Jelena Žurić

1. 57. РЕПУБЛИЧКИ ЗИМСКИ СЕМИНАР
за наставнике и професоре српског језика и књижевности
Друштво за српски језик и књижевност Србије
11–13. фебруар 2016.
Жена оженита: наставно упоредно тумачење лика Писарчића у Јазавцу
пред судом и саборског говора „Језик у законским текстовима“ у светлу
Кочићеве борбе за очување српског језика
(Унутарпредметна корелација: књижевност – језик – језичка култура)
Мср Јелена Журић
beogradjz@gmail.com

2. Петар Кочић ће остати као пример писца који је на најкраћи, најјаснији и
најбољи могући начин успео да саопшти оно што је имао да каже људима
свог језика.
Иво Андрић
Када би могао језик једног човека постати књижевни језик, ја бих гласала за
Кочићев језик. Која снага, који стил, која магика трансцендентног [...]
Исидора Секулић
Шта је драже једноме књижевнику неголи његов рођени језик?
Станислав Винавер

3. Петар Кочић (1877–1916)
сврстава се у најистакнутије српске приповедаче почетком XX века;
уредник часописа Отаџбина (1907–1908) и Развитак (1908), посланик у
Босанском сабору, вођа опозиционе националне групе (заступник националних и
социјалних интереса српског народа у Босни и Херцеговини);
осуђиван и затваран због свог политичког рада.
Животни пут: од родних Стричића код Бањалуке, преко Сарајева и Београда
(завршава средњу школу после протеривања из сарајевске гимназије због
политичких иступања), Беча (студије славистике), Скопља (наставничка служба),
повратка у Босну – до, поново, Београда, где умире у психијатријској болници.
У књижевности се јавио најпре поезијом, неке његове приповетке имају одлике
поетске прозе, а прославио га је лик Давида Штрпца из сатиричне једночинке
Јазавац пред судом – који се јавља већ у његовој првообјављеној приповеци Туба.
Дела: С планине и испод планине I–III (1902, 1904, 1905), Јауци са Змијања (1910),
сатирична приповетка Суданија (1912).

4. Актуелизација Кочићевог односа према језику и његове
борбе за очување српског језика од страних утицаја
• Могућност за сврсисходну и креативну корелацију садржаја на
часовима књижевности, језика и језичке културе видимо у
актуелизовању Кочићевог односа према језику и његових залагања
за очување српскога језика. Иако су се околности у којима се наш
језик развија, на сву срећу, одавно промениле набоље, у односу на
његов положај из Кочићева доба – ипак се, поготову у последње
време, бар у Србији, истиче потреба за посебном бригом о српском
језику, коју би требало да води читаво друштво, од појединаца до
институција.
• Између осталих настојања, ту је акција „Негујмо српски језик“, покренута ради неговања и заштите српског језика, писма, опште
језичке културе и писмености која је организована на нивоу града Београда, уз учешће Секретаријата за културу, Филолошког факултета
Универзитета у Београду и Библиотеке града Београда и акција „Сачувајмо српски језик”, коју заједнички остварују Министарство
културе и информисања Републике Србије, Филолошки факултет Универзитета у Београду и лист „Политика”. Осим тога, посебну бригу о
српском језику показује изузетно ангажовање Милорада Симића, уредника Речника Српске академије наука и уметности (САНУ), аутора
језичких алгоритама у пакету РАС и дародавца капиталних програма за српски језик: „Програми из пакета РАС, са правописом, са три
српска рјечника и другим услужним алатима, који су на интернету бесплатно доступни свим Србима у свијету, уводе српски народ у
писменост трећег миленијума, стварају неопходни услов за нормирање српскога језика и његову заштиту од распарчавања, кварења и
накнадног `подешавања` према страним језицима и представљају први корак у окупљању расијаног српскога народа“
(www.srpskijezik.com). [Извор: Српски језик морамо да заштитимо (разговор), Глас Српске, Бања Лука, 11. август 2013]

5. Кочићево дело у Наставном програму
• И на основношколском и на средњошколском узрасту пожељно би
било да се Кочићево дело осветли – у оквиру књижевноисторијског и
књижевнотеоријског, поетичког, аспекта – и са језичког аспекта
(лингвистичког, лингвостилистичког), као незаобилазног, и
иманентног, плана у тумачењу језичкоуметничког дела.
• Тиме ћемо, истовремено, актуелизовати проблем бриге о језику,
употребе функционалних стилова и потребу неговања језичке
културе / културе изражавања.
• Следећа табела показује изводе из Наставног програма – као
оријентир за успостављање корелације приликом обраде једночинке
у шестом разреду основне и у трећем разреду средње школе.

