6. PREDGOVOR
“Ti deš ih sve prevazidi, zbog toga što deš ti žrtvovati telo u kojem
živim“. “Kleti de te zbog ovoga!“
[Jev.Jud.]
Reč izdaja gotovo po pravilu asocira nas na novozavetnog zabludelog
apostola Judu Iskariotskog. Izdamo li prijatelja,nazvade nas Judom...izda li
nas neko kome smo verovali,nazvademo ga Judom. To ime je čini se
najomraženije u zemljama hrišdanske kulture i uvek se koristi u svrhu da se
okarakteriše izdajnik kao najcrnji i najodvratniji zločinac. Zašto baš Juda? Zar
nije bilo daleko vedih i gnusnijih izdajica kroz istoriju? Zbog njegove izdaje
samog Bogočoveka? Zar ima vede izdaje? A šta ako izdaja nije ni postojala ili
je bila potrebna i „dobronamerna“,možda „naručena“ od samog izdatog? Ni
takvo saznanje ne bi ni najmanje oslobodilo Judu svog zlosrednog epiteta,ne
zbog prilično duge i uveliko usadjene tradicije o njegovoj izdaji,ne zbog
uticaja na čovečanstvo i hrišdansku kulturu kojim je ovaj njegov postupak
zadužio samo hrišdanstvo[a zadužio ga jeste,bez obzira na to kako gledali na
njega],ne ni zbog stereotipa o jevrejima kod vedine,ved upravo zbog
činjenice da ovaj primer,bio mit ili istina,pokazuje koliko je mali jaz izmedju
najuzvišenijeg moralnog i najnemoralnijeg u nama. Postati deo Najsvetlijeg i
stedi njegovo poverenje,a potom Najsvetlijeg izdati.Sve velike izdaje u
istoriji,pa čak ako obuhvatimo i one mitske,bez obzira što sadrže problem
moralalnosti ne vide se u ogledalu etike kao nešto na čemu isključivo treba
graditi sliku izdajnika. Kod Judine izdaje Hrista,čitava priča je naprotiv
7. usmerena da ukaže na apsolutnu nemoralnost a ne na posledicu takvog
čina[što je donekle dobro za etički pristup ne samo u hrišdanstvu ali ne i za
samo hrišdanstvo].
Bez obzira koje jevandjelje uzmemo u razmatranje,bilo to neko od ona četiri
„zvanična“ ili ostala takozvana gnostička,odbačena,odnosno ona koja je
crkva pokušala bezuspešno da sakrije ili koja su kasnije pronadjena pa crkva
nije mogla da ih „skloni“,u svakom od njih demo spoznati da je Juda bio
jedan od omiljenih[po nekima i najomiljeniji] Isusovih učenika...sve do
trenutka izdaje[u četiri zvanična jevandjelja...u drugima je to i ostao,uz
Jovana apostola]. Ako se takav dogadjaj[Judina izdaja] uopšte i odigrao,to
možemo posmatrati sa istorijske ili sa religiozne strane. Sa istorijskog
gledišta,Juda je samo odigrao ulogu u drami „stradanja Isusa“,koja mu je bila
nametnuta ili dodeljena od strane njegovog učitelja. Dakle,od samog čina
izdaje,vradanja srebrnjaka,navodnog kajanja i pokajanja,pa sve do čina
samoubistva[ako se i desilo,jer se pominje samu u jednom jevandjelju],samo
je uloga,do tančina isplanirana,koju je jedan „dobrovoljac“ izuzetno veran
svom učitelju i njegovoj ideji ili čovek željan „večnog imena“[makar i po
lošem] pristao da odigra u svrhu Hristifikacije...!
Sa religijskog stanovišta,stvar je potpuno jasna...neko je „morao“ da izda
Isusa. Činjenica je da Hristu nije bio potreban nikakav izdajnik,nikakav „Judin
poljubac“ jer se dobro znalo i ko je a i gde se Isus nalazio,pa je potpuno
izvesno da ga je bilo veoma lako prepoznati i uhvatiti i bez nekakvog
izdajnika. Donekle to vidimo i u Jovanovom jevandjelju[mada se sva četiri
razlikuju u samom opisu izdaje,pa i samoj ulozi Jude,postojanju „čuvenog
poljupca“,pa i samog kraja života ovog apostola]. Ali sasvim sigurno da je
čitava priča o Judinoj izdaji,veoma efikasno [sa religiozne strane] doprinela
„jačini“ samih jevandjelja,pa i samog emotivnog-moralnog impulsa
Hrišdanstva. Izostanak priče o Judi,sasvim sigurno da bi u mnogome umanjilo
priču zvanu-Hrišdanstvo i njegova moralna načela . Kod gnostičkih
8. jevandjelja,stvar stoji malo drugačije...priča je ista,izdaja postoji ali je Juda uz
Mariju Magdalenu,ličnost bez koje Hrišdanstvo možda danas ne bi ni
postojalo. Mada ako pogledamo sva jevandjelja,dakle i ova
zvanična...Juda,Marija i naravno Isus su tri osobe koje su odigrale ključne
uloge u Hrišdanstvu[uz apostola Pavla,koji je najzaslužniji za njegovo širenje].
U svakom slučaju...Juda je MORAO izdati Isusa,to mu je bila namenjena i
istorijska i religiozna uloga,pa je potpuno besmisleno shvatati Judu kao
„djavoljeg slugu“ kako su pokušali da ga prikazu,a ako se uzme u obzir i
njegovo religiozno duboko kajanje i pokajanje,koje se završava
samoubistvom,shvatajudi navodno zlo koje se nalazilo u njemu,još manje ga
možemo osuditi.
Kako tema knjige bez obzira na naslov nije sama priča o Judinoj izdaji kao
takvoj,a najmanje o onoj „istorijskoj“,nedemo se dalje baviti samim ovim
činom,osim gde je to zaista nužno. Sama knjiga govori o ljudskim
osobinama,karakteru,ličnošdu,kroz koje je „religijski“ zabludeli Juda morao
prodi od najomiljenijeg učenika Bogočoveka do pohlepnog izdajice,kao i o
tome,kako se to danas-Juda izdajnik-persinifikovao manje ili više u sve
nas...odnosno,koje su to karakteristike Jude Iskariotskog ,koje je morao
posedovati da bi od miljenika postao izdajnik a potom i pokajnik...zašto su
one danas u nama i kako se ispoljavaju. Isus danas kod vedine čovečanstva
ima daleko vede i zlonamernije izdajnike u nama samima,nego što je imao u
samom Judi...ali dok mu je ovaj bio potreban sa svim svojim dobrim i lošim
osobinama,nas nekoliko milijardi,takvi kakvi smo,i kuda idemo, posve
sigurno mu nismo potrebni...toliko[i to kakvih] izdajnika zaista je suviše i za
jednog Hrista punog ljubavi za grešnike. Kako je „Isus“[njegova moralna
načela i sama ideja] u svima nama[ili bi bar trebala da budu],sama „priča“
,ponavljam,nije Judina opravdana ili neopravdana izdaja prema Isusu,ved sve
ono što je uzrok, kao i posledica-izdaje ,koju činimo i sebi i prema drugima,
pa i prema samoj prirodi.
9. Ni sam čin izdaje,koji jeste dobrim delom,ali samo uslovno tema knjige,nije
obradjen u bukvalnom i „pojedinačnom i jednostavnom“ smislu[recimo
izdaja prijatelja],ved prevashodno kao izdaja
prema,moralnim,humanim,čovečnim načelima i onim pravim
vrednostima...izdaji svega onoga što čini ili bi trebalo da čini ljudsko bide.
Potražiti koren svega,i zlog i dobrog[u Judi,odnosno nama]ukazati ili objasniti
ga,shvatiti gde i koliko grešimo i zašto ne želimo to da shvatimo i
„popravimo“,ved čekamo da nas „popravi“ nešto što de samo po sebi dodi
upravo našim takvim ponašanjem,ali za mnoge de biti kasno. Izdati
Isusa,sebe,druge ili izdati prirodu i ljudski duh,sasvim je isto...ako nas zbog
toga ne kazni sam Hrist,kaznide nas priroda i sopstveni um i duh,tako da nas
eventualno neverovanje u Boga nede spasiti ni najmanje...kajademo se
sigurno,“srebrnjake“ demo vratiti onima koji su nam ih i dali a pokajanje
demo platiti duhovnim samoubistvom. Juda je u svakome od nas!
10. Izdaja
„I Sin Čovečji,dakle,ide kako je odredjeno;
Ali teško čoveku onome koji ga izdaje!“
[Jev.Luk.]
Svaka kultura,naročito hrišdanska ima u svojoj tradiciji najmanje dve
istorijske[vrlo često i mitske] ličnosti koje su ustvari pokušaj „narodne“
personifikacije Jude Iskariotskog i Isusa Hrista...bez obzira da li se radi o
serviranoj izmišljotini ili „s’ kolena na koleno“ prenošenoj priči,ili su izdajnik i
„nebeski heroj“ zaista deo istorije i zasluženo stekli te epitete,sasvim je
sigurno da oni moraju postojati,isključivo zbog poistovedivanja jednog
čoveka i jedne kulture, sa Judom i Hristom. Od Australije...preko Afrike i
Azije...Evrope,Amerike...bilo koja kultura ima svog izdajnika i svog uzvišenog
heroja,kao što i Srbija ima Vuka Brankovida i Kneza Lazara ili Miloša Obilida.
Kako tema nije uzvišeno herojstvo ved izdaja i izdajnik,ostavidemo za sada po
strani ,otadžbini, narodu i nebu odane junake i heroje. Sve ovo pomenuto
samo govori koliko je nesredni kult ovog apostola raširen i prihvaden,naravno
u negativnom smislu. Ne bi se ovde moglo govoriti o Judi kao jedinom uzroku
ovog kulta,jer izdaja i izdajnika je naravno bilo i pre hrišdanske
kulture,počevši od Vavilonskih,Egipatskih i Grčkih mitova ali i istorijskih
ličnosti pomenutih epoha,medjutim u bilo kojoj hrišdanskoj zemlji,kult izdaje
je prevashodno narodni kult Isusovog grešnog apostola. Ne bih ovde navodio
primere,jer tu činjenicu možete proveriti ako uzmete bilo koji hrišdanski
11. narod i njihovu istoriju ili epsku tradiciju. Shvatidete izuzetnu povezanost u
priči o svim velikim izdajnicima i vrlo brzo de vas sve priče vratiti na priču o
Judi i Hristu.
Da li je izdaja postala najvedi mogudi ljudski greh,ponavljam, baš zbog priče o
izdaji Bogočoveka ili sam čin izdaje u sebi krije jedno potpuno antimoralno
dno zbog kojeg bi i bez Jude ostala vrh ljudskog greha? U genijalnom
Danteovom delu-Božanstvenoj komediji,u poslednjem,najgorem i
najtežem,devetom krugu pakla se nalaze upravo izdajnici a u ustima samog
djavola-Juda. Svakako da izdaja svojoj najvedoj grešnosti ima da „zahvali“
beskrupuloznom gaženju svih opštih moralnih načela...baš iz tog razloga
Juda je morao postojati,medjutim svojim postupkom samo je definitivno kod
ljudi zacementirao poziciju izdaje na samo dno antimoralne lestvice.
Sam pojam –izdaja,svakako predstavlja svesnu,odnosno namernu i „iza
ledja“ uradjenu zloupotrebu poverenja koja šteti manje ili više osobi koja
vam je verovala,grupi ljudi,vedoj društvenoj zajednici ili često državi i narodu.
Što je vede poverenje osobe koju ste izdali-izdaja je etički veda,suprotno...što
je veda šteta naneta –zbog izdaje se snosi veda odgovornost. Spoj
antimoralne i nazovi kvantitativne izdaje,kakve izdaje vedim delom i
jesu,svrstava izdajnika u vedeg zločinca od ubice. Pravnu stranu izdaje
nedemo razmatrati jer bez obzira što joj je izvorište u etičkoj izdaji,ona ipak
podleže društvenoj odgovornosti i zakonskim osudama a moralna,odnosno
nemoralna strana te osobe teško da de izazvati neku vedu osudu.
Etička izdaja se s druge strane,tradicionalno smatra najgorim činom koji je
pojedinac ili više njih mogao da počini i koji izaziva opšti prezir i negodovanje
kod samog pojedinca ili naroda kojima je učinjena nepravda. I u takozvanoj
„pravnoj“[političkoj,državnoj....] izdaji,za takvo delo izdajnik dobija najvedu
zatvorsku kaznu ili čak i smrtnu kaznu u zemljama gde ona
postoji,dakle,daleko vedu kaznu nego za počinjeno ubistvo. Kod čisto
12. antimoralne izdaje,izdajnik najčešde nede dodi pod udar pravnog sistema i ne
može mu se suditi,ali veda kazna od večne osude osobe ili naroda čije je
poverenje izigrano i zloupotrebljeno nije ni potrebna...sud istorije,sud
prijatelja,sud porodice bio opravdan ili ne,nikada nede zastareti ili biti
ublažen.
Izdaja koju takodje ne bi trebalo posebno razmatrati ali je možemo
pomenuti je takozvani oblik „izmišljene izdaje“ u cilju opravdanja neke
moralno ili fizički superiornije strane koja je doživela neočekivani poraz[u
ratu,sportu,naučnoj debati...],kao što je naprimer izdaja Efijalta u
Termopilskoj bici...ili „izmišljena izdaja“ u svrhu jačanja pozicije
pobednika...kao što je u našoj nedavnoj istoriji prikazan recimo četnički
pokret...i na kraju „izmišljena izdaja“ gubitnika čiji je poraz i bio očekivan ali
se pred narodom i istorijom morao opravdati,kao što je, uzedu opet slučaj iz
naše istorije sa Vukom Brankovidem i Kosovskim bojem. Možda hrišdanstvo i
sam Juda spadaju u protagoniste takve vrste izdaje,koju ne bi ni trebalo
uzimati za ozbiljno,ali sam ovaj čin,bez obzira da li je mitski,istorijski ili
teološko „poturanje noge“,daleko je dublji i po pitanju morala i po pitanju
uticaja,odnosno posledica od nabrojanih slučajeva.
Izdaja je zanimljiva za razmatranje iz razloga što od zadobijanja poverenja do
njegove zloupotrebe zaista nije veliki korak...medjutim,daleko značajnije je
to što izdaja,odnosno izdajnik,u tom malom koraku mora bukvalno prodi
kroz sve moralne ali i sve antimoralne staze,kroz sve karakterne osobine
čoveka,kroz sva moguda osedanja....što nije svojstveno ni jednom drugom
počinjenom grehu...i iz tog razloga,izdaja spada ne samo u najvedi ved i
najspecifičniji antimoralni ljudski čin,ali opet i sveobuhvatan,opšti,po
pogledu spektra osobina koji nosi!
