1. Ponos - greška menadžmenta
Ulrich Bass
Glupost i ponos rastu na istom drvetu.
Izreka potiče iz Bavarske a pitamo se šta bi trebalo da znači: pa zar nije svakom kome je nešto
dobro pošlo za rukom dozvoljeno da zbog toga bude bar malo ponosan?
Dozvoljeno jeste. Ipak, ovaj moment, tren, u kojem predstavamo svoje delo kao posebno i bolje od
dela drugih, čini istinitost ove bavarska izjave jedva opipljivom. Ovo mora ipak detaljnije da se
istraži.
Ranije, dok je u svetu vladao neki red, ponos se u hrišćanstvu tretirao kao smrtan greh. U
međuvremenu je ponos degradiran, za smrtan greh više nije dovoljno „dobar“ dok je i samo
upuštanje u definisanje ponosa kao dobrog ili lošeg samo za sebe pitanje ponosa. Jer u srži ponosa
leži upravo ocenjivanje, ocenjivanje sopstvenih dela i ocenjivanje dela i učinaka drugih. Dobro,
loše, dobro, loše u jednom beskonačnom krugu.
Pored straha, straha od starosti, bola ili smrti, straha od gubitka posla ili straha da ne završimo kao
beskućnici, je ponos po svoj svojoj štetnosti ipak tek drugi glavni pokretač zapadnog društva.
Dakle, strah i ponos. Stah nas pokreće da ne bismo izgubili, a ponos da bismo pobedili.
A pogledamo li pobednike, koji su ostavili svoje protivnike daleko iza sebe i koji potpuno uživaju u
svom uspehu, ne možemo a da se ne pitamo u čemu je razlika između glupog pobednika i
pametnog?
„Ja sam najveći“, reče Kasius Klej.
„Ja sam pobedio jer me je trener optimalno pripremio, jer uvek imam podršku moje supruge, jer je
moj tim sve za mene učinio“, reče neko ko nije Kasuis Klej.
Radost zbog postignutog koja mora biti iskazana gubi na gluposti ukoliko u nju uključimo i druge.
Ili: postoji jedan sveobuhvatni ponos, jedna pozitivna ocena nečijeg postignutog, koja nije
usmerena samo na sebe već i na ostale učesnike.
Nije stvar u životu biti uvek najbolji. Čak ni onda kada to sami sebi nabijamo na nos, ili to čine naši
roditelji, naš šef ili reklame. Stvar je u tome da uvek budemo bolji, relativno bolji od prethodno
postignutog. Upoređivanjem uvek samo sa najboljim nas ne napušta osećaj neuspešnih, jer uvek
ima boljih. A to što se neizrecivo ljutimo zbog svojih sopstvenih neuspeha je takođe ponos, manje
vidljiv i usmeren protiv nas samih. Ljutnja usmerena protiv sebe samog ili druge zbog neostvarenih
očekivanja nije ništa drugo nego negativan ponos ili negativna ocena sopstvenih ili rezultata
drugih.
Tako je dakle ovde reč o krunisanju negativnim ponosom, ponosom zbog neke osobine ili činjenice
gde mi sami ništa ne možemo da učinimo. Primer za ovo bi mogao biti ponosan pripadnik neke
nacije ili onaj koji svoju naciju postvalja iznad drugih nacija.
Konačno, preostaje nam i pozitivan ponos. On je uvek usmeren na druge. To je zajednička radost
sa drugima zbog njihovih uspeha. Ukoliko je neophodno, možemo se lično priključiti ovom
pozitivnom ponosu. Ipak prava veličina jedne osobe dolazi do izražaja kada se ona iz toga povuče.

2. Istina je da glupi ponos, koji nas goni da budemo uvek samo među najboljima, takođe dovodi do
odličnih rezultata. Većinu ipak ne, jer broj najboljih je strogo ograničen a onaj motivisan ponosom
se ne zadovoljava drugim mestom tj ničim što je ispod vrha. A kada mu konačno pođe za rukom da
postane najbolji i drugima pokaže malo ko je glavni, dolazi brzo do spoznaje da ovaj osećaj sreće
nije trajan i da brzo biva zamenjen strahom od gubitka stečenog do kojeg izvesno u nekom
trenutku dolazi.
Ne oslobodi li se ponosan svog ponosa, što se dešava samo ukoliko se prepozna suština ponosa ili
pak uz puno talenta, dolazi neizbežno do samoće. To se dešava zato što glupo-ponosan čovek, koji
sve oko sebe negativno ocenjije, uvek mora da se nađe u lošem društvu a to se na duže staze ne
toleriše, jer svako u njegovoj blizini pre ili kasnije postaje tako deo negativne mase. Ovo je lako
uočiti u firmama, gde se šef iz dana u dan žali na glupost svojih saradnika i na to kako sve sam
mora da uradi. Ali ima još i glupljih šefova koji su potpuno omanuli, ne shvativši da jedan dobar
vođa propuste preuzima na sebe a za uspehe se zahvaljuje saradnicima. Izuzetno retko će jedan
dobar šef postati negativan, on će uvek pre odabrati druge mogućnosti da motiviše saradnike.
Timovi sa negativnim šefovima gotovo nikad ne postignu velike rezultate. A oni šefovi, koji očekuju
da njihovi saradnici postignu iste rezultate kao i oni sam ne retko dolaze do te pozicije pukom
greškom.
Možemo na kratko da zamislimo društvo u kojem najbolje ocene ne dobijaju oni koji su najbolji već
oni koji su najviše napredovali. Tako na primer u sportu ne bi pobeđivao obavezno najbrži ili onaj
sa najdužim skokom, već onaj koji se u poređenju na rezultate svoje poslednje trke i skoka najviše
popravio. Tada bi bilo moguće da najbrži izgubi trku iako je bio brži od ostalih, ali su ostali u
poređenju sa poslednjom trkom napredovali dok je svoj rezultat u istom poređenju upravo najbrži
pogoršao. No, tada bi to bilo već svejedno, jer u takvom društvo više ne bi bilo bitno da li se
pobeđuje ili gubi.