6. Из Наставног програма за шести разред основне школе Из Наставног програма за трећи разред гимназије
/средње школе
Задаци наставе српског језика:
 развијање љубави према матерњем језику и потребе
да се он негује и унапређује; развијање смисла и
способности за правилно, течно, економично и
уверљиво усмено и писмено изражавање, богаћење
речника, језичког и стилског израза.
Књижевност: Петар Кочић, Јазавац пред судом (одломак)
– хумористичко, иронично и сатирично у комедији.
Језичка култура: Некњижевне речи и туђице – њихова
замена језичким стандардом.
Додатни рад: Бележење локализама и позајмљеница и
утврђивање њиховог порекла. Замењивање
локализама и позајмљеница речима и изразима
стандардног књижевног језика.
Књижевност: Петар Кочић, Мрачајски прото, Јазавац пред
судом
Језик: Стилска вредност лексема: лексика и функционални
стилови; поетска лексика, варијантска лексика,
дијалектизми и регионализми; архаизми и историзми;
неологизми; жаргонизми; вулгаризми (повезати са
употребом речника). Речи из страних језика и калкови
(дословне преведенице) и однос према њима. Основни
појмови о фразеологији и фразеолошким јединицама.
Стилска вредност фразеолошких јединица. Клишеи и
помодни изрази.
Језичка култура: Стилистика. Лексичка синонимија и
вишезначност речи, избор речи (прецизност). Појачавање и
ублажавање исказа; обично, ублажено и увећано значење
речи; пренесена значења речи (фигуративна употреба
именица, глагола и придева).
ГЛАВНА ТЕМА / ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА: АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ И БИРОКРАТИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА

7. Кочић је за једну ноћ написао приповетку „Јазавац пред судом“ (1903, а
објављена је у књизи С планине и испод планине 1904); потом је читао у бечком
академском друштву „Зора“, и у сали Коларчеве задужбине у Београду;
драматизована је 1905. године. Једночинка Јазавац пред судом први пут је, на професионалној
сцени, изведена у Народном позоришту у Београду, у режији и глумачкој интерпретацији Саве
Тодоровића, 26. новембра 1905. године. (Максимовић 2014: 499)
• По сведочењу савременика, Кочић је својим пријатељима читао
оно што је писао, обично у даху, да би то касније „дотеривао,
пазећи на сваку реч ʼкако ће лепо стајати у тексту и како ће
звучати кад се наглас изговориʼ“ (КРУШЕВАЦ 1951: 66).
• Тај биографски податак упућује нас у стваралачки процес писца и у његов
крајње брижљив однос према језику књижевног текста. Са изразитим даром и
слухом за језик, Кочић се, међутим, својим пореклом и животном судбином,
нашао у времену у коме је био принуђен и да брани српски језик у тешким
окупацијским прилика у Босни и Херцеговини. Чинио је то, од почетка до краја, у
свим областима свог деловања, и у књижевним и у некњижевним текстовима.

8. У Јазавцу пред
судом (1904)
говоре свега
четири лика:
Давид Штрбац,
Судац, Писарчић
и Доктор –
мада се поставља
и питање којим
језиком говори
јазавац.
У саборским говорима, нарочито
у „Језику у законским
текстовима“ (1910), из којег ће
проистећи и чланак „За српски
језик“ (објављен у Отаџбини
1912, бр. 37) – беседнички и
научно-популарно уобличена је
одбрана српског језика „од
профанисања и обесвећења“
(КОЧИЋ 1961: 107).
Једночинка
садржи
маркиране
најважније
проблеме који
ће, касније бити
издвојени,
формулисани и
постављени као
„питање језика“.

9. Сви елементи драмског текста конципирани су тако да се групишу око две
главне теме:
Положај српског народа у Босни
и Херцеговини под
аустроугарском окупацијом
Положај и судбина српског језика
у тим околностима
Кочићева борба за
очување српског језика
као јединог простора
слободе и достојанства у
окупацијским приликама.
Лик Писарчића,
у контексту сатиричног
текста, илуструје
последице аустроугарске
владавине на свест, морал и
језик српског народа.

