5. Beleška čitaocu: da bih što boljeosvetlila svet drevnog Rima, u knjigu sam unela i nekoliko
mapa i ilustracija. Njihov spisak nalazi se na strani 7. Spisakglavnih likova počinje na strain 13.
Ako želite da saznate vise o istorijskoj pozadini Venca od trave, pogledajte rečnik na strain
293, gde su objašnjene neke latinske reči I manje poznati pojmovi.
6. SPISAK MAPA I
ILUSTRACIJA
MAPE
Italija
Mundus Romanus
Mitridatova osvajanja 113-110 p.n.e.
Marijevo putovanje na istok
ILUSTRACIJE
Gaj Marije
Aurelijina insula
Livija Druza
Kuća Marka Livija Druza
7.
8.
9.
10.
11. GLAVNI LIKOVI
BELEŠKA: U običnim zagradama nalaze se biografski podaci; u uglastim ime ili
nadimak lika, kako su korišćeni u ovoj knjizi. Svi datumi odnose se na godine pre nove ere.
Cepion
Kvint Servilije Cepion [Cepion]
Livija Druza, njegova žena (sestra Marka Livija Druza)
Kvint Servilije Cepion Mlađi [Mladi Cepion], njegov sin Servilija Major [Servilija],
njegova starija kći Servilija Minor [Lila], njegova mlađa kći Kvint Servilije Cepion (konzul
106.), njegov otac, čuven po Zlatu iz Toloze
Servilija Cepion, njegova sestra
Cezar
Gaj Julije Cezar
Aurelija, njegova žena (kći Rutilije, sestričina Publija Rutilija Rufa)
Gaj Julije Cezar Mlađi [Mladi Cezar], njegov sin Julija Major [Lija], njegova starija kći
Julija Minor [Ju-ju], njegova mlađa kći Gaj Julije Cezar [Deda Cezar], njegov otac Julija, njegova
sestra Julila, njegova sestra
Sekst Julije Cezar, njegov stariji brat Klaudija, Sekstova žena Druz
Marko Livije Druz
Servilija Cepion, njegova žena (Cepionova sestra)
Marko Livije Druz Neron Klaudijan, njegov usvojeni sin
Kornelija Scipion, njegova majka
Livija Druza, njegova sestra (Cepionova žena)
Mamerko Emilije Lepid Livijan, njegov brat, dat na usvajanje
Marije
Gaj Marije
Julija, njegova žena (sestra Gaja Julija Cezara)
Gaj Marije Mlađi [Mladi Marije], njegov sin
Metel
Kvint Cecilije Metel Pije [Prasence]
Kvint Cecilije Metel Numidski [Prase] (konzul 109, cenzor 102), njegov otac
Pompej
Gnej Pompej Strabon [Pompej Strabon]
Gnej Pompej [Mladi Pompej], njegov sin Kvint Pompej Ruf, njegov daleki rođak
Rutilije Ruf
Publije Rutilije Ruf (konzul 105)
Skaur
Marko Emilije Skaur Princeps Senata (konzul 115, cenzor 109) Cecilija Metela
Dalmatinska [Dalmatinska], njegova druga žena
Sula
Lucije Kornelije Sula
Julila, njegova prva žena (sestra Gaja Julija Cezara)
Elija, njegova druga žena
Lucije Kornelije Sula Mlađi [Mladi Sula], njegov sin (sa Julilom) Kornelija Sula, njegova
kći (sa Julilom)
12. Bitinija
Nikomed II, kralj Bitinije
Nikomed III, njegov stariji sin, kralj Bitinije
Sokrat, njegov mlađi sin
Pont
Mitridat VI Eupator, kralj Ponta
Laodika, njegova sestra i žena, prva kraljica Ponta (u. 99) Niša, njegova žena, druga
kraljica Ponta (kći Gordija od Kapadokije)
Arijart VII Filometor, njegov bratanac, kralj Kapadokije Arijart VIII Euzeb Filopator,
njegov sin, kralj Kapadokije Arijart X, njegov sin, kralj Kapadokije
13.
14.
15. „Najuzbudljiviji događaj u poslednjih petnaest meseci", reče Gaj Marije, „desio se kada je
Gaj Klaudije na ludi Romani doveo slona.“
Elijino lice se ozari. „Zar nije bilo čudesno?" upita ona, nagnuvši se napred da dohvati
zdelu krupnih zelenih maslina uvezenih iz Dalje Španije. „Kako je samo stajao na stražnjim
nogama i hodao! I plesao na sve četiri! I sedeo na sofi i jeo surlom!"
Prezrivo odmerivši svoju ženu, Lucije Kornelije Sula veoma hladno reče: „Zašto su ljudi
toliko očarani kada vide kako životinje oponašaju ljude? Slon je najplemenitije stvorenje na
svetu. Životinju Gaja Klaudija Pulhera smatram za dvostruku sramotu kako za ljude, tako i za
slonove."
Usledila je vrlo kratka stanka, mada su je svi prisutni u trpezariji bili neprijatno svesni;
Julija onda skrenu pažnju s nesrečne Elije vedro se nasmejavši. „Ма, hajde, Lucije Kornelije,
publika ga je prosto obožavala!", reče ona. „Znam da sam mu se ja divila tako je pametan i vest!
a kada je digao surlu i zatrubio u ritmu bubnjeva neverovatno! Osim toga", nastavi, „niko ga nije
mučio."
„Ра, meni se dopala boja", reče Aurelija, buduči da joj se učinilo kako bi valjalo da i ona
nešto doda. „Ružičasta!"
A Lucije Kornelije Sula, kao da ništa od toga nije primetio, okrenuo se na laktu i obratio
Publiju Rutiliju Rufu.
Tužnog pogleda, Julija uzdahnu. „Gaju Marije", reče svom mužu, „mislim da je vreme da
se žene povuku i puste vas muškarce da uživate u vinu. Možemo li otiči?"
Marijeva šaka polete preko uskog stola između njegove sofe i Julijine stolice. Julija je
toplo stisnu, potrudivši se da je ne rastuži njegov iskrivljeni osmeh. Koliko je več vremena
prošlo! A ipak mu je na licu još bilo tragova tog podmuklog udara. Čak ni odana i zaljubljena
žena nije mogla sebi da prizna kako je udar napravio pometnju i u Marijevom umu. Postao je
previše naprasit, preterano bi se uzrujavao zbog izmišljenih uvreda, bio je sve okrutniji
prema neprijateljima.
Ustala je i toplo se osmehnuvši samo njemu, pustila mu šaku i stavila ruku na Elijino
rame. „Hajde, draga", reče, „idemo dole do dečje sobe."
Elija ustade. Kao i Aurelija. Trojica muškaraca ostadoše da sede, mada razgovor stade,
sve dok žene ne izađoše iz odaje. Marije mahnu rukom i sluge požuriše da iznesu ženske stolice
iz trpezarije, a zatim nestadoše i oni. Sada su ostale samo tri sofe, razmeštene u obliku slova U;
da bi razgovor bio lakši, Sula se prebacio s mesta gde je ležao kraj Marija do prazne sofe
nasuprot Rutiliju Rutu. Tako su obojica mogla da vide Marija, a i da čuju jedan drugoga.
„Znači, Prase se napokon vrača kuči", reče Lucije Kornelije Sula uverivši se da njegova
druga žena, koje se gadio, više ne može da ga čuje.
Marije se nelagodno promeškolji na srednjoj sofi, a zatim se namršti, mada je taj prizor
bio mnogo manje strašan nego ranije, buduči da je zbog uporne paralize leva polovina njegovog
lica poprimila žalostiv izgled.
„Kakav odgovor želiš da čuješ od mene, Lucije Kornelije?" upita napokon Marije.
Sula se kratko nasmeja. „Kakav drugi do iskren? Mada, znaš, to je bila izjava, a ne
pitanje, Gaju Marije."
„Shvatam. Ali si ipak očekivao odgovor."
„Tačno", reče Sula. ,,U redu, izraziču se malo bolje. Šta misliš o tome što je Prase pozvan
da se vrati iz izgnanstva?'1
„Ne pevam od radosti", reče Marije i prodorno se zagleda u Sulu. „А ti?"
Polako se udaljavaju, pomisli Publije Rutilije Ruf. Pre tri godine čak i pre dve ne bi mogli
da vode ovako napet i oprezan razgovor. Šta se to desilo? I čija je krivica?
16. „I da i ne, Gaju Marije." Sula se zagleda u svoju vinsku čašu. „Dosadno mi je!", procedi
zatim. „Pošto se Prase vrati u Senat, možda če se i desiti nešto zanimljivo. Nedostaju mi one
titanske bit ke između vas dvojice."
,,U tom češ slučaju, Lucije Kornelije, biti razočaran. Neču biti ovde kada Prase stigne u
Rim."
I Sula i Rutilije Ruf se pridigoše.
„Nečeš biti u Rimu?", upita Rutilije Ruf piskutavo.
„Neču biti u Rimu", ponovi Marije i jetko se osmehnu. „Nedavno sam se prisetio zakletve
koju sam dao Velikoj boginji pre nego što sam pobedio Germane. Zavetovao sam se da ću, ako
pobedim, otići na hodočašće u njeno svetilište u Pesinu."
„Gaju Marije, ne možeš to da uradiš!", reče Rutilije Ruf.
„Publije Rutilije, mogu! I hoću!"
Sula se zavali na sofu i nasmeja. „Ovo me podseća na Lucija Gavija Stika!", reče on.
„Koga?", upita Rutilije Ruf, uvek spreman da se okane trenutne teme zarad dobrih
glasina.
„Pokojnog nećaka moje pokojne maćehe", reče Sula, i dalje se osmehujući. „Рге mnogo
godina doselio mi se u kuću tada je pripadala mojoj pokojnoj maćehi. Želeo je da me se otarasi,
tako što će me ocrniti u Klitumninim očima, i smatrao je da će, ako obojica budemo živeli u
njenoj kući, imati više izgleda da me raskrinka. I ja sam i otišao. Napustio sam Rim. Zato je
mogao da raskrinka samo sebe što je ubrzo i uradio. Veoma brzo je dojadio Klitumni." Onda
se okrenu, da legne na stomak. „Nedugo zatim je umro", reče Sula zamišljeno i teatralno
uzdahnu, uprkos osmehu. „Potpuno sam mu smrsio konce!"
„Nazdravimo u nadi da će povratak Kvinta Cecilija Metela Nu midskog Praseta biti jalova
pobeda", reče Marije.
„Rado ću piti u to ime", reče Sula. I to i uradi.
Nad trojkom se nadvi tišina koju nije bilo lako prekinuti, pošto je stara sloga nestala, a
Sulin odgovor je nije vratio. Možda se ta sloga rodila kao nužnost vojnih pohoda, a ne kao
posledica dubokog i iskrenog prijateljstva. Ali kako samo mogu da zaborave sve one godine
zajedničke borbe protiv stranih neprijatelja Rima? Kako mogu dozvoliti da nezadovoljstvo
izazvano Rimom pomrači ono što su zajedno preživeli? Saturninovo tribunstvo je označilo kraj
starog života. Saturnin, koji je hteo da bude kralj Rima i taj nesrećni Marijev moždani udar. A
onda reče sebi: Gluposti, Publije Rutilije Rufe! Obojica moraju da rade važne poslove, nisu soj
koji voli da sedi kod kuće, niti da bude dokon kada kod kuće ne sedi. Kada bi iskrsnuo neki rat da
ga zajednički vode, ili neki novi Saturnin da diže bunu, preli bi zadovoljno kao dva mačora.
Vreme je, naravno, prolazilo. I on i Gaj Marije imali su po šezdeset godina, a Luciju
Komeliju Suli bilo je četrdeset i dve. Pošto nije bio navikao da gleda u mutne dubine ogledala,
Publije Rutilije Ruf nije mogao biti siguran kako je on sam podneo hirove vremena, ali mu je vid
još bio dobar, bar s daljine odakle je sada posmatrao Gaja Marija i Lucija Komelija Sulu.
Gaj Marije se primetno ugojio, toliko da je morao da sašije i nove toge; oduvek je bio
krupan, ali dobro građen, te mu se višak težine rasporedio na ramenima, leđima, kukovima i
stomaku, kao i prilično mišićavom trbuhu; a taj novi teret mu je donekle i ublažio crte lica, pa je
ono postalo veće, okruglastije i višeg čela, zbog kose koja se povlačila. Rutilije Ruf je namerno
izbegavao grč na levoj strani lica i usredsredio se na te čudesne obrve, krupne, čupave i nemirne,
kao i uvek. O, kakve su oluje umetničkog zgražavanja izazivale obrve Gaja Marija u srcima
mnogih skulptora! Umetnici iz Rima i Italije, od kojih bi bila naručena Marijeva kamena bista
za neku varoš, esnaf ili prazan plac što je prosto vapio za statuom, znali su šta ih čeka i pre nego
što bi ga videli. Ali izraz užasa na licu nekog čuvenog Grka, upućenog iz Atine ili Aleksandrije
17. da izradi kip najviše puta vajanog čoveka od Scipiona Afričkog, kada bi video Marijeve obrve...!
Svaki umetnik se trudio što je bolje mogao; ali čak i naslikano na komadu drveta ili platna, lice
Gaja Marija uvek bi bilo samo pozadina za njegove obrve.
Rutilije Ruf je ipak smatrao da je najbolji portret njegovog prijatelja bio grub crtež nekom
crnom materijom na zidu Rutilijeve kuće. Tek koji potez, to je bilo sve jedna debela kriva, da
nago vesti punu donju usnu, nešto nalik na iskru u oku kako je nepoznatom autoru uspelo da
učini da crna materija zaiskri? i ne više od po deset poteza za obe obrve. A ipak je to bio savršen
Gaj Marije, sa svom gordošću, pameću, neukrotivošću, jedinstvenim karakterom. Samo kako
čovek da to opiše, tu vrstu umetnosti? Vultum in peius fingere... Lice stvoreno iz zlobe. Ali tako
dobro izvedeno da se zloba pretvorila u istinu. Avaj, pre nego što je Rutilije Ruf uspeo da
smisli kako da skine sloj maltera a da se ovaj ne raspadne u hiljadu delića, pala je kiša i najbolji
portret Gaja Marija netragom je nestao.
Međutim, neki ulični crtač po zidovima ništa slično ne bi mogao da uradi za Lucija
Kornelija Sulu. Bez čarolije boja, Sula je mogao da bude bilo ko od hiljada naočitih muškaraca.