Kakav čovek mora biti da bi stekao prvo veliko poverenje ,recimo prijatelja, i
imali u tim osobinama koje su dovele do toga nečeg zlog i nerazumnog a ne
13. samo dobrog. Kakav treba da bude čovek koji de razmišljati o činu izdaje,i šta
sve može da ga navede na to. I na kraju koliko i u čemu to čovek mora toliko
da posrne da bi izdaju pretvorio u realnost.
Od ljubavi do mržnje, od vere do
nevere...nade,vernosti,zahvalnosti,odanosti,osedajnosti...do
nezahvalnosti,bezosedajnosti,gordosti,srebroljublja...od
pravednosti,praštanja,poštovanja,prijateljstva,razumevanja,trpeljivosti,hrabr
osti,časti i čovekoljublja...pa sve do
nepravde,osvete,kukavičluka,neprijateljstva,kajanja,mizantropije...čovek koji
de postati izdajnik,“mora“ prodi sve-od moralne veličine do najgoreg
zločinca!
Medjutim,treba postaviti pitanje zašto na kraju postaje zločinac? Zato što je
zločinac oduvek i bio,jer je uvek više zločinačkog u sebi imao,kao što to
imamo svi mi,bez izuzetka. Vodila se nepravdena borba izmedju dobra i zla u
njemu,koju na kraju logično gubi. Svako od nas je prikriveni zločinac jer Bog
nam nudi samo mali ali po „jačini“ sasvim dovoljan broj uzvišenih moralnih
stvari,i za njega i za nas to je TO,za razliku od njegovog oponenta koji nam uz
antimoralne osobine koje čovek zna da raspozna potura prevarom i zle
osobine i osedanja kao dobre i moralne,jer mi to u svom moralnom padu ne
razumemo[i sve manje demo ih razumeti],smatramo da su od Boga date i
uzvišene. Naš moralni pad,sam po sebi čini takvu borbu potpuno
neravnopravnom,i što više posrdemo,sve de više biti onog zločinačkog u
nama...a to je izdaja,ogromna izdaja,i Boga i čoveka i duhovnog univerzuma
u kojem smo i koji je u nama...prevazišli smo u mnogo čemu i samog
religijskog Judu. Naš greh je i vedi,niti ima bilo kakvu svrhu. Čeka li i nas
grana od drveta i duhovni konopac oko vrata?
Ali krenimo Judinim etičkim,emotivnim i karakternim putevima....od
upoznavanja Isusa i njegove ideje,preko odluke da napusti sve i krene za
14. njim...pa do vezanja konopca oko svog vrata. Naravno,Judu kao ličnost više
nedemo pominjati,niti njegove poteze tokom služenja Hristu,osim u
kontekstu biterminizma. Pratidemo karakter,osedanja i moral bilo kojeg
čoveka[svi smo mi Juda],koji korača životnom,naročito duhovnom stazom,od
rodjenja do svoje smrti. Ovde bi bilo zgodno pomenuti čuveni „poljubac
izdaje“,koji kao što sam ved pisao nije pominjan u svim jevandjeljima i
gotovo sigurno da je „dopisan“...jer je jasno da je to besmislica.
Medjutim,upravo je ovaj poljubac vrlo zgodan,čak pravi način,da se jednim
potezom pokaže koliko je malo potrebno od ljubavi do mržnje[ili su čak i
tesno povezani],čak šta više,da se moralni od nemoralnog čina ne može uvek
razlikovati i da prvi prethodi drugome i obrnuto.
15. Ljubav,prijateljstvo,majka,otac,muškarac-žena
„Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju?“
[Knj.Jov]
Ljubav je najuzvišeniji i najlepši ljudski osedaj i najmodnije stanje
duha...potpuno tačno ako se iz strukture zvane ljubav odstrane one
subspecije na koje prosečan čovek ustvari i misli kada „oseda“ ljubav ili
govori o ljubavi. Pošto je sam pojam –ljubav- izuzetno kompleksan[ako
uopšte možemo govoriti o opštem pojmu ljubavi],sačinjen iz nekoliko vrsta
emocija i više podstruktura,govoriti o ljubavi generalizovano potpuno je
nemogude i bespredmetno. Kako je ljubav samo naziv za skup različitih, jačih
ili slabijih emocija,odnosno emotivna privrženost prema nekome ili
nečemu,jasno je da jedna vrsta emotivne naklonjenosti prema nekom i neka
druga vrsta emotivne naklonosti prema nekom ili čak nečem drugom,ne
mogu se svrstati nikako pod isto ali kako u oba slučaja postoji povezanost sa
emotivnom naklonošću,možemo ljubav bar delimično i prividno definisati
baš tako!
Koje to subspecije koje zajedno čine tu samo prividnu celinu koju zovemo
ljubav,postoje? Možemo pomenuti-filiju-koja u sebi sadrži naklonost ili
privrženost iz koristi,nesvesne „negativne“ koristi ili svesne
pozitivne,naravno[filosofija,npr.]. Može biti ali najčešde nije obostrana,niti
naklonost, niti korist,jer osim prijateljske i ljubavi prema životinjama,filija se
najvedim delom odnosi na čovekovu naklonost ka stvarima,poslu,spoljašnjoj
16. ideji,cilju...! Pogrešno je filiju u njenom izvornom smislu vezati za erotske
nagone,zdrave ili bolesne,svejedno...tako da pojmovi,nekrofilija,pedofilija i
sl.,ne mogu biti svrstani u ovu podstrukturu,bez obzira što ima elemenata
filije,ovde je dominantna podstruktura erosa. Potom,upravo pomenuti-eros-
koji jedva da možemo svrstati u podstrukturu ljubavi jer se naklonost
najmanje bazira na duhovnoj osnovi[opet nesvesno],medjutim i pored
toga,upravo je-eros-ono sto ljudi najčešde smatraju pod pojmom –ljubavi.
Eros je „ljubav“ koja se zasniva isključivo na senzualnoj želji,donekle i čežnji i
usmerena je prema osetilnom,senzibilnom svetu[vid,dodir,miris,ukus,sluh] i
naklonost,privrženost ili želja traže odredjeni fizički,odnosno materijalni
objekat. Platonov pokušaj [ali i još par filozofa i psihologa kasnije] da eros
prošire i ka apsolutno duhovnoj sferi,unutrašnjoj lepoti ili lepoti ideje,ne
može biti ispravan s obzirom na nesumnjivu dualnost svega postojedeg. Ovu
Platonovu „ljubav“ u kojoj mogu učestvovati pored psihe i čula a odnositi se
delom i na duhovnu sferu i ideje,danas obično nazivamo upravo tako-
Platonska ljubav. Mada se može svrstati i pod jednu podstrukturu ljubavi
koja se zove-agape-ali da bi se i „zvanično“ uvrstila Platonskoj ljubavi
nedostaje jačina emocija,s obzirom da je –agape-po intezitetu emocija
gotovo bezgranična,skoro idealna,najbrižnija i najmilosrdnija naklonost i
privrženost i ne može imati bilo kakve prepreke ka njoj,dakle ni sam
život[može podrazumevati i žrtvu,pa i morijalnost]. Dakle,potpuno se
razlikuje od erosa,kao erotične podstrukture ljubavi i filije,kao što je
naklonost prijatelju. Ali ovde treba obratiti pažnju na reči-gotovo i skoro jer
je upravo one odvajaju od jedne druge vrste ljubavi[o njoj nešto kasnije].
Emotivna privrženost zvana-storge-spada u „prirodnu“ naklonost i
privrženost,odnosno podvrstu ljubavi koju osedamo prema
deci,roditeljima,sestri,bratu...! Možemo pomenuti i –kseniju-koja je po
intezitetu emocija najslabija ali podrazumeva „očekivanu“i potrebnu
zahvalnost onoga kome je privrženost upudena[ovde ne možemo svrstati
ljubav prema životinjama,kudnim ljubimcima,mada sve navodi na takvu vrstu
17. ljubavi. Ona pripada –filiji,a ksenija se odnosi na odnos čovek-čovek].
Manija-je takodje podstruktura ljubavi,prilično slična erosu ali su ovde
emocije daleko više i intenzivnije uključene,idu uvek do „bolesti“,i ona je
vrlo česta kod takozvanih „romantičnih ljubavi“. Zatim-ludus-struktura gde i
emocije i želja,čežnja, ne igraju gotovo nikakvu ulogu i možemo je svrstati
pod-flert. Na kraju-pragma-uz maniju,vrlo svojstvena ženama, koja kao i
eros može sadržati i znak pitanja po pitanju strukture ljubavi,jer je jedna
strana uvek podredjena drugoj ,pogotovo njenim ili njegovim očekivanjima i
ambicijama,ali opet nesvesno,i samo iz tog razloga učestvuje u konstrukciji
ljubavi. Kada je privrženost lažna,svesna prevara u cilju ispunjenja
hedonističkih želja od strane materijalno modnijeg,onda se u žargonu govori
o „sponzorisanoj“ ljubavi,mada za takvu „ljubav“ imamo sasvim prikladan
„naučni“ naziv-maloumna telesna kompenzacija...i naravno,ne spada u
podstrukturu ljubavi,ali je treba pomenuti. Na žalost ne postoji svesna lažna
privrženost u cilju ispunjenja gnostičkih ili duhovnih želja i ciljeva od strane
pametnijeg ili duhovno obdarenijeg...to du nazvati-utopijskom
„ljubavlju“,medjutim,postoji[mada retko ali i zanimljivo],kao što smo
pomenuli ,iskrena privrženost ka ovakvoj ljubavi,što ved sadrži elemente i
Platonske ljubavi i agapea. Zatim,možda treba pomenuti i-animalnu-
podstrukturu ljubavi,kod koje emocije zaista postoje[ne baš velike,ali
postoje],i gde do naklonosti dolazi isključivo na bazi čistog fizičkog
izgleda,dakle kao i kod životinja nižih vrsta,ženka želi snažnog i lepog
mužjaka,odnosno,mužjak je u „čežnji“ za lepom i zgodnom ženkom. Ali
vedina poslednje pomenutih[animalija,pragma,manija] su u bliskoj vezi sa
erosom,tako da se čak mogu smatrati i njegovim podstrukturama,pa demo ih
sve svrstati u ovu vrstu. Na samom kraju ovih klasifikacija podstruktura,mora
se naglasiti i jedna po svemu posebna vrsta-Božanska ljubav-za koju jedino
znamo ili verujemo da je bezgranična,najveda i najčistija,dakle savršena i
idealna...ostale „detalje“ ove ljubavi,ne možemo saznati,bar tokom života jer
je van našeg mogudeg shvatanja. Treba redi da Božanska ljubav nije ljubav
18. vernika prema Bogu,to je –agape...Božanska ljubav je obrnuto, ljubav Boga
prema nama. Treba posebno naglasiti da je svaka podvrsta ljubavi-
iskrena[bez obzira što mnoge od njih poseduju elemente koje ne možemo
baš povezati sa iskrenošdu],u suprotnom-ne bi ni spadale u strukturu ljubavi.
Što se vrsta emocija tiče koje iskazujemo u svim ovim podstrukturama,one
su,naravno različite i po obliku i po intenzitetu. Ali kako je intenzitet strogo
individualna stvar i ne može se čak ni da hodemo kvantitativno
izraziti,zadržademo se na vrsti emocija,odnosno osedanja,bar kada govorimo
o temi ljubavi. Ved smo pisali da postoje dve jake i obavezne „nosilačke“
emocije-naklonost-ili veliko medjusobno uvažavanje[naravno,ne uvek
medjusobno,pogotovo kod filije] i- privrženost-ili zadovoljavanje osnovnih
emocionalnih potreba. Zatim treba pomenuti one bitnije od dvadesetak
koliko ih ima; -altruizam-ili nesebičnost,-uslužnost-medjusobno pomaganje
pa i razumevanje,trpeljivost,-uzvraćanje-odnosno,obostrano
vrednovanje,obostrana naklonost i privrženost, bez osedaja „dužnosti“[opet
osim kod filije],-lični interes- očekivanje nagrade ili želja za njom,-strast-
seksualna želja i potreba,kod erosa veoma bitna,potom-vezivanje- želja da
se „ljubav“ očuva i –emocionalna intimnost-medjusobno deljenje
osedanja,želja i emocija. Naravno da svaku emociju ne možemo „upotrebiti“
ili imati kod svake podstrukture ljubavi. Strast ne može postojati u
podstrukturi-agape, ili storge ne može sadržati lični interes[bar ne bi
trebalo]...tako da bi raznim mogudim kombinovanjem podstruktura i vrsta
emocija došli do velikog broja i mogudih „struktura ljubavi“...ako bi još tome
dodali i mogude izvore i uzroke za svaku vrstu emocija i
podstruktura,potpuno bi se zapetljali u klasifikaciju i definiciju ljubavi.
Ipak,mogude izvore treba pomenuti i donekle pojasniti,za svaku
podstrukturu i vedinu emocija.
Pre nego što predjem na tu temu,još jednom treba naglasiti da „pojam“
ljubav ne možemo generalizovati,niti tu reč ispravno koristiti,medjutim kako
19. vekovima za svaku podstrukturu uvek koristimo isključivo reč
ljubav[neopravdano] i svi smo skloni nesvesnom generalizovanju,ja du samo
u ovom poglavlju ostati dosledan podstrukturama,radi lakšeg pradenja
teme,dok du u ostalim poglavljima koristiti reč ljubav,jer bi bilo suviše
komplikovano za razumevanje ako bih recimo –mržnji-suprotstavio neku
podstrukturu, a ne reč-ljubav.
Postoje tri moguda objašnjenja izvorišta podstruktura i emocija u konstrukciji
ljubavi-naučno,teističko i duhovno. Naučno možemo podeliti na psihološko i
kvantno-neurološko,medjutim,sama nauka „priznaje“ da još uvek nema ni
polovično objašnjenje nastanka svih osedanja i podstruktura. Psihologija[kao
i psihijatrija i neuropsihijatrija],ukazuju na verovatnu mogudnost da u
stvaranju emocija,odlučujudu ulogu igraju hormoni ,odnosno takozvani
neurotransmiteri u mozgu poput
dopamina,serotonina,testosterona,estrogena,oksitocina,adrenalina...itd.
