovani novac! Kunem se da
ćeš vrlo rđavo proći ako... - šapu-
tao je, osvrćući se, da vidi može li
ko da čuje strašnu tajnu, i spreman
da začepi usta reporteru ako počne
da govori glasno.
— Čitanje misli... Prosto čitam
da si trenutno zabrinut što onaj čo-
vek nije pod nadzorom tvojih ljudi
— odgovori reporter.
— Naravno, falsifikatori možda
jedva čekaju priliku da ga zgrabe, a
takav svedok je ipak dragocen -
reče inspektor.
Već je bio toliko uzbuđen da nije
razmišljao o mogućnosti da ga
mladi prijatelj blefira.
— Zar brineš o tom varalici? -
upita Markinč, želeći da time iza­
zove inspektora da mu kaže nešto
više o nepoznatom čoveku.
— Zar i ti znaš Frenka Brauna?
— začuđeno reče Dikson.
— Ko ne bi znao tog sitnog... -
zausti reporter.
— On sitan? Ne, mladiću! Najve­
ći! Najveći među mudracima i ve-
štacima prevare. Uz to je Braun
sklon i podvalama radi šale i zado­
voljstva - pričao je inspektor
Majki Dikson.
Tek sada i reporter shvati da je
reč o čoveku o kome su kružile ane­
gdote Londonom. Pričalo se da je
umesto ministra spoljnih poslova
dočekao neku princezu, vodio je na
prijem kod kraljice, i pokrenuo de­
setak gozbi i prijema u njenu čast.
Ponovio je skoro sve prevare pariš­
kog »Fantoma«, Urbana de Blan-
sara, ali s tom razlikom što je bio
bolji, i što nikada nije uhvaćen u
prevarama. Jedno vreme je, s dva
prijatelja, varao na kartama. No, na
vreme je raspustio grupu, i svoje
pomagače tako uplašio da su ne­
stali ne samo iz Londona nego i iz
Evrope. Pojavljivao se u ulogama, i
uniformi, generala i admirala, i po-
sećivao kasarne i ratne brodove,
gde je bio gošćen i okružen poniz-
nošću. Kao ambasador, čas jedne, a
čas druge zemlje, izvršio je desetak
prevara, od kojih su mnoge zataš­
kane zbog međunarodnih obaveza
vlade. Nadmašio je Loua Stenlija,
poznatog i kao Džulijan Šepard,
kralj varalica. Pričalo se da je
Stenli izjavio da ne vredi biti vara­
lica kad postoji jedan Frenk Braun.
A taj Stenli umalo da jednom Ame­
rikancu proda ogrđmnu, i u svetu
slavnu londonsku dvoranu Albert
Hol.
- Je li istina da je Braun prodao
stari ratni brod, kao što je to u Ita­
liji učinio Anđelo Nidoli? - upita
Markinč.
- Veruje se da je to bio on, u uni­
tarni admirala, ali niko nije mogao
da mu to dokaže. Imao je dobro pri­
premljen alibi - odgovori Dikscm
bezvoljno.
Bio je uznemiren, i stalno se osvr­
tao, ali muzički znak za početak
varijetskog programa i podizanje
prednje zavese privuče za trenutak
njegovu pažnju. Svetla u dvorani se
pogasiše i ostadoše samo ona što
sa skrivenih mesta daju tek toliko
svetla da gledaoci mogu da uzmu
piće u trenucima uzbuđenja.
Najavljivač programa odmah
poče da govori kako gledaoce oče­
kuje prijatno iznenađenje, jer
slavni mađioničar Apar Čand veče­
ras pokazuje nove, neviđene ve-
štine. Zatim najavi igračice, koje će
»stvoriti raspoloženje i oduševlje­
nje, koje je tako potrebno svakom
čoveku«.
Igračice, njih četrnaest, nisu bile
slabije od onih u pariškom »Foli
Beržeu«, ili »Mulen Ružu«. Bile su,
istina, manje razgolićene, ali zato
ljupkije.
- Sad znam zašto je Braun ovde
- šapnu Dikson reporteru. - Tu
igra njegova devojka, Francuskinja
Klara Luvo. To je srednja od ove tri
najbliže.
- Veoma je lepa - šapnu Mar­
kinč.
- Čula sam te - munu ga Meri.
16

19. - I ne usuđuj se da je odrediš za
žrtvu svojih reporterskih vratolo­
mija.
- Nemam ni sličnu želju -
šapnu Artur Markinč srnejući se i
neprimetno poljubi ženu. - Hoću
da pišem samo o Indijcu i zato ću
pokušati da prodrem do njega
posle njegove tačke.
- Ali, ne svraćaj kod igračica! -
šalila se Meri Markinč.
Uskoro najaviše »najvećeg živog
mađioničara Čanda«. On na pozor­
nicu iziđe prvi, za njim Klara Luvo,
na kraju kratko ošišani Džems Ta-
ker, koji svojim začuđenim izrazom
lica izazva smeh.
- Smejte se meni, a ne njima, jer
to je opasno - reče Taker ozbilj­
nim glasom, ali njegova grimasa
izazva još više smeha.
- Pa, tebi se i smejemo - dovi-
knu neko iz gledališta.
Nije se znalo kome je frenetični
aplauz bio namenjen. Da li tom po-
setiocu odgovaraju na šalu novog
člana Čandove grupe, ili pozdrav­
ljaju samog mađioničara. Još se gla­
sovi odobravanja i pljeskanje ne
behu stišali, a inspektor Dikson
poče da kija, i da se uzbuđeno po­
kreće. Između dva kijanja uzviknu:
- Pa to je on... Na časnu reč, on!
- Koga si, čoveče, sad ugledao?
- upita Helen, i pokuša rukom da
smiri svog muža.
- On je, ženo. Do đavola, sam
Donald Sikert!... Razumeš li ti šta
to znači - odgovori inspektor Dik­
son, osvrćući se da vidi kako bi izi­
šao.
Artur Markinč beše čuo svaku
reč, pa i sam bolje zagleda tamno­
putog Indijca s velikim belim turba­
nom na glavi. Bio je iznenađen isti­
nom. Da bio je to Donald Sikert,
slavni avanturista Lun, kralj po­
noći. Markinč se čudio što taj čo-
vek, koji je bio zanet naučnim ra­
dom i pronalazaštvom nastupa u
običnom varijeteu, kao mađioničar.
Markinč se seti Lunove zmije, koja
možda i ne postoji ali koja se pojav­
ljuje iz njegovog rukava. Seti se
žabe i miša u svom džepu, i neho­
tično opipa odeću.
- Majki, nećeš valjda da praviš
neprilike?! — reče tiho novinar, vi-
deći da inspektor ustaje i pokušava
e.
edite tamo, i molimo malo
mira! - viknu neko iz senke iza
njih.
Dikson se spusti na stolicu.
- Možda je to slučajna sličnost
- reče Helen Dikson. - Pored
toga, i sam si pričao da se ne zna
pravi Lunov izgled.
- Vidim... osećam da je to on -
šapnu uzbuđeni Dikson, i kihnu.
Držao je maramicu na licu, i suz­
nih očiju zurio u mađioničara.
- Smiri se... opusti se, dragi -
reče Helen Dikson, i pažljivo po-
meri stolicu bliže ka svom mužu.
Uze ga pod ruku i ostade tako pri­
ljubljena uz svog muža, kao da se
plaši da on ne pobegne.
Mađioničar je držao u ruci tanki
štap od crnog, lakiranog drveta, sa
srebrnom drškom u obliku zmijske
glave. Mahao je njime čekajući da
žamor prestane. Štap se savi, pret­
vori se u živu zmiju i savi se oko nje­
gove ruke, a onda nestade na njego­
vim grudima. Malo kasnije zmija
mu izađe iz levog rukava i pogleda
prema publici. Njene hladne oči
blesnuše pod svetlom, dok je pala­
cala jezikom i pokazivala dva svoja
zuba. A onda se zmija opet pretvori
u štap.
Čuše se uzvici olakšanja.
- Šta si ono rekao da ja treba da
uradim? - upita Džems Taker.
- Nisam ja ništa rekao. Ti si
predložio da ispričaš neku šalu -
odgovori Lun.
- O, jeste... Ali, eto suvo grlo, pa i
sve ovo... Kad bih makar mogao da
dobijem jednu čašicu — tužno je
govorio Taker.
Njegove oči su zasvetlele od po­
misli na piće.
- Viski? - upita mađioničar.
- Bilo šta - odgovori Taker s
nadom.
17

