3. АСОНАНЦА - понављање истих самогласника
Око соколово
„И јеца звоно
боно
по кршу дршће звук
с уздахом туге
дуге
убоги моли пук.“
(Алекса Шантић Вече на шкољу)
4. АЛИТЕРАЦИЈА - Понављање истих
сугласника или гласовних скупова:
„ ВИЈАВИЦА. ВЈЕТАР ВИЈЕ
ЧОВЈЕКА НИ ВУКА НИЈЕ.’’
(Ј. Кaштелан)
„Врх хриди црне трне
задњи румени зрак.“
(Алекса Шантић Вече на шкољу)
5. ОНОМАТОПЕЈА – гласовима се опонашају
звуци из природе:
шуштати, грактати...
„И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче“
(Владимир Назор Цврчак)
6. АНАФОРА - Понављање речи на почетку
стиха:
„И нема сестре ни брата
И нема оца ни мајке
и нема драге ни друга.’’
(Т. Ујевић Свакидашња јадиковка)
„Кажи ми, кажи
како да те зовем
кажи ми какво
име да ти дам?“
(Јован Јовановић Змај Кажи ми, кажи)
7. ЕПИФОРА – понављање речи на крају стихова:
„Чујем у сну
сањам у сну
видим у сну.“
(Ј. Каштелан Ливаде изгубљених оваца)
„Купи војске колико ти драго
код Сталаћа кад је теби драго
удри Сталаћ како ти је драго.“
(Народна песма Смрт војводе Пријезде)
8. СИМПЛОХА – понављање истих речи на почетку
и на крају стиха:
,,Донећу ти цвеће наше крви
донећу ти небо наше крви.’’
(Д. Матић Донећу ти цвеће)
9. АНАДИПЛОЗА ( ПАЛИЛОГИЈА ) – када се једна
или више речи са краја стиха понавља на
почетку идућег стиха:
„Врати ми моје крпице
моје крпице од чистога сна.“
(Васко Попа Врати ми моје крпице)
„Кад ујутру бијел дан осване
дан осване и огрије сунце“
(Народна песма Цар Лазар и царица Милица)
10. МЕТАФОРА – преноси се значење једне речи
из једне области у другу, „скраћено
поређење“ :
„Из распрснутих шипака у врту
Крв се циједи“
(А.Б. Шимић Горење)
„На јави је душа моја богат сељак,
весељак.“
(М. Црњански)
11. МЕТОНИМИЈА – Употреба речи у пренесеном
значењу,сажетији облик преношења
значења:
„Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом.“
(П.П. Његош Горски вијенац)
„живи од својих десет прстију“
„он је седа глава“
„Србија је устала“
„читам Његоша“
12. ПЕРСОНИФИКАЦИЈА – кад се стварима,
животињама, биљкама дају особине људи:
„Ливада крај реке сања,
Зрикавци тужно зричу.“
(Д. Максимовић)
„Месец пође уз Мораву, завири у топољаке... “
(Д. Ћосић)
13. СИНЕГДОХА – подврста метонимије у којој
се део узима за целину:
„Јер колико хтјели вољети и смјети,
душманске ће руке уграбити срећу.“
(Т. Ујевић Перивој)
„нећу да макнем ни малим прстом“
(у свакодневном говору)
14. ЕУФЕМИЗАМ – замењивање речи неким
блажим изразима:
ђаво – нечастиви
обилази истину - тј. лаже
„непоменица“ - змија
15. ЕПИТЕТ – додатак именици, указује на неке
њене особине:
„Дуго у ноћ, у зимску глуху ноћ,
Моја мати бијело платно тка.
Њен погнути лик и просједе њене косе
Одавно је већ залише сузама.“
(Драгутин Тадијановић Дуго у ноћ, у зимску
бијелу ноћ)
СТАЛНИ ЕПИТЕТ- нека врста украсне
карактеризације која је везана за
традиционални песнички израз. Тако ће
„лице“ увек бити „бијело“, „љуба вјерна“, а
„земља црна“.