Medjutim,nemaju nikakvo ozbiljno objašnjenje kako i zašto ovi transmiteri i
u kojoj meri igraju „svoju igru“! Čak se pomodu njih i ne mogu objasniti sva
osedanja,još manje podstrukture. Kvantno-neurološko objašnjenje nam
trenutno daje samo solidne naznake kako ovi hormoni mogu učestvovati u
emocijama,ali na pitanje –zašto?,odgovor ne postoji. S obzirom da je i
kvantna fizika vrlo „mlada“ nauka a kvantna-neurologija tek u povoju,za sada
postoje nade da se bar vedi deo odgovora može uskoro dobiti. Mnogi pravci
u psihijatriji pokušavaju ili su pokušavali da odgonetnu i tajnu pitanja-
zašto?[psihoanaliza,bihejvioralizam,prenatalna psihologija],ali do danas
nemamo zadovoljavajudih objašnjenja. Dakle...znamo pouzdano da
serotonin,testosteron,estrogen i oksitocin izazivaju[često i na koji način]
neke vrste osedanja koja se pojavljuju u strukturi ljubavi ali šta je tačan uzrok
takvog „ljubavnog odgovora“ organizma i u kojoj meri de delovati i prema
kome,za sada je bar što se naučne strane tiče,ostalo tajna.
20. Teističko izvorište,odnosno od Boga date emocije kao i mogude podstrukture
koje možemo osetiti ili ih „koristiti“,mogu samo objasniti Božansku ljubav i
podstrukturu Agape. Sve ostale podstrukture,smešno bi bilo dovoditi u vezu
sa Božanskim izvorištem. Medjutim,ako želimo da se oslonimo na onu
najiskreniju,najvedu,najčistiju i najuzvišeniju ljubav,dakle Božansku i
agape,pa možda čak i platonsku,a da sve ostale podstrukture pripišemo
„ljudskoj izmišljotini“,onda se Božansko izvorište podrazumeva kao jedino
mogude!
Sa duhovnim izvorom...koje je prilično kompleksnije jer može da obuhvati i
teističko i naučno[psihičko] izvorište zajedno,stojimo možda najbliže istini,jer
imamo veliki deo objašnjenja na oba pitanja[kako-zašto],medjutim,opet ne
možemo obuhvatiti sve podstrukture i sve emocije[naročito ne eros i
naročito ne strast i „lični interes“],jer nas opet koči u pokušaju sveprisutna
dualnost. Tako da se za eros,maniju,ludus,pragmu,animaliju...ipak moraju
nadi drugačija merila i svrstati ih u one niže i nebitnije podstrukture ljubavi
koje su nastale kao plod čovekove telesno-psihičke konstrukcije,nisu u
potpunosti arhetipske i podložne su i kvalitativnim i kvantitativnim
varijacijama,od apsolutne „nule“ do potpune bolesti.
Prijateljstvo...? „Onaj ko je nesposoban da boravi u društvu, ili kome je ono
nepotrebno, zato što je sam sebi dovoljan, ne sačinjava deo zajednice, i sam
je ili divlja zver ili božanstvo“. Aristotel,u čiju umnost i mudrost bar u
filozofskim stavovima ne možemo baš biti sumnjičavi,sasvim ispravno je
doneo zaključak na temu samode i prijateljstva,ukoliko isključimo rečenicu-
„“nesposoban da boravi u društvu“,a ostavimo-„kome je ono
nepotrebno“,jer te dve rečenice odražavaju potpuno dve različite i apsolutno
nepovezane pojmove. Ali nedemo mu zameriti,i pored velike filozofske
mudrosti i zasluženo velikog imena,znao je on da napravi i daleko
katastrofalnije greške. Malo je preterao i u datim epitetima „divlja zver“ i
„božanstvo“,to su suviše velike i po pitanju čoveka neuporedive krajnosti...ali
21. suština navedenog citata je poprilično jasna i tačna. Čovek,kome je društvo
ili prijateljstvo nepotrebno,i sam je sebi dovoljan,jeste zver ali isključivo
duhovna zver i to samo ukoliko nije zaista ogromno intelektualno i uzvišeno
duhovno bide. Kako su „slučaj 1“ i „slučaj 2“,prave retkosti,što govori u prilog
da „ono izmedju“ čini vedinu čovečanstva,koji normalno,imaju potrebu za
društvenim životom i prijateljstvom,onda Aristotelova rečenica,vedim delom,
može predi preko praga istine. Ali da vidimo šta i da li jedna Aristotelova
bleda kopija i filozof „drugog reda“ može da napiše nešto „pametno“ o istoj
temi-:“...malo ljudi uviđa šta je samoda, i šta sve ona obuhvata. Jer gomila
nije društvo, i lica su samo galerija slika a razgovor je samo zvečedi cimbal
onde gde nema ljubavi. Latinska poslovica to donekle izražava: Magna
civitas, magna solitudo (Veliki grad - velika samoda) jer u velikom gradu
prijatelji žive daleko jedni od drugih, tako da tu mahom nema onoga
drugarstva koje se nalazi u manjim mestima. Ali možemo idi dalje, i najtačnije
potvrditi da čovek živi u pravoj i bednoj osamljenosti ako nema istinskih
prijatelja, jer bez njih je svet samo pustinja; a isto tako, o osamljenosti se
može redi čak i to da ko god je sklopom svoje prirode i svojih osedanja
nesposoban da gaji prijateljstvo, vodi poreklo od zverinja, a ne od ljudi.
Glavni plod prijateljstva jeste što ono pruža olakšanje i odušku srcu punome i
nabujalome od svakovrsnih jakih osedanja. Znamo da su bolesti zaptivanja i
gušenja najopasnije po telo; a nije mnogo drugačije ni kad je u pitanju duša;
možeš uzeti tetiviku da otvoriš jetru, železnu vodu za žuč, sumporni cvet za
pluda, dabrovinu za mozak; ali nijedan recept ne otvara srce, samo istinski
prijatelj - s njim možeš podeliti tuge, radosti, strahovanja, nade, sumnje, i sve
ono što ti tišti srce; s njim se možeš posavetovati, njemu se možeš poveriti
kao nekom mirskom ispovedniku“... Prvo što upada u oči je činjenica da je
F.Bejkon samo proširio suštinu Aristotelove misli[što ne čudi od njega] kao i
to da je „Magna civitas,magna solitudo“ dobro preveo ali smešno pogrešno
razumeo i još smešnije pokušao da objasni[i to ne čudi]. Ali za divno
čudo,ostatak „priče“ o ovoj temi,sasvim je dobro „razradio“ i ispravno
22. razmišljao o njoj. Upravo u ovoj poprilično tačnoj Bejkonovoj misli,vidimo
ono što de i biti tema dalje rasprave o prijateljstvu,a to je-njegov izvor,tok i
ušde i njegova pripadnosti-filiji!
Čovek se najbolje oseda i zauvek je vezan za ono mesto gde mu je
najlepše,najtoplije,najsigurnije...gde je bezbrižan,čuvan,negovan,van
domašaja spoljašnjih fizičkih i psihičkih pretnji i gde je sva moguda pažnja
usmerena prema njemu. Čovek ima stalnu nesvesnu težnju da se vrati tamo.
To mesto je majčina utroba! Ne varamo se ako mislimo da plod u majčinom
stomaku nije ni svestan svih ovih pogodnosti,medjutim u svom nesvesnom
delu mozga,sve ovo je vrlo dobro „zapisano“ i zauvek sačuvano[prenatalna
psihologija]. Kako je upravo nesvesno ono što upravlja našom psihom pa i
duhom,to što se ne sedamo dana provedenih u utrobi majke,ne znači i da
naša psiha ima blokadu u tom aspektu i da ne teži uvek da se vrati na
najbezbednije mesto na svetu čim oseti bilo kakvu
opasnost,brigu,nelagodnost,strah,nesigurnost koje vrebaju u spoljnjem
svetu. Genijalni Vajninger je na najbolji mogudi način opisao „beg iz majčine
utrobe“,rečima:- Rođenje je kukavičluk: povezivanje s drugim ljudima, zato
što nemamo hrabrosti da se pouzdamo u sebe. Zato tražimo zaštitu
u majčinoj utrobi”. Iz ove Vajningerove misli,podjemo li obrnutim
redosledom,dolazimo upravo do toga-da zaštitu majčine utrobe,koje smo
rodjenjem lišeni kompenzujemo povezivanjem sa drugim ljudima. Društveni
život,sticanje poznanstava,pogotovo žudnja za sticanjem jakih prijateljstava
isključivo je posledica pomenute nesvesne potrebe da tražimo zamenu za
majčinu utrobu,odnosno majku. Kasniji period ,ranog ili nešto kasnijeg
detinjstva,do 15-17 godine,stičemo poznanstva ali samo imamo pogrešno
uverenje da stičemo i prijatelje. Pravo prijateljstvo možemo stvoriti sa
pojedinim osobama tek posle sedamnaeste godine,kada „roditeljsko
prijateljstvo“[naročito majčino]kojim kompezujemo nesvesni nedostatak
majčine utrobe i vezanosti pupčanom vrpcom,zamenjujemo protiv naše
volje[opet nesvesno] sa pravim drugovima i prijateljima. Upravo taj dodatni
uticaj roditeljstva tokom detinjstva,odredide kakve prijatelje i koliko
23. prijatelja demo imati,odnosno,potrebu za njima. Dobri,pažljivi,razumni
roditelji od kojih se polako psihički odvajamo punoletstvom,donede nam
potrebu za što više dobrih i iskrenih prijatelja,nasuprot lošim roditeljima ili
jednog od njih, koji de nas naterati da sa nepoverenjem doživljavamo
ljude,biramo pogrešne i površne prijatelje ili se čak možemo potpuno
povudi,jer se teško uklapamo u društveni život. Takodje i vreme koje
provedeno u bliskim odnosima sa roditeljima u velikoj meri utiče na naš
društveni život i žudnju za prijateljstvom...u mnogim zemljama gde se
odvajanje dece od roditelja dešava odmah po sticanju punoletstva,dovodi do
što brže potrebe za sticanjem prijatelja,kvalitetnih pre svega,za razliku od
zemalja istoka gde je blizak odnos roditelj-dete mnogo jači i zna vrlo dugo da
traje,pa i sama potreba za pravim prijateljima ili intenzivnim društvenim
životom nije toliko izražena. To demo primetiti i kod ljudi koji su bez roditelja
ostali vrlo mladi[rana smrt roditelja] gde se ti ljudi daleko lakše i intenzivnije
vezu za druge ljude u odnosu na one koji su sa roditeljima u odličnom
odnosu,ciji roditelji su doživeli duboku starost,pa čak i zajedno žive...potreba
za prijateljstvom,društvom..tu je često i potpuno ugušena ili nije izražena u
„normalnoj“ meri. Ovde bih naglasio da druženje nije isto što i kvalitetan
društveni život,niti je prijateljstvo imati nerazdvojne i odane drugove,to se
naročito pogrešno shvata baš u zemljama istoka,tako da nema sumnje da de
čitalac pogrešno razumeti moje reči o prijateljstvu u odnosu na zemlje istoka
i zapada.Da li tražimo prijatelje po „meri roditelja“,odnosno tražimo sličnosti
ili sa nama samima ili sa našim roditeljima,posebna je tema koju demo
razmatrati nešto kasnije kada predjemo na objašnjenje filije i prijateljstva.
Što se tiče genijalnih ljudi kao i izrazito duhovno uzvišenih,kod njih ne važe
gore pomenuta pravila iz razloga što je kod njih i odnos svesno-nesvesno
„poremeden“ i van okvira „standarda“ ali i njihova psiha i duh nisu na istoj
talasnoj dužini sa bilo kim[osim sa možda sa onim djavolskim-kod genija ili
božanskim-kod duhovnika,ili i sa jednim i sa drugim istovremeno-kod onih
vrlo retkih „ekstremnih“ genija poput Dostojevskog,Vagnera,Vajningera...]
24. koje karakteriše neuklapanje u društveni život,konflikti, mali broj iskrenih
prijatelja i česta „ugodna“ samoda. Ovde još treba razmotriti,privrženost ocu
ili majci kao i njihov uticaj na nas. Neka verovanja[čak i uverenja] da su
muška deca privrženija majci a ženska ocu,koja se zasnivaju na mnogim
pogrešnim načelima[različitost,seksualnost,prirodni kompleksi],ne mogu biti
istinita iz jednostavnog razloga što je majčina utroba nezamenljiva i što je
presecanje pupčane vrpce najstresniji mogudi dogadjaj za čoveka[dete]. Kada
ljudi umiru,uvek misle na majku...ne na dete,ne na ženu ili muža-uvek na
majku...a često im je i reč-majka,poslednje izgovorena.Dete je uvek više
vezano za majku,i tu naravno može biti izuzetaka ali samo kod psihički
obolelih,medjutim po „patrijahalnom odgajanju“,koje je još uvek
dominantno, gde je otac taj koji obezbedjuje zaštitu i sredstva za život i
„sredno detinjstvo“ potomku,deca ved od pete godine kada postaju svesna
uloge oca,upravo u ocu vide ništa drugo do „majčinsku ljubav“, i iako su ipak
nesvesno više privrženi majci ne mogu da prave svesnu razliku u privrženosti
jednom od roditelja. Naravno,ovde ne pričam o onim porodicama gde
postoje loše ili „zle“ majke ili loš otac,pa dete svesno teži ka onom roditelju
koji je bolji a u kojem ustvari i dalje nesvesno vidi svoju iz mašte dobru
majku. Ne treba zaboraviti ni onaj,za mnoge trivijalan razlog,da uvek znamo
sa sigurnošdu ko nam je majka a otac uvek može biti podložan sumnji,sa
aspekta evolucije to je vrlo ozbiljna „ogrebotina“ u našem nesvesnom,koja
ne zarasta i sasvim sigurno doprinosi bar malim delom vedoj privrženosti
majci. Da ne bi ostali dužni očevima,odnosno,da se ne bi osetili nešto „manje
vrednim i bitnim“,možemo sagledati i „tradicionalnu“ i još više religijsku
stranu,koja nede promeniti stvari u našoj nesvesnoj potrebi za majkom i
njenom Bogoudobnom utrobom,ali pomenimo da su majke samo „aparat za
radjanje“,dok je očevo seme stvoritelj potomka,uostalom Biblija to najbolje
pokazuje,kao i sama tradicija kod vedine kultura[očevo prezime]. Bez obzira
što ovo nema nikakvu potkrepu ni u evoluciji niti u psihologiji,jer su i majka i
otac podjednako važni i podjednako uticajni,u psihologiji je čak majka i
25. bitnija,sa duhovne strane,treba priznati odlučujudu ulogu oca,ne u temi o
kojoj pišem ali u životu uopšte,da.