Pravilno lice, pravilne crte, nešto sasvim rimsko u njemu, što što Gaj Marije nikada nije imao. A
ipak, njegove boje bile su jedinstvene. U četrdeset i drugoj kosa mu se nimalo nije proredila
kakva je to samo kosa! Ni riđa, ni zlatna. Gusta, valovita, možda malo predugačka. A oči poput
leda u glečeru, najbleđe nijanse plave, oivičene plavetnilom tamnim kao olujni oblak. Nočas su
njegove tanke izvijene obrve bile smeđe, kao i njegove guste dugačke trepavice. Ipak, Publije
Rutilije Ruf ga je viđao i kada nije bilo vremena za doterivanje, i znao je da je nočas, po svom
običaju, na njih stavio stibium, jer su zapravo Suline obrve i trepavice bile tako svetle da su se
videle samo zato što mu je koža bila izuzetno bleda, kao da pigmenta skoro i nema.
Žene su zbog Sule gubile razum, vrline, pamet. Gubile su svaki obzir, razjarivale svoje
muževe, očeve i braču, uzdisale i kikotale se ako bi ih samo u prolazu okrznuo pogledom. Tako
sposoban, oštrouman čovek! Vrhunski vojnik, efikasan administrator, hrabar da hrabriji ne može
biti, pomalo nesavršen kada treba da organizuje i sebe i druge. A ipak, sa ženama nikako nije
imao sreče. Bar je tako mislio Publije Rutilije Ruf, koga obično lice i obična sivkasta kosa nikada
nisu izdvajali iz mnoštva. Sula nije bio ženskaroš, čak ni povremeni zavodnik; koliko je Rutilije
Ruf znao, ponašao se s hvale vrednom umerenošču. Ali nije bilo sumnje da čovek koji želi da
se domogne vrha rimske političke lestvice ima veče izglede ako nema lice nalik na Apolona;
naočitim muškarcima koji izuzetno privlače žene drugi muškarci nisu verovali, smatrali su ih za
površne, ili ženskaste ili moguče preljubnike.
Prošle godine, priseti se Rutilije Ruf, utonuo u misli, Sula se kandidovao za pretora.
Činilo se da mu sve ide naruku. Njegova vojnička karijera bila je veličanstvena i dobro poznata,
pošto se Gaj Marije postarao da birači saznaju od kolike mu je neprocenjive pomoči Sula bio, kao
kvestor, tribun i napokon legat. Čak je i Katul Cezar (on nije imao razloga da voli Sulu jer ga je
ovaj osramotio u Italskoj Galiji, tako što je izazvao pobunu i spasao od uništenja vojsku Katula
Cezara) istupio i javno pohvalio njegov doprinos u Italskoj Galiji, one godine kada su germanski
Kimbri poraženi. Takođe, za onih nekoliko dana kada je Lucije Apulej Saturnin pretio državi,
neumorni i efikasni Sula pomogao je Gaju Mariju da pretnju okonča. Gaj Marije je naređenja
izdavao, a Sula ih sprovodio. Kvint Cecilije Metel Numidski koga su Marije, Sula i Rutilije Ruf
zvali
Prase potrudio se pre odlaska u izgnanstvo da svima objasni kako je, po njegovom
mišljenju, uspešno okončanje rata u Africi protiv kralja Jugurte bilo isključivo Sulino delo i kako
je Marije nepravedno prigrabio sve zasluge. Jer je Sula sam i lično zarobio Jugurtu, a svi su znali
da bi rat u Africi trajao sve dok je Jugurta na slobodi. Kada su se Katul Cezar i još neke vođe
krajnjih konzervativaca u Senatu složili s Prasetom da zasluge za Jugurtin rat treba pripisati Suli,
18. učinilo se da je Sulina zvezda u usponu i da če sigurno biti izabran za jednog od šest pretora. A
svemu tome treba dodati i Sulino držanje skromno, uzdržano, pošteno. Do samog kraja izborne
kampanje tvrdio je da je za Jugurtino zarobljavanje zaslužan Gaj Marije, zato što je on samo
izvršavao Marijeva naređenja. Takvo ponašanje glasači su obično odobravali; odanost
zapovedniku, kako na bojnom polju tako i u Forumu, veoma se cenila.
A ipak, kada su se centurijatski birači okupili u saepti na Marsovom polju i centurije
jedna po jedna glasale, ime Lucija Kornelija Sule samo po sebi aristokratsko i prihvatljivo nije se
našlo među šest uspešnih kandidata; još gore, neki od izabranih ljudi bili su u najbolju ruku
osrednji, kako po dostignućima, tako i po precima.
Zašto? Odmah nakon izbora, to se pitanje postavljalo u Sulinoj okolini, mada on ništa nije
govorio. Međutim, znao je zašto; malo kasnije su to saznali i Rutilije Ruf i Marije. Razlog za
njegov neuspeh imao je ime, i fizički nije bio preterano krupan. Cecilija Metela Dalmatinska. Tek
je napunila devetnaest. A bila je žena Marka Emilija Skaura Princepsa Senata, koji je bio konzul
one godine kada su se Germani prvi put pojavili, cenzor one godine kada je Metel Numidski
Prase otišao u Afriku u rat protiv Jugurte i predsedavajuči Senata otkako je stupio s mesta
konzula, pre čitavih sedamnaest godina. Skaurov sin je trebalo da se oženi
Metelom Dalmatinskom, ali se on, kukavica po sopstvenom priznanju, ubio pošto se Katul Cezar
povukao sa Tridenta. Njen staratelj, Metel Numidski Prase, smesta je dao ruku svoje
sedamnaestogodišnje bratanice samom Skauru, mada je on od nje bio stariji četrdeset godina.
Niko, naravno, nije pitao Metelu Dalmatinsku šta ona misli o tom braku, i u početku to ni
sama nije znala. Ogromni auctoritas i dignitas njenog novog muža pomalo su je ošamutili, a bilo
joj je i drago što beži iz nemirnog domaćinstva Metela Numidskog, u kojem je u to vreme živela
njegova sestra, žena čije su seksualne sklonosti i histerično ponašanje bili prosto nepodnošljivi.
Metela Dalmatinska je smesta zatrudnela (zbog čega su Skaurovi auctoritas i dignitas dodatno
porasli) i rodila Skauru kćer. Alije u međuvremenu na jednoj večeri koju je priredio njen muž
upoznala Sulu, i privlačnost je bila snažna, obostrana, uznemirujuća.
Svestan opasnosti koju ona predstavlja, Sula nije pokušavao da se bolje upozna sa
Skaurovom mladom ženom. Ona je, međutim, imala drugačije planove. I nakon što su smrskana
tela Saturnina i njegovih prijatelja spaljena sa svim počastima koje je zahtevao njihov status
Rimljana, a Sula počeo da se pojavljuje po Forumu i gradu u okviru svoje kampanje za položaj
pretora, i Metela Dalmatinska je takođe počela da se pojavljuje po Forumu i gradu. Kud god bi
Sula pošao, bila je tu i Metela Dalmatinska, umotana u haljine, skrivena iza neke statue ili stuba,
uverena da je niko ne primećuje.
Sula je brzo naučio da izbegava mesta poput Porticus Margahtaho, gde se moglo
očekivati da će žena iz plemenite kuće posećivati draguljarnice, i gde bi s pravom mogla da kaže
kako nikakvih drugih namera nema. Tako su se smanjili izgledi da mu se ona obrati, ali je njeno
ponašanje u Suli probudilo uspomene na jedan stari grozni košmar na dane kada ga je Julila
zatrpavala lavinom ljubavnih pisama što su ih ona ili njena sluškinja stavljale u sinus njegove
toge kad god su mogle, u okolnostima u kojima se nije usuđivao da privuče pažnju na njihova
dela. Sve se okončalo brakom, praktično neraskidivim confarreatio brakom što je trajao pun
gorčine, svađa, poniženja sve do njenog samoubistva, još jedne užasne epizode u beskrajnoj
procesiji žena željnih da ga ukrote.
I tako je Sula otišao do siromašnih i smrdljivih prenaseljenih uličica Subure i poverio se
jedinoj prijateljici koja je u tom trenutku mogla sve da sagleda s dovoljno rastojanja, što je njemu
tako očajnički trebalo Aureliji, snahi svoje pokojne žene Julile.
„Sta da radim?", zavapio je. „Uhvaćen sam u zamku, Aurelija; opet mi se dešava Julila!
Ne mogu da je se otarasim!"
19. „Nevolja je u tome što one baš nemaju čime da ispune dane", reče Aurelija, mračnog
izraza lica. „Decu im čuvaju dadilje, idu po zabavama svojih prijateljica, zabavama različitim
samo po tome koliko se glasina na njima čuje, imaju vretena a ne nameravaju da ih koriste, imaju
previše prazne glave da razonodu potraže u knjigama. Večina prema muževima ne oseča ništa,
zato što su im brakovi ugovoreni iz koristi njihovim očevima je trebao politički uticaj, ili je
njihovim muževima trebao miraz ili plemičko poreklo. Ne prođe ni godinu dana, i več su zrele da
zabavu pronađu u preljubi." Uzdahnu. „Na kraju krajeva, Lucije Kornelije, u ljubavnim pitanjima
imaju slobodu izbora, kakvu nemaju skoro ni u jednoj drugoj oblasti života. Mudrije od njih
zadovoljavaju se robovima. Ali su najbudalastije one koje se zaljube. A to se, nažalost, desilo
u ovom slučaju. To siroto blesavo dete sišlo je s uma! A tome si razlog ti."
On zagrize usnu, prikri misli zagledavši se u šake. „Ја nisam kriv za to " reče.
„Ја to znam! Ali zna li i Marko Emilije Skaur?"
„Bogovi, nadam se da ne zna ništa!"
Aurelija prezrivo frknu. „Rekla bih da mu je poznato štošta."
„Zašto onda nije došao da me vidi? Ili bi ja trebalo da posetim njega?"
„Razmišljam o tome", reče gazdarica insule, poverljiva sagovornica mnogih, majka troje
dece, usamljena supruga, vredna duša koja se drugima nikada nije nametala.
Sedela je za svojim velikim radnim stolom, potpuno prekrivenim svicima, listovima
papira i vedrima za knjige; ali nereda nije bilo, samo dokaza o mnoštvu poslovnih briga i
napornom radu.
Ako mi ona ne pomogne, pomisli Sula, niko neče, jer jedina druga osoba kojoj bi mogao
da se obrati nije bila pouzdana u situaciji poput ove. Aurelija je bila isključivo prijateljica;
Metrobije je bio i ljubavnik, sa svim emocionalnim teretom koji je ta uloga nosila i s dodatnim
komplikacijama njegovog muškog pola. Kada je dan pre toga video Metrobija, mladi grčki
glumac načinio je neku jetku dosetku u vezi s Metelom Dalmatinskom. Preneražen, Sula je
tek tada shvatio da sigurno čitav Rim priča o njemu i njoj, pošto je Metrobijev svet bio veoma
dalek od Sulinog.
„Da posetim Marka Emilija Skaura?" upita Sula ponovo.
„Ја bih radije da posetiš Metelu Dalmatinsku, ali ne vidim kako bi to moglo da se
ostvari", reče Aurelija, napućenih usana.
Sula oseti tračak nade. „А da je ti možda pozoveš ovamo?"
„Nikako!" reče Aurelija, zgroženo. „Lucije Kornelije, znam te kao trezvenog čoveka, i
ponekad me zaista čudi šta sve možeš da pomisliš! Zar ne shvataš? Marko Emilije Skaur sigurno
uhodi svoju ženu. Tvoju belu kožu je do sada spasio samo to što za svoje sumnje nije našao
dokaze."
On otkri dugačke očnjake, ali ne u osmehu; na tren, Sula je skinuo masku i Aurelija
nakratko vide nekoga koga nije poznavala. A ipak da li je bila sigurna? Bolje je reći, vide nekoga
za koga je osećala da živi u njemu, ali koga ranije nije sretala. Nekoga bez ljudskih osobina, golo
čudovište oštrih kandži stvoreno da zavija na mesec. I po prvi put u životu, oseti užasan strah.
Njeno drhtanje otera čudovišta; Sula vrati masku na lice i zastenja.
„Šta onda da radim, Aurelija? Šta mogu da uradim?"
„Kada si poslednji put razgovarao s njom doduše, to je bilo pre dve godine rekao si da si
se u nju zaljubio, iako si je video samo jednom. To veoma liči na priču s Julilom, zar ne? I zato je
sve mnogo nepodnošljivije. Naravno, ona o Julili ne zna ništa, osim činjenice da si nekada imao
ženu koja se ubila a zato samo postaješ privlačniji. To nagoveštava da je za žene opasno da te
poznaju i vole. Kakav izazov! Ne, ja se zaista bojim da se sirota mala Metela
Dalmatinska beznadežno zapetljala u tvoju mrežu, koliko god je ti nenamerno bacio."
20. Na tren se zamislila, a onda ga je pogledala pravo u oči. „Ne govori ništa, Lucije
Kornelije, i ne radi ništa. Sačekaj da Marko Emilije Skaur dođe tebi. Tako ćeš delovati sasvim
nedužno. Ali se postarajda ne nađe nikakve dokaze neverstva, čak ni najposrednije. Zabrani
svojoj ženi da izlazi kada si kod kuće, da Metela Dalmatinska ne bi potkupila tvoje sluge da je
puste unutra. Nevolja je u tome što ti ne razumeš žene, a i ne voliš ih mnogo. Stoga ne znaš kako
da se nosiš s njihovim preterivanjima a ona u tebi bude ono najgore. Njen muž mora da dođe kod
tebe. Prema njemu budi ljubazan, preklinjem te! Za njega, starca s mladom ženom, poseta će biti
mučna. Još nema rogove, ali samo zato što tebe ne zanima da mu ih nabiješ. Zato moraš da uradiš
sve što je u tvojoj moći da mu ponos ne bude narušen. Ipak je on uz Gaja Marija najuticajniji
čovek u gradu." Osmehnu se. „Znam da se s ovim poređenjem on ne bi složio, ali ono jeste
istinito. Ako želiš da budeš pretor, ne smeš ga uvrediti."
Sula je poslušao njen savet, ali nažalost, ne potpuno; i stekao ogorčenog neprijatelja zato
što nije bio ni ljubazan, ni pun razumevanja, a nije se ni potrudio da sačuva S ka u rov ponos.
Šesnaest dana nakon razgovora s Aurelijom ništa se nije desilo, osim što je sada tražio
Skaurove uhode i starao se da Skauru ne pruži nikakav dokaz o neverstvu. Skaurovi prijatelji su
krišom namigivali i potajno se osmehivali, baš kao i njegovi; nema sumnje da se to dešavalo već
neko vreme, ali je on za to bio šlep.