10. Лик Писарчића
(социјална, психолошка
и језичка
карактеризација
у једночинки Јазавац
пред судом)
Кочићева борба за очување
српског језика
саборски говор „Језик у законским
текстовима“
(= чланак „За српски језик“)
Унутарпредметна корелација садржаја на часовима
књижевности, језика и језичке културе – актуелизовање вредности
Кочићеве поетике за модерну српску књижевност, посебности
његовог стила и језика, и значаја његовог односа према језику
(залагања за очување српског језика)

11. • „Окупаторска управа донела је, пре свега, немачки језик у све веће
установе и важније гране живота. А онде где је народу остављен његов
језик, код нижих власти, у школама итд., ту је претила друга опасност,
опасност да се тај језик исквари и потвори, изнутра подрије и разводни
до те мере да се сведе на неки убоги и нижи род говора за међусобно
разумевање нижих између себе и, колико је неопходно, нижих са
вишима, на говор без корена, духа и сока, без лепоте и стила, без везе са
традицијом и живим изворима широког народног језика, а са унапред
подвезаним и ограниченим могућностима културног развитка.
• Тај говор, коме је перфидна и борнирана Калајева управа хтела да
наметне звучан назив `босанског језика`, требало је, у ствари, да одвоји
народе Босне и Херцеговине од већих хрватских и српских културних
центара, од Београда и Загреба“ (АНДРИЋ 1972: 24–25).

12. За доследну примену Вуковог реформисаног језика
у судству, школству и у штампи
• Аустроугарска власт се, по доласку у Босну и Херцеговину,
између фонетског правописа и ћирилице, и етимолошког
правописа и латинице, по одлуци Земаљске владе, иако
нерадо, опредељује „да се у окупираним територијама
званично примјењује Вуков и Даничићев правопис од 1883.
године“ (НОВАКОВИЋ 2010: 113).
• Та, законска примена правописа, успостављена под
притиском јавности, неуједначено се и недоследно остварује
у пракси. Кочић се свесрдно и оштро залагао управо за
доследну примену Вуковог реформисаног језика, и то у
судству, школству и у штампи.

13. Кочићев однос према језику и његова „борба за изворност и чистоту
домаћег народног говора“ могу се пратити на четири плана:
1. у књижевном делу;
2. у приказима и освртима;
3. у филолошким чланцима;
4. у саборским говорима, интерпелацијама и
расправама о језику законских аката. (ШИПКА 1987: 91)

14. „Кочићево дело показује изузетну слојевитост и
стилску разуђеност [...] језичка израза“
У његовом делу су заступљени:
„пјеснички, односно умјетничкокњижевни – од лирског преко епског (приповједачког)
до драмског, са особито хумористичком и, нарочито, сатиричном нотом;
публицистички у сва три своја вида: научно-публицистички, новинарски и политички, те
разговорни стил књижевног језика (у кореспонденцији)“;
народни језик (у приповеткама), као важан елеменат карактеризације ликова,
„одсликавајући на тај начин говорни мозаик и Босанске крајине“.
Са становишта лингвистике занимљива је и „употреба дечјег говора“, односно тепања
(Лујо у Јаблану, свештеник у Мрачајском проти), али и коришћење језика као „средства
политичке сатире“ (ШИПКА 1987: 69).

15. Кочић је у Јазавцу дао основне видове језика који варира и
раслојава се у условима што их диктира аустроугарска
окупација.
• Давид Штрбац говори речито, богатим, живописним и сочним народним
језиком, пуним сликовите фразеологије, хотимично користећи тзв.
„простонародну етимологију“ (паронимску атракцију) када у свом
праведном гневу жели да увреди Аустроугарску и њену судску бирократију
(„Земљана“ уместо „Земаљска влада“, „главати“ уместо „главни господин“,
„укопација“ уместо „окупација“ и сл.).
• Доктор је окарактерисан као типични говорник немачког језика који слабо
влада српским језиком („Ко тушила јасавац, шивотиња тушила?“);
• Идиом којим Судац говори илуструје језик настао „под утицајем њемачког
језика, посебно њемачке синтаксе“ , што га је стварала нова администрација
– „ʼкуферашкоʼ чиновништво, досељено из других наших крајева или из
других славенских земаља у оквиру Аустроугарске“ (ШИПКА 1987: 91).

16. КОЈИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИ ПИСАРЧИЋ?
• Писарчић је млади чиновник из Лике, недавно пристигао. У његовој
језичкој карактеризацији присутан је лички говор, као основа. Осим
тога, он говори и немачки језик, по природи своје функције.
• Међутим, можемо да се запитамо зашто је Кочићу била потребна
сцена у којој се Писарчић и Давид Штрбац не разумеју, иако обојица
говоре српским језиком. У каквој је то вези са карактеризацијом
његовог лика, основним идејама једночинке и, коначно, Кочићевом
борбом за очување српског језика?
• Његов лик нам се у драмском тексту открива дискретно и поступно
– у релацијама Писарчић – Судац, Доктор и Писарчић – Давид
Штрбац.

17. Којим језиком говори јазавац?
• Ово питање је експлицитно постављено у једночинки, у којој је он посебан, симболички лик.
• Тужени јазавац, као штеточина, оличава Аустроугарску и пошасти које су под окупацијом задесиле
народ Босне и Херцеговине. Сасвим је у складу са Кочићевим тенденцијама, у идејном смислу, и у
сатиричкој реализацији, да се ни језик јазавца не разликује од језика аустроугарске судске
администрације:
• бркљачити, -им несврш. нејасно говорити, мрмљати. — Док се једва језик одријеши па
забркљачи. Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега. Коч. (РМС I: 280); бргљати, -ам несвр. покр. 1.
брзо и неразговетно говорити; бргљов – брбљивац (РСАНУ II: 134); бркља/бркљача – 1. рачвасто
дрво за мешање качамака, каше и сл. (РСАНУ II: 183); бркљача – 5. фиг. пеј. човек који брзо али
рђаво ради; који много говори, често и о оном што не разуме (РСАНУ II: 184–185).

18. БРКЉАЧИТИ

19. Како се говори у суду (из Суданије)
• „[...] да би нам суданија била права царска суданија и расправа –
окрену се предсједник према „државном“ – ти, Злојутро, бркљачи и
добро заноси на швапски! Убацуј што више мореш њиʼовијеʼ ријечи
у свој говор, кô на прилику: дапаче, с погледом, с обзиром, акопрем,
даклен, дотично. Нек ти Ћико буде и мушко и женско кад говориш.
Мијешај једно с другим. Ако ти мало еглен буде и неразумљив, то
није ништа – то је, дапаче, истом онда добро! Љуто оптужуј и
насрћи на оптуженика, удри га са свију страна и заспи га у
палиграпе да се испод њиʼ не види! ... А ти, дијете, – окрену се
бранитељу – убацуј и ти по коју њиʼову бешједу, али мало мање од
ʼдржавногʼ, и брани оптуженика кô брата што би бранио! ... И ја ћу
свакако заносити: како и колико, то ја већ знам. Ти се, Ћико, брани
просто, онако сељачки, али добро пази на бешједе“ (КОЧИЋ 1972:
276–277).

20. Лик Писарчића у Јазавцу пред судом
• Деминутив писарчић носи негативне конотације и пејоративно значење:
Писарчић је Србин из Лике, каријериста који се полтронски додворава
Суцу и Доктору, јасно се опредељујући за њихову страну, а против Давида
Штрпца, према ком нападно показује гађење и презир.
• Писарчић је од почетка, од Давидовог уласка, присутан у судници, у
бирократској симетрији у односу на Суца
[СУДАЦ (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто
мрмља). ПИСАРЧИЋ (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и
оштро пише)] (КОЧИЋ 1972: 188)
Тиме већ на почетку Кочић сугерише његове основне особине: то је млади
амбициозни бирократа који одано следи свог претпостављеног,
опонашајући – у пози „заузетости“ – чиновничку надменост, коју неће
напуштати до краја.

21. Сатирична оштрица се даље, у сукобу на релацији Писарчић – Штрбац, преусмерава са
социјалног статуса на план „питања језика“ и хуморно кулминира у неколико реплика вербалне
комике – где се Давид прави да не разуме питање које му је постављено, иако долази од његова
сународника.
ПИСАРЧИЋ: Зар си удовицу оженио, питам те?
ДАВИД: Тако ти младости, дијете, не уплећи се у разговор кад ништа не знаш. „Зар си
удовицу оженио? “...
СУДАЦ: Вас се двојица не разумијете. Мене ћеш ти боље разумјети. Је ли те та твоја
жена, на име садашња, оженила као удовица или као дјевојка? Ваљда сад разумијеш?
ДАВИД: (зачуђено): Ама, господине, немој ти барем бити будала! Како ће мене моја
рођена жена оженити?!
ПИСАРЧИЋ: (напреже се озбиљно да разјасни Давиду): Је ли та твоја жена, на име коју
сад имаш, је ли, питамо те, била прије оженита?
ДАВИД: Жена оженита! (Крсти се зачуђено и хода по соби.) Жена оженита! Ама, зар се у
вашој земљи жене жене?