Pošto smo sagledali velikim delom gde je izvor čovekove potrebe za
društvenim životom,odnosno prijateljstvom...treba razjasniti i zašto je Juda
napustio porodicu,sigurnost koja mu je pružala i kudu i krenuo sa
Isusom,svojim novim uzvišenim prijateljem ,put neizvesnosti. Šta to tražimo
u prijateljima...sličnost,majku ili oca,različitost,ideju,korist,oslonac...“
Oslonac svakako,majku[donekle i oca]takodje,to smo ved objasnili kao
razloge za stvaranje prijateljstva,medjutim...sličnost i ideja su slededi koraci
na putu ka stvaranju čvršde veze,koja čina most od poznanstva ka
prijateljstvu. Korist dolazi odmah iza toga i služi održavanju prijateljstva i
njegov je bitniji deo zbog koga se prijateljstvo i svrstava u podgrupu-filije. Što
se tiče različitosti dve ljudske individue,ono ne može imati ulogu u
prijateljstvu kakvom ga zamišljamo,medjutim,značaj različitosti du objasniti
nešto kasnije.
Kada tražimo taj oslonac koji nam menja majčinu utrobu a kasnije majku i
oca u toku detinjstva,odnosno kada osetimo žudnju da nadjemo bliskost i sa
pojedinim osobama van porodice,prvi ,opet nesvesni korak je traženje
sličnosti sa roditeljima[čak i fizionomijske],a potom i sličnosti i sa nama
samima. Ali ovde je nešto vrlo bitno redi...uvek u početku tražimo osobe koje
smatramo „nadmodnijim“ od nas jer je traženje oslonca i „roditeljskog
autoriteta“u pitanju,kasnije porastom samosvesnosti i jačanjem svog
ega,situaciju demo pokušati da preokrenemo,i moramo uspeti u tome ili bar
ubediti sebe da smo sada mi modniji,u suprotnom prijateljstvo nede trajati ili
de biti samo prividno,ali najčešde neuzvradeno. Od dva prijatelja,uvek
suprotna strana misli da je „jača“,ali u slučaju da je jedna strana svesna svoje
„prijateljske inferiornosti“,dobijamo,bar po emocijama,jačeg ili
slabijeg,boljeg ili goreg,bitnijeg ili manje bitnijeg prijatelja...a to su najčešdi
26. slučajevi u prijateljstvu,zaista je prava retkost da prijateljstvo emotivno bude
podjednako ili sa manjim oscilacijama. Vratimo se sličnosti,ne sa roditeljima
ved sa nama samima...ona je potrebna zbog sledede bitne instance koja
definitivno utvrdjuje prijateljstvo-ideje! Ne možemo potpuno drugačije
razmišljati,slušati sasvim različitu vrstu muzike,čitati različite knjige,imati
drugačija uverenja....a imati sličnost u idejama. Muzika,knjige,uverenja,nisu
ni približno bitne kao istost ili sličnost ideja,jer su ideje na višem i
apstraktnijem nivou,pa samim tim i daleko čvršde i ozbiljnije povezuju dva
čoveka,ali ako smo u svemu banalnijem različiti ili bar u vedini,ne možemo se
pronadi ni u idejama. Ideje stvaraju prijateljstvo,one su i izvor prijateljske
ljubavi,korist je održava. Dakle,Juda je u Isusu video zamenu za majku,čvrst
oslonac,nadmodnog,sličnog sebi...za takvom osobom je osedao
potrebu,takva osoba se i pojavila u njegovom životu. Isusova Ideja je
definitivno ta u kojoj je Juda prepoznao neku od svojih svesnih ili podsvesnih
ideja i ona je bila odlučujuda da Juda prihvati Isusa i krene sa njim. Korist
koju bi mogao da ima od toga,takodje je nesvesno prepoznao i on definitivno
odlučuje da se prikloni Isusu i saživotu sa njim i ostalim apostolima.
Pogrešno je i pomisliti da se u prijateljstvu neočekuje korist tipa; pomozi mi-i
ja du tebi pomodi,prijateljstvo se [ponavljam nesvesno] isključivo na tome i
zasniva i održava. Ali na tu korist uvek gledamo očima
jednosmernosti...podelidemo naše brige,razmišljanja,tajne prijatelju da bi
sebi olakšali,suprotno,nede nas baš preterano zanimati i da saslušamo brige i
misli prijatelja ali demo se svakako truditi da to i ne pokažemo. Isti slučaj je i
sa traženjem pomodi u vidu usluga ili neke materijalne pomodi,sasvim je lako
zatražiti i očekivati da dobijemo ali kada treba učiniti prijatelju,uradidemo to,
ali ono-„vrlo rado“-bide lažno,koje ni sami nedemo često prepoznati. U
svakom slučaju,prijateljstvo je traženje,potpunog psihičkog,duhovnog ili
materijalnog oslonca „za svaki slučaj“,pogotovo ako smo zbog nekog razloga
uskradeni od strane roditelja. Zbog toga je prijateljstvo najčistiji oblik –filije.
27. Još jedna stvar postoji po pitanju potrebe za prijateljstvom,naročito u
mladjim godinama kada smo još pod zaštitom roditelja a to je
nepovredivost[zaštita] roditelja ili strah od njih. Iz tog razloga demo se o
neprijatnim stvarima koje bi inače uznemirile naše roditelje,govoriti sa
prijateljima i tražiti od njih pomod...to isto demo uraditi i kada se plašimo
roditeljskog prekora[u ma kom vidu],pa demo novac koji smo dobili za neko
putovanje i izgubili ga na kocki,naravno,uvek tražiti od bliskih prijatelja.
Što se različitosti tiče,takva prijateljstva dve u svemu potpuno različite
individue su izuzetna retkost,medjutim ona su daleko
iskrenija,jača,ispunjenija i emotivnija prijateljstva ali to ih i dalje ne spašava
od svrstavanja u red filije ,odnosno,“ljubavi iz koristi“,mada sadrže ozbiljne
ali i nedovoljne elemente i –platonske ljubavi,što baš nije mogude kod
klasičnog prijateljstva. S obzirom na veliku retkost ovako povezanih jedinki u
prijateljstvo,ovo dalje nedemo razmatrati.
Da li je mogude prijateljstvo suprotnih polova,“iskreno“prijateljstvo
muškarca i žene? Vrlo često razmatrano i postavljano pitanje. Razmotridemo
to pitanje vrlo kratko,jer s obzirom na činjenice[koje mnogi ne žele da
priznaju ali one i dalje ostaju činjenice],tu je sve jasno, potom predi i na samu
ljubav[tipa- erosa] medju polovima,odnosno na onu LJUBAV koja se kod ljudi
najčešde i podrazumeva,kada su suprotni polovi u pitanju. Prijateljstvo u
pravom smislu te reči može postojati medju suprotnim polovima samo
ukoliko se zasniva na karakterološko-idejnim razlikama,odnosno kada
poseduje ved pomenute elemente –platonske ljubavi. Da ne bi bilo
zabune,platonska ljubav se zasniva na drugim postulatima,ne na različitosti
ali ako se kao „primesa“ uvuče u neku drugu podstrukturu ljubavi,mora
uključivati bar karakterološku različitost. Ved smo objasnili da je filija koja se
zasniva na različitosti izuzetna retkost,pa samim tim,generalno
gledano,prijateljstvo izmedju muškarca i žene je gotovo nemogude.
Prijateljstvo suprotnih polova se zasniva prevashodno na erosu,odnosno
28. fizičkoj i seksualnoj privlačnosti,ali naravno da postoje i elementi koji su
odgovorni za filiju...karakterno-duhovna sličnost,istost
ideja,korist,poverenje...inače ne bi spadala u „prividno prijateljstvo“ ved u
čist eros. Medjutim ti elementi su daleko nedominantniji od fizičke i
seksualne privlačnosti. Čak se i kod prijateljstva istih polova[gde se takodje
pojavljuje ali u daleko manjoj meri fizička privlačnost] često dogodi da ona
postane dominantna,što ne znači da je u pitanju homoseksualizam ali manja
ili veda doza homoseksualizma mora postojati i medju normalnom
istopolnom prijateljstvu. Nema potrebe da navodim ni svoja proučavanja i
zapažanja u cilju dokaza za moju tvrdnju niti rezultate mnogobrojnih
psiholoških studija,dovoljno je da malo realnije i bez „dogmatske brane“ ili
konzervativnosti sagledate prijateljstvo[i istopolno i izmedju različitih
polova],ili da jednostavno posmatrate racionalno svoja ili tudja prijateljstva.
Ono što vas sigurno zbunjuje je obavezno prisustvo nesvesnog prikrivenog
homoseksualizma,filijsko koristoljublje i nemogudnost muško-ženskog
iskrenog prijateljstva zbog prevlasti-erosa. Ali dobro razmislite...u
suprotnom,da toga nema...prijateljstvo ne bi ni postojalo. Postojao bi čist
oblik erosa ili čisto i svesno koristoljublje.
Što se tiče „one“ ljubavi,koja vas verovatno najviše i interesuje,odnos
muškarac-žena,odnosno njihova ljubav[eros]...tu prolazimo kroz tri
stadijuma od kojih ni jedan ne traje posebno dugo. Prvi stadijum je faza
strasti,dakle,fizička i seksualna privlačnost,tu nema potrebe bilo šta
objašnjavati,to vam je poznato iz ličnog iskustva...potom sledi drugi stadijum
koji uključuje duhovno-psihičku privlačnost i on se ved naziva
zaljubljenost,medjutim strast i dalje igra dominantnu ulogu. Pored izgleda i
seksa,kod suprotnog pola vas privlači i njegova
harizma,osmeh,priča,inteligencija,ideje,duhovitost,šarmantnost,spremnost
da vas sasluša ili podržava ali lepota i seksualnost su i dalje u prvom planu.
Naravno,ovde sličnost mora da postoji...glup de biti sa glupom,prosečno
29. inteligentan sa prosečno inteligentnom,vrlo duhovit sa vrlo duhovitom,pa
čak i fizionomijska sličnost. Ako do takve ljubavi dodje izmedju prosečno
inteligentne osobe i visoko inteligentne,mnogo duhovite i nimalo
duhovite,oni de prodi samo prvi stadijum ljubavi,čim počnu da ozbiljnije
upoznaju karakter i osobine druge osobe...dolazi do obostranog ili
jednostranog „bekstva“. Tredi stadijum je stadijum koji obavezno dolazi
posle stadijuma zaljubljivanja a to je stadijum zasidenja ili „gušenja“,koji ima
dva izvora...želju za slobodom i želju za promenom. Za razliku od prvog
stadijuma koji traje oko godinu dana i zaljubljenosti koji traje do tri
godine[maksimalno],period zasidenosti partnerom nastaje odmah ali on sam
može trajati od jednog dana,preko nekoliko godina,pa do toga da traje čitav
život,kod konzervativnijih i religioznijih parova[ako je brak u pitanju],jer je
ved prešao iz perioda zasidenosti u čistu naviku ili trpljenje. Tredi period koji
se završi prekidom,može biti na obostranu želju i zadovoljstvo a može kod
jednog partnera koji je ostao u drugoj fazi nešto duže,izazvati-patnju!
Patnja,opet,u zavisnosti od osobe i njenih mentalnih mogudnosti može
trajati prilično kratko ili potrajati dobar broj godina. U svakom slučaju,što je
osoba siromašnija duhom i manje inteligentna,duže de patiti. Glupe,samim
tim i naivne osobe su osudjene da pate u ljubavi[ali samo erosu] do kraja
života.
U suštini,ne postoji gotovo nikakva razlika izmedju ljubavi muškarca i žene i
ljubavi prema,hrani,kocki,alkoholu,cigaretama,knjigama,sportu...! Naravno
da ovde ne postoji seksualna privlačnost[mada ima i takvih slučajeva],niti se
može govoriti o drugom stadijumu ili zaljubljenosti...ali vratite se ranije
navedenoj definiciji erosa...on de i seksualnost i zaljubljivanje kompenzovati
drugim osobinama koje su u sastavu erosa...recimo čežnjom,privrženošdu ili
naklonošdu. Razlika je jedino u jednosmernosti iskazivanja ljubavi.
U „carstvu živih bida“ niko ne poznaje osedanje zaljubljenosti[govorim o
erosu],tako da se kod čoveka može govoriti i o potpuno umišljenom
30. osedanju- zaljubljenosti, koje je ustvari samo krada ili duža opčinjenost „sebi
sličnim“,ali kako god da ga nazovemo,taj drugi stadijum postoji kod čoveka i
progresivno opada sa veličinom inteligencije i duhovnosti. Što se tiče težnje
za stalnom promenom partnera,to spada u podvrstu ljubavi-animalije,čisto
je evolucijska potreba i nasledje i trajade koliko i živi svet na zemlji. Medjutim
ovakva vrsta ljubavi nije tema knjige pa se nedu posebno baviti s njom. Ovde
bi bilo zgodno pomenuti i ljubomoru ali nju sam ved obradio u jednoj od
ranijih knjiga pa bih se ovde ukratko pozabavio još samo takozvanoj
preteranoj ili patološkoj ljubavi. Kod takve ljubavi[erosa],gde su sva
pomenuta osedanja jednostrano ili obostrano dostigla izuzetno visok
nivo,možemo govoriti o psihički oboleloj osobi ili osobama. Preterana
ljubav[eros] je ustvari manijakalna bolest,i vedina takozvanih romantičnih
ljubavnih veza spadaju u maniju i trebalo bi ih posmatrati kao nenormalnost i
teži oblik psihičke bolesti koju treba lečiti. Da ne bi bilo zabune,nadam se da
čitaoci prave razliku izmedju,romantike kao pravca i romantične ljubavi.
Na kratko du se osvrnuti i na ljubav [eros] kod istih polova,dakle na lezbijstvo
i pederastiju. Pogrešno je izjednačavati ove dve „kategorije“,uvaženo
mišljenje da se radi o istim osobinama samo kod različitih polova,nije tačno.
Lezbijstvo je i urodjena i stečena osobina[mnogo češde],pederastija samo
urodjena. Drugo,pederastija je van okvira prirode dok lezbijstvo ima daleko
manji problem sa tim. I na kraju,pederastija je i psihički i moralni
problem,lezbijstvo samo psihički. Lezbijstvo ima koren u urodjenoj ili
stečenoj osnovi,ali i uvek u kvazi-estetskoj,pederastija je izuzeta od toga.
Lezbijstvo je u 60% slučajeva pojavljuje kod biseksualnih žena,dok je broj
biseksualnih muškaraca zanemarljiv i više je stvar ili straha ili pomodarstva.