Najgore od svega bilo je što je još želeo Metelu Dalmatinsku ili je voleo ili bio njome
opsednut ili sve to zajedno. Ponovo Julila. Bol, mržnja, želja da zgromi svakoga ko mu se nađe
na putu. Iz sna u kojem je vodio ljubav s Metelom Dalmatinskom u tren bi prešao u san u kojem
bi joj lomio vrat i gledao je kako mahnito pleše na mesečinom obasjanoj travi u Cirkejama ne, ne,
tako je ubio svoju maćehu! Počeo je često da otvara tajnu fioku kutije u kojoj se čuvala maska
njegovog pretka Publija Kornelija Sule Rutina, da iz nje vadi bočice otrova i kutiju s belim
prahom iz livnice tako je ubio Lucija Gavija Shka i snagatora Herkula Atlasa. Pečurke? Njima je
ubio svoju ljubavnicu pojedi njih, Metela Dalmatinska!
Međutim, od Juliline smrti nagomilali su se vreme i iskustvo, i bolje je spoznao sebe; nije
mogao da ubije Metelu Dalmatinsku, baš kao što nije mogao da ubije ni Julilu. Kod žena iz
plemenitih i drevnih kuća, nije bilo drugog izbora do da se stvar pusti da sama zgasne, koliko god
dugo trajala. Jednog dana nekog dana on i Cecilija Metela Dalmatinska završiće ono što se sada
nije usuđivao da započne.
A onda mu je na vrata zakucao Marko Emilije Skaur, na ona ista vrata što su ih dodirivali
mnogi duhovi, i iz čijih je drvenih dubina zračilo neko zlo. Sam dodir uprljao je Skaura, koji je
pomislio da će razgovor biti još teži nego što je očekivao.
Sedeći u Sulinoj klijentskoj stolici, lukavi starac je bistrim zelenim očima, koje su samo
isticale njegove bore i ćelu, kiselo posmatrao naočito lice svog domaćina. I žalio je, žalio, žalio
što je došao, što mora da rasipa sopstveni ponos da bi razrešio to odvratno zamešateljstvo.
„Pretpostavljam da znaš zašto sam došao, Lucije Kornelije", upitao je Skaur, dignute
brade, odlučnog pogleda.
„Rekao bih da znam", odgovorio je Sula, i nije nastavio.
„Došao sam da se izvinim zbog ponašanja svoje žene i da te uverim da ću joj, nakon
našeg razgovora, onemogućiti da te više sramoti." Eto! I to je izrečeno. I još je bio živ, nije umro
od sramote.
Ali mu se učinilo da u dubinama Sulinog mirnog i hladnog pogleda vidi blagi prezir;
možda je to samo bio plod njegove mašte, ali je Skaur bio upravo postao Sulin neprijatelj.
„Veoma mi je žao Marko Emilije." Reci nešto, Sula! Olakšaj matoroj budali! Ne ostavljaj
ga da tako sedi skrhanog ponosa! Seti se šta ti je Aurelija rekla! Ali reći nisu htele da izađu.
Nedovršene, motale su mu se po glavi, a jezik kao da mu je bio od kamena, nem.
21. „Za sve bi bilo najbolje da napustiš Rim. Idi u Španiju", rekao je napokon Skaur. „Čuo
sam da Luciju Korneliju Dolabeli treba sposoban pomoćnik."
Sula je zatreptao s prenaglašenim iznenađenjem. „Stvarno? Nisam znao da su tamo stvari
tako ozbiljne! Međutim, Marko Emilije, trenutno ne mogu da odem u Dalju Španiju. U Senatu
sam već devet godina i vreme je da se kandidujem za pretora."
Skaur je progutao knedlu, ali se potrudio da ostane prijatan. „Ne ove godine, Lucije
Kornelije", rekao je blago. „Naredne, ili one iza nje. Ove godine moraš da odeš iz Rima."
„Marko Emilije, ja nisam ništa pogrešno uradio!" Da, jesi, Sula! Ovo što sada radiš je
pogrešno, nemilosrdno ga gaziš! „Trebalo je da postanem pretor još pre tri godine, više nemam
vremena. Kandidovaću se ove godine, što znači da moram da ostanem u Rimu."
„Molim te da o tome ponovo razmisliš", rekao je Skaur, ustajući.
„Ne mogu, Marko Emilije."
„Budeš li se kandidovao, Lucije Kornelije, jamčim ti da nećeš biti izabran. A nećeš biti
izabran ni sledeće godine, ni one iza nje", kazao je Skaur mirno. „То ti obećavam. Veruj u moja
obećanja! Idi iz Rima."
„Ponavljam, Marko Emilije, jako mi je žao. Ali moram da ostanem u Rimu, da bih se
kandidovao za pretora", odvratio je Sula.
I tako se to desilo. Koliko god mu auctoritas i dignitas bili povređeni, Marko Emilije
Skaur Princeps Senata još je imao i previše uticaja, i postarao se da Sula ne bude izabran za
pretora. Drugi, manji ljudi doživeli su da im se imena upišu na fasti; nikogovići, mediokriteti,
budale. Ali ipak pretori.
Publije Rutilije Ruf je istinu čuo od svoje sestričine Aurelije, i podelio je s Gajem
Marijem. Svima je bilo jasno da se Skaur Princeps Senata žestoko protivi Sulinom izboru za
pretora; razlog je bio manje očigledan. Neki su tvrdili da je to zato što se Metela Dalmatinska
zatreskala u Sulu, ali je nakon mnoštva rasprava preovladalo mišljenje da je objašnjenje preslabo.
Pošto joj je (po njegovim rečima), dao dovoljno vremena da sama uvidi koliko se pogrešno
ponaša, Skaur se njome sam pozabavio (blago ali odlučno, po njegovim rečima), i to nije krio
pred prijateljima i u Forumu.
„Sirotica mala, to je moralo kad-tad da se desi", rekao je nežno nekolicini senatora, kada
se uverio da ih u blizini ima dovoljno koji će ga čuti. „Voleo bih da je odabrala nekog drugog, a
ne neko Marijevo stvorenje, ali... on je lepuškast dasa, valjda."
To je bilo veoma dobro izvedeno, tako dobro da su stručnjaci iz Foruma i članovi Senata
zaključili da je pravi razlog za Skaurovo protivljenje Sulinoj kandidaturi zapravo u
opštepoznatim Sulinim vezama s Gajem Marijem. A Gaj Marije, nakon što je bio konzul
šest puta, što nikome pre njega nije pošlo za rukom, više nije bio u zenitu. Njegovi najbolji dani
bili su prošlost, više nije imao dovoljno podrške ni da se kandiduje za cenzora. A to je značilo da
Gaj Marije, takozvani Treći osnivač Rima, nikada neće stupiti u redove najuzvišenijih konzulara,
koji su svi bili cenzori. Gaj Marije je u rimskom političkom ustrojstvu postajao prošlost, više
neobična pojava nego pretnja, čovek kome su klicale samo treća i niže klase.
Rutilije Ruf nasu sebi još vina. „Stvarno nameravaš da ideš u Pesin?" upita Marija.
„Zašto da ne?"
„Zašto da da? Hoću da kažem, razumeo bih Delfe, ili Olimpiju, ili čak Dodonu. Ali
Pesin? Tamo usred Anadolije u Frigipl Naj zaostalijoj, praznovernoj, najzabačenijoj rupi na
zemlji! Na stotine milja se ne može naći ni kap poštenog vina ni put bolji od kozje staze! Svuda
neotesani čobani, a na granicama divljaci iz Galacije! Stvarno, Gaju Marije! Zar toliko želiš da
vidiš Batasisa u njegovoj zlatnoj odori i s draguljima u bradi? Pozovi ga ponovo u Rim!
Siguran sam da jedva čeka da obnovi poznanstva s nekim našim gospama savremenijih
22. shvatanja -nisu prestale da plaču otkako je otišao."
Marije i Sula su stali da se smeju mnogo pre no što je Rutilije Ruf dovršio svoj strastveni
govor; i napetost je iznenada nestala, i ponovo su bili opušteni, prijatni i složni.
„Ideš da vidiš tog kralja Mitridata", reče Sula, i to nije bilo pitanje.
Obrve zaigraše; Marije se iskezi. „Šta ću sve još da čujem! Otkud ti ta ideja, Lucije
Kornelije?"
„Otud što te poznajem, Gaju Marije. Ti nereligiozni matori jarče! Jedine zakletve do kojih
si držao bile su da ćeš šutnuti u dupe legionare ili umišljene vojničke tribune. Postoji samo jedan
razlog zašto bi želeo da odvučeš svoju debelu matoru telesinu u anadolsku divljinu da bi se lično
uverio šta se dešava u Kapadokiji i koliko je u te događaje umešan kralj Mitridat", reče Sula, koji
se mesecima nije tako srećno osmehivao.
Marije se okrenu Rutiliju Rutu, zatečen. „Nadam se da me ostali neće tako lako prozreti
kao Lucije Kornelije!"
Sada je na Rutilija Ruta došao red da se osmehne. „Iskreno sumnjam da će bilo ko drugi
to i naslutiti", reče on. „Ја sam ti prvi poverovao ti nereligiozni matori jarče!"
Sama od sebe (ili se bar tako činilo Rutiliju Rutu), Marijeva glava se okrenu Suli, i oni
najednom stadoše da raspravljaju o nekoj velikoj i novoj strategiji. „Nevolja je u tome što su naši
izvori informacija potpuno nepouzdani", reče Marije. „Hoću da kažem, koji bi iole sposoban
čovek dozvolio da godinama bude zakopan u tom bespuću? Novi ljudi koji su se nekako dokopali
položaja pretora ja se ne bih oslonio na izveštaje nijednog od njih. Šta zapravo znamo?"
„Veoma malo", reče Sula, živo zainteresovan. „Kralj Nikomed od Bitinije krenuo je da
prodire u Galaciju sa zapada, a Mitridat sa istoka. A onda se pre neku godinu stari Nikomed
oženio majkom malog kralja Kapadokije mislim da je ona tada bila namesnica. I Nikomed je
počeo da se naziva kraljem Kapadokije."
„Tačno tako", reče Marije. „Sigurno mu se nije dopalo kada je Mitridat naručio njeno
ubistvo i vratio dete na presto." Tiho se nasmeja. „Nema više kralja Nikomeda od Kapadokije!
Ne znam kako je mogao da misli da če ga Mitridat tek tako pustiti, buduči da je ubijena kraljica
bila Mitridatova sestra!"
„А njihov sin još vlada tamo kao o, oni imaju tako egzotična imena! Arijart?", upita Sula.
„Sedmi Arijart, tačnije", reče Marije.
„Šta misliš, šta se dešava?", upita Sula, čiju je znatiželju raspirivala Marijeva očigledna
upućenost u zamršene istočnjačke odnose.
„Nisam siguran. Verovatno ništa, osim uobičajenih čarki između Nikomeda od Bitinije i
Mitridata od Ponta. Ali držim da je on izuzetno zanimljiv momak, mladi kralj Mitridat od Ponta.
Voleo bih da ga upoznam. Lucije Kornelije, on je tek navršio tridesetu, a več je proširio svoje
zemlje, od samog Ponta do skoro ćele obale Crnog mora. Od toga me hvata jeza. Čini mi se da bi
mogao da zada nevolje Rimu", reče Marije.
Pošto mu se učinilo da je krajnje vreme da se uključi u razgovor, Publije Rutilije Ruf je uz
glasan tresak odložio vinsku čašu na sto pred svojom sofom, iskoristivši priliku. „Pretpostavljam
da hočeš da kažeš kako je Mitridat bacio oko na našu provinciju Aziju", reče on, mudro klimajući
glavom. „Zašto je i ne bi poželeo? Čudesno je bogata! A i najcivilizovanije mesto ria svetu bila je
grčka još pre nego što su Grci postali Grci! Homer je živeo i radio u našoj provinciji Aziji, možeš
li to da zamisliš?"
„Verovatno bi mi lakše bilo kada bi ti pratio sebe na liri", reče Sula kroz smeh.
„Uozbilji se, Lucije Kornelije! Sumnjam daje naša provincija Azija šala za kralja
Mitridata a, zbilja, ne smemo njome da se šalimo ni mi." Šala zbilja; Rutilije Ruf zastade da se
podivi svojoj rečitosti, i tako izgubi priliku da u nastavku razgovora vodi glavnu reč.
23. „Sasvim sam siguran da Mitridatu pođe voda na usta kad pomisli na našu provinciju
Aziju", reče Marije.
„Ali on je orijentalac", reče Sula vedro. „Svi orijentalni kraljevi se strašno boje Rima čak
se i Jugu rta, koji je bio izložen rimskim uticajima daleko više od bilo kog drugog istočnjačkog
kralja, Rima strašno bojao. Pogledaj samo uvrede i poniženja što ih je istrpeo pre nego što je
zaratio s nama. Mi smo ga bukvalno naterali u rat."
„О, ja smatram da je Jugurta oduvek nameravao da zarati s nama", reče Rutilije Ruf.
„Ne slažem se", reče Sula, namršten. „Mislim da je sanjao o ratu protiv nas, ali da je
shvatao kako sve mora da ostane san. Mi smo njega naterali na rat kada je Aul Albin upao u
Numidiju, u potrazi za plenom. Zapravo, naši ratovi tako obično i počinju! Neki zapovednik
pohlepan na zlato, kome ne bi trebalo poveriti ni dečju povorku, dobije rimske legije, i odmah
krene da traži plen ne za Rim, več za sopstvenu kesu. Karbon i Germani, Cepion i Germani, Silan
i Germani spisak je beskonačan."
„Skrenuo si s teme, Lucije Kornelije", reče Marije blago.
„Izvini, stvarno jesam!" Nimalo posramljen, Sula se toplo osmehnu svom bivšem
zapovedniku. „Bilo kako bilo, mislim da je stanje na istoku veoma slično situaciji u Africi, i to
pre nego što je Jugurta zaratio s nama. Svi znamo da su Bitinija i Pont tradicionalni neprijatelji, a
svi isto tako znamo i da bi i kralj Nikomed i kralj Mitridat voleli da se prošire, bar u Anadoliji. U
Anadoliji postoje dve čudesno bogate zemlje, od kojih im polazi voda na kraljevska usta
Kapadokija, i naša rimska provincija Azija. Vlasništvo nad Kapadokijom omogućava da kralj
brzo pristupi Kilikiji i veoma plodnim zemljama. Vlasništvo nad rimskom provincijom Azijom
da je mu savršen izlaz na Srednje more, pedesetak izuzetnih luka i vrlo bogatu unutrašnjost. Kralj
ne bi bio ljudsko biče kada ne bi čeznuo za obe zemlje."
„Ра, ja ne brinem o Nikomedu od Bi ti nije", prekide ga Marije. „On je i rukama i nogama
vezan za Rim, i to dobro zna. A mislim da bar za sada naša provincija Azija nije u opasnosti.
Posredi je Kapadokija."