22. СУДАЦ: (дуго размишља): Колико је стара та твоја жена?
ДАВИД: Па има једно тридесет година с једне стране, а...
ПИСАРЧИЋ: Но, млада је још.
ДАВИД: Дабогме да је млада. Још јој предњи зуби нијесу падали.
ПИСАРЧИЋ: Па добро, кад је тако млада, онда си је мора дјевојком
оженити.
ДАВИД: (упрепастио се од чуда): Ама, шта је теби?! Како ћу ја жену
дјевојком оженити? Шта би то онда било? Бога ми, дијете, ја би реко да ти
нијеси саставио око лијеске... Што ћу ја жени дјевојку доводити!...
СУДАЦ: (трже се); А, сад знам! Јеси ли је довео као удовицу или као
цуру? (КОЧИЋ 1972: 198–199)

23. „Ама, зар се у ва̏шој зèмљи жèне же̏нē?“
• Давид Штрбац се намерно прави да не разуме израз „оженити жену“,
настао очигледно под утицајем немачког језика, и инсистира на
српском, народном „оженити се женом“ – иако до краја ни Судац ни
Писарчић не разумеју значење његове „интервенције“.
• И Судац и Писарчић, наиме, мисле да је проблем у томе да ли су, у
спорном изразу, прецизно навели статус жене приликом његове
женидбе, а не у самој конструкцији синтагме: да „оженити жену“
(девојку, цуру, удовицу) значи „наћи јој жену“, односно „да се жена
оженила женом“, а да „оженити се (женом)“ значи „ступити у брак“ (да
се мушкарац оженио женом).

24. ОЖЕНИТИ и ОЖЕНИТИ СЕ
• оженити, оженим сврш. 1. (кога) наћи коме жену, учинити што је
потребно да мушкарац ступи у брак. — Моја мајко, ожени ме
млада, док ме није обузела брада. НП Вук. Отац је био решен да
ме ожени. Дом. 2. герм. узети за жену. — Оженио неку цуру, коју
су му тетке . . . нахвалиле. Коз. И.
• ~ се склопити брак, ступити у брак (о мушкарцу). — Ти врло
добро знаш да се ја њом оженити не могу. Лаз. Л.
(РМС IV : 79)

25. Оженити у значењу узети за жену представља германизам, не
припада стандардном српском књижевном језику и није у духу
српског језика: као прелазни глагол, у српском језику тражи допуну
правог објекта – који се исказује искључиво именицом у мушком роду
(оженити сина и сл.).
(KLAJN 1981: 98)

26. Зашто је важно Писарчићево име и порекло
• Откривање Писарчићевог имена и порекла у вези је са дубоким
унутарњим разлозима писца да употпуни карактеризацију лика.
• Зашто је то – етничко одређивање – важно? Лик Писарчића
отелотворује и илуструје каснију Кочићеву анализу узрока који су
довели до кварења српског језика.

27. СУДАЦ: Е, добро је, Давиде; пристајем и на то. Само ти
кажем, ако погодиш како је господину име, теже ћу тог
лопова осудити. Дакле, како је име господину?
ДАВИД: (устаде, устаче капу, опет је скиде и пружи
руку Писарчићу): Здраво мирно, господин Дане, или...
СУДАЦ: (изненађен): Сакрамент! Погоди!
ПИСАРЧИЋ: А, враг му баби, погоди!
• Овде и Судац (Сакрамент!) и Писарчић (враг му баби) откривају своје
порекло, и свој матерњи језик – што још једном потврђује успелост
Кочићеве карактеризације ликова, као и главних сатиричких елемената
једночинке.