16. АЛЕГОРИЈА – метафора проширена на цео
текст:
„Вила гнијездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија.“
(Народна песма Ропство Јанковић Стојана)
„Имао сам од злата јабуку
па ми јутрос паде у Бојану,
па је жалим, прежалит не могу.“
(Народна песма Зидање Скадра)
17. СИМБОЛ – реч која означава неки конкретан
предмет а упућује на неки апстрактан појам:
крст – хришћанство, соко – витештво
„Муњом опаљен грм на суром пропланку
стоји,
К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас-и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.
И зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал' многа зима још са хладним ветром ће
доћи, а он ће бити ту.“
(В. Илић)
18. ИНВЕРЗИЈА – обрнут ред речи или делова
реченице:
„Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!“
(Милан Ракић На Газиместану)
19. РЕТОРИЧКО ПИТАЊЕ – посебна употреба
упитних реченица без намере да стварно
означе питање. Упитне реченице су, заправо,
изјавне реченице:
„Тече и тече, тече један слап;
Што у њем значи моја мала кап?“
(Добриша Цесарић Слап)
20. ЕЛИПСА – када се из реченичне целине
изостављају поједине речи:
крсти вук – вук у гори
21. АСИНДЕТ – слична је елипси. Настаје низањем
речи без граматичког повезивања:
„Гвожђе, оков, коноп, ноже,
палу,колац,огањ грозни,
Уље врело и сто мука
У час један јунак смишља.“
(И. Мажуранић)
22. ПОЛИСИНДЕТ – низање везника без
граматичке потребе:
„И нема га сутра,ни прекосутра не,
и веле да болестан лежи,
и нема га мјесец, и нема га два
и зима је већ,
и снијежи... “
(Д. Цесарић Балада из предграђа)
23. ПОРЕЂЕЊЕ – поређење на основу сличних
особина:
„Ко свилене нити што их паук сатка,
по дрвећу виси месечине вео.“
(А. Шантић)
24. АНТИТЕЗА – поређење по супротности:
Tресла се гора – родио се миш.
На језику мед, а на срцу јед.
(народне изреке)
„Ја говорим, он говорит неће, ја се смијем, он
се смијат неће ... “
„Једно време и цело двориште је било пуно
руменог одсјаја, али се брзо празнило, као
нагнут четвртасти суд, и све се више пунило
сенком првог сутона.“
25. СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА састоји се од питања,
више понуђених одговора, негирања
понуђених одговора и тачног одговора:
„Ој девојко, питома ружице,
кад си расла, на шта си гледала?
Ил` си расла на бор гледајући,
ил` на јелу танку поноситу,
ил` на мога брата најмлађега?
Ој јуначе, моје јарко сунце,
нит` сам расла на бор гледајући,
нит` на јелу танку поноситу,
нит` на твога брата најмлађега,
већ сам, млада, према теби расла!“
26. ХИПЕРБОЛА – фигура преувеличавања:
„Сузама је замутила море, а јауком уставила
шајке.“
(народна песма)
„Кад је виђех ђе се смије млада, свијет ми се
око главе врти.“
(Његош, Горски вијенац)
27. ЛИТОТА – супротна хиперболи, први израз се
замењује слабијим:
Тамо теби лоше бити неће.
Уместо:
Биће ти изузетно добро.
28. Градација - песник поступно ређа слике по
јачини доживљавања од најслабије до најјаче
или обрнуто:
„За Ђурђем је косу одрезала,
за ђевером лице изгрдила,
а за братом очи повадила...“
29. Иронија
„Лијепо ли ова сабља чита,
дивно ли нас данас разговори!
Аманати, ђе научи тако
јесу ли те у Мљетке шиљали?“
(Петар Петровић Његош Горски вијенац)
30. ПАРАДОКС – јавља се у облику закључка,
изриче се нека мисао:
„Знам да ништа не знам.“
(Сократ)