20. Apar Čand privuče rukom iz du­
bine pozornice bocu mleka, koja je
sama u vazduhu pravila pokrete,
kao da neko žuri s njom u ruci.
- Ne mleko! To nisam okusio već
dvadeset godina - branio se Taker,
pružajući obe ruke u odbranu od
boce, koja se zaustavi pred njim.
- Pa kaži šta želiš - reče Indi-
iac
- Znaš ti, ali kazaću... Viski,
makar i bez leda i sode — odgovori
Džems Taker.
- Imaš ga pred sobom, na sto-
čiću - reče mađioničar.
Taker oduševljeno pogleda mesto
gde je trebalo da bude stočić. I vi­
deo ga je mada tamo stvarno ni­
čega nije bilo. Gledaoci takođe nisu
ništa videli, ali Taker je pravio po­
krete kao da sipa sebi piće, dodaje
sodu i stavlja led. Otpi iz čaše, i, za­
dovoljno držeći ruku, kao da čuva
da mu se ne prospe ostatak drago-
cene tečnosti, poče da priča:
- Onaj ko želi da svoje misli
utopi u piću, u velikoj je zabludi. I
misli umeju da plivaju. Zato ja poča­
stim viskijem i svoje misli...
Dok je govorio, iza njega su plo­
vili oblačići, usred kojih su se videli
prizori ljudi žena i ptica. Ljudi i
žene su počinjali da štucaju od pića
i da se pijano teturaju, a ptice su
padale i, ležeći na leđima, batrgale
nožicama.
Posle je Džems Taker pričao da
treba požuriti u prirodu i »jesti na
travi, dok trava ne počne da jede
nas«. Tu Preverovu misao mađioni­
čar je »ilustrovao« slikom veselog
piknika na kome ogromne travke
nameštaju prostirku umesto jela,
pripremaju ljude, koji zbunjeno gle­
daju šta se događa.
Dok je Taker pričao šalu o lekaru
koji je pacijentkinji rekao da mu se
njen izgled ne sviđa, na šta je ona
rekla da ni lekar nije baš neki lepo-
tan, publika je videla smešnog le-
kara i smešan lik devojke koju on
pregleda. Sve to Taker nije video,
pa se čudio takvom uzbuđenju pu­
blike i odjeku svojih reći.
Posle veselog dela programa s
Takerom, nastupali su samo Klara
Luvo i Apar Ćand. Ono što su pose-
tioci varijetea videli te večeri preva-
zilazilo je svako očekivanje. Indijac
i lepa Francuskinja polili su se ne­
kom tečnošću, i Čand je kresnuo
upalj,ač. Tečnost je planula. Čuli su
se krici iz gledališta. Žene su pokri­
vale oči, da ne vide žive buktinje na
pozornici. Uniformisani vatrogasci
s aparatima za gašenje požara sta­
jali su iza mađioničara, na sceni.
Kad je plamen dogoreo, devojka je
legla u dugi kovčeg, i Čand ju je pre-
testerisao. Iz gledališta su sada
doprli krici, a dve žene su pale u
nesvest kad je električna kružna
testera zasekla sanduk. Do tog tre­
nutka Indijac je izveo ono što su iz­
vodili Torini, Horas Goldin, David
Bamberg i njegov sin Ričard, i neki
drugi slavni iluzionisti i fakiri. Ali,
tačka se produžavala. Čand je ot­
vorio sanduk i pokazao dve sma­
njene devojke, likom istovetne sa
»presečenom žrtvom«. Pozvao ih je
da stanu izvan sanduka, i naredio
im da izrastu. Sada su dve devojke,
jedna za drugom, ulazile u sanduk.
Električna testera ih je presecala i
četiri istovetne lepotice smešile su
se, stojeći iza sanduka, koje je ma­
đioničar presekao, i na pozornicu
je iskočilo osam devojaka. Preseca-
nje je završeno kad ih je bilo šesna­
est. Tada su ostaci presečenih san­
duka odneti, a lepotice su igrale
istočnjački ples, izvanredno vešto.
Da se ne bi mislilo da to igra samo
jedna i da je umnožena vešto post­
avljenim ogledalima, igrale su pov­
remeno svaka drugačije.
Posle svega Čand im je podelio
tanke konope, koje su one pokre­
tima ruke »naterale« da pođu u vis,
nestajući na »nebu« pozornice. Svih
šesnaest igračica držale su krajeve
konopca u rukama, a onda su se
uspuzale iz njih i nestale. Odmah
zatim spustila se na pozornicu
samo Klara Luvo.
Gledalište je odahnulo.
18

21. - On zna zašto živi! Od jedne
može da napravi šesnaest - dovi­
knuo je neko od posetilaca.
- A zamisli da ušesnaestostruči
tvoju taštu - odgovorio je neki
drugi od posetilaca.
Smeh se zaorio gledalištem. Tada
je Čand sam izveo nekoliko tačaka,
od kojih se kosa dizala na glavi. Pro­
badao se sabljom, puštao da na
njega padne ogroman betonski
blok, i da se razbije. Gledaoci su do­
lazili da opipaju ostatke betona,
probajući njihovu težinu. Bili su
pravi. Betonski blok je bio dvo­
struko teži od onog koji je dočeki­
vao slavni fakir Ivon ivo.
- Sve je to hipnoza! Nemoguće je
da u svemu tome ima šta stvarno!
Varalica! — galamio je jedan pri­
piti posetilac iz drugog reda sto­
lova.
Čand ga dva puta opomenu da
bude strpljiv i da ne smeta ostalim
gledaocima, ali pijanac je opet vi­
kao.
- Dođite odmah ovamo! - pozva
ga ijutitim glasom Apar Čand
Posetilac se osvrtao, kao da oče­
kuje neki napad, a onda ode preko
levog mosta na pozornicu. .
- Zinite, i isplazite jezik! - na­
redi mu Čand.
Jadnik je gledao unezvereno od
straha, ali posluša. Čand uze nož, i,
iznenadnim pokretom odseče čitav
jezik žrtve, kojoj zatim dade u ruke
poslužavnik.
- Prošetajte, i pokažite ga gledao­
cima! - naredi Cand.
Gledalište je bilo sleđeno. Neko­
liko žena i muškaraca behu se ones-
vestili prosuvši piće sa stola. Čovek
sa svojim odsečenim jezikom na
poslužavniku išao je oko stolova,
pokušavajući da pokaife svoj odse-
čeni jezik, ali svi su ga gonili dalje, i
skrivali oči. Poneko je želeo da do­
bro vidi odsečeni jezik, i kome je to
uspelo zakleo bi se da je to bila
strašna stvarnost. Jadnik je čvrsto
stezao okrvavljene usne. Oterali su
ga na pozornicu, i mađioničar mu
je vratio jezik. Oteturao se za svoj
sto, i više nije prozborio ni reč.
- A sada da se malo razveselimo
- reče Čand, i na pozornicu po­
novo stiže pesnik Džems Taker.
On je u izvesnim stihovima, pri­
čao o onom što će mađioničar izve­
sti, i o tome ko je prvi izvodio.
Na pozornicu iznesoše veliku sta­
klenu i prozirnu bocu. Čand je ot-
čepi, i iz nje poče prvo da izlazi ruži­
časti dim, koji se ubrzo pretvori u
duha, s cilinđerom na glavi, koji na­
javi »male trikove svog gospodara«
i opet se uvuče u bocu. Čand uze
špil karata i izvede s njim ono što
još nikad nije bilo viđeno. Udario bi
zvrčku špilu karata i one bi se razíe­
tele na sve strane, i, odbijajući se od
predmeta, vratile se opet u lepo
uređen špil. Na želje gledalaca, koji
bi brzo tražili neku određenu kartu,
čand bi munjevito listao špil i izba­
civao baš tražene karte. Na kraju je
zatražio da mu dobrovoljci daju po
jednu novčanicu od funte, pa im je
vratio novčanicu od deset funti.
- Sada ste malo bogatiji, ali bo­
gatstvo nije večno, a najčešće je su­
više kratkog veka - rekao je os-
mehnuvši se onim svojim čudnim
osmehom koji ga je činio ne samo
privlačnim nego i vrlo dragim čove-
kom.
Gledaoci su razgledali novčanice,
stavljali ih u novčanike ili u dže­
pove, pa ih opet gledali. Bile su to
još uvek desetice.
- Prave su... Dobar način re­
klame - reče neko.
Čand je izvodio igru levitacije,
odnosno lebdenja uprkos sile teže.
Prvo je postavio svoj štap u vodora­
van položaj, na visini od pet stopa
od poda, izmakao se, i ostavio ga da
tako lebdi. Zatim je uzeo bakarnu
loptu, prečnika dvadeset inča, po­
krio je maramom od bele svile, i
držao je na pet stopa visine. Kad je
skinuo maramu, lopta je ostala da
lebdi. Svaki ljubitelj iluzionizma
znao je da tu tačku izvodi jedino iz-
vesni Elio de Grandi, koji nastupa
19