Ne branim ovde lezbijstvo niti osudjujem pederastiju,samo želim da ukažem
na značajne razlike. Kao što pederastija nije bolest niti postoji lična krivica
pojedinca,i što je konzervatizam odgovoran zbog verovatno večnog
postojanja problema moralnosti i osude ovih ljudi,tako isto pripadnici ove
31. grupacije moraju shvatiti da su oni najvedim delom žene u telu polu-
muškarca[ili polu-žene] i da kao pripadnici takve manjine na njihovu žalost
nikada nede biti prihvadeni kao normalnost. Svaka manjina prema kojoj ne
postoji razlog za ispoljavanje humanosti nikada nede biti prihvadena od
strane vedine,dakle ne samo u okviru homoseksualizma,ved govorim o
manjinama u bilo kom pogledu. Što se lezbijstva tiče,ono se opet ne može
okarakterisati kao „muškarac u telu devojke“,jer je poznato da su lezbijke
vedinom izuzetno ženstvene,lepe i zgodne žene,i zbog svega navedenog one
ne nailaze na neku posebnu osudu ni kod muškaraca ni kod žena. Kod njih
postoji jedan drugi problem koji donekle i u mnogo manjoj meri može
postojati i u pederastiji...lezbijke su po pravilu izuzetno neduhovne i izuzetno
neinteligentne žene[ako je suprotno,što je neverovatna retkost,onda su
ekstremno inteligentne],a taj problem je upravo posledica njihove preterane
ženstvenosti i kvazi-estetskog hedonizma,što je Vajninger ispravno opisao i
objasnio u „Polu i karakteru“.
Storge...ovo vrstu ljubavi nije potrebno detaljno objašnjavati,jer ne postoji
čovek koji je nije osetio i svi dobro znaju koje emocije i kolikog intenziteta
učestvuju u ovoj podstrukturi. Treba samo naglasiti da nije mogude ovu
ljubav razdvojiti po vrsti osedanja prema majci,ocu,bratu,sestri,članovima
familije...u svakoj učestvuju potpuno ista osedanja samo je njihov intenzitet
manji ili vedi,što zavisi i od evolucione „hijerarhije“[prema majci su najjača] i
od kasnijeg medjusobnog odnosa,jer se često pojavljuju veda ili manja
osedanja,ljubomore,zavisti,pa nekada i mržnje. Ali kako je ovo jedini prirodni
i „normalan“ oblik ljubavi kod čoveka,samim tim je i nepobitan zakon
prirode,čak ni svesna mržnja ili zavist ne mogu da suzbiju podsvesnu ljubav
po jačini medju srodnicima. Dakle,posebno odvajati[kako to često mislimo]
majčinsku od bratske,ili bratsku od ljubavi prema nekom članu
familije,apsolutno nije mogude.
32. Ostaje nam još da objasnimo tri,zaista uzvišene i prave,najiskrenije vrste
ljubavi-Platonske,Agape i Božanske.
Platonska ljubav nije „čist“ oblik jedne podstrukture ljubavi,više je izvedena
iz uzvišenijeg dela erosa i „neuzvišenijeg“ dela agapea. Ovo je i jedini mogudi
oblik dve podjednako izmešane podstrukture ljubavi,koji čine novu
subspeciju,jer nije mogude kombinovati ostale podstrukture u takvoj
razmeri,one se uvek pojavljuju u „čistijem obliku“. Platonska ljubav je ustvari
po intenzitetu jači i uzvišeniji oblik prijateljstva[bez elemenata filije] sa
jednim manjim elementom erosa. Pogrešno je misliti da se platonska ljubav
može odnositi na bilo sta drugo osim na ljubav prema čoveku jer
podrazumeva i uzvišeno osedanje prema lepoti ideje. I duhovna
lepota,odnosno,unutrašnja lepota i lepota ideja mogu biti samo u
čoveku,nikako van njega. Platonska ljubav mora da sadrži izvesnu dozu
erosa,inače bi bila –agape,ali mora da sadrži i neverovatno jake emocije
usmerene ka onom duhovnom u osobi,inače bi bila-eros. Iz tog razloga je
ovakva ljubav izmedju muškarca i žene verovatnija i daleko češda nego
medju istim polovima...ali i dalje ostaje izuzetna retkost. Ovde su one tri faze
koje smo pominjali u erosu,nesto drugačije i dugotrajnije. Faza zaljubljenosti
je prva i podrazumeva daleko vedi intenzitet emocija[osim strasti]nego kod
erosa,dakle strast ovde ostaje daleko manje dominantan. Druga faza je faza
„održavanja“,čija je uloga medjusobno otkrivanje uvek novih i novih
vrednosnih osobina[kao i mana],što „vezu“ još više učvršduje i održava. Treda
faza,stadijum zasidenja,ovde ne postoji,platonska ljubav traje do kraja života
i ne može je apsolutno ništa poremetiti...ukoliko je poremeti,onda to i nije
bila platonska ljubav. Kod ove vrste ljubavi,bez obzira što i strast i još neka
druga čulna osedanja erosa igraju izvesnu ulogu,pa čak i trunka duhovnog
koristoljublja,nema nikakvih ograničenja po pitanju razlike u
godinama,medjusobne udaljenosti i učestanosti kontakta bilo koje vrste,što
nije svojstveno više ni jednoj postrukturi ljubavi. Za platonsku ljubav su
33. potrebne dve ljudske jedinke izuzetne inteligencije i
produhovljenosti,potpuno logično da ova ljubav ne može biti ispoljena kod
osobe sa prosečnom[ili ispod] inteligencijom ili razvijenom duhovnošdu na
nivou magarca.
Agape...za razliku od –storge-ovo nije prirodna,urodjena ljubav ili za razliku
od ostalih „stečenih svetovnih“ljubavi, ved transcedentna podvrsta ljubavi[uz
Božansku]. Rekli smo ved da su sve ljubavi iskrene,ali ako bi i „na silu“ morali
da se opredelimo koja je to najiskrenija ljudska ljubav,to bi bila –
agape,takodje i najuzvišenija,najjača,najmilosrdnija. Takva ljubav ne može da
postoji izmedju dve ljudske jedinke,čak ni prema majci,jer nije ni prirodna
niti svetovna ljubav. Agape može biti samo čovekova ljubav prema nekom
obliku Boga,dakle sakralna i transcendentna. Ona je,naravno uvek „uslovno“
stečena ljubav,ali ovde treba obratiti pažnju na njen izvor. Zašto „uslovno“?
Ona,naime spada u arhetipsko osedanje,odnosno ljubav,i u našem
nesvesnom je još od rodjenja,dakle mi je svesno ne poznajemo,tako da može
ostati sakrivena tokom čitavog života,ili pod uticajem raznih okolnosti i
okruženja,pojaviti se ranije ili kasnije u našem životu. Moraju postojati
izvesni uslovi koji de je podstadi,tako da se slobodno može uvrstiti u uslovno
stečene. Suprotno,ukoliko se s namerom ili opet pod okriljem okolnosti
potisne još dublje u nesvesno,zarobi se nepovratno bez želje za njom,može
prerasti u opasnu i nerazumnu mržnju. Pošto sam kod vedine podstruktura
ljubavi pominjao koje i kakve vrednosti čovek mora da ima da bi došlo do
njenog ispoljavanja...to du uraditi i ovde...visina inteligencije ne igra posebnu
ulogu ali ne može biti ni najmanje niža od prosečne,jer glupost ne ide sa
duhovnošdu,niti sa teizmom. Ali visoka ,baš visoka duhovnost je
obavezna,kao i naravno,teistička i religiozna osedanja. Uopšte nije bitno u
kojeg ili kakvog Boga verujemo ali je bezuslovna vera i visoka duhovnost
osnove za –agape!
34. Za kraj,ona transcendentna,možda i „bajkovita“ ljubav koja ne poznaje
granice ni po kvantitetu ni po kvalitetu osedanja...Božanska ljubav! Naravno
da nije moguda kod čoveka jer čovek je ograničen po svim osobinama
,osedanjima ili jačini osedanja. Samo Bog može da voli
najiskrenije,bezgranično i svim emotivnim „sredstvima“. Da li ta ljubav
uopšte postoji,da li je stvarno tako jaka i da li demo se sramno postideti pred
njom i osetiti večni pakao u svojoj duši...ili ne...“saznademo“ relativno
skoro...Juda je ved odavno „saznao“!
35. Odanost,vera[vernost],nada,žrtvovanje
„Skini tu kapu i zbaci taj venac,nede ga biti,
Niskoga du uzvisiti a visokoga poniziti.“
[Knj.Pror.Jez.]
Najčešda greška koja je gotovo pravilo kod ljudi je misliti da su odanost i
vernost potpuno isti pojmovi. Odanost retko kada spada u prirodne
vrednosti,jer ne podrazumeva slobodu volje. Odanost može biti ili
„veštačka“[pod silom,pritiskom,strahom,nagradom…] ili nesvesno usiljena
zbog čega je i mešamo sa vernošdu. Sam pojam odanosti[lojalnosti] možemo
okarakterisati kao prisvojenost drugome…pojedincu ili zajednici,društvu. Tu
vezanost koju posedujemo nesvesno ili svesno prema drugima moramo da
dokazujemo. Odanost podrazumeva upravo stalno dokazivanje pred onima
kojima iskazujemo privrženost,bilo to prema samoj ličnosti ili prema njegovoj
ideji. Odsustvo slobode ovde je evidentno i samim tim veliko je pitanje da li
odanost možemo smatrati pozitivnom vrednosti. Bez obzira što ličnost i
sama njegova ideja mogu biti dobre i pozitivne,bez obzira što često imamo
izbor da li demo prisvojenost prihvatiti i dokazivati,sa te strane odanost kao
pojam van subjekta jeste ispravna vrednost,medjutim pojam odanosti „za
nas“[a takva mora biti] ostaje pod velikom lupom istinskih moralnih
vrednosti. Druga činjenica koja zamagljuje pozitivnu vrednost odanosti je ta
što je ona retko kada obostrana,samim tim što nije uzvradena stavlja
„odanog“ u inferiorni položaj. Odanost je nešto redje usmerena na jednu
36. ličnost[radnik prema šefu,šef prema direktoru,član stranke prema
predsedniku iste,savetnik prema ministru…],mnogo češde je ta prisvojenost
prema ideji koju jedna ličnost zastupa[narod prema vodji države] ili prema
nekoj zajednici[porodici,stranci,društvu,domovini…]. Ovde je zgodno opet
uvesti Judu u priču,odnosno njegov odnos prema Isusu…on je u Isusu video
ideju za koju misli da je vredna,pozitivna i ispravna,isto tako on u njemu vidi i
vodju,odnosno čoveka za koga misli da je sposoban da svoju ideju
ostvari,sam ili uz pomod ljudi koji de mu postati privrženi. Bez obzira što
odnos Isusa prema Judi,ostalim apostolima ili njegovim sledbenicima ne
možemo gledati kroz prizmu;nadredjeni-ponizni,Isus jeste bio vodja. Ako
ostavimo na stranu priču o Isusu,i predjemo na odanost u svim ostalim
slučajevima,postoji uvek vodja[ili vodje] i postoje uvek ponizni,odnosno ljudi
odani vodji koji ne samo poniznošdu ved bilo kojim činom kojim se svesno ili
nesvesno „dodvoravaju“ vodji,pokazuju i dokazuju svoju veliku odanost.
Opet dolazimo do tog pitanja,šta ako su sam vodja i njegova ideja dobri i
ispravni ali ne može da je ostvari bez sebi odanih ljudi? Tako nešto
je,ponavljam, bilo mogude samo kod uzvišenog Isusa[zbog toga i traje dva
milenijuma…zanimljivo da kod budista odanost nije postojala,po zahtevu
samog Sidarte] ,u svim ostalim slučajevima,koliko god vodja bio dobar i
delovao human,koliko god njegova ideja bila odlična i ispravna,on mora biti
antimoralan,nehuman jer mu ljudi trebaju za ostvarenje cilja-ideje. Može
ostvarivanje tog cilja biti izuzetno dobro po narod koji ga sledi i koji mu
privrženošdu pomaže,ali oni sami postaju samo orudje,oružje,stado…a javlja
se i problem ideologije,koja takodje nije ispravna vrednost. Dakle,odanost za
razliku od vernosti uvek podrazumeva hijerarhijsku lestvicu i uvek čoveka
stavlja u položaj orudja,ako tome dodamo ved pomenuto odsustvo slobodne
volje[ako ved postanemo odani],onda odanost zaista podleže ogromnoj
sumnji kao ispravna vrednost. Odanost,takodje,vrlo lako može iz umerenosti
da sklizne u fanatizam i tu ved više nema govora o bilo kakvoj dobroj ili
poželjnoj osobini. Postoje pogrešna mišljenja da je sebičnost prepreka ka
37. odanosti ili da treba biti sam sebi odan,odnosno težiti,verovati i žrtvovati se
za svoju ideju,ali takvi stavovi se javljaju kod onih koji slabo stoje sa
pojmovima i mešaju „ulje i vodu“. Odanost je inače uvek prisutna u
prijateljstvu ali je potpuno zamaskirana nesvesnim,takodje i u odnosu
muškarac-žena,i to kao vrlo jasna i izražena,ali samo u slučajevima kada
postoji nejednakost na estetsko-intelektualno-duhovnoj ili čak materijalnoj
„vagi“ jednog pola,u korist „težeg“. Ovo poslednje,naravno, važi samo za
dokazane idiote oba pola.
Što se tiče vere i vernosti,obradidu ih zajedno bez obzira što nisu isti pojmovi
ali su u vrlo jakoj vezi. Vera je apsolutna ubedjenost u ispravnost nekog
dogadjaja,postupka,ideje,neke tvrdnje ili uverenost u njihovu istinitost bez
bilo kakve empirijske provere,sa ili bez logičko-matematičkog
rasudjivanja[najčešde-bez] ili upotrebe kritičkog uma u cilju dokazivanja.
Potpuno je pogrešna vrlo raširena definicija pojma vere koja podrazumeva i
apsolutni izostanak logičkog rasudjivanja,jer ono ne igra bitnu ulogu u samoj
veri subjekta. Takodje i psihološko-filozofska definicija nije ni približno
pravilno formulisana jer se zasniva na poverenju[što je bitno kod vernosti,ne
i kod vere] ili podrazumeva nadu. Na prvi pogled čini se da nada ima svoje
mesto u definiciji vere,jer veru može definisati kao proizvod ljudskih nadanja.