28. ДАВИД: (поносито и мало заједљиво): Богами, и погоди!
СУДАЦ: Е, овај ми је човјек потпуно загонетан! Ама, откуд ти знаш да је
господину име Дане? То ти је морао неко казати, или си од неког чуо?
ДАВИД: Млого сам ја, господини моји, свијета прошо, из млого вуруна крува
ио, са млого врела воде се напио. Одајући по свијету и народу, на свашто сам
пазио и ово сам уверчио: пођеш ли доље кроз Лијевче, испод Бање Луке, сваком
је готово другом чојеку име Ћетоје или Недо. Пођеш ли горе Гламочу, па
сретнеш чојека, вичи: „Помози бог, Сава!“ Горе ти је све голи Сава. Нанесе ли те
пут тамо врлетној и каменитој Лици, скидај капу и вичи: „Добар дан, Дане!“ или
„Добар дан, Мане!“ Нећеш погријешити. По говору видим да је ово дијете из
Лике, па ето откуд знам како му је име.
ПИСАРЧИЋ: А, враг га однио, тако је! Мом је брату, што је у жандарима, име
Мане, а у самом нашем мјесту има пет, шест Дана и Мана.(КОЧИЋ 1972: 205–206)

29. ПИСАРЧИЋ
Дане Личанин
Чиновник у
аустроугарској судској
администрацији,
бирократа
Брат Мане,
жандарм
Одрастао је и
школовао се под
аустроугарском
окупацијом.
Однарођен
Каријериста
Којим језиком
говори?
Нема слуха за многе нијансе и
финесе којима обилује говор
Давида Штрпца – језичко
богатство, игре речи, иронијски
подтекст.
Немачки језик,
„канцеларијски“,
бирократски
језик,
лички говор

30. • вузласт, -а, -о који је као вузле, жутокљун. — А шта ти знаш, вузле једно вузласто! Коч.; вузле и вузле,
-ета с покр. недорасла особа, дериште, балавче. — Старија је од мене макар десет година. Ја,
јучерашње вузле: крезуба бабетина, а она и сад ко каква млада. Коч. (РМС I, стр. 450)

31. „Критика аустријске
управе у Босни“ (1910): „Људи који су некад с пашама и везирима на дивану
водили мудре и дубоке еглене, данас тијем људима застаје ријеч у грлу кад почну
бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти
од грдног швапског увијања“(КОЧИЋ 1972: 369).
• Дакле, и овде је реч о томе да ликом Писарчића (=голобрадог вузлета) у Јазавцу
Кочић илуструје појаве о којима ће тек неколико година касније критички
говорити у Сабору Босне и Херцеговине – појаве којима је најпре у једночинки
супротставио побуну Давида Штрпца, а потом, у Сабору, сопствене говоре.
• Текст је штампан у Отаџбини, 1/1911, бр. 37, а потом и у избору Кочићевих текстова „Из Отаџбине“ (Сарајево, 1912).

32. „Од самог почетка“, истиче Андрић, „Петар Кочић је између себе и
окупатора – непријатеља поставио питање језика“ (АНДРИЋ 1972: 25).
• Већину својих ставова према језику Кочић је изложио у иступањима у Сабору
Босне и Херцеговине (1910–1913).
• Захваљујући превасходно његовим настојањима, у Сабору је формиран одбор за
стил и језик у законској основи. Као члан тог одбора, Кочић је у његовом раду
био најактивнији, а 1912. је, као члан Сабора, именован и у комисију којој је био
задатак да проучи проблеме правописа у Босни и Херцеговини.
• Кочићева залагања за очување српског језика најочигледнија су и најпотпуније
изложена у његовом чувеном говору „Језик у законским текстовима“, а касније
су најважнији ставови одатле дословно пренети и у чланак „За српски језик“.

33. Кочић стање српског језика види као једну од
последица живота под окупацијом:
• „Као што је окупација донијела много зла и учинила нам много неправди
у свима правцима народног живота, исто је тако утицала штетно и на
развитак нашег богодавног звучног и љупког језика“ (КОЧИЋ 1972: 371).
• Изражавајући страховање да се тај језик „сасвим не исквари, не
изблиједи“, он подсећа да „је дијалекат босанско-херцеговачки узет за
заједнички књижевни језик два братска народа, за књижевни језик
српског и хрватског племена“, да је „[о]снивач наше нове књижевности
заслужни Вук Стефановић Караџић написао“ како се српски језик
„`говори најчистије и најправилније у Херцеговини и Босни`“, те да он,
после 32 аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, може само да
парафразира, „са болом и огорчењем [...] ову прецизну Вукову реченицу“:
„Српски се пише најнечистије и најнеправилније у Босни и
Херцеговини“(КОЧИЋ 1972: 371–372).