22. pod imenom mađioničara Aleksan-
dera, i da ju je sredinom prošlog
veka izvodio Bartolomeo Bosko.
Redale su se »male veštine«, od
kojih je zastajao dah. Zatim Čand
opet uključi Džemsa Takera, prema
kome je slao velike mehure sapu­
nice u kojima su se lepo videle čaše
s viskijem. Piče se pokretalo, a Ta-
ker je morao vrlo pažljivo da se
trudi da mu mehur »sedne« na
dlan. Onda bi mu ostala i čaša pića.
Ako je bio nespretan, mehur bi
prsnuo, i čaša bi nestala. Uzgred je
Cand dodirom »čarobnog* štapa
menjao odeću na Klari Luvo. Ćas je
bila u kratkoj haljinici, čas u platne­
nim pantalonama, već u sledećem
trenutku kretala se u krinolini iz
srednjeg veka. Menjao se nakit na
njoj, bila bi svaki put drugačije očeš­
ljana, u skladu sa odećom.
- Može li jednom i bez odeće! -
upitao je jedan veseli mladić.
- Ako ona dozvoli - odgovori
Čand.
- Ako svi u gledalištu dignu ruke
u znak da to žele - odgovorila je
Klara Luvo.
U ruci joj se nađe ružičasta ma­
rama, još pre nego što se sve ruke
posetilaca digoše. Odmah zatim
ona je bila sasvim bez odeće, i le-
pota njenog tela izazva glasove div­
ljenja. Ali, odmah se devojka pokri
maramom, koja je omogućavala da
se i dalje naziru konture njenog
tela. Ćand je sledećim dodirom
štapa obuče u suknjicu i triko bale­
rine, i ukrasi je crnim perjem, za
igru Crnog labuda.
Ona završi igru između Čanda i
Takera. Oni je prihvatiše, i držali su
je podignutu dok su se klanjali pu­
blici.
Kad oni odoše, najavljivač po­
kuša da umiri publiku, koja je tra­
žila da mađioničar nastavi. Ko­
načno ih je privoleo da razmisle o
tome da i on treba da se odmori.
Gosti varijetea počeše da razgo­
varaju, piju i igraju uz muziku, na­
dajući se da će tokom večeri opet
videti neobičnog mađioničara i do-
živeti još neko'uzbuđenje.
III
Apar Čand i Džems Taker otpra-
tiše Klaru Luvo do ženske garde­
robe, pa požuriše u sobu određenu
samo za slavnog mađioničara.
Čand se spusti u fotelju, slomljen od
umora. Način na koji je on izvodio
svoje veštine zahtevao je ogromnu
energiju i koncentraciju.
- Ne mogu da se pomirim s tim
da sam popio onoliko odličnog vis­
kija, a u glavi mi je sasvim čisto -
reče Taker.
- Što ti to smeta? — osmehnu se
Čand.
- Ali, ja volim alkohol...
- Pa, zar nisi večeras dosta pio?
- Jesam, ali... Čudno je to, i pro­
sto me plaši. Osećam se kao čovek
koji je bio žedan vode, pa se toliko
napio da više ne može ni da je
okusi. Tako ja sada osećam da sam
se napio viskija, i ne želim ga više.
- Pa, šta te plaši?
- Ne znam... Valjda to što bi bilo
strašno da više ne želim viski niti
koje drugo piće... A da ti to svojom
magijom ne pokušavaš da od mene
stvoriš antialkoholičara? - go­
vorio je Taker.
- Umoran sam, Džemse. Oko vis­
kija sredićemo sve drugom prili­
kom — reče mađioničar i sklopi
oči.
Ali, jedva da je imao minut mira,
a vrata se otvoriše, i varijetetski
momak najavi posetu izvesnog go­
spodina Adamsa i gospođe Beket.
- Ne mogu da primim nikoga -
reče Apar Cand. - Kažite da sam
vrlo umoran i da ću ih primiti su­
tra kad god žele.
- Ali gospodine Čande, ja sam
primio napojnicu od deset funti.
Kako da ih sada oteram? - is­
kreno reče momak.
- Onda neka uđu, ali samo na
pet minuta - prihvati Čand »jake«
argumente varijetetskog momka,
koji se oduševljeno zahvali.
20

23. Kad on otvori vrata, i Džems Ta-
ker iziđe, mahnuvši Čandu u znak
pozdrava.
- Čućemo še sutra - reče stav­
ljajući na glavu šareni kačket.
- Ja ću pozvati tebe - klimnu
Čand glavom.
Vrata se zatvoriše i međioničar
sklopi oči, i ostade tako dok se opet
ne otvoriše. Uđoše muškarac i žena
u večernjoj skupoj odeći. On 'se
predstavi kao Patrik Adams, i onda
dami predstavi Čanda. Čandu kaza
da se ona zove Sandra Benet.
- Naš momak je to ime izgo­
vorio drugačije - osmehnu joj se
Indijac. - Čemu da zahvalim za
sreću što sam vas upoznao, go­
spođo Benet? I vas, gospodine
Adamse?...
- Oduševili ste nas večeras -
odgovori žena.
- I želimo da postanemo vaši pri­
jatelji, a imaćemo i vrlo zanimljive
poslovne predloge - dodade Patrik
Adams.
On u istom trenutku izvadi svoju
posetnicu i stavi je pred mađioni­
čara.
- Bila bih nesrećna ako odbijete
- reče Sandra Benet.
Ona i Adams su još uvek stajali.
Čand ih ponudi da sednu, ali njih
dvoje pokazaše razumevanje za nje­
govu potrebu da se odmori, i go­
spođa Benet pokaza i dugu, dobro
izvajanu nogu, kojom iskorači u
stranu, tako da joj se razrez duge
crne haljine otvori od kuka do ci­
pele. Lako otvorenih usta, sanjalač-
kim pogledom pratila je mađioni­
čara, ne skrivajući da time mnogo
obećava. A bila je lepa, i zračila je
izazovnom tajanstvenošću.
- Javiću se - reče Indijac stav­
ljajući posetnicu u džep.
- Sigurno? - upita žena s mole­
ćivim osmehom na licu.
- Već sutra - odgovori mađioni­
čar. - Dajem reč!
Kad njih dvoje iziđoše, opet uđe
onaj momak.
- Više nikoga ne mogu da pri­
mim. Već se svlačim - reče Čand, i
zaista poče da skida ogrtač od
svetlo-zelene svile.
- Ovaj mi nije dao ništa, ali kaže
da ćete ga sigurno primiti - reče
momak, i pred Čanda stavi poset­
nicu.
On je uze i pročita.- »Moram te
videti! Artur Markinć, reporter«.
- Moram... Pusti ga unutra -
zaključi Čand i priđe vratima.
Kad reporter uđe, mađioničar
okrenu ključ u bravi i povede gosta
ka stočiću i fotelji.
- Izvolite, gospodine Markinču
- reče Čand, stojeći pomalo hla­
dan i bez osmeha.
- Uzalud je, Donalde. Poznao
sam te odmah, ali, prepoznao te je i
inspektor Dikson, koga Meri i go­
spođa Helen jedva zadržavaju da
ne napravi kakvu glupost — reče
reporter i pruži ruku.
Čand se osmehnu i prihvati ruku
svog prijatelja.
- Mislio sam da je dovoljno što
sam stvarno promenio boju kože,
upotrebom niacinamida, i obukao
indijsko odelo - reče tobožnji
Apar Čand.
- Nisam očekivao da u liku već
slavnog mađioničara nađem još
slavnijeg naučnika Donalda Si-
kerta - reče reporter.
- Možda ti je teško da razumeš.
Hteo sam da omogućim sebi putova­
nje svetom. Polako bih preuzeo celu
varijetetsku trupu. Ona se već spre­
mala na ugovoreno gostovanje u
Sjedinjenim Državama, pa sam joj
se zato pridružio - reče Sikert.
odnosno Lun, kralj ponoći.
- Nije li toj želji za putovanjima
doprinelo i prisustvo one devojke
koja nastupa s tobom? — zadirki­
vao ga je prijatelj.
- Upoznao sam je tek pošto sam
im se priključio - odgovori Sikert.
- Lepa je... Da li je i zanimljiva?
- Ne znam.
- Kako to?
21