Medjutim,to je opet posledica nepoznavanja pojmova i tradicionalnog
prihvatanja od vedine[naroda],koja je ljudima nažalost jako svojstvena. Tako
da nam deluje potpuno logično ako reč-„verujem“,vežemo za mogudnost
koju isčekujemo,što daje mesta i nadi i verovatnodi. Ali to jednostavno ne
može biti tačno,ne samo ako ponovo pogledamo navedenu definiciju
vere[mora postojati apsolutna uverenost,ubedjenost],ved i zbog činjenice da
kad god pravilno upotrebimo reč-vera[u Boga,ideju…],nada i mogudnost
postaju suvišak. Još jedan vrlo bitan razlog koji ide u prilog pogrešnog stava
da vera „sadrži“ i nadu i poželjnu,željenu mogudnost je njoj suprotan pojam-
sumnja[kako to opet vedina misli],što vodi u paradoks,jer onda veru
38. srozavamo na niži stupanj verovanja,unosimo nesigurnost u pojam,što
podrazumeva i izvesne znakove sumnje. U tom slučaju sumnja kao sadržana
u pojmu vere ne može biti suprotnost istoj. Dakle,vera je najviši stupanj
verovanja a sumnja ne može biti suprotnost verovanju niti veri. Vera i
verovanje ne mogu biti isto,vera je stepenik[najviši] na stepeništu koje
nazivamo verovanje,dok je na tom istom stepeništu verovanja –sumnja
jedan od najnižih stepenika ili najniži[absoluta dubitatione]. Afirmacija i
negacija su upravo apsolutno uverenje ili apsolutna sumnja koje su –
dokazane,čime vera i sumnja više ne mogu postojati. Što se vernosti tiče…tu
ved možemo potpuno prihvatiti onu psihološku definiciju vere,odnosno da se
radi o medjusobnom poverenju izmedju dve ili više jedinki ali uvek se
oslanjajudi na sud subjekta. Ne možemo govoriti o vernosti drugih niti o
vernosti prema drugima,ved isključivo o sebi i prema drugom.
Državi,otadžbini,porodici ili saigračima u timu možemo biti odani a nikako ne
možemo imati poverenje u njih,baš zbog postojanja suda
subjekta[što,naravno,nije isto što i subjektivni sud]. Vernost podrazumeva
još nešto osim uzajamnog poverenja[ne može biti jednostrano],a to je i
nepotrebnost dokazivanja i potpuno slobodna volja. Vernost je pozitivna
prirodna vrednost koju pokazujemo potpuno prirodnim ponašanjem,dakle
ne „veštačkim“ i ne s namerom,svesno[dokazivanje]. Kod vernosti ne postoji
hijerarhijska podela niti neki cilj,ideja i sl., što je obavezno kod odanosti.
Pošto govorimo o poverenju kao temelju vernosti,
moramo,naravno,razjasniti i ovaj pojam. Poverenje kao kompleksan pojam
podrazumeva poštovanje,iskrenost,odgovornost i razumevanje,i sve četiri
podstrukture moraju biti zastupljene,i to u maksimalno mogudoj meri.
Poštovanje ne sme biti zasnovano na autoritetu ved na vrednovanju kvaliteta
i cenjenju istih. Naravno,da bi Juda napravio još jedan korak prema izdaji
morao je posle odanosti da vremenom dobije i ispolji još jednu osobinu-
vernost Isusu. Taj Judin put ka poverenju kao i kod svih nas morao je idi po
odredjenim etapama…prvo teba shvatiti i razumeti drugu ličnost,kao i ona
39. vas,potom prepoznati takodje obostrano sve one ispravne vrednosti koje
poseduje[mo],tek onda se [uvek nesvesno] iskazuje poštovanje i na samom
kraju put za potpunu iskrenost je otvoren…obostrana vernost je tu. Juda,kao
i bilo koji apostol,nisu odmah shvatili Isusa,dakle nisu ni mogli odmah
pokazati razumevanje ali su shvatili njegovu ideju bar u osnovi i prepoznali je
kao dobru,što ih je povuklo da krenu za njim[delid lojalnosti]. Tek dužim
„druženjem“ sa Isusom i njegovom stalnom mudrom i moralnom
pričom,apostoli mogu u potpunosti da shvate Isusa i s obzirom da je on prvi
učinio taj korak ka otvaranju i emocija[„srca“],više nije bilo prepreke da se
stekne razumevanje prema njemu ali i da se shvate Isusove pozitivne
karakteristike i osobine,što se odmah nesvesno okrede i u obrnutom smeru.
Isus je Bogočovek[nedemo ulaziti u to koliko apostoli jesu ili nisu bili sigurni u
to],imao je dakle najvedi mogudi potencijal da postane i neverovatan
autoritet,ali to se nije desilo,i to je dobro,jer ne bi ni došli do stadijuma
vernosti izmedju Isusa,apostola i sledbenika,Isus je svojom
skromnošdu,poniznošdu i ponašanjem odmah u korenu sasekao mogudnost
da postane poštovan kao autoritet ali je zato postao veoma poštovan baš
zbog svih osobina koje je ispoljio. Do iskrenosti,logično,posle svega je
posledično moralo dodi, i poverenje ,odnosno, medjusobna vernost je bila
tu. Put Jude,put apostola,ne razlikuje se od puta vernosti kojim ide običan
čovek. Medjutim,izigrati nečiju vernost,vrlo je bolno,ali postoji još pozitivnih
osobina pred nama čije „izigravanje“ još više ume da zaboli.
Nada...još jedna specijalna osobina koja ulazi u opštost verovanja,odnosno
još jedan od „gornjih“ stepenika na ved pominjanom stepeništu verovanja.
Verovanje u pozitivan ili željeni ishod nekog dogadjaja u bududnosti,bližoj ili
daljoj. Nadu ne treba mešati sa optimizmom[koji de biti obradjen posebno].
Kako se i po religijskom i po psihološkom shvatanju[naravno,i po
„narodnom“] nada svrstava u pozitivne osobine,smestio sam je na „gornji“
deo stepeništa ali sa navodnicima…zašto je tako,o tome nešto kasnije. Nada
40. se opet pogrešno svrstava u ljudske emocije ali za tako nešto ne postoji
nikakva potkrepa,pogotovo što samo verovanje ne može biti emocija.
Religija je ne gleda kroz prizmu emocija ved kao datu duhovnu blagodat od
Boga. Psihologija nadu posmatra kao preko potrebnu ljudsku osobinu koja
takodje može da obezbedi psihičko blagostanje i sa porastom kvantiteta i
kvaliteta nadanja,pomaže nam da izbegnemo „zamke“ depresije i
melanholije. I vedina istočnih životnih filozofija u nadi vidi poželjnu čovekovu
osobinu u cilju i poboljšanja kvaliteta života ali pre svega u svrhu
oslobadjanja od preteranih briga. Dakle,sve ide u prilog tome da stepenik
nade treba ugraditi pri vrhu stepeništa verovanja. Medjutim,ne treba
zaboraviti da sve što je poteklo iz stare Grčke ,pa makar to bili i mitovi,nose u
sebi sasvim ozbiljne i istinske poruke. Na kraju…i mitovi su nastali od čoveka
koji je ozbiljno razmišljao i pokušavao da nešto objasni,ali u nedostatku ,ne
uma,ved isključivo mogudnosti bitnog apstrahovanja i pronalaženja sebe u
svetu fisisa,obratio se mašti za pomod. Bez ulaženja u pitanje koje nas ovde
ne interesuje,zašto je Pandora samo nadu ostavila zarobljenu,kao najvede i
najmodnije zlo,pa čak na vagi zla ona preteže u odnosu na sva ostala zla
sveta zajedno…treba pokušati objasniti zašto je nada tako okarakterisana
kod starih grka i ima li uopšte osnova za tako nešto. Da li to možemo
povezati sa lažnom nadom,koja je jako česta kod ljudi i koja je taj epitet
dobila zbog činjenice da se zasniva na vrlo maloj ili nikakvoj
verovatnodi,odnosno da se zasniva na fantaziji? Verovatno da je delom i
zbog te i takve „pogrešne“ nade ona bila omražena,medjutim,moramo
priznati da se nada,odnosno nadanje,javlja pre svega kao posledica
nesigurnosti,ili u sebe ili u druge,odnosno prema onome ka čemu je
usmerena. U tom slučaju nada je sasvim sigurno odsustvo vere i ulazak u
zonu blaže ili izrazite sumnje. Drugo,nada vrlo često vodi u razočarenje,što je
posve logično jer se bazira na verovatnodi,a zakoni verovatnode po
pravilu,kada god to mogu, „beže“ ka suprotnom od očekivanog.
Suprotno,odsustvo nade nas opet često vodi ka pozitivnim emocija i
41. „neočekivanom“ ili na veri zasnovanom ispunjenju i postvarenju. Odsustvo
vere u sebe[sa razlogom ili bez] govori nam da nam ili mozak nije baš
kvalitetan ili ne umemo da ga koristimo. U svakom slučaju,tačno je da –„gde
je glava prazna umom,tu je nada zauzela mesto“. Nada jeste iluzija jer dobro
znamo svi iz iskustva da nada i život obično idu u suprotnim smerovima. Ona
može toliko da nas slomi da možda sa pravom nosi epitet najvedeg zla. Tačno
je da nada može da bude korisna i pozitivna ali samo u kratkom vremenskom
razdoblju,ali sama činjenica da nas nada zaista poslednja napušta govori u
prilog tome da je ona vrlo opasna iluzija,posle čije pozitivne početne
ponesenosti sledi težak udarac. Lično bih skinuo navodnike sa „gornjeg“
stepenika,precrtao ovaj mesni pridev i nadu spustio daleko niže na skali
verovanja,čak i ispod sumnje. Nada nas ne održava,ved zavarava-vera nas
održava. Ne gura nas nada napred,ved unazad-vera je izvor naše pokretačke
snage. Nede nas nada eventualno spasiti od teške bolesti,ved vera! Nada
može biti samo apsolutni dokaz naše slabosti,i u nju bežimo samo onda kada
nismo sposobni da se suprotstavimo svemu onome što nosi život. Treba
verovati a ne nadati se,jer zaista,gde nema mozga –ima nade! Koliko je ova
priča o nadi kao i sama ova osobina vezana za našeg Judu,i koliko je bitna
kod same izdaje. Možda je Isus izneverio Judina nadanja,kao što je izneverio
nadanja gotovo svih jevreja…otuda i čin izdaje,manje je verovatno da je Juda
izneverio Isusova očekivanja kada je shvatio da je izdat,jer je to i
hteo,očekivao,a i sasvim sigurno da Isus nije imao nade jer je imao isuviše
mozga,ali to samo gledajudi sa opisane „realne“ strane pojma-nade,jer ako
prihvatimo religijski pogled,o duhovnoj blagodati,onda sasvim sigurno da je
nada postojala i kod Jude i kod Isusa. Isus je čak u jednom momentu ispoljio i
deo svog ljudskog u sebi,kada je na trenutak izgubio veru,zamenio je
nadom,zbog čega su iz njega „izašle“ čuvene reči-„Eloi! Eloi! Lama
savahtani“! Te reči mogle su da ugase nadu svih onih Isusovih sledbenika do
kojih su ove reči došle,da Isus nadu nije ponovo preobratio u veru,u
42. poslednjem trenutku. Dakle,nadati se-znači činiti zlo sebi i drugima,zamenite
je –verom!
Žrtvovanje…požrtvovanje…sakrifikacija,kao vrlo slični pojmovi izvedeni iz
pojma-žrtva,imaju i identični izvor-u religiji i njenim moralnim i kanonskim
načelima. Požrtvovanje je tek dosta kasnije obuhvadeno i etičkim
principima,koji su doprineli toj maloj razlici izmedju ova tri pojma.
Požrtvovanje je u suštini samo blaži i obavezno subjektivni čin žrtve,odnosno
žrtvovanja,dok je sakrifikacija religiozni čin žrtvovanja koji podrazumeva i
požrtvovanje i žrtvovanje objekta. Dakle,dovoljno je obraditi samo pojam
žrtvovanja da bi se shvatila i suština sakrifikacije i požrtvovanja. Žrtvovanje
kao principijelno religijski pojam jeste čin odricanja koji služi uspostavljanju
veze sa Bogom u cilju zahvaljivanja na milosti ili u pokušaju da se Bog
umilostivi,često i da bi se ublažio njegov gnev. Što se tiče čina
odricanja[onis],ono se razlikuje u zavisnosti od vrste religijske tradicije kojoj
pripadamo i vrsti „zahteva“ kojeg upudujemo Bogu i može se odnositi na
krvne žrtve[čovek,životinja] ili na beskrvne[hrana,pide,plodovi…],pa čak i
emocionalne žrtve,poput ispastanja,kajanja... Postoje i takozvane ritualno-
magijske žrtve ali one se ne razlikuju od pomenutih osim po cilju koji želimo
da postignemo i takodje imaju religijski izvor. Žrtvovanje je svojstveno svim
živim bidima[čak i biljkama] pa jeste upitno kako može imati religijski koren?
Medjutim kako govorimo isključivo o čoveku,ne možemo jedan čist
evolucijski nagon za samoodržanjem ili održanjem potomstva izjednačiti sa
žrtvovanjem umno uzvišenog i duhovnog bida. Tačno je da se i kod pojedinih
ljudi javlja samo ovaj pomenuti nagon,ali je pitanje da li te osobe možemo
nazvati ljudima. Tačno je i to da je kod čoveka ostao taj isti nagon ali se
upravo uz pomod religije a posredstvom uma i duha ovakav nagon pretvorio
u emotivno-duhovnu osobinu,dakle u nešto daleko uzvišenije od običnog
instinkta žrtvovanja. Danas ne možemo govoriti o žrtvovanju majke ili oba
roditelja za svoje dete u cilju čistog održanja vrste[mada je to svakako
43. zastupljeno],ali sama svrsihodnost i žrtve i žrtvovanja je mnogo šira i
duhovnija. Dalje,za razliku od životinja i biljaka,čovek se može žrtvovati osim
zbog samoodržanja i održanja vrste, i zbog prijateljstva,ljubavi,države…ali
svaka vrsta žrtve jeste ustvari religijski ukorenjena[naravno da nema nikakve
veze da li jesmo ili nismo religiozni,jer ovde je arhetip i tradicija u pitanju].