Sula klimnu glavom. „Tačno. Provincija Azija pripada Rimu. A mislim da kralj Mitridat
nije toliko različit od svojih orijentalnih kolega, da se dovoljno oslobodio straha od Rima za
napad na provinciju Aziju, koliki god metež i loša uprava vladali u njoj.
Ali Kapadokija ne pripada Rimu. Mada potpada pod našu zonu uticaja, čini jni se da i
Nikomed i mladi Mitridat pretpostavljaju kako je Kapadokija pomalo predaleka i pomalo
nevažna da bi Rim zbog nje zaratio. S druge strane, šunjaju se oko nje kao lopovi, s namerom da
je ukradu, prikrivajući svoje prave namere iza marioneta i rođaka."
Marije zastenja. „Ne bih rekao da se stari kralj Nikomed krišom oženio kraljicom,
namesnicom Kapadokije!"
„Da, ali sve to nije potrajalo, zar ne? Kralj Mitridat se dovoljno razbesneo da ubije
vlastitu sestru! Vratio je njenog sina na kapadokijski presto dok si lupio dlanom o dlan."
„Nažalost, naš zvanični prijatelj i saveznik je Nikomed, a ne Mitridat" reče Marije. „Šteta
što nisam bio u Rimu kada se ovo dešavalo."
„Ма, daj!", reče Rutilije Ruf prezrivo. „Kraljevi Bitinije zvanično nose zvanje prijatelja i
saveznika već više od pedeset godina! Za vreme našeg poslednjeg rata s Kartaginom, nosio ga je i
kralj Ponta. Ali otac ovog Mitridata uništio je izglede na trajno prijateljstvo s Rimom kupivši
Frigiju od oca Manija Akvilija. Rim od tada nije ni u kakvim odnosima s Pontom. Osim toga,
nemoguće je dati status prijatelja i saveznika dvojici sukobljenih kraljeva, osim ako to ne
bi sprečilo rat između njih. U slučaju Bitinije i Ponta, Senat je odlučio da bi se odnosi između
kraljeva pogoršali ako bi im se obojici dodelio status prijatelja i saveznika. A to bi onda značilo
da nagrađujemo Nikomeda od Bitinije samo zato što se Bitinija nekada bolje ponašala prema
24. nama nego Pont."
„О, Nikomed je blesavi matori gusan!" reče Marije nestrpljivo. „Vlada već više od
pedeset godina, a nije bio dete kada je svrgnuo s prestola svog oca. Siguran sam da mu je sada
više od osamdeset. On samo pogoršava situaciju u Anadoliji!"
„Ponašajući se kao blesavi matori gusan, siguran sam da to hoćeš da kažeš." Odgovor je
popraćen skoro ljubičastim pogledom očiju Rutilija Ruta, veoma nalik pogledu njegove sestričine
Aurelije, jednako prodornim, samo malo mekšim. „Zar ti se ne čini, Gaju Marije, da smo i ti i ja
blizu dobu kada ljudi mogu da nas nazovu blesavim matorim gusanima?"
„Hajde, hajde, nemojte da leti perje!", reče Sula uz osmeh. „Znam šta hoćeš da kažeš,
Gaju Marije. Nikomed je odavno zagazio u starost, bio sposoban da vlada ili ne a moramo
pretpostaviti da jeste. Negov dvor je najhelenizovaniji od svih orijentalnih dvorova, ali je ipak
orijentalan. To znači da bi ga sin smaknuo s prestola da mu je pljuvačka samo jednom kanula na
cipele. Prema tome, i dalje je oprezan i lukav. Međutim, on je i svadljiv i zlopamtilo. A
preko granice, u Pontu, nalazi se tridesetogodišnjak snažan, oštrouman, agresivan i samouveren.
Nikomed će se teško suprotstaviti Mitridatu, zar ne?"
„Teško", složi se Marije. „Osnovano možemo da pretpostavimo kako će to biti
neravnopravna borba, ako se dohvate za guše. Nikomed je jedva uspeo da zadrži ono što je imao
na početku svoje vladavine, dok je Mitridat osvajač. O da, Lucije Kornelije, moram da vidim tog
Mitridata!" Oslonio se na levi lakat i prodorno pogledao Sulu. „Pođi sa mnom, Lucije Kornelije,
hajde! Kakve alternative imaš? Još jedna dosadna godina u Rimu, s brbljivim Prasetom u Senatu i
Prasencetom koji se hvališe kako je uspeo da vrati tatu kući."
Ali Sula odmahnu glavom. „Ne, Gaju Marije."
„Čujem", reče Rutilije Ruf, odsutno grickajući zanokticu, „da su zvanično pismo kojim se
Kvint Cecilije Metel Numidski Prase poziva iz izgnanstva na Rodosu potpisali stariji konzul
Metel Nepos i niko drugi do Prasence, molim vas lepo! Čak se i ne pominje plebejski tribun
Kvint Kalidije, koji je doneo odluku o povratku! Potpisao ju je novopečeni senator, uz to još i
privatus."
Marije se nasmeja. „Siroti Kvint Kalidije! Nadam se da mu je Prasence dobro platio zato
što je završio sav posao umesto njega." Pogleda Rutilija Ruta. „Ne menjaju se mnogo s
vremenom, zar ne, ti ljudi iz klana Cecilija Metela? Kada sam ja bio plebejski Tribun, i prema
meni su se ponašali kao prema krpi."
,,S pravom", reče Rutilije Ruf. „Jedina ti je briga bila da zagorčaš život svakom Ceciliju
Metelu koji se u to doba bavio politikom!
I to nakon što su bili ubeđeni da te imaju u šaci! O kako je samo Metel Dalmatinski
besneo!"
Na zvuk tog imena, Sula se trže osetivši da mu obraze obliva rumenilo. Njen otac,
Prasetov pokojni stariji brat. Kako li je ona, Metela Dalmatinska? Šta li joj je Skaur uradio? Od
dana kada ga je
Skaur posetio, Sula je više nijednom nije video. Pričalo se da joj je potpuno zabranjeno da
izlazi iz Skaurove kuće. „Uzgred", reče on glasno, „iz veoma pouzdanog izvora doznajem da je
za Prasenceta ugovoren izuzetno povoljan brak."
Prisećanja smesta stadoše.
Ja nisam ništa čuo o tome!", reče Rutilije Ruf, pomalo ozlojeđen; smatrao je da su
njegovi izvori glasina najbolji u Rimu.
„Ipak je istina, Publije Rutilije."
„Ра govori onda!"
Sula ubaci badem u usta i sažvaka ga pre nego što progovori. „Dobro vino, Gaju Marije",
25. reče, napunivši čašu iz vrča koji su sluge ostavile u blizini pre nego što su se povukle. A onda
lagano doda vodu u vino.
„О, prekrati mu muke, Lucije Kornelije, molim te!", uzdahnu Marije. „Publije Rutilije je
najveća alapača u Senatu."
„Slažem se, ali moraš priznati da su nam zbog toga u Afriku i Galiju stizala izuzetno
zabavna pisma", reče Sula uz osmeh.
„Ко?", zavapi Rutilije Ruf ne dozvoljavajući da se skrene s teme.
„Licinija Minor, mlađa kćer nikoga drugog do našeg gradskog pretora, Lucija Licinija
Krasa Oratora lično."
„Šališ se!" izlete Rutiliju Rufu.
„Ni najmanje."
„Ali ona je sigurno premlada!"
„Napuniće šesnaest na dan pre venčanja, bar tako čujem."
„Užas!" zareža Marije, sastavljenih obrva.
„Stvarno, za takve stvari nema nikakvog opravdanja!" reče Rutilije Ruf iskreno zabrinut.
„Osamnaest godina je ispravna starost, ni dan ranije! Mi smo Rimljani, a ne orijentalni
kradljivci dece!"
„Ра, Prasence je bar tek navršio tridesetu", reče Sula opušteno. „Šta ćemo sa Skaurovom
ženom?"
„Što manje o tome pričamo, to bolje!" progunđa Publije Rutilije Ruf, ali mu bes brzo
minu. „Ipak, čovek mora da se divi Krasu Oratoru. U toj porodici novca za miraz ima na pretek,
ali je on svejedno veoma dobro udomio svoje devojke. Starija je otišla ni manje ni više nego
Scipionu Naziki, a mlađa sada ide Prasencetu, jedinom sinu i nasledniku svoga oca. A ja mislio
da je to sa starijom Licinijom bilo dovoljno loše, to što su je u sedamnaestoj udali za onog
grubijana Scipiona Naziku. Trudna je, znate."
Marije pljesnu da pozove kućeupravitelja. „Idite kući, obojica! Kada se razgovor izrodi u
staračko govorkanje, znači da je došlo vreme za rastanak. Trudna! Mesto ti je u dečijoj sobi sa
ženama, Publije Rutilije!"
Sva deca su za tu večeru dovedena u Marijevu kuću, i spavala su kada se društvo razišlo.
Pošto se večera završila, samo je Mladi Marije ostao; roditelji su ostale odneli kućama. Dve
velike nosiljke stajale su pred kapijom, jedna za Sulinu decu, Korneliju Sulu i Mladog Sulu,
druga za Aurelijino troje, Juliju Major zvanu Lija, Juliju Minor zvanu Ju-ju i Mladog Cezara.
Dok su odrasli stajali i tiho razgovarali u atrijumu, nekoliko robova je odnelo i pažljivo smestilo
usnulu decu u nosiljke.
Čovek što je nosio Mladog Cezara bio je nepoznat Juliji, koja ih je nesvesno prebrojavala;
onda se ukočila i snažno stegnula Aurelijinu ruku.
„То je Lucije Dekumije!", reče zaprepašćeno.
„Naravno da jeste", reče Aurelija, iznenađena.
„Aurelija, mislim da to stvarno nije u redu!"
„Ne budi smešna, Julija. Lucije Dekumije mi je veliki oslonac. Mene do kuće ne čeka put
kroz otmene krajeve grada, dobro znaš. Moram da prođem kroz jazbine lopova, ubica i ko zna
čije još ne znam to ni nakon sedam godina! Ne dešava se često da me nešto izmami iz kuće, ali
kada dođe do toga, Lucije Dekumije i poneki njegov brat uvek dođu da me prate. Mladi Cezar
nema čvrst san. A ipak, kada ga Lucije Dekumije uzme u ruke, nikada se ne probudi."
„Poneki njegov bratV prošapta Julija, užasnuta. „Hoćeš li to da kažeš da tamo žive i
njegovi rođaci?"
„Ne!" odgovori Aurelija prezrivo. „Mislim na ljude iz bratstva raskršća njegove podanike,
26. Julija." Izgledala je ljutito. „О, stvarno ne znam zašto dolazim na ove porodične večere, koliko
god retke bile! Zašto nikako da shvatite kako čvrsto držim sve konce svog života i kako mi ne
prija sva ta preterana briga?"
Julija nije rekla više ništa, sve dok ona i Gaj Marije nisu otišli u krevet, nakon što su
sredili domaćinstvo, poslali robove u njihove odaje, zaključali ulazna vrata i prineli žrtvu trima
bogovima što su bdili nad svakim rimskim domaćinstvom Vesti od ognjišta, Penatima od ostave i
porodičnim Larima.
„ Aurelija je danas bila baš teška", rekla je onda.
Marije je bio umoran, što mu se u poslednje vreme sve češće dešavalo, i zbog čega ga je
bila sramota. I zato je umesto onoga što je želeo da uradi da se prebaci na levi bok i zaspi legao
na leđa, levicom obgrlio svoju ženu i pomirio se s razgovorom o ženama i domaćim nevoljama.
„Stvarno?", upitao je.
„Zar ne možeš da pozoveš Gaja Julija u Rim? Aurelija se pretvara u staru vestalku i ma,
ne znam! Kisela je. Svadljiva. Suval Da, to je prava reč, suva", reče Julija. „А to dete je cedi."
„Koje dete?", promrmlja Marije.
„Njen sin, već mu je skoro dve godine, Mladi Cezar. O, Gaju Marije, on je neverovatan!
Znam da se takva deca povremeno rađaju, ali nijedno ranije nisam upoznala, niti sam za neko
slično čula među našim prijateljima. Hoću da kažem, sve majke su srećne da im sinovi znaju šta
znače dignitasi auctoritas nakon što ih očevi prvi put povedu u Forum kada napune sedam
godina! A ovaj mališa to već zna, mada svog oca još nije ni upoznao Veruj mi, mužu, Mladi
Cezar je zaista izuzetno dete."
Zagrevala se; onda se prisetila još nečega, od čega se sva uzvrpoljila. „Ah! Juče sam
razgovarala sa ženom Krasa Oratora, Mucijom, i ona mi je rekla da se Kras Orator hvali kako ima
klijenta čiji je sin isti kao Mladi Cezar." Gurnula je Marija u rebra. „Sigurno znaš tu porodicu,
Gaju Marije, potiču iz Arpina."
Marije baš nije pratio šta mu govori, ali je lakat dovršio ono što je migoljenje započelo i
sada je bio dovoljno budan da kaže: „Iz Arpina? Ko to?" Arpin je bio njegov zavičaj, dom
njegovih predaka.
„Marko Tulije Ciceron. Klijent Krasa Oratora i njegov sin zovu se isto."
„Nažalost, zaista poznajem tu porodicu. Oni su mi neki daleki rođaci. Mnogo vole da se
parniče! Ukrali su nam jedan komad zemlje pre stotinu godina, i dobili parnicu na sudu. Mislim
da od tada i ne razgovaramo s njima." Kapci mu se spustiše.
„Shvatam." Julija se priljubi uz njega. ,,U svakom slučaju, dečaku je sada osam, i toliko je
briljantan da će uskoro početi da uči u
Forumu. Kras Orator predviđa da će izazvati veliko uzbuđenje. Verujem da će to i Mladi
Cezar, čim napuni osam."
„Aha!", reče Marije zevajući.
Ona ga ponovo ćušnu laktom. „Ti spavaš, Gaju Marije! Budi se!"
Oči mu se otvoriše i on zabrunda iz dubine grla. „Hoćeš da se trkamo oko Kapitola?"
upita.
Ona se zakikota i nastavi s pričom. „Ра, mladog Cicerona još nisam upoznala, ali svog
bratanca jesam, malog Gaja Julija Cezara, i mogu ti reći da on nije... normalan. Znam da takva
poređenja mahom koristimo za umno zaostale ljude, ali ne vidim zašto ona ne bi mogla da važe i
u suprotnim slučajevima."
„Julija, što si starija, postaješ pričljivija", požali se umorni muž.
Julija se ne obazre na to. „Mladi Cezar još nije napunio ni dve godine, a kao da mu je sto!
Velike reči i pravilne rečenice zna čak i šta te velike reči znače!"