24. - Nismo još stigli da jedno dru­
gom ispričamo o sebi.
- A šta ste radili? — šalio se
Markinč.
- Ostavimo to s obzirom na Dik-
sona - reče Lun smejući se. —
Verujem da neće učiniti ništa
ružno protiv tebe, a naročito ne ve­
čeras, jer,zabrinut je zbog nekog
svog »pacijenta«, izvesnog Brauna
- odgovori reporter.
- Je li to varalica Frenk Braun?
- upita Lun, i čelo mu se nabra.
- Zar ga i ti znaš?! - iznenadi se
Markinč.
Lun mu brzo ispriča o vezi Klare
Luvo sa tim čovekom, i o njenoj želji
da ga se zauvek oslobodi. Markinč
bez ustezanja ispriča sve što je čuo
od svog glavnog urednika o falsifi-
kovanim dolarima, i o tome da je
naslutio da sa svim tim ima neke
veze i Frenk Braun.
Na kraju se dogovoriše da će Lun
promeniti izgled i da će pratiti Dik-
sona.
- Verujem da će te inspektor
zamoliti da otpratiš njegovu ženu i
Meri, a on će požuriti za Braunom.
Biću mu za petama - zaključi Lun.
- Dakle, upadaš u novu igru -
zavrte Markinč glavom.
- Pošto sam onemogućen da da­
lje budem mađioničar, moram vi-
deti šta radi čovek koji me je otkrio,
i tako oterao iz varijetea - odgo­
vori Lun.
Markinč i Lun se zatim dogovor­
iše da se nađu sledeće večeri. Re­
porter obeća da će od inspektora
nekako iznuditi reč da neće javno
odati istinu o mađioničaru Aparu
Čandu. Odmah zatim požuriše
svaki na svoju stranu.
★
Inspektor Majki Dikson nije dugo
izdržao da ostane miran. Kad je pri-
metio da Frenk Braun odlazi
prema vratima koja su vodila ka
hodniku, iza leve strane pozornice,
inspektor reče da će se odmah vra­
titi, i ostavi Helen i Meri. Njegova
žena je uzalud protestovala i zahte-
vala da on sačeka makar da se Mar­
kinč vrati.
Varijetetski redar kod onih boč­
nih vrata bez reći propusti Brauna,
jer ga je već znao s obzirom da je
ovaj često odlazio iza pozornice, s
odobrenjem glavnog menadžera
varijetea. Kad i Dikson naiđe, redar
ga zaustavi, ali ustuknu kad mu
ovaj skriveno pokaza kartu inspek­
tora Skotland Jarda.
- Oprostite, gospodine...
- Ne izgovarajte ništa više, i za­
boravite da ste me ikad videli, ako
nećete neprijatnosti kakve mi um-
emo da priredimo neposlušnom
momku - tiho mu reče Dikson, i
osmehnu se, kao da su vodili prija­
teljski razgovor.
Jedva je zadržao kijanje dok se
nije našao u hodniku. Na kraju hod­
nika ugleda Brauna, koji skrenu
desno. Dikson potrča, i prigušeno
kihnu. Stiže da vidi kako Braun ne­
staje u uskom prolazu. Tamo je bilo
proširenje iz koga su vodila troja
vrata. Dikson je znao da je Frenk
Braun morao ući kroz jedna od
njih, pa je prilazio i osluškivao. Kod
srednjih vrata čuo je iznutra muški
glas i saže se da proveri može li is­
koristiti prorez ključaonice da za­
viri unutra, ili makar da bolje čuje.
U tom trenutku nešto mu u glavi
eksplodira, i oseti još samo da mu
se čelo sudari sa tvrdim drvetom
ploče na vratima.
*
Frenk Braun je pred garderobom
igračica susreo Klaru Luvo. Ona se
brzo obukla i žurila je prema muš­
kim garderobama. Braun je već
nekoliko puta sa njom bio u sobi
glavnog menadžera, koji u ovakvim
trenucima nije tu jer sa kontrolnog
otvora posmatra posetioce i proce-
njuje njihovo raspoloženje posle
programa.
- Mislila sam da te neću više vi-
deti - nezadovoljno reče devojka.
22

25. - Samo još ovog puta, molim te,
Klara - reče Frenk Braun i odvuče
je prema so&i.
Ona je bila zbunjena, i nije pru­
žala otpor. Braun zatvori vrata i
poče brzo da govori o tome kako
mora da napusti London, jer mu
preti smrt, a nema novca. Molio ju
je da mu pozajmi, i zaklinjao se da
će joj vratiti svaki peni, i to sa tro­
strukim kamatama.
- Sutra mogu da ti... - počela je
devojka baš u trenutku kad je čelo
inspektora Diksona udarilo u
vrata, koja se širom otvoriše.
Tri gruba momka, s pištoljima u
rukama, gurnuše onesvešćenog in­
spektora unutra, i narediše da
Braun i devojka podignu ruke.
- Bićete mrtvi ako ne budete pos­
lušni! - upozori ih jedan od napa­
dača. - Uzmite ovog momka za
noge, a jedan od nas će ga uzeti za
ruke, i iznesite ga kroz pomoćni iz­
laz.
- Brzo! viknu drugi gangster, i
zari cev pištolja u Braunov stomak,
tako da ovaj oseti bol u želucu.
Njih dvoje poslušaše i ponesoše
onesvešćenog čovek'a.
- Ovo je inspektor Skotland
Jarda... - šapnu Braun igračici.
Napadač iza njega udari ga no­
gom i naredi mu da ćuti. Tako se
nađoše u uskom prolazu, gde se sus-
retoše sa varijetetskim momkom,
koji biše otpratio reportera Mar-
kinča. Jedan od napadača ga
okrenu k zidu i udari ga drškom
pištolja po glavi. Momak se sruši, a
ovaj ga odvuče u sobu glavnog me­
nadžera.
Kad se nađoše kod pomoćnog iz­
laza, onesvešćenog inspektora prih-
vatiše ruke dvojice muškaraca koji
su tu čekali, a napadači za njima
povedoše Klaru Luvo i Frenka
Brauna prema kamionetu s furgo­
nom. Gurnuše ih u furgon i vezaše
im ruke i usta, pa zabraviše vrata.
Tek tada njih dvoje napipaše ones­
vešćenog ispektora Diksona. Da je
to on utvrdili su kad na jednom
mestu kroz krovni otvor za ventila­
ciju furgona ulična svetiljka baci
malo svetla.
Oboje su mislili da li je taj čovek
mrtav, ali zbog poveza preko usta
nisu mogli ništa da izgovore. Vož­
nja im je izgledala duga, i jedva su
se branili od udaranja o bokove fur­
gona, jer su pri skretanju kamio­
neta klizili po uglačanom limenom
podu.
*
Lun je uzalud tražio Klaru Luvo, i
već htede da odustane, kad naiđe
na momka koji je dolazio iz sobe
glavnog menadžera, teturajući i pi­
pajući povređenu glavu. Bio je upla­
šen, videći da mu je ruka okrvav­
ljena od rane u kosi. Tobožnji Indi-
jac ga zaustavi i upita ga šta mu se
dogodilo. Varijetetski momak
ispriča da je video kako nepoznati
ljudi, gospođica Luvo i gospodin
Braun nose nekog mrtvog ili ones­
vešćenog čoveka.
- Onda su me udarili po glavi,
pa sam se tek sada osvestio, i idem
da javim policiji - završi mladić.
Lun se osvrnu, požuri prema po­
moćnom izlazu, i istrča na ulicu ko­
jom su artisti napuštali varijete.
Pred vratima ne nađe nikoga, a jed-
nosmernom ulicom su retko prola­
zila kola. On se vrati u hodnik, i,
kako je već bio u običnom odelu,
prođe u dvoranu, da nađe Mar-
kinča. Uzgred nalepi brkove i u
usta gurnu podmetače pod obraze.
Markinča nađe kako zajedno sa
dve žene nestrpljivo gleda u pravcu
vrata kroz koja je nestao inspektor
Dikson. Lun beše promenio izgled,
pa je sad, s dugim, obešenim
brcima, ličio na nekog preplanulog
Meksikanca.
- Molim vas, gospodine Mar-
kinču, samo trenutak, da vam nešto
kažem - reče reporteru izmenje-
nim glasom i odvede ga malo dalje
od stola.
Šapnu mu ko je, i ispriča šta se
događa.
23