Žrtvovanje ima široku lepezu odricanja,od onih najbanalnijih, preko
žrtvovanja samog života[svog ili tudjih],pa sve do morijalnosti kao
najekstremnijeg vida žrtvovanja. Naravno,danas je žrtvovanje uglavnom
usmereno ka postizanju sopstvenog
uspeha,potomcima,roditeljima,prijateljima,državi…mnogo je redji religijski
motiv,medjutim osim morijalnosti koja je opstala[ali danas spada u
nemoralno žrtvovanje] i životinjskih žrtvi[zbog paganskih običaja u
religiji],žrtvovanje je uglavnom ograničeno na emocionalna i egzistencijalna
odricanja pre svega zbog postizanja uspeha[svog,potomaka…],milosrdnosti i
humanosti prema drugima[što je retkost] ili u siromašnijim društvima zbog
samog opstanka. U svakom od pomenutih oblika žrtvovanja,nesvesno
očekujemo i nagradu za svoje odricanje kao što od Boga očekujemo milost ili
ispunjenje traženog. Iako imaju koren u religiji,upravo su religijska žrtvovanja
danas najredja,ustvari,samo su se uloge obrnule. Medjutim simboliku žrtve
imamo u gotovo svakom religioznom ili tradicionalnom ritualu ili činu. Da li je
žrtvovanje poželjna osobina? Ako gledamo onu vrstu žrtvovanja gde ne samo
da primamo na sebe tudje obaveze ved i njihove greške,grehe i krivice,može
se govoriti samo o obliku poltronstva,svesnog…ili ako je usmerena prema
nama dragim ljudima[čak i deci,roditeljima],nesvesnog. Ako govorimo o
morijalnosti,takvo odricanje je danas apsolutno zlo[čak i u slučaju Avrama i
Isaka možemo postaviti pitanje moralnog ili nemoralnog čina]. Žrtvovanje
sopstvenog ili tudjih života radi dobrobiti bilo koga ili bilo čega,takodje spada
u antimoralni čin. Pa čak i ona poželjna žrtvovanja,a to su
milosrdna,egzistencijalna i emocionalna,najvedim delom zbog
pogrešnog,neuzvišenog ili nemoralnog cilja spadaju u negativne ljudske
44. karakteristike. Dakle,samo duhovno uzvišen cilj sa pomenute tri žrtve
možemo smatrati poželjnim i potrebnim,ali kako je to ipak dosta redak čin
odricanja i dosta redak cilj koji želimo da postignemo,generalno
gledano,žrtvovanje po sebi nije naročito pozitivna osobina. Naravno,onome
zbog koga je žrtva podnesena ona de uvek izgledati ispravna,sa manje ili više
[ili čak bez]-griže savesti. Kako ovde stojimo sa Judom,odnosno odnosom
Juda-Isus? Ako je Judi uloga izdajice bila namenjena i jasno odredjena onda
je ovaj apostol podneo najvedu mogudu žrtvu…žrtvu koja po značaju i jačini
prevazilazi ljudsko razumevanje,pa čak prevazilazi i samu Isusovu žrtvu. Ne
zbog izgubljenog života,naravno,ved zbog žiga najvedeg izdajnika i bestidnika
u istoriji na koji je svojevoljno pristao zbog najuzvišenijeg mogudeg cilja.
Ukoliko Judu posmatramo po „ulozi“ koju je odigrao opisanoj u zvaničnim
jevandjeljima,podneti emocionalnu žrtvu radi egzistencijalne dobiti,svakako
da je sraman čin a s obzirom šta je iz tog čina proisteklo,da je žrtvovanjem
napravio žrtvu,potrebnu žrtvu,koliko god to sve jeste paradoksalno,a samim
tim i manje verovatno,zasluženo danas nosi ved poznati epitet. Juda nam je
primer da žrtvovanje može „idi“ od najuzvišenijeg i najmoralnijeg do
najnižeg,bestidnog i najnemoralnijeg. Takodje ukazuje nam na to da svaka
izdaja mora obavezno podrazumevati i žrtvu u oba smera jer u suprtnom bi
bar za jednu stranu izdaja bila čin moralnosti.
45. Simpatija,empatija,ambivalencija,optimizam,pesimiza
m
„Ti li deš mi sagraditi kudu da u njoj prebivam?“
[Knj.Sam.2.]
Kao možda jedan u narodu opšte pogrešno shvaden pojam,osedaj koji
zovemo simpatija treba pažljivo obraditi. Simpatija ima etimološki koren u
starogrčkoj reči,i kao i svaki pojam koji je izveden iz starogrčke reči-logosa
ima upravo značenje u sebi samoj. Treba najpre pojasniti da je starogrčki
jezik takav da nemamo potrebu da kao u bilo kom drugom jeziku tražimo ili
izvodimo značenje iste,jer vedina starogrčkih reči su i logos i pojam
istovremeno,sama reč obuhvata i suštinu objekta na kojeg se odnosi.
Medjutim mnogi pojmovi su kasnije obuhvadeni latinskim jezikom[još kasnije
nemačkim i engleskim] a pri tom oslanjajudi se na grčki izvor,što je dovelo ne
samo do mnogo nebuloznih tumačenja reči ili pojmova ved i do velike
zabune u čitavoj filozofiji koja i danas traje,ali to ostavljamo etimolozima.
Simpatija jeste pozitivno i poželjno osedanje,i tačno da je povezana sa
aksiološko-etičko-estetskim vrednostima…ali sve ostalo što mislimo o –
simpatiji,kao osedanju je pogrešno. Simpatija izvorno nije nikakvo
„poklapanje emocija“ ili afinitet prema drugoj osobi zbog njene
lepote,zanimljivosti,duhovitosti,različitosti,iskrenosti…naprotiv,simpatija je
osedaj koji doživljavamo kada ostvarimo iskreno razumevanje za patnju
druge osobe,sa kojom se potom emocionalno identifikujemo.
Strah,tuga,nezadovoljstvo,neraspoloženje…da…a nikako,kako pojedini autori
navode-radost,sreda,zadovoljstvo,gnev,uzbudjenje,temparament,koji sa
46. simpatijom imaju veze koliko i oni sa svojim mozgom. Upravo su reči[poput
hiljada drugih]- patheia,pathos i simponia ,vremenom,sa „gašenjem“ grčke
misli i jačanjem rimske, „prešla“ u bilo koji ili kakav osedaj,pa smo dobili
kovanice tipa telepatija ili homeopatija,koje su nastale mešanjem 66
jezika,zadržavajudi grčki izvor. Tako da je danas opšteprihvadeno da simpatija
obuhvata sva osedanja,dakle i ona „pozitivna“ poput recimo-radosti. Kao
takva prihvadena je i u psihologiji. Ja tu,naravno,ništa ne mogu menjati ali
ipak du se držati izvornog i ispravnog značenja pojma simpatije. Nije bitno da
li je patnja uzročno etička ili estetska,bitan je sam čin emocionalne
identifikacije,u kojem,tačno,ima nečeg egoističnog,pre svega jer
identifikovanje ne bi ni bilo mogude da u svemu ne prepoznajemo i deo
sebe. Apsolutno je besmisleno govoriti o simpatičnim crtama neke ličnosti ili
simpatičnim „crtama lica“,medjutim govoriti o simpatiji kao preduslovu
prijateljstva ili čak ljubavi je potpuno opravdano. Dakle,simpatija mora
podrazumevati, i kao pojam sadržati u sebi četiri osobine-
patnju,razumevanje,identifikaciju,saosedanje i na kraju sve to obuhvadeno
uzajamnošdu. U suprotnom,imamo antipatiju,ali ako ne postoji samo jedna
od navedenih osobina-morate smisliti neki novi pojam za tu vrstu osedanja.
Dakle,simpatiju možemo odrediti kao emotivnu naklonost ka drugoj osobi ali
treba jasno znati šta,kako i zbog čega takva naklonost postoji. S obzirom da
smo govorili o uzajamnoj naklonosti,ne možemo redi za nečijeg kudnog
ljubimca ili za neki deo nameštaja da su simpatični[pogotovo ne ovo
drugo,osim ako nečija polica za tv može da pati,jer na njoj nije LCD ved stari
tv.]. Takodje,pojedini autori navode osedaje simpatije[i empatije] kao često
iracionalne,što nema nikakvih osnova kada se radi o simpatiji,kod empatije
ta mogudnost ved postoji ali samo kod pogrešne percepcije ili neznalačkog
anticipiranja fiziognomije ličnosti. Vratilimo se opet Judi i izdaji,sasvim
sigurno da je Juda gajio simpatije prema patniku Isusu[pa čak i u današnjem
značenju tog pojma],koje su naravno uzvradene,jer simpatija mora imati
udela u jakom i čvrstom prijateljstvu i onoj ljubavi koja je izmedju apostola i
47. Isusa sasvim izvesno postojala,kao i kod poverenja. Sasvim logično,da je
onda i simpatija bila jedna od desetina duhovnih staza pre skretanja na
pogrešni[ili zatraženi] put izdaje.
Empatija se razlikuje od simpatije poprilično više nego što nam to na prvi
pogled govori sama sličnost reči. Ovde nam ostaje isti problem sa značenjem
pojma-pathos,patheia, kao i sa simpatijom,ali ima mnogo manje značaja s
obzirom da empatiju mnogo lakše i daleko češde identifikujemo sa
„negativnim“ emocijama. Ako simpatiji oduzmemo iskreno saosedanje i
potrebnu uzajamnost,dobijamo empatiju,i to onaj oblik empatije[psihološki]
na koji obično i mislimo. Dakle sposobnost da intuitivno ili pomodu
ponašanja[in tracto] ili motorike lica objekta prepoznamo,razumemo i po
potrebi imaginativno doživimo patnju objekta. I ovde postoji identifikacija sa
osedanjima objekta ali s tom razlikom što je ta identifikacija „veštačka“[jer je
mi često ne posedujemo],sa izvesne distance,i u svrhu pomodi[govorim,dakle
o psihološkoj empatiji,kao najčešde obradjivanoj]. Jer da bi pomogli datoj
osobi moramo prvo „udi“ u njenu unutrašnjost,prepoznati,shvatiti je i na
kratko pokušati da se nadjemo u „njenoj koži“[doživeti osedanje kao
sopstveno]. Prepoznavanje osedanja,patnje druge osobe, možemo učiniti uz
pomod intuicije,ako nam je ista dovoljno jaka i „proverena“,ali je takva
intuitivna percepcija ipak najredji pristup,jer je i najnepouzdaniji,ali ni
ponašanje osobe nam nede biti od velike koristi ukoliko zaista nismo dobri
psiholozi,medjutim motorika lica je vrlo pouzdana,jer gotovo svi
prepoznajemo bilo koje osedanje druge osobe vrlo lako. Zašto je potrebno-
prepoznavanje? Iz razloga što objekat „posmatranja“ najčešde nede voljno
pokazati čak ni motorikom lica svoju patnju ili de to pokazati voljno ali na
nenamerno pogrešan način što nas može odvesti u zabludu. Empatija je vrlo
bitna i korisna u psihologiji i psihijatriji,medjutim korisna je i potrebna i u
medjuljudskim odnosima,naročito kod nama bliskih i dragih ljudi. Empatija
ved može biti u vezi i sa odnosom čovek-životinja,ali za nameštaj i dalje
48. ostaje „van upotrebe“. Zanimljivo je to da je ovaj pojam zapravo prvo
korišden u odnosu stvaralac-delo,dakle empatija je bila pojam isključivo
vezan za estetiku,odnosno umetnost…odnosno autorova osedanja preneta
na njegovo umetničko delo,koje kasnije,posredno može izazvati empatiju
kod posmatrača dela ili čitaoca u shvatanju umetnikovih osedanja. To
emocionalno stapanje tokom posmatranja ili čitanja olakšava nam i
razumevanje i dela i autora. Takodje,mada dosta redje,umetnik može izraziti
osedanja svog imaginarnog ili realnog modela ili junaka,ali to se dešava samo
kod onih umetnika koji se samo zovu umetnici. Dakle,tek nešto kasnije
empatija je postala daleko „širi“ pojam i postala je značajna u psihoanalizi i
psihologiji,kao i u samim ljudskim odnosima. I ovde bih ipak naveo jednu
bitnu grešku u definiciji empatije,ona ne može biti u cilju saznanja,pored
ostalog,i želja i namera posmatranog objekta,ved isključivo u cilju
neposrednog ili posrednog eficijentnog saznanja i razumevanja osedanja i to
onih koji pripadaju patnji,da bi došli do finalnog cilja-pomodi objektu ili
shvatiti ga[ukoliko je objekat-delo]. Empatija podiže težinu izdaje za još
jedan stepenik,a koliko je ona bila bitna u odnosu; Juda,apostoli-Isus,jasno je
iz samog čina tajne večere i raspeda.