27. Odjednom, Marije je bio sasvim budan i više nije osećao umor. Pridigao se da pogleda
svoju ženu, njeno smireno lice, blago ocrtano plamičkom svetiljke. Njen sinovad Njen sinovac po
imenu Gaj! Proročanstvo Sirijke Marte koje je čuo kada je prvi put video tu staricu, u Gaudinoj
palati u Kartagini. Predskazala je da će on postati Prvi čovek Rima, da će sedam puta biti konzul.
Ali dodala je, neće biti najveći od svih Rimljana. To će biti bratanac njegove žene po imenu Gaj!
Obećao je tada sebi: Samo preko mene mrtvog. Niko ga neće zaseniti. Dete je sada bilo tu, živi
dokaz.
Ponovo je legao i umor mu se razlio bolnim udovima. Previše vremena, previše snage,
previše strasti uložio je u bitku u kojoj je trebalo da postane Prvi čovek Rima da bi sada pokorno
stajao i pustio da sjaj njegovog imena pomuti starmali plemić koji će stasati kada on, Gaj Marije,
bude prestar ili mrtav da mu se suprotstavi. Koliko god da je voleo svoju ženu, koliko god
smerno priznavao da mu je njeno plemićko ime obezbedilo prvo konzulstvo, ipak nije
bio spreman da dozvoli njenom bratancu, krvi njene krvi, da se digne više od njega.
Za konzula je bio biran šest puta, što je značilo da će ga izabrati još jednom. Niko u
javnom životu Rima nije iskreno verovao da će Gaj Marije ikada povratiti svoju staru slavu,
stečenu one čudesne godine kada su ga centurije izglasavale tri puta in absentia, izražavajući tako
ubeđenje da je on, Gaj Marije, jedini čovek koji može spasti Rim od Germana. Pa, i spasao ih je.
A kako su mu zahvalili? Lavinom protivljenja, neodobravanja, destruktivnosti. Trajnim
neprijateljstvom Kvinta Lutacija Katula Cezara, Metela Numidskog Praseta, ogromne i moćne
senatske stranke ujedinjene samo željom da se sruši Gaj Marije. Mali ljudi velikih imena,
zgroženi činjenicom da je njihov voljeni Rim spasao jedan Novi čovek italska seljačina koja ne
zna ni reč grčkog, rekao je jednom, pre mnogo godina, Metel Numidski Prase.
Ipak, ništa još nije gotovo. Bez obzira na moždani udar, Gaj Marije će postati konzul i
sedmi put, ostaće zapamćen u istoriji kao najveći Rimljanin koga je republika ikada znala. A neće
dozvoliti ni nekom lepom zlatokosom potomku boginje Venere da ga zaseni u istorijskim
knjigama nekom patriciju, što Gaj Marije nije bio, nekom Rimljaninu, što Gaj Marije nije bio.
„Ima da te sredim, dečko!", reče glasno, i stegnu Juliju.
„Molim?" upita ona.
„Za koji dan krećemo za Pesin, ti, ja i naš sin", reče on.
Ona se pridignu. „О, Gaju Marije! Stvarno? To je divno! Siguran si da želiš da nas
povedeš sa sobom?"
„Siguran sam, ženo. Nimalo me nije briga za običaje. Putovanje će trajati dve ili tri
godine, a to je predugo da u ovim godinama budem odvojen od žene i sina. Da sam mlađi,
možda. A pošto putujem kao privatus, nema zvaničnih prepreka koje bi me sprečile da povedem
porodicu sa sobom." Nasmeja se. „Sam plaćam račune."
„О, Gaju Marije!" Nije mogla ništa drugo da kaže.
„Videćemo Atinu, Smirnu, Pergam, Nikomediju i stotinu drugih mesta."
„Tars?" upita ona željno. „Oduvek sam želela da proputujem svetom!"
Još je osećao bol, ali ga je san snažno preplavio. Kapci mu se spustiše; vilica opusti.
Julija nastavi da priča još koji tren, a onda joj ponestade izraza ushićenja i samo je srećna
sedela, obgrlivši kolena. Okrenula se Gaju Mariju, nežno se smešeći. „Ljubavi draga, nije
valjda...?", upitala je blago.
Odgovorio joj je hrkanjem. Budući da je već dvanaest godina bila dobra žena, blago je
zavrtela glavom, i dalje osmehnuta, i okrenula ga na desni bok.
Pošto je zatro i poslednje tragove pobune robova na Siciliji, Manije Akvilije se vratio
kući, ako ne u trijumfu, a ono bar s dovoljno ugleda da ga Senat nagradi ovacijom. Nije mogao da
traži trijumf zato što su njegovi protivnici bili porobljeni civili, ne vojnici neprijateljskog naroda;
28. građanski ratovi i ratovi protiv robova zauzimali su posebno mesto u rimskom
vojničkom kodeksu. Senatsko naređenje nekom zapovedniku da uguši civilni ustanak nije bila
manja čast i ništa manji poduhvat nego borba sa stranom vojskom, ali zapovednik svejedno nije
imao prava na trijumf. Trijumf je bio način da se Narodu Rima pokažu plodovi rata zarobljenici,
oteti novac, svakovrstan plen od zlatnih eksera iz vrata bivših kraljeva do džakova cimeta i
tamjana. Sve se to slivalo u riznice Rima, i Narod je svojim očima mogao da vidi koliko je rat
unosan posao pod uslovom da si Rimljanin, i pošto si, kao Rimljanin, u njemu pobedio. Ali u
građanskim ratovima i ustancima robova nije bilo profita, samo gubitaka. Spašena imovina koju
je neprijatelj poharao morala je da bude vraćena zakonitim vlasnicima; država nije mogla da traži
procenat.
Zato je smišljena ovacija. Poput trijumfa, sastojala se od povorke koja je išla istim putem;
međutim, zapovednik se nije vozio u drevnim trijumfalnim kočijama, nije bojio lice, nije nosio
trijumfalnu odoru; nisu se čule fanfare, samo frule; a umesto bika, Veliki bog bi dobijao ovcu.
Ovacija je sasvim zadovoljila Manija Akvilija. Proslavivši je, ponovo je zauzeo mesto u
Senatu, i od njega kao konzulara bivšeg konzula mišljenje je traženo pre nego od konzulara istog
ranga koji nisu proslavili trijumf ili ovaciju. Pošto mržnja prema njegovom ocu, jednom drugom
Maniju Akviliju, nikako nije zamirala, u početku nije ni očekivao da će ikada postab konzul.
Određene činjenice je teško prevazići kada je čovekova porodica tek umereno plemenita; a
činjenica je bila da je otac Manija Akvilija, nakon ratova posle smrti kralja Atala III od Perga ma,
prodao više od polovine teritorije Frigije ocu sadašnjeg kralja Mitridata od Ponta i da je
zlato završilo u njegovoj kesi. Ova teritorija je po svemu trebalo da pripadne, zajedno s ostatkom
poseda kralja Atala, novonastaloj rimskoj provinciji Aziji, pošto je kralj Atal zaveštao svoje
kraljevstvo Rimu. Zaostala, sa stanovnicima toliko neukim da su bili loši robovi, Frigija se
starijem Maniju Akviliju učinila malim gubitkom za Rim. Ali uticajni ljudi u Senatu i Forumu
nisu oprostili starijem, niti su događaj zaboravili kada je mlađi Manije Akvilije stupio u
političku arenu.
Postizanje pretorstva bilo je prava muka, i na nju je potrošio večinu preostalog pontskog
zlata, buduči da njegov otac nije bio ni čuvaran ni mudar. I tako je mlađi Manije Akvilije brzo
zgrabio sopstvenu zlatnu priliku kada mu se ona ukazala. Pošto su Germani porazili onaj jezivi
par u Prekoalpskoj Galiji, Cepiona i Malija Maksima i kada je izgledalo da če nahrupiti u dolinu
Rodana i Italiju upravo je pretor Manije Akvilije predložio da se Gaj Marije izabere za konzula in
absentia da bi imao potreban imperijum za obračun s nailazečom pretnjom. Zbog toga mu je Gaj
Marije postao dužnik i dug je rado vratio.
Ishod svega je bilo to što je Manije Akvilije kao Marijev legat značajno doprineo pobedi
nad Tevtonima u Akva Sekstiji. Donevši u Rim vesti o dugo očekivanoj pobedi, izabran je za
mlađeg konzula, u petom Marijevom mandatu. Po okončanju godine konzulstva, poveo je dve
vrhunski obučene legije svog zapovednika na Siciliju, da sažeže gnojnu ranu ustanka robova koji
je trajao več nekoliko godina i opasno ugrožavao snabdevanje Rima žitom.
Vrativši se kuči, nakon ovacije, nadao se da če se kandidovati za cenzora, kada bude
došlo vreme za izbor novog dvojca. Ali uticajne vođe u Senatu i Forumu samo su čekale pravi
čas. Gaj Marije je pao posle obračuna s pokušajem Lucija Apuleja Saturnina da preuzme vlast u
Rimu, i Mantije Akvilije više nije imao zaštitnika. Publije Servilije Vatija, uticajan plebejski
tribun s mnogo močnih prijatelja među vitezovima koji su služili i kao porotnici i kao
predsednici večih sudova, izveo ga je pred sud za iznude. Mada nije bio jedan od patricija
Servilija, Vatija je poticao iz važne plebejske plemićke porodice. I nameravao je da daleko
dogura.
Suđenje je održano pred nemirnim Forumom; uzbuđenju je doprinelo nekoliko događaja,
29. počevši od Saturninovih dana, mada su se svi nadali da nakon njegove smrti u Forumu više neće
biti nasilja i ubistava magistrata. A ipak, nasilja je bilo, kao i ubistava; oni su mahom bili
posledica nastojanja sina Metela Numidskog Praseta, Prasenceta, da se obračuna s očevim
neprijateljima. Prasence je, zahvaljujući borbi da dovede oca kući, zaradio zvučniji nadimak sada
je postao Kvint Cecilije Metel Pije Pije je značilo Odani. A pošto je borba uspešno okončana,
Pije je odlučio da zagorca život Prasetovim neprijateljima. Među njima je bio Manije Akvilije,
nesumnjivo čovek Gaja Marija.
Plebejske skupštine je u poslednje vreme pratilo manje ljudi, pa su se tek malobrojni
okupili oko mesta u donjem delu Foruma, gde je Plebejska skupština naredila sudu za iznude da
održi suđenje.
„Čitavo ovo zamešateljstvo je potpuno suludo", reče Publije Ruti-lije Ruf Gaju Mariju
kada su stigli na poslednji dan postupka protiv Manija Akvilija. „То je bio rat protiv robova!
Sumnjam da je od Lilibeje do Sirakuze bilo ikakvog plena a niko me ne može ubediti da oni
pohlepni sicilijanski zemljoposednici nisu pažljivo držali Manija Akvilija na oku! Nije imao
šanse da ukrade ni bakrenjak!"
„Ovako se Prasence sveti meni", reče Marije, slegnuvši ramenima. „Manije Akvilije to
dobro zna. Samo plaća cenu zato što me je podržavao."
„Plaća cenu zato što je njegov otac prodao većinu Frigije", reče Rutilije Ruf.
„Tačno."
Postupak je vođen na novi način, koji je ustanovio pokojni Gaj Servilije Glaukija donevši
zakon kojim se sudovi vraćaju vitezovima, i time isključuje učešće senatora u njihovom radu,
osim u ulozi optuženih. Prethodnih dana, porota sastavljena od pedeset i jednog istaknutog
rimskog poslovnog čoveka bila je imenovana, ispitana i odabrana, tužilac i odbrana održali su
uvodne govore, i saslušani su svedoci. Sada, poslednjeg dana suđenja, tužba će govoriti dva sata,
odbrana tri, a odmah zatim će porota doneti presudu.
Servilije Vatija je valjano obavio svoj posao, budući da uopšte nije bio naivan advokat, a
imao je i dobre pomoćnike; ali nije bilo sumnje da se publika okupila u mnogo većem broju nego
ranijih dana da bi čula tešku artiljeriju advokate koji će voditi odbranu Manija Akvilija.
Razroki Cezar Strabon je govorio prvi, mlad i opak, vrhunski obučen i prirodno nadaren
za retorske veštine. Posle njega je došao čovek toliko sposoban da je zaradio dodatni kognomen
Orator Lucije Licinije Kras Orator. A nakon Krasa Oratora, nastupio je još jedan čovek koji je
zaslužio taj kognomen Marko Antonije Orator. Za sticanje ovog kognomena nije bila dovoljna
samo savršena govornička veština; zasnivao se on i na vrhunskom poznavanju retorskih
procedura ispravnih, davno ustrojenih koraka, koji su morali da se poštuju. Kras Orator je bio
više potkovan u pravu, ali je Antonije Orator bio bolji govornik.
„Ali tek za dlaku", reče Rutilije Ruf nakon što je Kras Orator završio, a Antonije Orator
počeo.
Marije mu nešto nerazgovetno odgovori, pošto se usredsredio na govor Antonija Oratora,
jer je želeo da uživa u svakoj uloženoj pari. Jer, naravno, nije Manije Akvilije plaćao ove
vrhunske advokate, i to su svi znali. Odbranu je plaćao Gaj Marije. Po zakonima i
običajima, advokat nije smeo da traži nadoknadu; mogao je, međutim, da primi poklon u znak
zahvalnosti za dobro obavljen posao. A kako je republika prelazila iz sredovečnosti u starost,
postalo je uobičajeno da advokati primaju poklone. U početku su to bila umetnička dela ili
nameštaj; ali ako je advokat bio siromašan, morao je da proda umetničko delo ili komad
nameštaja kojima je darivan. Na kraju se sve svelo na otvorene novčane darove. Prirodno, niko o
tome nije javno govorio, i svi su se pretvarali da se ništa ne dešava.
„Koliko vam je kratko pamćenje, gospodo porotnici!" viknuo je Antonije Orator. „Hajde,
30. prisetite se događaja od pre samo nekoliko godina, onih osiromašenih proleterskih masa u našem
voljenom Forumu, sa stomacima praznim kao što su nam i žitnice bile prazne. Zar se ne sećate
kako neki od vas" među porotnicima je, kao i uvek, bilo bar pet-šest veletrgovaca žitom „nisu
mogli da zarade ni pedeset sestercija za modius ono malo žita u svojim privatnim žitnicama? A
svetina proletera okupljala se dan za danom, i gledala nas, i preteći režala. Jer Sicilija, naša
žitnica, bila je upropaštena, sama Ilijada jada..."
Rutilije Ruf stegnu Marijevu ruku i ispusti zgrožen i užasnut zvuk. „Evo ga i oni. O, nek
sve te lopove-verbaliste izjedu gnojni čirevi! To je moj mali epigram! Sama Ilijada jada, nego šta!