26. - T a j koga su nosili mora da je
Dikson - šapnu Markinč.
- Ne mogu neposredno da istra­
žujem - reče Lun. Onaj momak oti­
šao je da zove policiju.
- Onda otprati Meri i gospođu
Dikson, a ja ću da vidim šta se do­
gađa. Predstaviću te kao prijatelja
iz... iz Španije. Zoveš se Hernon de
Ensina - reče brzo Markinč.
Lun pristade tek kad mu Mar­
kinč reče da će odmah zvati telefo­
nom svoj stan, gde treba svi da odu.
Na sebe uze da obavesti inspekto-
rovu ženu. Kad je to učinio, ona od­
lučno reče da ostaje tu, i da hoće da
zove policiju. Kad se našla u holu,
prva grupa policajaca je već žurila
pored nje. Ona ih zaustavi i kaza ko
je, pa sa njima od§ da traži muža.
Markinč zamoli Luna da otprati
Meri, jer mu time omogućava da
slobodno radi. Lun prihvati, ali na­
pomenu da će posle morati brzo da
ode u stan svoje nove asistentkinje.
Dok je išao sa Meri Markinč ka iz­
lazu, sudari se sa jednim muškar­
cem koji je žurio, osvrćući se nekud
desno, pa je tako naleteo na Luna.
- Treba gledati kuda se ide -
upozori ga Lun.
Umesto da zatraži izvinjenje,
mladi, vitki i lepuškasti muškarac,
veoma nalik na francuskog glumca
Alena Delona, opsova, i preteći po­
gleda Luna.
- Zapamtiću te, mladiću - reče
mu Lun mirno«
- Idi bestraga, budalo! - odgo­
vori mladić.
U tom trenutku Lun ga povuče za
ruku, tako da se mladić nađe na
podu i odlete po njemu, rušeći pose-
tioce, koji su se svaljivali na njega.
Na tom putu obrisa mermernim
pločama obloženi pod hola. Za to
vreme Lun je brzo odmakao. Meri
ga je sledila, i nađe se uz njega-kad
je uspeo da nađe taksi.
- Udesili ste tog nevaspitanog
momka - reče Meri Markinč kad
se njih dvoje nađoše u taksiju.
- To je ne samo nevaspitan nego
i opasan momak - reče Lun.
- Zar ga znate? — upita Meri
Markinč.
- Da - potvrdi tobožnji Hernon
de Ensina. - Zove se Hektor Ig.
Smatraju ga Francuzom, a on je
Korzikanac. Bavi se sumnjivim pos­
lovima, a kao paravan ima biro za
zapošljavanje.
- Vi već dobro poznajete London
- reče Meri.
- Da, prilično dobro — kratko
odgovori Lun.
Ona još nekoliko puta pokuša da
razgovara, ali tobožnji Spanac je
odgovarao suviše kratko. Kad sti­
goše u stan, on se postavi uz telefon.
Kao na neki plen, baci se na sluša­
licu i sasluša prve reći onog ko je
pozvao. Bio je to Artur Markinč.
- Znaš li šta o Klari Luvo? -
upita Lun neoprezno.
- Još ništa, sem ono što i ti znaš.
Varijetetski momak ju je video
kako nosi čoveka, koji po opisu od­
govara inspektoru Diksonu - odgo­
vori teporter.
- Onda je i ona oteta — reče
Lun. , .
- Voleo bih da i policija to zak­
ljuči - reče Markinč.
Ja garantujem za nju. Ne bih je
uzeo za asistentkinju da je nisam
procenio - odgovori Lun, i osvrnu
se, zbog smeha koji je čuo iza sebe.
To je bila Meri Markinč, koja je
čula svaku njegovu reč. Pošto je
završio razgovor, Lun spusti sluša­
licu.
- Zaista se uspešno maskiraš -
reče ona. - Sad mi je jasno što je
tobožnji Španac tako nerazgo-
voran.
- Oprosti, Meri - osmehnu se
Lun. - Imam razloga da se skri­
vam.
- Ali, ne od mene i Artura -
reče ona.
- Od vas zaista ne, ali niste uvek
sami - složi se Lun, i odmah zatim
iziđe, pozdravivši se sa Meri Mar­
kinč.
*
Te noći dva puta je svraćao u
stan Klare Luvo, i dva puta se vra­
24

27. ćao u Varijete »Kokpik«. Svaki put
je drugačije izgledao, jer se plašio
da je još neko upućen u to da je
slavni mađioničar Apar Čand u
stvari Lun, kralj ponoći.
Sve je bilo uzalud. Klara je ne­
stala, a nije bilo traga ni inspektoru
Diksonu ni varalici Braunu. Lun je
uzalud bio u Braunovom stanu.
Umoran i zabrinut ode u svoj
stan. Odatle pozva Markinča, koji
beše stigao kući. Ni reporter nije
znao da kaže ništa novo. Neizves-
nost je bila i dalje potpuna.
*
Kad je došao k svesti, inspektor
Dikson je bio u mraku, i nečim steš-
njen. Opipa i kucnu oko sebe. Oceni
da se nalazi u nekom limenom san­
duku, ali mukli odjeci ga navedoše
da zaključi da je to drveni sanduk
obložen limom. Ruke su mu bile slo­
bodne, i on iznad glave nađe jake
čelične šipke na uskom otvoru.
- Ima li koga? - pitao je glasno.
- Ko zove? - čuo se odziv.
- Ja, inspektor Majki Dikson. A
ko ste vi?
- To biste hteli da znate?! - reče
isti glas smejući se.
Diksonu je taj glas bio poznat, i
nekoliko minuta se mučio da se
seti kome pripada. Sećao se kako je
pratio Brauna, i dospeo do onih
vrata..
- A, Frenk Braun! - uzviknu
tada.
t — Pogodili ste, inspektore -
odazva se Braun.
- Jesi li me ti dovukao ovamo i
strpao u ovaj kovčeg?
- Nisam.
- Ali, možeš da me oslobodiš.
- Ne mogu.
- Zašto?
- I ja sam u nekakvom mrtvač­
kom sanduku — odgovori Frenk
Braun.
- I ja sam u sanduku - čuo se
ženski glas.
- Ko ste vi? - pitao je Dikson.
- Vrlo radoznao čovek — šalio
se Braun.
Naprežući se da viče, kako bi je
čuli, Klara Luvo kaza ko je, i ispriča
šta se dogodilo. To učini i Frenk
Braun.
- Za sve si ti kriv, Frenk. Rekao
sam ti da ti preti opasnost, i da ost­
aneš pod zaštitom mojih ljudi —
reče inspektor.
- Oslobodite me odavde! Da li
me neko čuje? — vikala je devojka,
i time podseti muškarce da možda
neko sluša njihov razgovor.
Dikson tek tada upozori na to, ali
bilo je kasno. Upali se svetio u nis­
koj podrumskoj prostoriji. Neko
podiže sanduke, jedan po jedan, i
stavi ih uz zid, pa ih, na gornjem
delu, kukom, kroz jaku alku, pričvr­
sti da ne padnu. Dikson, Braun i
devojka nisu mogli da vide jedno
druge, ali su videli sivi i prljavi be­
tonski zid pred sobom. Za trenutak
videše leđa dvojice muškaraca, koji
im zatim nestadoše iz vidnog polja,
a u njega, pod svetio gole sijalice,
uđe neobično, strašno biće.
Bilo je to čudovište stasom i li­
kom slično čoveku. Lice mu je bilo
pokriveno dugim, prosedim dla­
kama, sve do očiju. Malo su se izdva­
jale obrve, nad zakrvavljenim
očima, gušća mu je bila kosa na
glavi, i primetna je bila linija opu­
štenih brkova.
Devojka kriknu, i klonu u san­
duku.
- Uplašili ste je, čudovište! - lju-
tito reče Dikson.
- A tebe? - upita promuklim
glasom u dlaku zarasli čovek, pruža­
jući ruku s dugim noktima, i dla­
kavu.
- Neobičan si, ali te se ne plašim
- reče Dikson.
- Plašićeš se, ti policijsko njuška­
lo! Stajaćeš tu satima, ali danima
nećeš izdržati - reče nakaza.
- Kako se zovete? Kako da vas
oslovljavamo? - upita inspektor,
osećajući da ga, ipak, podilazi jeza.
25

28. - Policajac, navikao da mi post­
avlja pitanja - podsmehnu se na­
kazi čovek. — Ja sam Gor.
- Zašto neću izdržati danima.
Gore? - upita inspektor.
- Videćeš - odgovori nakazni
Gor, i priđe sanduku u kojem beše
devojka.
Utvrdio je da se onesvestila, i spu­
sti sanduk. Odnekud donese sud s
vodom i poprska joj lice, kroz re­
šetke, a onda iziđe. Čulo se kako za
njim kloparaju metalna vrata i za­
suni.
Dikson i Braun ubrzo osetiše
umor. Pokušavali su da se spuste,
ali im uski sanduk nije dozvoljavao
da sednu. Klizeći niz glatki lim, za­
padali su u tesnac, zbog čega , su ih
boleli svi mišići. Ubrzo počeše da ih
bole i zglobovi. Tim mukama pridru-
žiše se i druge, ali uzalud su zvali.
Tek nakon više sati opet se čuo
zveket na vratima. Uđe dlakavi
Gor, i upita ih jesu li spremni za
razgovor.
- Ne možemo više ovako. Znate
već zašto. Potrebno je da nam omo­
gućite. . - poče Braun.
- Ništa dok se ne ispovedite. Bu­
dete li izrekli makar jednu laž, ost-
aviću vas još šest sati tako. Sad
počni ti, Braune — reče Gor.
- Šta želite da znate? — upita
Braun, ne skrivajući strah.
- Pričaj o onom što se desilo od
trenutka kad si odneo kofere sa
novcem.
- Bili su to lažni dolari - reče
Braun.
- To nije važno - reče Gor. —
Pričaj šta je dalje bilo.
Braun je bio neodlučan, ali posle
pretnje oslepljivanjem, tačno
ispriča sve što je znao.
- Dakle, Indijac je kriv za tvoju
propast - reče Gor.
- Naprotiv, mađioničar ga je spa-
sao od zatvora, jer možda je novac
stvarno pao Braunu u ruke samo
zato da ga on promeni, pa da mu
posle bude otet - upade inspektor
Dikson.
- Tačno, inspektore! - uzviknu
Gor. - Sad ćeš ti da pričaš sve što
znaš o falsifikovanju novca, od­
nosno o onome što zna Skotland
Jard.
- To ne bih rekao, i kad bih
znao! - reče inspektor.
- Ne verujem da ćeš moći da
izdržiš - nakazno se osmehnu dla­
kavi Gor, i pri tome pokaza žute,
okrnjene zube.
- A zašto te to interesuje, čupavi!
- upita Dikson i snažno kihne
kroz šipke na uskom otvoru san­
duka.
- Treba da znam, njuškalo —
odgovori nakaza i, smejući se, čud­
nim sablasnim smehom, krenu da
izađe.
- Čekajte - vikao je Braun. —
Inspektor treba da govori. On to
mora! Ja više ne mogu ovako. Muka
mi je...
- Uzalud kukaš! - doviknu mu
inspektor.
Gor se iskezi, i s glavom između
dovratka i privučenih vrata zak­
ljuči:
- Ja i želim da ne poslušate ono
što se zahteva, jer onda pripadate
meni. Za mene ste poslastica, i
umem dugo da vas održavam u ži­
votu. Otkinem but, zašijem ranu, i
ostajete sveži do sledećeg odseca-
nja... Već mi raste apetit!
Odmah.zatim on zatvori vrata,
ali sablasni smeh još je dopirao
kroz metalna vrata. Klara Luvo se
bila osvestila, i opet shvatila gde se
nalazi, ali kad je čula reci čudovi­
šta, koje je očito govorilo o ljudož-
derskom apetitu, opet se onesve­
stila.
- Inspektore! - dozivao je
Frenk Braun. - Slušajte me, inspek­
tore! Morate popustiti. Recite im
nešto, makar i laži, ali tako da po-
veruju. Moramo naći načina da ih
prevarimo, i da se spasemo.
- Moja je dužnost da časno um­
rem, ako padnem u ruke zločin­
cima. To se dogodilo, i ja neću da
popustim pred strahom od smrti
odgovori Dikson.
26