Ambivalentnost…čovek ima iskonsku težnju da zauzme odredjeni
jasan,subjektivno zdrav stav prema svemu u njegovom okruženju,bez obzira
da li se radi o drugom čoveku,nekoj ideji,narodu,svojoj ili drugoj državi,nekoj
stvari,poslu na kojem radi,nekom drugom stavu ili nečijoj drugoj težnji. Samo
ako jasno može da razgraniči šta i zbog čega nešto ili nekog voli ili mrzi,ili gaji
neka druga negativna ili pozitivna osedanja,čovek može da deluje u skladu sa
prirodom i svojom samosvešdu. Upravo je ova samosvest o sopstvenim
osobinama,osedanjima,stavovima[dakle,prema sebi] i najodgovornija što
čovek želi da se i prema svemu ostalom odredi u potpunosti,bez ikakvih
nejasnoda i konfuzije. Medjutim,i pored te večite i jake težnje,ne postoji
čovek koji ima potpuno odredjeni stav prema bilo čemu,ali kako jedno
49. osedanje gotovo uvek ima jaku prevagu nad sebi suprotnom,vedina ljudi
nema očigledan problem sa ambivalencijom[što ne znači da nisu
ambivalentni] koja podrazumeva bar približno iste intenzitete pozitivnog i
negativnog osedanja,odnosno stava. Čovek je retko kada svestan
ambivalencije kod sebe po pitanju nekog odredjenja ili više njih,i ona se
otkriva ili slučajno ili to otkrije psihoterapeut,nekada ostane u nesvesnom do
smrti. Ambivalencija vodi ka kontradiktornim stavovima ili osedanjima prema
odredjenom fenomenu ili odredjenoj osobi,dovodi do oklevanja,stalnog
odlaganja,do mučnih sumnji,povremenom nedostatku entuzijazma…i sve to
demo lako prepoznati kod drugih[retko kada kod sebe] i bez obzira što nisu
sami svesni svojih postupaka,prepoznademo ih kao ambivalentne. Još vedi
problem nastaje ako čovek postane svestan svoje ambivalentnosti jer tek
onda postaje potpuno
konfuzan,neodredjen,depresivan,preosetljiv,medjutim prepoznata
ambivalencija je ipak bolja od neprepoznate jer se prilično lako leči
psihoterapijom. Nesvesnost o svojoj ambivalenciji koju možda nikada i
neotkrijemo,vrlo često ostavlja opasne ožiljke na našoj psihi i poprilično
ometa naše emocije,i takvo stanje se ne samo vremenom pojačava ,ved se
ambivalentnost širi na sve vedi broj odredjenja,postaje i kvantitativno i
kvalitativno veda. Možete da ne volite svoj posao ali morate da ga radite
zbog egzistencijalnih potreba,i to de svakako da vas odvede u nezadovoljstvo
i ostaviti traga na psihi ali daleko opasnije je kada nismo sigurni da li volimo
ili mrzimo svoj posao…kada nemamo ni približno jasan stav o tome,tada
psiha puca mnogo brže i snažnije. Jedina uteha[koja nije mala] je ta što je
ambivalentnost daleko više karakteristična za izuzetno inteligentne
ljude,duhovno i umno uzvišene,dok se kod onih „prosečnih“ i redje javlja i
pravi manje štete. Ambivalentna osoba je „stisnuta“ i to pod jakim
pritiskom,izmedju dva suprotna stava,dva suprotna osedanja i ne nalazi način
kako da se pritiska oslobodi,odnosno da pomiri suprotnosti ili još bolje da
jedan stav,jedno osedanje dovede u stanje dominantnosti,čime
50. ambivalencija nestaje. Priznadete da je vrlo mučno ako prema nekoj osobi
istovremeno osedamo ogromnu ljubav i ogromnu mržnju,ako smo
istovremeno i verujudi i ateisti jer nemamo ili imamo argumente i za jedan i
za drugi stav,ako ne znamo da li nekom dogadjaju da se radujemo ili da
tugujemo ili istovremeno imamo oba osedanja…psiha pod takvim
okolnostima pati i traži mehanizme odbrane,ali paradoksalno ti mehanizmi
odbrane „lome“ i psihu i telo još više. Genijalni ljudi su po pravilu svi
ambivalentni,i bez obzira da li su toga svesni ili ne[vedinom jesu] doživljavaju
užasna mučenja sopstvene psihe i duha…koja ih može odvesti u dve
krajnosti,ili genijalnom stvaralaštvu ili u duševnu bolnicu,pa čak i u
samoubistvo. Uglavnom genijalni i visokoduhovni ljudi „poseduju“ obe
krajnosti. Juda…njegova ambivalentnost u odredjenju prema Isusu ista je kao
i kod svih Isusovih apostola i sledbenika[nešto manje kod Marije i
Jovana],bila je vrlo izražena i evidentna,to čak ni četiri „pažljivo birana“
jevandjelja nisu mogla da sakriju. I to je donekle razumna osobina koja se
razvila kod apostola. Naravno,ambivalentnost kod Isusa je bila još izraženija
ali i potpuno nesvesna i neprepoznata[u nekim trenucima,da],iz dva razloga-
bio je genije i duhovno uzvišen i ona druga,nije se bilo lako nositi sa ulogom
koju je imao ili sam sebi nametnu svojim uverenjem. Ambivalentnost ne
možemo dovesti u direktan odnos sa izdajom,osim ako nije prepoznata i
odstranjena prevagom negativnog osedanja[što ne možemo tvrditi za
Judu],ovde je bitnije to da je postojala nesumnjivo velika ambivalentnost u
odnosu izdajnika i izdatog,mnogo veda nego medju ostalim apostolima i
Isusa,ali isto tako ne treba zaboraviti da samo dve osobe nisu izdale Isusa.
Optimizam i pesimizam…o ovim pojimovima du obrazlaganje svesti na
minimum[jer o ovoj temi se zaista može mnogo napisati],samo toliko da bi ih
prepoznali i razlikovali od nekih drugih vrlo sličnih ljudskih stavova,kao i da
razrešimo neke mogude zablude. Intuicija[udružena sa logikom] je za sada
jedina ljudska sposobnost koja nam daje mogudnost da zavirimo u
51. bududnost,da li de to zavirivanje biti i zavaravanje ili se pokazati kao
uspešno,zavisi delom od jačine intuicije ali naravno,najvedim delom od
subjektivnog stava o bududem dogadjaju. Dakle,vidovitost,prorokovanje…i
ostale gluposti ostavljamo časopisima poput „tredeg oka“,a ovde demo se
baviti večitom težnjom čoveka da spozna bududnost,na jedino mogudi način.
Nedu se baviti ni temom zašto je uopšte toliko jaka čovekova želja da
predvidi budude dogadjaje ili proviri kroz prozor bududnosti,bitno je samo
pomenuti da takva težnja postoji i da je izrazito intenzivna. Kao i svaki
čovekov stav,tako i njegov pogled ka bududnosti može biti ili pozitivan ili
negativan. Za sada postoji slaganje oko toga da je pozitivan stav o
bududnosti[optimizam],poželjan,potreban,pokretački,zdraviji…odnosno da
negativan stav[pesimizam] vodi u psihičke probleme,bolesti ili nas ne može
pokrenuti na akciju[ako i krenemo u akciju,to radimo nevoljno i bez
energije]. Medjutim…postoji jedno veliko-ali,koje može pokazati da je
takvo,pozitivno stanje kratkoročno dobro za optimiste ali dugoročno
pesimista je u mnogo povoljnijem položaju. Zašto je to tako? Prvo,ved ranije
pominjano,verovatnoda za negativni ishod je uvek veda,što de daleko češde i
jače uzdrmati optimistu nego pesimistu koji je takav ishod i
predvideo,drugo,pesimista je u oba slučaja na dobitku,ili nede patiti jer je
očekivao nepoželjan ishod,ali ako je ishod pozitivan on de biti daleko sredniji
od optimiste. Trede,pesimista u oba slučaja izlazi kao pobednik,jer u
prvom[pozitivnom] slučaju shvata sebe kao „spasitelja“,dok u
drugom,negativnom,sebe vidi kao „proroka“ koji je dobronamerno ukazivao
na krajnji ishod. I na kraju,opet se vradamo na inteligenciju…pesimista ne
samo da je daleko inteligentniji i intuitivniji od optimiste,ved za razliku od
optimiste koji uvek doživljava patnju,on doživljava –trpljenje. Još jedna
prednost pesimiste je ta što on svojim pesimizmom obuhvata sve mogude
prepreke koje mu se mogu nadi ka cilju,pa tako spreman,on i ako nevoljno
krede u akciju,vrlo lako de zaobidi predvidjene prepreke. Optimista de se
negativno iznenaditi i okliznuti ved kod prve prepreke jer je nije ni
52. pretpostavio. Jedini ozbiljan problem kod pesimizma što on može postati
radikalan,u smislu opšte demotivacije ,kao i to što je „infektivniji“ od
optimizma,kolektivni pesimizam daleko lakše nastaje i brzo se širi. A jedini
zdravstveni[mentalni] problem koji može napasti psihu pesimiste,to je
patološka zluradost ili ako je pesimizam permanentan i ekstreman-
mizantropija. Da ne bude zabune da promovišem pesimizam kao pozitivnu
vrednost,samo sam naveo činjenice,svakako da i optimizam ima svojih
dobrih strana,pre svega u jakoj borbi za pozitivne
promene,energičnost,istrajnost,borba za uspeh,potom, pomaže kod
verovanja[vere],odnosno njenog nastanka,pa i nade[za one koji u njoj vide
nešto pozitivno],ali da prvi vedi neuspeh kod optimiste može da napravi
„čudo“ u negativnom smislu,to je poznato,i još jednom savet, nemojte se
hvaliti preteranim optimizmom,jer bolje da sakrijete,odnosno da ne
pokazujete da niste naročito inteligentni,nažalost,tako stoje stvari. I ovde du
ponoviti,VERUJTE u sebe,a ne da budete svojeglavi optimista. Naizgled ova
tema nema mnogo veze sa činom izdaje ili sa našom pričom o Judi i
Isusu,medjutim treba znati da se defetizam zasniva isključivo na pesimizmu i
izdaji,i da je defetizam izuzetno zastupljen kroz sva jevandjelja,pogotovo je
uočljiv baš kod Isusa i Jude!
53. Apatija,ekstaza,ponos,hrabrost
„Ustani,što si pao na lice svoje?“
[knj.Isus.Nav.]
Apatija nije samo odsustvo simpatije ili empatije,ved prevashodno odsustvo
bilo kakvih senzibilnih osedanja i osedaja prema odredjenom objektu ili činu.
Mnogi pod apatijom podrazumevaju isključivo odsustvo
unutrašnjih,duhovnih senzacija,što nije tačno jer bi u tom slučaju
predstavljala samo jedan vid depresije,medjutim ona se podjednako odnosi i
na spoljašnja čula i telesne senzacije. Dakle izostanak bilo kakvih
afekata[psihičkih i fizičkih senzacija],uzbudjenja,emocija,pradenih opštom
ravnodušnošdu i nezainteresovanošdu. Apatija može biti opšta[Ja i svet oko
sebe] i trajna što se smatra ozbiljnim psihičkim oboljenjem,medjutim ako je
odredjena i ograničena prema odredjenom objektu ili činu,apatija spada u
normalnu reakciju čovekove psihe i organizma. Takodje,apatiju možemo
odrediti i prema tome da li je „usmerena“ samo prema sopstvenoj
ličnosti,prema drugom licu ili licima,odredjenoj radnji,što i dalje spada u
normalne reakcije[pod uslovom da nisu trajne]ili prema posebnim
dešavanjima u okruženju. Sa psihološkog stanovišta,svaka apatija je
nepoželjna, neprirodna i vodi ka [ili je deo] bolesti poput teške depresije i
melanholije. Religija je nešto sveobuhvatnije sagledala pojam apatije,pa je
ista vrlo poželjna osobina koja podrazumeva apsolutno bestrašde,i prema
čulnom svetu ali i prema najvedem broju emocija,odnosno svega onoga što
čoveka sputava da svoj duh i svoju ljubav isključivo usmeri prema Bogu.
54. Medjutim,crkva je ,naravno,po svom shvatanju i potrebama definisala ovaj
pojam,pa tako ga ograničila samo na askezu,tako da apatija van monaškog
života može biti vrlo opasna[???]. Filozofije,tradicije i religije
istoka[budizam,hinduizam,taoizam…] takodje u apatiji vide vrlinu i potrebu
čoveka,jer duhovna i telesna uzbudjenja ograničena na svetovni život
smatraju nedostojnim,bezvrednim,i ometajudim u dostizanju cilja potpune
duhovne smirenosti. Sa filozofskog gledišta,koje je sasvim sigurno apatiju
sagledalo i obuhvatilo iz svih mogudih „uglova“,počevši od Heraklita,preko
kinika,platonista,stoika,skeptika,sholastičara,nemačkih klasičara koji u apatiji
vide vrlinu,pa pojedini čak i najvede dobro,pa do filozofa renesanse,empirista
i uvek neizbežnih „prosvetitelja“ koji[za njih,logično] u apatiji vide apsolutno
negativnu karakteristiku. Kako uopšte gledati na fenomen apatije u opštoj
zbrci oprečnih psiholoških,religijskih,filozofskih stavova…? Uvek se treba
osloniti na izvorni pojam,na opšteprihvadenu definiciju,razmišljanja priznatih
genija,iskustvo, i sve to obraditi sopstvenim kritičkim sudom i umom[koji
iako potiču od subjekta,ne mogu biti subjektivni ved realni i opšti]. Treba dati
za pravo teorijskim pogledima filozofija istoka,zapada i antike koji u apatiji
vide pozitivnu osobinu,jer svakako da „psihosomatsko“ bestrašde čisti naš
duh i um od onih pogrešnih,iskrivljenih,negativnih i bespotrebnih vrednosti i
uzdižu um na viši nivo a duh vode ka opštem smirenju. Svaka vrsta apatije,
prema bilo čemu što nije od esencijalnog značaja za ljudski život jeste
apsolutno poželjna ali je i gotovo nemoguda[osim kod retkih pojedinaca] jer
čovek nažalost još uvek ima vrlo jako ubedjenje da samo egzistira,pa je vrlo
teško sa namerom postidi stanje apatije. Iz toga sledi da zaista oni koji bez
namere dosegnu stanje opšte apatije,imaju problem sa „zdravom ljudskom
prirodom“ i da imaju poremedaj psihe. To isto nam govori i iskustvo,na koje
se oslonila i psihologija,kasnije i psihijatrija. Takodje,apatiju ne možemo
vezati ni za „poremedaj genijalnosti“. Dakle,apatija koju želimo da
postignemo sa namerom,vrlo je korisna i potrebna,takodje i ona
iznenadna,parcijalna,apatija koja se povremeno javlja sa kratkim delovanjem
55. i koja je ograničena, ne može se često svrstati u pozitivnu osobinu ali je ne
možemo svrstati ni u poremedaj psihe jer je „štiti“ upravo
parcijalnost,kratkotrajnost…i kao takva može biti samo normalna reakcija
psihe na nešto po nama nebitno. U svakom drugom slučaju,apatija se može
smatrati,ne toliko nepoželjnom koliko jednim od simptoma nekog drugog
težeg poremedaja psihe pa čak i nervnog sistema. Bez obzira što po teogoniji
antičkih božanstava,kderka Ereba i Nodi; Apatija, jeste boginja izdaje,sam
starogrčki pojam apatije nije mnogo vezan za simbol ove boginje,odnosno
osobinu nad kojom vlada…apatija,posve logično, jeste u samoj osnovi izdaje.
Apatija je stanje koje sasvim kontradiktorno, pokrede „priču o izdaji“ od
samog temelja. Bez obzira što sama apatija,kao psihostatično stanje ne može
biti nikakav pokretač,ali ona je ono stabilno,nepokretno postolje od kojeg
sve ostalo krede,pa ni samog kretanja istorije bez nje ne bi bilo,dakle kapisla
baruta u metku dešavanja. Kada apatija zavlada,čovek prirodno traži izlaz iz
nje,što nas čini vrlo lako povodljivim i potencijalno vrlo afektivnim,ako to
povežemo sa religijskim simbolom apatije,jasno nam je zašto su, ne samo
Juda,ved svi Hristovi sledbenici,tražili i videli spas u Isusu i krenuli za njim
ostavivši sve iza sebe. Isusu je apatija sasvim sigurno najizraženija
osobina,kod Jude,ona je bila dominantna na samom početku i na samom
kraju ako apatiju posmatramo sa psihološke strane,sa religijskog pogleda na
ovaj pojam,samo je Isus mogao da dosegne[i to je i uradio] stanje apsolutne
apatije.
Nasuprot apatiji ali na pojmovno istoj skali stoji ekstaza. U principu imaju
potpuno identično polazište i ishodište ali putevi izmedju im apsolutno
divergiraju. U suštini, oba pojma podrazumevaju psihoemancipaciju od
ometajudih spljašnjih[čulnih] i unutrašnjih[emocionalnih] osetilnih impulsa u
cilju postizanja stanja ravnodusnosti prema svemu postojedem, kako bi se
potpuno ispunili apsolutnim,božanskim,blaženim…[naravno,ved smo govorili
da psihološki nepotpun pojam apatije ne podrazumeva ovakav cilj]. Sam