Zar se ne sećaš, Gaju Marije, kako sam u jednom pismu koje sam ti pre mnogo godina poslao u
Galiju upotrebio baš tu frazu? I kako sam morao da trpim što ju je Skaur ukrao! A sada se dešava
ovo? Ušla je u opštu upotrebu, i svi smatraju da ju je Skaur skovao!"
„Tace!", reče Marije, željan da čuje Marka Antonija Oratora.
„...još jadnija zbog čudovišno loše uprave! A svi znamo ko su ti čudovišno loii upravitelji
bili, zar ne?" Pronicljivo crvenkasto oko zastalo je na posebno praznom licu u drugom redu
porote. „Ne? Ah, pa da vam osvežim pamćenje. Raskrinkala su ga mlada brača Lukul, poslala u
izgnanstvo i lišila ga građanskih prava. Govorim, naravno, o Gaju Serviliju Auguru. Na Siciliji
več četiri godine nije bilo žetve kada je odani konzul Manije Akvilije tamo stigao. A podsečam
vas da je Sicilija izvor polovine našeg žita."
Sula im se nečujno priključi, klimnu glavom Mariju i usredsredi se na i dalje besnog
Rutilija Rufa. „Kako ide suđenje?"
Rutilije Ruf prezrivo frknu. „О, što se tiče Manija Akvilija, ko zna? Porota traži ma kakav
izgovor da ga osudi, pa pretpostavljam da če to i uraditi. Od njega treba načiniti primer za sve
koji razmišljaju o podršci Gaju Mariju."
,, Tace!", zareža ponovo Marije.
Rutilije Ruf se udalji od njega, povukavši Sulu za sobom. „Ni ti nisi više tako spreman da
podržavaš Gaja Marija kao nekada, zar ne, Lucije Kornelije?"
„Moram da mislim na svoju karijeru, Publije Rutilije, a sumnjam da bi otvorena podrška
Gaju Mariju tome pomogla."
Rutilije Ruf se složi klimanjem glave. „Da, razumem. Ali prijatelju moj, on to ne
zaslužuje! Zaslužuje da mi koji ga poznajemo i cenimo stojimo uz njega."
To je peklo; Sula obori ramena i bolno zašišta. „Lako je tebi da pričaš! Ti si konzular,
postigao si ono što si želeo u životu! Ja nisam! Nazovi me izdajicom ako želiš, ali kunem ti se,
Publije Rutilije, moj dan če doći! I neka se bogovi smiluju onima koji mi se budu protivili."
„Čak i Gaju Mariju?"
„Čak i njemu."
Rutilije Ruf više ništa nije rekao, samo je očajno zavrteo glavom.
Sula je takođe neko vreme ćutao, a onda rekao: „Čujem da naš sadašnji guverner u Bližoj
Španiji teško izlazi na kraj s Keltiberima. Dolabelu su u Daljoj Španiji Luzitani tako razapeli da
ne može da pošalje pomoć. Čini se da će Tit Didije u svom konzulstvu morati da ode u Bližu
Španiju."
„То je šteta", reče Rutilije Ruf. „Sviđa mi se stil Tita Didija, bez obzira na to što je Novi
čovek. Za promenu dobijamo razumne zakone i to iz konzulske stolice."
Sula se iskezi. „Šta, ne misliš valjda da je naš voljeni stariji konzul Metel Nepos isisavao
zakone iz malog prsta?"
„Ništa više od tebe, Lucije Kornelije. Je li se ikada rodio ijedan Cecilije Metel koji je
interese države pretpostavio sopstvenim? Ta dva mala zakona Tita Didija su važna i korisna.
Nema više zbrzavanja zakona kroz skupštine, zato što sada između rasprave i proglašenja moraju
31. da prođu tri puna nundinae dana. I nema više spajanja nevezanih stvari ujedan predmet, usled
čega nastaju zbunjujući i nezgrapni zakoni. Da, čak i da se ove godine ni u Senatu ni u Komiciji
ne desi ništa drugo, bar smo dobili zakone Tita Didija", reče zadovoljno Rutilije Ruf.
Ali Sulu nisu zanimali zakoni Tita Didija. „Sve je to lepo i dobro, Publije Rutilije, ali ne
shvataš šta hoću da kažem! Ako Tit Didije ode u Bližu Španiju da umiri Keltibere, ja idem s njim
kao stariji legat. Već smo razgovarali i on se slaže. Rat će biti dug i gadan, i biće i plena i prilike
za ličnu slavu. Ko zna? Možda ću čak dobiti i zapovedništvo nad vojskom."
„Već si stekao vojničku slavu, Lucije Kornelije."
„Ali pogledaj sav cacatizmeđu tog vremena i ovoga danas!", viknu Sula besno. „Sve su
zaboravili, ti maloumni glasači s više para nego pameti! I šta se dešava? Katul Cezar bi voleo da
sam mrtav, da ne bih progovorio o pobuni u njegovoj vojsci, a Skaur me kažnjava za nešto što
nisam uradio." Otkri zube. „Njih dvojica bi trebalo da se zabrinu! Jer ako ikada dođe dan da
shvatim kako su mi zauvek uskratili stolicu od slonovače, zažaliće što su rođeni!"
A ja mu verujem!, pomisli Rutilije Ruf, svestan nekakve hladnoće u kostima. Ovo je
opasan čovek! Bolje da se udalji. „Onda pođi u Španiju s Didijem", reče. „U pravu si, to je
najpreči put do pretorstva. Nov početak, nova slava. Ali prava je šteta što ne možeš da budeš
izabran za kurulskog edila. Imaš toliko dara za predstave da bi priređivao divne igre! Posle toga
bi te izabrali za pretora kao od šale."
„Nemam novca za položaj kurulskog edila."
„Gaj Marije bi mogao da ti da."
„Neču da tražim. Ja bar mogu da kažem kako sam sam stekao sve što imam. Niko mi ništa
nije dao. Sve sam sam uzeo."
Te reči podsetiše Rutilija Ruta na glasine koje je o Suli širio Skaur pre pretorskih izbora;
da je ubio svoju ljubavnicu ne bi li se dokopao novca za stalež viteza, a mačehu da bi stekao
dovoljno novca za stalež senatora. Rutilije Ruf je bio spreman da odbaci ove glasine zajedno sa
svim ostalim budalaštinama o spavanju s majkama, sestrama i kćerima, seksualnim odnosima s
malim dečacima i jedenjem izmeta. Ali ponekad je Sula umeo da kaže takve stvari! A onda bi
čoveku došlo da se zapita...
Na suđenju zavlada komešanje; Marko Antonije Orator se bližio kraju.
„Pred vama ne stoji običan čovek!" vikao je. „Pred vama je pravi Rimljanin, vojnik i to
hrabar! patriota, vernik u veličinu Rima! Zašto bi takav čovek otimao seljacima kalajne tanjire,
krao čorbu od kiselice slugama i loš hleb pekarima? To vas pitam, gospodo porotnici! Dali ste
čuli priče o čudovišnim proneverama, o ubistvima, silovanjima i otimačini? Niste! Morali ste da
sedite i slušate sumnjiv niz zlobnih i malih ljudi, koji svi balave zbog gubitka deset bakrenjaka,
knjige, ili ulova ribe!"
Udahnuo je, i nekako postao još veči, blagosloven divnom građom svih Antonija,
kovrdžavom kestenjastom kosom, umirujuče neintelektualnim licem. Opčinio je sve porotnike,
do poslednjeg.
„Ima ih", reče Rutilije Ruf mirno.
„Mene više zanima šta s njima namerava da uradi", reče Sula, opreznog izraza.
Odjednom se začu zajednički preneraženi uzdah. Antonije Orator je prišao Maniju
Akviliju i napao ga! Strgao mu je togu, a zatim ga obema rukama zgrabio za tuniku, lako je
raskinuo kao da nije pošteno sašivena i ostavio Manija Akvilija da stoji pred porotom odeven
samo u pregaču.
„Gledajte!" zagrme Antonije. „Zar je ovo mlečnobela, negovana koža jedne salatrix
tonsa7
. Vidite li salo ili trbuh proždrljivca koji se krije kod kuće? Ne! Ovo što vidite su ožiljci.
Razni ožiljci, na desetine njih. Ovo je telo vojnika, hrabrog i veoma plemenitog čoveka, pravog
32. Rimljanina, zapovednika kome je Gaj Marije toliko verovao da mu je poverio zadatak da ode iza
neprijateljskih linija i napadne neprijatelja s leđa! Ovo je telo nekoga ko nije zakukao i pobegao s
bojišta kada ga je prvi mač ogrebao, ili mu koplje probilo butinu, ili mu kamen izbio vazduh!
Ovo je telo nekoga za koga su teške rane tek usputna smetnja, ko je nastavio sa svojim poslom,
a taj posao je bio da ubija neprijatelje!" Advokatove ruke poleteše kroz vazduh, a onda mlitavo
padoše kraj tela. „Dosta. Sada je dosta. Dajte mi svoju presudu", reče kratko.
Dali su mu presudu. ABSOLVO.
„Glumatanje!" šmrknu Rutilije Ruf. „Kako su porotnici mogli da nasednu na to? Tunika
mu se čepa kao papir, a on stoji u pregači, Jupitera mu! Šta ti to govori?"
„Da su Akvilije i Antonije sve unapred smislili", reče Marije, široko se osmehujući.
„Meni govori da Akvilije nije dovoljno obdaren da bi stao pred svima bez pregače", reče
Sula.
Pošto se smeh stišao, Rutilije Ruf se obrati Mariju: „Lucije Kornelije kaže da ide u Bližu
Španiju s Titom Didijem. Šta misliš o tome?"
„Mislim da bi mu to bilo najbolje", reče Marije mirno. „Kvint Sertorije se kandidovao za
vojničkog tribuna, i čini mi se da će i on poći u Španiju."
„Ne zvučiš preterano iznenađeno", reče Sula.
„I nisam. Sutra će svi ionako saznati za vesti iz Španije. Zakazano je zasedanje Senata u
Beloninom hramu. I daćemo Titu Didiju rat protiv Keltibera", reče Marije. „On je dobar čovek.
Mislim da je solidan vojnik i prilično darovit vojskovođa. Posebno kada se suočava s Galima. Da,
Lucije Kornelije, mnogo ćeš bolje proći na izborima ako odeš u Španiju kao legat, nego da se
vučeš po čitavoj Anadoliji u pratnji jednog privatusa."
Privatus]e sledeće nedelje krenuo za Tarent da tamo uhvati putnički brod za Patru, isprva
pomalo zbunjen i izgubljen zato što sa sobom vodi ženu i sina, jer nikada ranije nije tako
putovao. Vojnik je grubo izdavao naređenja svojim neborcima i uvek putovao s malo prtljaga, što
je brže mogao. Ali žene, otkrio je Gaj Marije, imaju drugačije ideje. Julija je odabrala da ponese
pola domaćinstva, da povede i kuvara, majstora za dečju hranu, i pedagoga Mladog Marija,
i devojku koja je činila čuda s Julijinom kosom. Spakovane su sve igračke Mladog Marija,
njegovi udžbenici i pedagogova lična biblioteka, odeća za sve moguće prilike i predmeti za koje
se Julija bojala da ih neće naći van Rima.
„Nas troje imamo više prtljaga i pratilaca nego kralj Parćana kada se leti seli iz Seleukeje
na Tigru u Ekbatanu", gunđao je Marije kad mi posle tri dana na Via Latina nisu stigli dalje od
Anagnije.
Trpeo je, ipak, sve dok tri nedelje kasnije, omamljeni vrućinom, nisu sbgli u Venuziju na
Via Appia i ustanovili da ne mogu naći dovoljno veliku krčmu za sve sluge i prtljag.
„Sada je dosta!", zagrmeo je Marije, nakon što su manje potrebne sluge i prtljag poslab u
obližnju krčmu, a on i Julija ostali sami, koliko su to mogli biti u bučnom svratištu na Via Appia.
„Ili steši svoju pratnju, Julija, ili ti i Mladi Marije možete da krenete za Kume, da tamo provedete
leto. Još mesecima nećemo stići u necivilizovane krajeve, tako da nam ni pola ovih drangulija
nije potrebno! A nije nam potrebno ni ovoliko ljudi! Poseban kuvar za Mladog Marija! Molim
te!"
Julija je bila znojava, iscrpljena i na ivici suza; divni praznik pretvorio se u košmar iz
kojeg nije mogla da se probudi. Pošto je čula ultimatum, prvi nagon joj je bio da iskoristi priliku i
pođe za Kume; onda je pomislila koliko godina neće videti Marija, koliko godina on neće videti
svog sina. I na mogućnost da će negde, u dalekim i opasnim krajevima, on možda ponovo
pretrpeti moždani udar.
„Gaju Marije, nikada ranije nisam putovala, sem u naše vile u Kumama i Arpinu. A kada
33. Mladi Marije i ja idemo u Kume ili
Arpin, putujemo onako kako smo i sada krenuli. Shvatam šta hoćeš da kažeš. I volela bih
da ti udovoljim." Ona obori glavu i krišom obrisa suzu. „Nevolja je u tome što nemam ni
najblažu predstavu kako to da izvedeni."
Marije se nikada nije nadao da će čuti svoju ženu kako priznaje da za nešto nije sposobna!
Shvativši koliko joj je teško bilo da to izrekne, zagrlio ju je i poljubio u glavu. „Nemoj da brineš,
ja ću se postarati za sve", rekao je. „Ali jedno zahtevam."
„Šta god to bilo, Gaju Marije, šta god!"
„Ako bacim nešto što ti treba, ako pošaljem kući nekoga ko ti treba, neću da čujem ni reč,
Julija! Ni jednu jedinu reč! Razumeš?" Uzdahnuvši od zadovoljstva i čvrsto ga stegnuvši, Julija
sklopi oči. „Razumem", reče.
Nakon toga su napredovali brzo, dobro i prilično udobno, što je Juliju iznenadilo. Kad god
je bilo moguće, rimski plemići su na putu odsedali u privatnim vilama, čiji su vlasnici bili
prijatelji, ili koje su otvarane zbog pisama preporuke; ovakav oblik gostoprimstva uvek je bio
uzvraćan, pa niko nije osećao da se nameće. Ali su iza Beneventuma uglavnom morali da se
oslone na krčme, od kojih nijedna, shvatila je Julija, ne bi mogla da ih primi sa svim slugama
i stvarima s kojima su pošli.
Jara je bila nemilosrdna, pošto je južni kraj poluostrva bio suv, a duž puteva nije bilo
drveća. Ipak, sada su brže napredovali, pa su češće nailazili na vodu na kakvo mesto za plivanje u
reci, ili varoš ravnih krovova i zgrada od cigli, varoš s dovoljno poslovnog njuha da ponudi
kupatila.