29. - Glupost! Tragična glupost! —
vikao je Frenk Braun.
On je nastavljao da ubeđuje in­
spektora Diksona da kaže sve što
otmičari žele da znaju, jer onaj lju­
dožder će opet doći.
- Ne verujem da je pravi... To je
maska. Hoće da nas uplaše tako da
klonemo od straha - opirao se in­
spektor, ostajući pri svojoj rešeno-
sti da ne otkriva tajne Skotland
Jarda.
IV
I
Dan je Donaldu Sikertu izgledao
dug, i mučno je podnosio samoću,
na koju se inače brzo navikavao.
Više puta zvao je telefonom svog
prijatelja reportera Artura Mar-
kinča, da‘sazna novosti. Javio se i
pesniku Džemsu Takeru, pa je to
bilo još jedno razočarenje, jer Ta-
ker je već bio pripit, ili čak pijan.
Nekoliko puta, u nadi da ipak nije
istinita priča o otmici, pozivao je
broj u stanu Klare Luvo, ali nije bilo
odgovora. Kad je pozvao varijete,
menadžer mu je javio da ga policija
traži radi ispitivanja. Sve to stva­
ralo je osećaj teskobe i nemoći.
Razmišljao je o sebi i svojoj proš­
losti. Bese odlučio da učini sve kako
bi se zaboravila činjenica da je nje­
govo pravo prezime Rajt, koje je
hteo da uzme kasnije, i da zasnuje
novi život, na pravoj osnovi,iako je
roditelje izgubio tako tragično, Već
poznato ime Donald Sikert bilo je
ne samo cenjeno u naučnim krugo­
vima nego i omiljeno među ljudima
svih zanimanja i uzrasta. Jedino su
policija i mračne snage podzemlja,
iako iz suprotnih razgloga imali
planove da se obračunaju sa neobič­
nim čovekom. *
Predveče on opet pozva Artura
Markinča, i ovaj mu predloži da se
sastanu.
- Ima dosta da ti ispričam -
nastavi reporter. — Međutim, mo­
lim te da mi odmah odgovoriš na
nekoliko pitanja. — Pitaj — jedno­
stavno reče Lun.
- Jesi li nastupao u varijeteu
«Kokpik* stvarno samo zato da kao
član trupe možeš da otputuješ iz
Engleske? — upita reporter.
- Ne samo zbog putovanja —
odgovori Lun. - Neko vreme ispiti­
vao sam svoje mogućnosti u mađio-
ničarskim veštinama, i otkrio sam
mnogo šta, što se ne može objasniti
na lak način. Mađioničarstvo je u
sprezi sa hipnozom, nučnim zna­
njima i tehnikom dalo neslućene
rezultate. Nisam odoleo želji da vi­
dim kako to izgleda pred punom
dvoranom.
- Shvatio sam ono što sam hteo.
Jesi li u hipnozi moćan kao i u ma-
đioničarskim veštinama?
- Za mene je to deo celine.
- Smem li da pitam još nešto, iz
puke lične i prijateljske radoznalo­
sti
- Kao jedan od malog broja mo­
jih ličnih prijatelja, dobićeš iskren
odgovor.
- Jesi li poznavao Klaru Luvo i
pre odlaska u varijete?
- Nisam. Tamo sam je sreo, i zak­
ljučio sam da je kao ljudsko biće
mnogo bolja nego što se to misli o
igračicama, i uopšte o ženama nje­
nog i sličnih zanimanja.
- Da li je voliš?
- Draga mi je... Ljubav... Nisam
siguran šta je u mojim osećanjima
prava ljubav prema ženi. Ne
verujem da su privlačnost, strast,
želja i uživanje u zagraljajima pot­
pun znak ljubavi.
- Ti o ljubavi misliš vrlo ozbiljno
i duboko - reče Markinč, i to pro-
prati smehom.
- Mislim da ću znati kad zaista
budem snažno voleo neku ženu.
Možda je to Klara... Konačno, tu­
žan sam i usamljen zbog nje, a i da
mi nije draga, zabrinut sam zbog
neizvesnosti oko njene sudbine.
- Ima osnova za brige. Zato i že­
lim da se vidimo. Ovaj razgovor bio
mi je potreban da bolje objasnim
ono što sam pisao. Nastavićemo
kad se sastanemo —zaključi repor­
ter.
27

30. - Pripazi da te neko ne prati, jer
policija...
- Znam da će mozdá pokušati
da uz mene stignu do tebe, ali neće
im to uspeti. Ipak, ti i sam pripazi
- prekide ga Markinč, shvatajući
šta Sikret želi da kaže.
*
Mladi ljudi i nehotično odluče da
se nađu na nekom zanimljivoiii
mestu, jer posvesno spajaju korisno
sa ugodnim. Tako je i za Luna i Mar-
kinča jedno od mesta na kome su
se nalazili bilo dvorana za igru
«Kafe d Pari» u Koventri Stritu.
Bilo je dovoljno reći šifru, i obojica
su znali šta se misli. Za «Kafe d
Pari» šifra beše «Devetka».
Lokal se otvarao u petnaest ča­
sova, a zatvaran je pola sata pre
pola noći. U takvim lokalima naj­
češće se susreću oni koji rade noću,
jer pre podne spavaju, pa im za za­
bave ostaju samo poslepodnevni
časovi. Lun i reporter nađoše mira
i udoban kutak i udobno se sme-
stiše. Poslužiše se trikom, da uz
pomoć dobre napojnice preko kel-
nera isključe najbliži zvučnik, pa
im muzika za igru nije smetala da
razgovaraju.
- Šta ima novo? Šta si saznao u
policiji? Pričaj brzo o svemu što
znaš da me zanima - nestrpljivo
reče Lun.
- Sve što znam, ili skoro sve, ob-
javiće i večernja izdanja novina.
Suština je u tome da je inspektor
Dikson bio uključen i u istragu oko
falsifikovanog novca. Ličnost broj
dva je Frenk Braun...
- Koji je imao u rukama pet mi-
liona falsifikovanih dolara, i koji je
to prijavio policiji — prekide ga
Lun.
- Sta ti o tome znaš? - upita
Markinč.
Lun mu dovoljno jasno, ali brzo,
iznese sve činjenice oko Brauna i
falsifikovanog novca.
- Sada je jasno zašto je Dikson
požurio za Braunom prema garde-
-robama i biroima varijetea - reče
Markinč. - Međutim nije jasno za­
što policija optužuje tebe.
- Mene?! Kakve su to optužbe?
— trže se Lun.
- Neki listovi su spremili članke
u kojima objavljuju policijske sum­
nje da je mađioničar Apar Čand,
koji je nestao odmah posle otmice
inspektora Diksona, devojke i
Frenka Brauna, umešan i u otmicu
i u rasturanju falsifikovanih dolara
— izloži Markinč.
- To je prljava igra!
- Zašto kažeš «igra» ?
- Optužuju mađioničara da bi
ga naterali da im dođe u šake.
- To bi bilo tačno kad bi oni
znali koj je bio Apar Čand.
- Možda si u pravu... Ipak, Dik­
son zna, sam si mi to rekao.
- Ali, on je nestao. Sasvim je si­
gurno da su otmičari članovi bande
falsifikatora, ili u njenoj službi.
Brauna su uhapsili da ga kazne što
im je upropastio pet miliona falsifi­
kovanih dolara, a Diksona zato što
se našao u blizini.
- A Klaru? Zašto su odveli
Klaru?
- Valjda znaju da je bila... - zau­
zeta zausti Markinč, ali ućuta.
- Reci do kraja. Znam da si mis­
lio da je bila Braunova devojka. Ali,
ipak zašto bi je odveli? - reče Lun.
- Da ga ucenjuju.
- Čime?
- Klarom... Njenim životom.
- On je više ne voli.
- Oni to ne znaju. U svakom slu­
čaju, nerazumljivo je to što su je
odveli - reče Markinč.
Neko vreme su ćutali a onda Lun
upita:
- Šta mogu da postignem hvata­
njem Frenka Brauna.
- Postoje mnoge pretpostavke.
Mogu da mu daju nove količine do­
lara, i da ga nateraju da ih proturi i
zameni za prave. Već u tom slučaju
otmica Klare Luvo dobija objašnje­
nje - odgovori Markinč.
28