34. Кривце за такву ситуацију Кочиће налази у влади, њеним
чиновницима, званичним новинама, законима и наредбама,
школама и школским књигама, уредима и судовима:
• „Ми смо добили у новинама, законима и наредбама и по
судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута
никаквој вези са живим народним говором.“
• Тај језик, којим се пише, како наглашава Кочић, он види као
„одурну наказу“, тешку, усиљену, често потпуно
неразумљиву „без гипкости, еластичности и звучности, тих
битних особина нашег дивног језика“; „то није језик који
смо слушали и научили са мајчиних усана, који је краснији
од пјесме, језик Вуков и Даничићев и наших нових
писаца“(КОЧИЋ 1972: 372).

35. О томе како је тај језик настао, ко су
његови творци, Кочић каже:
• „Ову одурну наказу народног језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из
Хрватске. Први су га, странци, научили само лексикално, а други, Срби и Хрвати, дошли су
са прилично накарадним језиком, који се опет развио у Хрватској под утицајем њемачког
канцеларијског језика или граничарске команде.
• Једни и други братски и заједнички почели су кварити наш језик, како вели наш млађи писац
др Ћоровић, ишли су из уреда у уред, увађали новотарије, а сарајевски званични лист ширио
их је и популарисао. Странци често пута нијесу разумјели ни правог значења појединих
ријечи, као на примјер суци, којима би као чуварима јавног добра и морала до у најситније
појединости морао бити познат живи народни говор. Због тога непознавања, високи Саборе,
дошло је на судовима често до комичних и трагичних сцена. [...]
• Нашем се језику не може приговорити да није развијен, да се њиме не може изразити све
што је потребно, да се не могу логички и прецизно закони и наредбе или правни стручни
списи изразити. Ово мишљење није на мјесту! То најбоље показује ново законодавство
краљевине Србије и многи стручни списи и правне публикације појединих стручних писаца.
• Треба само погледати дјела Слободана Јовановића, професора биоградског универзитета, па
ћете видјети какве се тешке ствари могу казати нашим српским или хрватским језиком, и то
посве јасно и логички.“ (КОЧИЋ 1972: 372–374).

36. За Кочићев став према језику важна је и чињеница да он као узор језика не наводи само вуковски
језик него и ондашњи савремени српски језик којим пишу истакнути интелектуалци, какав је
несумњиво био и Слободан Јовановић, један од родоначелника београдског стила. Одбрану језика види
као последњу одбрану опстанка, и као једино уточиште:
• Узето нам је све, на свима линијама народног живота
порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика! То је наша нада
и утјеха, јер велики руски писац Тургењев вели: „У данима када
ме сумња, када ме црне и немиле мисли море о судбини
отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики,
силни, сјајни и слободни руски језиче! Кад тебе још не би било,
морао бих очајавати гледајући шта се све дешава у отаџбини
мојој“(КОЧИЋ 1972: 374).

37. „Ми морамо бранити свој језик, али пустити да се
наука и језик развија, јер језик је жив организам.“
• Кочић наводи конкретне примере погрешног „ковања“ речи и истиче да
није „тјесногруд пуриста“, али да је увек за то „да се што ближе духу народа
кују ријечи, да њих може народ разумјети“. Иако је овде првенствено исказана
Кочићева брига о томе да тај језик мора бити разумљив обичном свету
(народу), важно је уочити да у својим ставовима он није назадан и
рестриктиван; синтагма „тјесногруди пуриста“ то потврђује – наиме, у овом
плеонастичком изразу очигледно је његово дистанцирање од тесногрудости
пуристичког односа према (природном) развоју језика. То се најбоље огледа у
реченици којом се, практично, завршава говор: „Ми морамо бранити свој језик,
али пустити да се наука и језик развија, јер језик је жив организам.“ То је став
који ће истицати и у другим текстовима (нпр. „Једна корисна установа“, 1909)
• Рецимо, ријеч се је „призив“ у нас, како се вели, одомаћила, те врло много употребљава, али такођер и ријеч „жалба“,
која исто значи што и призив.
• У српским законима како знам нема ријеч „призив“ него „жалба“.
• Мјесто призива има тамо жалба, али ако госп. секциони шеф баш хоће да остане ова ријеч призив, ја нијесам противан,
нијесам тјесногруди пуриста, само ми је криво кад се у дух језика уноси, као што у свим наредбама, некакав дух који
нашему језику потпуно не одговара. Вјерујте, има владиних наредби које показују да ови људи нијесу разумјели нашега
језика.