Svejedno, jedva su dočekali plodne zemlje bivših grčkih kolonija oko tarentskog
priobalja, a sam Tarent još i više. Grad je i dalje bio više grčki nego rimski, manje važan nego
pre, kada se Via Appia na njemu završavala. Sada je najveći deo saobraćaja produžavao
za Brundizij, glavnu polazišnu tački između Italije i Makedonije. Okrečen u belo i strogih linija,
bleštava suprotnost plavetnilu mora i neba, zelenilu polja i šuma i crvenilu i sivilu planinskih
obronaka, Tarent je objavio daje oduševljen dolaskom Gaja Marija. Odseli su u prijatnoj hladnoći
kuće glavnog etnarha, mada je on sada bio rimski građanin, i pretvarao se da mu više prija da ga
zovu duumvirnego etnarh.
Kao i u mnogim drugim mestima na Via Appia, Marije i važniji građani okupili su se da
razgovaraju o Rimu i Italiji, o napetim odnosima između Rima i njegovih italskih saveznika.
Tarent je bio kolonija s latinskim pravima, a njeni najviši magistrati dva čoveka zvani duumviri
dobili su puna rimska građanska prava za sebe i svoje potomstvo. Međutim, koreni su mu bili
grčki, i bio je jednako star ili stariji od Rima; bio je osnovan kao spartanska kolonija, i u kulturi i
navikama stari spartanski običaji još su pretrajavali.
Marije je otkrio da u gradu ima mnogo zle volje prema novijem susedu Brundiziju, a da je
to, opet, vodilo velikoj naklonosti među nižim gradskim slojevima prema italskim saveznicima.
„Previše vojnika italskih saveznika izginulo je služeći u rimskim armijama pod vodstvom
vojnih maloumnika1
, rekao je etnarh Mariju žustro. „Imanja su im neobrađena, ne začinju nove
sinove. A u Lukaniji, Samniju i Apuliji novac je potpuno presušio! Italski saveznici moraju da
opreme svoje pomoćne legije i da ih plaćaju dok su u rimskim ratnim pohodima! A zašto, Gaju
Marije? Zato da bi Rim držao otvoren put između Italske Galije i Španije? Kakve koristi od toga
ima jedan Apuljanin ili Lukanjanin? Kada će taj put on koristiti? Da bi Rim donosio žito iz
Afrike i Sicilije da nahrani gladna rimska usta? Koliko žita u vreme gladi stiže do
samnijskih usta? Prošlo je mnogo godina otkako je ijedan Rimljanin u Italiji platio bilo kakav
neposredan porez Rimu. Ali mi iz Apulije i Kalabrije, Lukanije i Brutija stalno plaćamo poreze
Rimu! Valjda bi trebalo da mu zahvalimo za Via Appia ili bi bar Brudnizij trebalo. Ali koliko
34. često Rim postavlja staratelja Via Appia da ga održava u koliko-toliko dobrom stanju? Postoji
jedan deo sigurno si ga prešao gde je poplava sprala sam temelj puta još pre dvadeset godina! Je
li popravljen? Nije! I hoće li biti popravljen? Neće! Ipak, Rim od nas traži danke i poreze, odvodi
naše mladiće u svoje strane ratove, i oni ginu, i ne prođe ni čas a već se neki rimski
zemljoposednik ubacio, i naše zemlje bivaju progutane. On dovodi robove da čuvaju
njegova ogromna stada, tera ih da rade vezani lancima, zaključava ih u kasarne da spavaju, a kada
umru, jednostavno ih kupi još. Kod nas ništa ne troši, kod nas ništa ne ulaže. Mi ne vidimo ni
jedan jedini sestercij od para koje zgrće, a ni ne zapošljava naše ljude. Od njegovog prisustva
postajemo siromašniji, a ne bogatiji. Vreme je došlo, Gaju Marije, da Rim prema nama postane
velikodušniji, ili da nas pusti da odemo!"
Marije je mirno saslušao taj dugačak i veoma strastven govor, veštiju varijaciju iste teme
koju je čuo u svim mestima duž Via Appia.
„Uradiču šta mogu, Marko Porcije Kleonime", rekao je ozbiljno. „Zapravo, nešto
pokušavam da uradim odavno. Uglavnom sam bio neuspešan zbog činjenice što mnogi članovi
Senata, ljudi na najvišim položajima u Rimu, niti putuju kao ja, niti razgovaraju s meštanima niti,
Apolon im pomogao! koriste oči da bi videli. Sigurno znaš da sam iznova i iznova govorio o
neoprostivom rasipanju života u našim rimskim vojskama. Ali čini mi se da su dani kada su
našim armijama zapovedali vojni maloumnici uglavnom prošlost. Ako niko drugi tome nije
naučio rimski Senat, to sam uradio ja. Otkako je Gaj Marije Novi čovek pokazao svim
tim plemenitim rimskim amaterima šta znači biti vojskovođa, primetio sam da Senat spremnije
prepušta rimske armije Novim ljudima koji su dokazani vojnici.
„То je sve dobro, Gaju Marije", odgovorio je Kleonim blago, „ali neče diči mrtve iz
pepela, niti postaviti sinove na naša zapuštena imanja."
„Znam."
A kada je njihov brod isplovio i raširio svoje veliko četvrtasto jedro, Gaj Marije se
naslonio na ogradu posmatrajuči kako se Tarent i njegov zaliv najpre pretvaraju u plavičastu
mrlju, a zatim nestaju. I ponovo je pomislio na položaj italskih saveznika. Zar su ga zbog toga
često zvali Italikom nerimljaninom? Ilije to bilo zato što je, uprkos svim manama i slabostima,
posedovao osečaj za pravdu? Ili jednostavno nije mogao da trpi nesposobnost i glupost koja se
iza svega krila? Bar je u jedno bio potpuno uveren: italski saveznici Rima jednog če dana reči da
tako više ne može. Zatražiče puna rimska građanska prava za svakog čoveka na čitavom
Italskom poluostrvu, a možda čak i u Italskoj Galiji.
Nečiji smeh mu prekinu misli; on se odgurnu od ograde i okrenu da vidi svog sina kako
pokazuje koliko je dobar mornar, pošto se brod kretao u susret oštrom povetarcu i loš moreplovac
bi sada več sigurno nesrečno bljuvao. I Julija je izgledala dobro i samopouzdano.
„Veći deo moje porodice naselio se blizu mora", rekla je kada im se Marije pridružio.
„Moj brat Sekst je jedini loš moreplovac među njima, verovatno zbog grudobolje."
Teretni brod za Patru redovno je plovio tim putem, i zarađivao je dobro, kako od putnika
tako i od robe, pa je mogao da ponudi Mariju kakvu-takvu kabinu na palubi; ipak nije bilo
sumnje da je Ju-lija jedva čekala da se iskrcaju kada su stigli u Patru. Iako je Marije nameravao
da odjedre i niz Korintski zaliv, ona je odbila da se makne iz Patre sve dok ne krenu kopnom na
hodočašće u Olimpiju.
„Čudno je", reče ona, jašući magarca, „da je najveće Zevsovo svetilište na svetu skriveno
u zabiti Peloponeza. Ne znam zašto, ali sam oduvek mislila da se Olimpija nalazi u podnožju
Olimpa."
„Takvi su ti Grci", reče Marije, koji je želeo da stigne u Aziju što pre, ali nije imao srca da
uskrati Juliji sva zadovoljstva. Putovanje u ženskom društvu nije odgovaralo njegovom poimanju
35. dobro pravednog vremena.
U Korintu se, međutim, razvedrio. Kada je Mumije pre pedeset godina opljačkao grad,
sva blaga prenesena su u Rim. Grad se od toga nikada nije oporavio. Zbijene oko osnove velike
stene nazvane Akrokorint, mnoge kuće bile su napuštene i polusrušene, a vrata su sablasno
lupala.
„Ovo je jedno do mesta gde nameravam da naselim svoje veterane", rekao je Marije
pomalo mračno dok su hodali zapuštenim korintskim ulicama. „Pogledaj samo! Prosto vapi za
novim građanima! Ima mnogo obradive zemlje, luku na egejskoj i luku na jonskoj obali, sve
preduslove za živu trgovinu. A šta su mi oni uradili? Opovrgli su moj zemljišni zakon."
„Zato što ga je doneo Saturnin", reče Mladi Marije.
„Baš tako. I zato što one budale iz Senata nikako nisu uspele da shvate kako je važno da
se vojnicima iz proletarijata da komad zemlje kada se povuku iz službe. Nikada nemoj da
zaboraviš, mladi Marije, da proleteri nemaju baš nimalo novca i imovine! Ja sam otvorio naše
vojske za proletere, dao sam Rimu svežu krv u vidu klase građana koji nikada ranije nisu bili
korisni. A vojnici iz proleterijata su potom dokazali koliko su vredni u Numidiji, kod Akve
Sekstije, kod Vercele. Borili su se jednako dobro ili bolje od vojnika starog kova, iako su ovi
imali imanja. I ne možemo sada da ih otpustimo i vratimo u rimske jazbine! Moramo ih naseliti
na zemlju. Znam da mi prva i druga klasa nikada ne bi dozvolile da ih naselim na rimskim javnim
zemljama u Italiji, pa sam doneo zakone da ih naselim na ovakvim mestima, gladnim novih
žitelja. Ovde bi doveli Rim u provincije, i vremenom stekli prijatelje. Nažalost, vođe Senata i
vođe vitezova smatraju da je Rim jedinstven, da njegove običaje i način života ne treba širiti po
svetu."
„Kvint Cecilije Metel Numidski", reče Mladi Marije s gađenjem; on je odrastao u kuči
gde se to ime nikada nije izgovaralo s ljubavlju ili naklonošču, a obično je uz njega išao i
nadimak Prase. Međutim, Mladi Marije je znao da ovaj nadimak ne srne da izgovori u majčinom
prisustvu, pošto bi nju takav jezik zgrozio Prase je bio žargonski izraz za genitalije male
devojčice.
„Ко još?" upita Marije.
„Marko Emilije Skaur Princeps Senata, i Gnej Domicije Ahenobarb Veliki pontifik, i
Kvint Lutacije Katul Cezar, i Publije Kornelije Scipion Nazika..."
„Vrlo dobro, dosta. Okupili su sve svoje klijente i obrazovali stranku prejaku čak i za
mene. A onda su, prošle godine, izbrisali s tablica večinu Saturninovih zakona."
„Njegov žitni zakon i njegove zemljišne zakone", reče Mladi Marije, koji se odlično
slagao s ocem sada kad su se oslobodili Rima, i koji je voleo da ga hvale.
„Osim prvog zemljišnog zakona, da se moji vojnici proleteri naseljavaju na afrička
ostrva", reče Marije.
„То me podseti, mužu, na nešto što sam htela da ti kažem", prekide ih Julija.
Marije značajno pogleda Mladog Marija, ali Julija mirno nastravi.
„Koliko dugo nameravaš da zadržiš Gaja Julija Cezara na tom ostrvu? Zar ne može da se
vrati kuči?", upita ona. „Zbog Aurelije i dece, trebalo bi da se vrati."
„Potreban mi je na Kerkini", reče Marije kratko. „On nije rođeni vođa, ali nijedan
upravitelj nije napornije i vrednije radio na nekom agrarnom projektu od Gaja Julija. Dokle god
je on na Kerkini, radovi napreduju, primedbe su retke, a rezultati sjajni."
„Ali več je predugo tamo!", pobuni se Julija. „Tri godine!"
„Verovatno će biti još tri." Marije nije nameravao da popusti. „Dobro znaš koliko
raspodela zemlje ume da bude spora ima toliko posla, merenja, razgovora, nadoknada, tolike
beskrajne zbrke treba razrešiti i prevazići otpor starosedelaca. Gaj Julije svoj posao radi izuzetno
36. vešto. Ne, Julija! Više ni reći! Gaj Julije ostaje gde jeste, sve dok se posao ne završi."
„Onda žalim njegovu ženu i decu."
Međutim, Julijino sažaljenje nije bilo nužno; Aurelija je bila sasvim zadovoljna svojom
sudbinom, i muž jedva da joj je i nedostajao. To nije bilo zbog nedostatka ljubavi ili
zapostavljanja supružničkih dužnosti; bilo je to zato što je u njegovom odsustvu mogla da
radi svoje poslove bez straha od njegovog neodobravanja, kritike ili neka se to nikada ne desi!
-zabrane da s njima nastavi.
Kada su se venčali i preselili u veći od dva stana u prizemlju insule koja je bila njen
miraz, Aurelija je otkrila da njen muž očekuje da ona vodi isti život kao da stanuju u privatnom
domusu na Palatinu. Otmen, elitan i prilično besmislen. Život koji je tako podrobno kritikovala
u razgovoru s Lucijem Kornelijem Sulom.
Tako dosadan i lišen izazova da bi neka ljubavna veza postala neminovna. Zgrožena i
ozlojeđena, Aurelija je shvatila da Cezar ne želi da ona ništa ima s mnogim stanarima koji su
živeli na devet spratova insule, kako bi mu bilo draže da posrednici za nju ubiraju stanarinu, kako
od nje očekuje da ne napušta prečesto svoj ionako prenatrpani stan.
Ali Gaj Julije Cezar je bio plemić iz drevne i aristokratske kuće, i imao je sopstvene
dužnosti. Vezan za Gaja Marija brakom i nedostatkom novca, Cezar je počeo javnu karijeru u
službi Gaja Marija kao vojni tribun, a onda i kao vojni tribun u njegovim armijama; napokon,
posle kvestorstva i ulaska u Senat, kao punomoćnik poslat da naseli proletere veterane Gaja
Marija na ostrvo Kerkinu u Maloj afričkoj Sirti. Sve ove dužnosti stalno su ga odvlačile od Rima,
a počele su nedugo pošto se oženio Aurelijom. To je bio brak iz ljubavi, blagosloven dvema
kćerima i sinom, ali otac nije prisustvovao nijednom rođenju, niti odrastanju dece. Kratka poseta
kući dovela bi do trudnoće, a onda bi opet odlazio, na mnoge mesece, ponekad čak i godine.
U vreme kada se veliki Gaj Marije oženio Cezarovom sestrom Julijom, novac kuće Julija
Cezara potpuno je bio presušio. Najstariji sin drugog ogranka porodice dat je na usvajanje u
jednu bogatu kuću, pa je dvojici preostalih sinova tog ogranka ostalo dovoljno novca da stignu do
konzulstva; taj usvojeni sin sada se zvao Kvint Lutacije Katul Cezar. Ali Cezarov otac (Deda
Cezar, kako su ga zvali sada, dugo nakon njegove smrti) imao je dva sina i dve kćeri, koje je
morao da obezbedi, i dovoljno novca za samo jednog sina od njih četvoro. Sve dok mu se nije
javila spasonosna ideja da pozove čudesno bogatog ali poreklom niskog Gaja Marija da odabere
jednu od njegove dve kćeri. Novac Gaja Marija obezbedio je miraze kćerima i dao Cezaru šest
stotina jugera zemlje blizu Bovila, što je bilo više nego dovoljno za postizanje senatorskog
cenzusa. Novac Gaja Marija ublažio je sve prepreke pred članovima mlađeg ogranka porodice
ogranka Dede Cezara kuće Julija Cezara.