31. - Neobično je, ali znam da je i to
moguće. Falsifikatori misle da će
Braun biti poslušan, da bi spasao
Klaru - reče Lun.
- Zakleo bih se da će Braun shva­
titi prilike, i pokušaće da ostvari
još jednu veliku prevaru. Opljač-
kaće falsifikatore i nestati s njiho­
vim novcem, i ne obazirući se na
Klaru, koju više ne voli — glasno je
razmišljao Markinč.
- Dakle, da se Klara spase, treba
naći falsifikatore i naterati ih da je
oslobode — zaključivao je Lun. —
Ali kako da se nađe put do njih.
Nema nikakvog traga.
- Policija ima neki trag. Moj
glavni urednik kaže da Skotland
Jard zna da se u nekoliko evrops­
kih luka proturaju lažni dolari.
Međutim, ne možemo da saznamo
koji ih brod prenosi - reče Mar­
kinč.
- Zna li se ko vodi istragu oko
broda? - upita Lun.
- Ni to ne znam, ali mogu da ot­
krijem - odgovori Markinč, i tiho
poče da izlaže svoj plan o tome.
*
Stajanje u skučenom prostoru
drvenog sanduka uspravljenog uz
podrumski zid, postajalo je sve nes-
nosnije. Glad i žeđ još više su osla­
bili snagu umornih zarobljenika.
Dikson je trpeo bez reći, ali je s vre­
mena na vreme iznenada kihao.
Mučilo ga je poniženje, više nego
neugodni položaj. Međutim, Frenk
Braun je dozivao otmičare, razgova­
rao sa Klarom, i pokušavao da pri­
voli inspektora na poslušnost.
Braun je cvileo od bola u nožnim
mišićima.
- Već je počinjao da ječi od pat­
nji k,ad se vrata otvoriše.
- Jeste li se predomislili? -
upita mlad čovek s maskom na licu.
- Ja sam spreman na sve što želi­
te! - uzviknu Braun.
Inspektor Dikson je ćutao.
- A vi, inspektore? - upita mas­
kirani.
Dikson ga je procenjivao, i već je
u njegovom govoru naslutio strani
naglasak. Maskirani očito nije bio
rođeni Englez, a još manje Londo­
nac.
- Neće vam uspeti da me nate-
rate da vam poslužim - reče Dik­
son.
- Kad popuste, takvi kao što ste
vi najčešće pričaju - reče maski­
rani. - Ćak i ako nam ne uspe da
vas slomijemo, pa umrete u ovoj jaz­
bini, mi ćemo se zaklanjati iza va­
šeg leša, ako nas otkriju. Pretićemo
da ćemo vas ubiti ako ne prihvate
naše uslove. U svakom slučaju, do­
bro je što ste u našim rukama.
- Gospodine inspektore, ne bu­
dite ludi! - doviknu Braun. - Oni
su sada jači, i stradaćemo bez po­
trebe.
- Braune, vama je »bez potrebe«
sve što je pošteno - reče inspektor.
U tom trenutku uđoše dva
momka, naoružani mašinskim puš­
kama, sa natučenim šeširima iznad
očiju i s maramama preko nosa.
- Odvedite momka iz ovog san­
duka i devojku iz onog položenog
- reče mladi zločinac s crnom, do­
bro izrađenom maskom za lice.
Kad zločinci svezaše Klaru i
Brauna i povedoše ih iz podrumske
ćelije, on pođe za njima, i inspektor
Dikson ostade sam. Sada mu se či­
nilo da je položaj u kome se nalazio
postao još nesnosniji. Dok je mogao
da se pred Braunom iskazuje kao
čvrst, odlučan čovek, takav je i bio.
Sada, ovako sam, klonu i telom i
duhom.
*
Devojku i Brauna odvedoše do
vrata na drugom kraju dugog zas-
vođenog hodnika, pa ih uvedoše u
sličnu ćeliju. Čim ih gurnuše kroz
vrata, devojka prestravljeno vrisnu,
a Braun se sledi od tog vriska i
onog što je video.
Ćovek monstruoznog izgleda se-
deo je uz stari električni šporet i
pazio ono što se kuva na njemu.
29

32. Kroz paru iz crnog lonca virila je
ljudska ruka.
- Nosi svoj lonac odavde, Gore!
— naredi mu maskirani. - Odv­
ratno mi je tvoje uživanje u ždera­
nju... Neću ni da izgovorim!
Monstrum, pognut, požuri ka špo-
retu, i uzgred opipa bedro vezane
devojke, a zatim pleća Frenka
Brauna. Uze lonac i ponese ga baš
kad je devojka počela da povraća.
Isto tako je pozlilo i Frenku Braunu.
- Smirite se! Imate šansu da ne
padnete Goru u šake - reče maski­
rani.
Njih dvoje su se unezvereno osvr­
tali, vezanim rukama pritiskujući
stomake i stežući zube i usne.
Maskirani im pokaza paravan od
grubih dasaka, u uglu, i reče:
- Tamo imate vode, i što treba.
Zločinci s mašinskim puškama ih
odvezaše i povukoše se ka vratima,
pazeći na njih.
Kad se nađoše u zaklonu para­
vana, Klara tiho, ali odlučno reče:
- Okreni se ka zidu.
- Viđao sam te golu i kad nisi
morala da se svučeš - reče Braun.
- Okreni se! — već ljutito reče
devojka.
On posluša, ali je i dalje govorio.
Pitao ju je zna li ko su ovi ljudi, i šta
hoće. Ona, naravno, nije znala ništa
važno ni korisno.
- Dakle, Indijac je upropastio i
mene i tebe - reče Braun dok je
devojka stajala okrenuta ka zidu, a
on se umivao i spremao.
- Šta Indijac ima s tim? Ti si
prihvatio taj demonski novac...
- Mene je nagovorio da pozo­
vem policiju, a tebe...
- Ućuti, Frenk! - prekide ga de­
vojka.
U tom momentu maskirani ih
pozva da se vrate. Gangsteri ih opet
vezaše, i gurnuše na grubo izra­
đenu i nekakvim krvavim i mas­
nim mrljama uprljanu klupu. Hva­
tala ih je jeza od pomisli šta se sve
događa u ovoj ćeliji, s obzirom na
grozni lonac u rukama onog ljudož­
dera.
- Gospodine Braune, vi ste na-
neli štetu mojim šefovima i meni -
poče maskirani. - Uništili ste pet
miliona dolara koje^smo vam pover-
ili.
- Poverili?! - začuđeno izusti
Braun.
- Nekoliko sličnih postupaka je
urodilo uspehom.Ovo je jedini pri-
mer da varalica velikog kalibra po­
zove policiju i kad misli da niko ne
zna tajnu dolara koji su mu podmet­
nuti — skoro veselim glasom go­
vorio je mladi gangster.
- Za sve je kriv mađioničar. On
me je nagovorio kao da me je hipno-
tisao.
- Naći ćemo i njega. Njegove ve-
štine poslužiće mu da rasturi dosta
lažnih dolara - reče maskirani
smejući se. ~ Video sam kako nov­
čanice od jedne funte pretvara u
krupnije. To nam treba.
- Mogu li da učinim nešto da me
poštedite? - upita Braun.
- Možeš.
- Samo kažite, i biće izvršeno.
- Vratićeš nam onih pet miliona,
ali u ispravnim novčanicama.
- E, to ne mogu - skršeno odgo­
vori Braun. - Ovde se nalazim baš
zato što nemam ni peni. Otišao sam
u varijete da od Klare pozajmim
novac, kako bih mogao da otputu­
jem, i da se sakrijem od vas.
- Moraćeš da ih zaradiš. Ovoga
puta primaćeš po nekoliko novča­
nica. Kad ih zameniš, dobićeš druge
— reče maskirani.
- To je mučan i spor posao -
reče Frenk Braun.
- Onda nađi bolji način da vra­
tiš dug od pet miliona zdravih do­
lara - s ljutnjom u glasu odgovori
maskirani.
Braun beše primetio da maski­
rani ponekad upotrebljava uglađen
način razgovora i oslovljava ga pre­
zimenom, a da je sada prešao na
stil govora nadmoćnog sa poniže­
nim i nemoćnim.
30

33. - Imao sam u vidu nekoliko veli­
kih prevara, kojima bih završio
svoje planove i povukao se, da u
nekom lepom kraju ugodno dalje
živim. Ovako... - sleže ramenima
Braun, ne završavajući misao.
- Ovako, da bi uopšte živeo, mo-
raćeš da vratiš tih pet miliona. Dok
to ne učiniš, devojka ostaje kao ta­
lac - dopuni ga maskirani gang­
ster.
- Ali, ja... - Braun zausti da
kaže kako više ne voli devojku, i da
mu ona ne znači ništa, ali brzo pro-
meni plan, i nastavi: - Ja se plašim
za nju. Bez nje moj život ne vredi ni
peni! Obećajte da joj se neće dogo­
diti ništa neprijatno...
- Biće talac, a to ima svoje znače­
nje - prekide ga gangster, u čijem
glasu je varalica osetio ton zado­
voljstva zbog uspešnog ucenjivanja.
- Učiniću i nemoguće, samo mi
dajte priliku - zaključi Frenk
Braun, misleći da je važno jedino
da se nađe na slobodi, daleko od
čudovišta Gora.
Odmah zatim maskirani naredi
svojim ljudima da lancima i lisiči­
nama vežu Brauna i devojku, i da ih
zaključaju, jer on se vraća do in­
spektora.
*
Inspektor Dikson oseti olakšanje
kad metalni zvuk brave na vratima
ćelije privuče njegovu pažnju.
Odahnu kad se ona otvoriše, i kad
se pojavi mladi maskirani zločinac.
- Sada smo sami, inspektore -
reče ovaj. - Niko neće znati šta ste
mi ispričali.
- Ne mogu da izdržim ovako pri-
tešnjen... Guši me smrad...
Umirem od gladi i žeđi... Ja sam
star i bolestan čovek - ispreki­
dano se žalio Dikson.
- Onda govorite, pa ću vas odve­
sti tamo gde su Braun i devojka.
Oni su se okupali i sada ih hrane.
Imaju sobu sa kupatilom i toaletom.
Istina, ostaju još neko vreme zatvor­
eni, ali ni to neće dugo da traje -
mirno je govorio maskirani. - De­
sila se samo mala neprijatnost, i ja
žalim zbog devojke. Naišli su u tre­
nutku kad je Gor kuvao... Grozno,
iz lonca je virila nečija ruka. Zahte-
vao je da vas što pre prepustimo
njemu...
- Kakvi ste vi ljudi kad držite to
čudovište?! - upade Dikson, kao
da nije u nemogućem položaju.
- Potreban nam je - odgovori
maskirani. — To je čovek koga je
priroda strašno obeležila atavistič­
kim izgledom i atavističkim uku­
som u izboru hrane. On je, inače,
vrlo pametan i lukav. Još niko nije
uspeo da se odupre, a da nije bio
pojeden.
- Zar u dvadesetom veku da
postoji ljudožder koga štite i kori­
ste tobože civilizovani ljudi?! -
preneraženo reče Dikson.
- Efikasan je - osmehnu se mas­
kirani. — Zamislite da se vi i dalje
opirete da ispričate što znate. On
dođe i, s veštinom najboljeg hi-
rurga, odseče vam ruku ili nogu.
Kuva je pred vama, i u slast je jede
dok vi gledate...
- Dosta! Mislim da će mi izići
creva, jer u stomaku nemam ništa
drugo. Mučiti ljude tako strašno,
pretiti im ljudožderom, zaista je
vrhunac zločina.
- To je glupo brbljanje! Zar vi, i
uopšte policajci širom sveta, ne od­
vodite ljude u gasne komore, pod
giljotinu, na vešala, i u užasne zat­
vore? I mi imamo pravo da se šti­
timo. ..
- Ko ste vi? Zločinci, koji moraju
biti uništeni! -opet se ote inspek­
toru.
- Prekinimo ovakav razgovor.
Ja sam došao da vam dam zadnju
šansu da se spasete. Ako ne budete
govorili, predaću vas ljudožderu.
Njemu ćete sve reći, ali njegovo je
pravo da se prvo osladi dobrim
komadom vašeg tela - pripreti
maskirani, i poče da zakopčava
sako, kao da se sprema da ode.
31

34. - Govoriću... - klonu inspektor.
- Sve?
- Da.
- I o onom o čemu vas ne bu­
demo pitali?
- O svemu... Ako hoćete i o
Lunu kralju ponoći.
- Sta znate o njemu?
- Je li vam to važno?
- Proveravam vašu spremnost
da govorite istinu i sve što znate.
Govorite, na primer, o Lunu! - na­
redi maskirani.
Tek kad ugleda kako zločinac
proverava ispravnost veze preko
zvučnika skrivenog uz prašnjavu
sijalicu na tavanici, i kad začu pita­
nje maskiranog da li se sve dobro
čuje, Dikson zaključi da je u ru­
kama moćne gangsterske bande,
koja se služi svim trikovima. Ipak,
bolovi i mučnina u telu behu suviše
veliki, i on poče da priča.
*
Cele noći Donald Sikert je morao
da radi u svojoj radionici da bi na­
pravio nekoliko minijaturnih odaši­
ljača i prijemnik kojim može da
prisluškuje čak i sa nekoliko sto­
tina jardi daljine. On je već mese-
cima imao gotove nacrte minijatur­
nih primopredajnika, mikropredaj-
nika veličine zrna graška, i čitavog
sistema tajnih radio-veza i prisluš­
kivanja. U svetu su u toj oblasti bili
postignuti skoro neverovatni
uspesi, ali Lunove mogućnosti su
bile mnogo veće. Međutim, sada je
bio u vremenskoj stisci i zato je
morao da izradi samo tri mikroot-
premnika, koji će poslužiti da se
otkriju tajne koje zna policija.
Tek u devet časova, sledećeg ju­
tra, on Markinču predade mikroot-
premnike, opremljene skoro nevid­
ljivim kukicama i naročitim lep-
kom, koje je mogao da ostavi u bi­
rou nekog inspektora, ili da mu ga
vešto prikači na odeću. Lun je tra­
žio i jedno i drugo. Odmah zatim
reporter ode prema Skotland
Jardu. Dobro maskiran, Lun i sam
priđe zgradi policije, i iznajmi sobu
u malom hotelu blizu nje. Postavi
minijaturni primopredajnik, koji je
izgledao kao običan džepni tranzi-
storski prijemnik. Odmah zatim
Lun je čuo kako Markinč, koji je i
sam iza revera imao mikrootprem-
nik, traži da ga primi inspektor
koji zamenjuje nestalog Diksona.
- Pitaćemo višeg inspektora Gil-
forda, jer on je šef svima koji rade
sa D ik s o n o mr e č e dežurni.
- Veoma mi je milo što je to Gil-
fordova nadležnost. Molim vas da
najavite reportera Markinča, ali ne
po novinarskim poslovima, nego
zbog važnog razgovora o varijeteu
»Kokpik« - reče Markinč.
Malo kasnije Markinč se nađe
pred višim inspektorom Gilfordom.
- Mark, potreban mi je duži raz­
govor - reče reporter.
Viši inspektor Mark Gilford je
bio snažan pedesetogodišnjak s
naočarima crnih i debelih okvira.
Kosa mu je bila kestenjasta i sta-
njena, ali uredno očešljana, a bledo-
zelene oči mu nisu bile nimalo priv­
lačne. Sabesedniku je uvek izgle­
dalo da ga one sumnjičavo i neprija­
teljski gledaju.
- Nikakav duži razgovor, gospo­
dine piskaralo - reče Gilford svo­
jim krupnim glasom. - Ja imam
važnijeg posla nego da trpim »opi-
pavanja« kakva su tebi potrebna!
- Zar nismo već nekoliko puta
utvrdili da je mnogo bolje da bu­
demo u slozi, i da imamo razumeva-
nja jedan za drugog? - reče repor­
ter, udobno se nameštajući na ko­
žom obloženu, ali od upotrebe umaš­
ćenu fotelju.
- Dobro, šta sad hoćeš?
- Prvo bih hteo da čujem o mom
prijatelju inspektoru Diksonu. Za­
jedno smo bili u varijeteu.
- Nestao je, i ništa ne znamo.
Imaš li još šta da kažeš sem onog
što si izjavio odmah posle otmice u
varijeteu?
- Razmišljao sam...
32