Sam Cezar imao je dovoljno pristojnosti i poštenja da bude iskreno zahvalan mada je
njegovom starijem bratu Sekstu bilo neprijatno i nakon ženidbe se polako udaljio od ostatka
porodice. Bez Marijevog novca, znao je Cezar, ne bi mogao da uđe u Senat niti da gaji velike
nade za svoju decu kada se budu rodila. Zaista, da nije bilo novca Gaja Marija, Cezar nikada ne
bi dobio dozvolu da se oženi prelepom Aurelijom, kćerkom plemenite i bogate kuće, koju su
mnogi želeli.
Da su Marija pritisnuli, za Cezara i njegovu ženu bi se sigurno našla privatna kuća na
Palatinu ili Karini; zapravo, Aurelijin stric i očuh, Marko Aurelije Kota, preklinjao ih je da deo
njenog velikog miraza upotrebi za kupovinu kuće. Ali mladi par je odlučio da posluša savet Dede
Cezara i odrekne se luksuza života u potpunoj izolaciji. Aurelijin miraz uložen je u insulu,
stambenu zgradu u kojoj je mladi par mogao da živi sve dok Cezarova karijera ne uznapreduje
dovoljno i on uzmogne da kupi domus u boljem kraju grada. A bolji deo grada neće biti teško
naći, pošto se Aurelijina insula nalazila u srcu Subure, najprenaseljenijoj i najsiromašnijoj
37. četvrti Rima, uklinjenoj u dolini između Eskvilina i Viminala uzavreloj masi ljudi svih rasa i
vera, izmešanih s Rimljanima iz četvrte i pete klase i proletarijata.
Aurelija je ipak u toj suburskoj insuli pronašla sebe. Čim je Cezar otišao a prvo dete došlo
na svet, svim srcem i dušom bacila se na svoj novi posao gazdarice. Posrednici su otpušteni,
knjige je vodila sama, stanari su joj uskoro postali i prijatelji. Sa svim problemima se nosila
sposobno, pametno i neustrašivo, od ubistava do vandalizma, čak je na pristojno ponašanje
naterala i bratstvo s raskršća, čije je sedište bilo u njenoj zgradi. Uloga tog kluba obrazovali su ga
lokalni muškarci sa zvaničnim odobrenjem gradskog pretora bila je da se brine za religioznu
dobrobit i funkcionisanje velikog raskršća iza Aurelijine trouglaste stambene zgrade za njegove
fontane, temelj puta i pločnika, hram Larima od raskršća. Starešina bratstva bio je izvesni Lucije
Dekumije, pravi pravcati Rimljanin, mada tek četvrte klase. Kada je Aurelija preuzela upravu nad
insulom, otkrila je da se Lucije Dekumije i njegovi sledbenici bave i iznudom,
zastrašujući dućandžije i zanatlije miljama naokolo. Ali ona je tome stala na put; a usput se i
sprijateljila s Lucijem Dekumijem.
Pošto nije imala mleka, davala je svoju decu ženama u insuli, i otvorila im vrata sveta o
kojem to troje besprekomih malih patricija aristokrata nisu mogli ni da sanjaju. Zbog toga su oni,
mnogo pre nego što se moglo očekivati da počnu pravo školovanje, govorili grčki, hebrejski,
sirijski, nekoliko galskih narečja i tri vrste latinskog latinski svojih predaka, latinski nižih klasa i
žargon specifičan za Suburu. Vlastitim očima su videli kako rimska sirotinja živi i jede sve i
svašta, smatrajući se čak srećnom, i dobro se upoznali sa sumnjivim momcima iz bratstva na
raskršću Lucija Dekumija.
Ništa od toga, bila je ubeđena Aurelija, neće moći da im naškodi. Ipak, ona nije bila borac
protiv ustaljenih vrednosti niti reformator, i čvrsto se držala načela svog porekla. Ali u njoj je
postojala i iskrena ljubav za pravi rad i nepresušno zanimanje za ljude. Dok se u svojoj zaštićenoj
mladosti držala primera Kornelije, majke Graha, smatrajući da je ta hrabra i nesrećna gospa
najveća Rimljanka koja je ikada živela, u zrelosti se više oslanjala na nešto mnogo opipljivije
i vrednije na sopstveni neiscrpni zdenac zdravog razuma. Zato nije videla ničeg pogrešnog u
višejezičnom brbljanju svoje troje besprekornih patricija aristokrata, i smatrala je da će im
veoma koristiti što od malih nogu uče da ljudi s kojima žive nikada neće moći da očekuju
uzvišene položaje, kakvi njima po pravu rođenja pripadaju.
38.
39. Aurelija se užasavala povratka Gaja Julija Cezara, muža i oca koji nikada, zapravo, nije bio muž i
otac. Bliskost bi razvila nešto veštine u te dve uloge, ali se Gaj Julije Cezar nikada nije ni opustio,
a kamoli postao blizak. Pošto je bila Rimljanka svoje klase, Aurelija nije znala, niti mnogo
brinula o ženama koje je on, bez sumnje, povremeno koristio da utoli prizemnije potrebe, mada
je, budući izložena životima svojih stanara, znala da žene iz drugih slojeva često bivaju izazvane
da vrište ili ubijaju zbog ljubavi ili ljubomore. Samo je zahvaljivala bogovima što je bila
vaspitana da bude pametnija i bolje obuzdava sopstvena osećanja; nikada nije pomislila da su
i mnoge žene iz njene vlastite klase trpele užasne muke zbog ljubomore ili neuzvraćene ljubavi.
Ne, kada se Cezar bude vratio kući za stalno, biće nevolje. Aurelija u to nije ni najmanje
sumnjala. Ali nije htela unapred da brine, i u međuvremenu je iskreno uživala, ne mareći kojim
jezikom tog dana žele da pričaju njeni mali besprekorno aristokratski patriciji. Na kraju, zar se
isto nije dešavalo svuda po Palatinu i Karini, zar nisu žene poveravale decu dadiljama sa svih
strana sveta? Samo se tamo na posledice nije obraćala pažnja, one bi se gurale pod neki komad
nameštaja; čak bi se i deca izveštila i skrivala osećanja prema devojkama i ženama koje su
poznavala mnogo bolje nego majku.
Mali Gaj Julije je, međutim, bio poseban, veoma težak slučaj; čak je i uvek sposobna
Aurelija osećala kako joj za vrat diše neka nepoznata pretnja kada bi dovoljno dugo stala da se
zamisli nad svojim sinom i nad sudbinom koja ga čeka. Na večeri kod Julije priznala je Juliji i
Eliji koliko je izluđuje, i sada joj je bilo drago zbog tog izliva slabosti, jer je Elija tada predložila
da se mladi Cezar poveri brizi nekog pedagoga.
Aurelija je i ranije čula za izuzetno darovitu decu, ali je pretpostavljala da ona potiču iz
sredina siromašnijih i skromnijih od senatorskog staleža. Njenom stricu i očuhu Marku Aureliju
Koti dolazili su njihovi roditelji da traže pomoč koja bi njihovoj izuzetno bistroj deci dala bolji
početak u životu nego što bi im inače bilo omogučeno; zauzvrat, obavezivali su se da če mu biti
klijenti do kraja života. Kota im je uvek rado izlazio u susret, znajući da če, kada deca odrastu, on
i njegovi sinovi imati usluge izuzetno darovitih ljudi. Međutim, Kota je bio i praktičan i
promišljen čovek, i Aurelija ga je jednog dana čula kako govori svojoj ženi Rutiliji:
„Nažalost, ta deca ne opravdaju uvek očekivanja. Ili im rani plamenovi prejako gore, pa
postanu mračna, hladna i mrtva, ili postanu previše umišljena i samopouzdana i uz tresak padnu.
Ali nekolicina uvek postane vrlo korisna. A kada se to desi, pravo su blago. Zato uvek pristajem
da pomognem roditeljima."
Šta su Kota i Rutilija (Aurelijina majka) mislili o svom izuzetno darovitom unuku
Mladom Cezaru, Aurelija nije znala, buduči da se trudila da pred njima prikrije preranu zrelost
svog sina, tako što ga je veoma malo izvodila pred njih. Zapravo, trudila se da Mladog Cezara
sakrije od svih. Sjedne strane, dečakova darovitost ju je oduševljavala, ispunjavala je svakakvim
snovima o njegovoj budućnosti. Ali je zbog toga mahom osećala duboku potištenost. da je
poznavala njegove slabosti i mane, lakše bi se s njima nosila; ali može li iko pa čak i majka znati
urođene karakterne slabosti i mane deteta koje još nije navršilo ni dve godine? Pre nego što ga
prikaže i zadovolji radoznalost sveta, morala je bolje da ga upozna, da se oseti prijatnije s njim. A
u dubini uma uvek joj je bio prisutan strah da neće moći da obuzda i upotrebi darove koje mu je
igra sudbine dala.
Bio je osetljiv, to je znala; lako ga je bilo sneveseliti. Ali bi se uvek dizao, jer je
posedovao neku čudnu i neobjašnjivu radost življenja koju ona sama nikada nije spoznala.
Njegov entuzijazam nije imao granica, um mu je toliko čeznuo za novim saznanjima da je
gutao nove podatke kao što neka ogromna riba guta sićušna morska stvorenja. Najviše od svega
brinula ju je njegova spremnost da svima veruje, njegova želja da sa svima bude prijatelj,
njegova nespremnost da sasluša opomene kako prvo valja stati i razmisliti, kako ne treba uzimati
40. zdravo za gotovo da čitav svet postoji samo da bi njemu služio, kako mora shvatiti da na svetu
ima mnogo zlih i opasnih ljudi.
A ipak bilo je smešno zahtevati tako mnogo od jednog malog deteta! To što mu je um bio
toliko razvijen, nije značilo da mu je veliko i iskustvo. Trenutno je Mladi Cezar bio sunđer koji
upija sve što je dovoljno tečno da se upije, a sve što nije dovoljno tečno gnječi i cedi da bi takvo
postalo. Bilo je slabosti i mana, ali njegova majka nije znala jesu li one stalne ili tek prolazne faze
ogromnog procesa učenja. Bio je na primer neodoljiv, i to je znao i upotrebljavao, i iskoriščavao
je ljude. Ponajviše svoju tetku Juliju, na njega posebno slabu.
Aurelija nije želela da podiže dečaka koji bi se oslanjao na tako sumnjive darove kao što
je šarm. Ona sama šarma nije imala nimalo, pa je prezirala one koji ga jesu posedovali, pošto je
znala koliko lako dobijaju sve što žele, i koliko to onda malo cene. Šarm je obeležje slabiča, ne
istinskih vođa. Mladi Cezar če morati da ga se okane, jer mu on neče koristiti s onim ljudima i u
onim oblastima u kojima su na ceni ozbiljnost i ostale prave rimske vrline. Takođe je bio
veoma lep još jedna nepoželjna osobina. Samo, kako bi drugačije i moglo da bude kada su mu
oboje roditelja lepi?
Odgovor na ove brige moglo je da da samo vreme, pa je sebe morala da natera na strogost
prema dečačiču, za njegove greške morala je da nalazi mnogo manje opravdanja nego za
greške njegovih sestara, da utrljava so umesto balsama, da uvek bude spremna da kritikuje i
prekoreva. Pošto su ga svi poznanici izuzetno cenili, a sestre i rođaci davali sve od sebe da ga
razmaze, majka je osečala da neko mora da igra ulogu Zle posestrime. Ako je to trebalo da bude
njegova majka, šta da se radi. Kornelija, majka Graha, ne bi ni trena oklevala.
Pronalaženje pedagoga pogodnog da preuzme vaspitanje deteta koje bi po svemu još dugo
trebalo da bude pod ženskim staratelj stvom nije za Aureliju bio težak zadatak, več nešto u čemu
je uživala. Sulina žena Elija savetovala je da ne kupe roba pedagoga, i to je Aureliji suzilo izbor.
Pošto nije mnogo marila za Klaudiju, ženu
Seksta Cezara, nije otišla da od nje potraži savet. Da je Julijin sin imao pedagoga, sigurno
bi se njoj obratila, ali Mladi Marije, jedinac, išao je u školu da bi navikao na društvo svojih
vršnjaka. Aurelija je isto smerala za Mladog Cezara, kada za to bude došlo vreme; sada je,
međutim, shvatila da škola ne dolazi u obzir. Njen sin bi naizmenično bio svačiji idol i svačija
žrtva, a ni jedno ni drugo mu ne bi koristilo.
I tako je Aurelija otišla svojoj majci Rutiliji i majčinom jedinom bratu, Publiju Rutiliju
Rutu. Ujak Publije joj je mnogo puta pomogao, čak i kada je sklapala brak; jer upravo je on, kada
je spisak udvarača postao opasno dugačak i pun uzvišenih imena, savetovao njene roditelje daje"
puste da sama odabere muža. Tako če, objasnio je, samo Aurelija biti kriva ako odabere
pogrešnog supruga, i možda če se izbeči neprijateljstvo prema njenoj mlađoj brači.
Decu je poslala gore na jevrejski sprat, njihovo omiljeno utočište u bučnom i pretrpanom
domu, a sama otišla u nosiljci u očuhovu kuču, u pratnji svoje galske sluškinje iz plemena
Arverna, Kardikse. Podrazumevalo se da če je Lucije Dekumije i neki njegovi sledbenici sačekati
kada izađe iz Kotine kuče na Palatinu; tada če več pasti mrak, i suburski grabljivci če se šunjati
ulicama.
Aurelija je tako uspešno prikrila čudesnu nadarenost svog sina da joj je bilo teško da
ubedi Kotu, Rutiliju i Publija Rutilija Ruta da je njenom malom sinu, koji još nije napunio ni dve
godine, neophodan pedagog. Ipak, nakon mnogih strpljivih odgovora na silna pitanja puna
neverice, rođaci su joj poverovali.
„Ја ne znam nikoga prikladnog", rekao je Kota, razbarušivši proređenu kosu. „Tvoja
polubrača Gaj i Marko sada su u rukama retora, a mladi Lucije ide u školu. Mislim da bi najbolje
bilo otiči kod nekog prodavca vrhunskih robova pedagoga Mamilija Malka ili Duronija Postuma.