38. „За српски језик“
• У чланку „За српски језик“, објављеном у Отаџбини (1/1911,
br. 37) Кочић је поновио најважније ставове из свог
саборског говора, истичући да су ту „одурну наказу од
језика створили странци и наши људи, Срби и Хрвати из
Хрватске“.
• Управо у тим редовима препознајемо и основне одлике
језика којим говори Писарчић: „Странци су наш језик
научили само лексикално, а Срби и Хрвати су дошли са
једним накарадним језиком који се је опет развио у
Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика и
граничарске команде“ (КОЧИЋ 1972: 354)

39. Кривицу за кварење језика Кочић види и у
школама и уџбеницима:
• „Поред судова и осталих јавних установа, поред новина и новинара и
`правитељствених` књижевника, и наше школе, нарочито гимназије, неуморно
су и систематски радиле и раде на кварењу и бездушном мрцварењу нашег
језика.
• Језик и стил у гимназијским уџбеницима испод сваке су критике. Те су
уџбенике и уопште све школске књиге састављали убоги кајкавци и чакавци,
или похрваћени Словенци, Чеси, Пољаци, Нијемци, који чак не знају ни правог
значења појединих ријечи нашег језика“(КОЧИЋ 1972: 355)
• За пример наводи Читанку за први разред средњих школа, коју је писао
странац, гимназијски професор и дописни члан Југославенске академије у
Загребу, а која служи као уџбеник за учење српског језика у средњим школама,
гимназијама и реалкама у Босни и Херцеговини – где су дата погрешна
објашњења непознатих и мање познатих речи и израза.

40. „Једна корисна установа“
• У чланку „Једна корисна установа“ (Српска ријеч, бр. 197, 1909) Кочић се
залагао за стварање ђачких литерарних дружина у босанскохерцеговачким
школама, по угледу на оне које постоје у Србији, као што је била „Нада“, којој је
и он као ђак Прве београдске гимназије припадао.
• Уочио је да у Србији, посебно у београдским школама, „током школовања
[...] провинцијалне ознаке ишчезавају, и тај млади свијет, огромном већином
својом [...] излази из школе са пречишћеним појмовима и довољном спремом и
знањем из српског књижевног језика.“ У Босни и Херцеговини се, напротив,
одиграва процес кварења језика: „У нас, у Босни и Херцеговини, догађа се, на
жалост, сасвим обратно. У гимназије наше улазе ђаци са језиком ванредне
љепоте, раскошног богатства и кристалне чистоте – мислимо овдје на нашу
домаћу дјецу – а излазе из школе са некаквом накарадном мјешавином од стила
и језика.“(КОЧИЋ 1972: 349–350)
• Да би се „немилосрдном кварењу језика“ стало на пут, он предлаже,
питајући се: „Да ли би се и при нашим средњим заводима могле основати
сличне ђачке дружине као неке у првом реду [...] мале предстраже за чистоту и
унутарњу лепоту и дух нашег језика?“(КОЧИЋ 1972: 351)

41. • Према томе, из свега што је у Јазавцу назначено о
Писарчићу, можемо да закључимо да је његов лик Кочићу
послужио за још једну илустрацију примера како се квари
српски језик: током школовања, и учења језика, како је
касније описао у својим говорима и чланцима.
• Школовање под окупацијом је основни узрок
Писарчићевом недовољном познавању српског језика.
Други лежи у његовом карактеру (каријеристе) и
бирократској функцији, која сама за себе обично јесте
узрочник кварења језика.

42. Кочићев став према језику
• У литератури је већ истакнуто да се „Кочићев став према језику
темељи [се] на Вуковим и Даничићевим погледима“ [...] те да је
критиковао „све што не припада новоштокавским говорима који
чине основицу вуковске књижевнојезичке норме“, са посебним
нагласком на вредности народних говора Босне и Херцеговине.
Милан Шипка о Кочићевом ставу према језику закључује да је он био
одређен:
• 1. његовим политичким опредељењима и ставовима,
• 2. изузетном везаношћу за људе и говор средине из које је потекао и
• 3. језичким образовањем које је стекао за време школовања у
Београду. (ШИПКА 1987: 97)

43. Шта је драже једноме књижевнику неголи његов рођени језик? (ВИНАВЕР
2012: 137)
• Разматрајући „неминовност просвешченија“ и њену тематизацију у делима наших сатиричара,
Винавер каже: „Исмејан је, додуше, до трагичности криви начин на који је западна култура
долазила до широких маса: преко снобова, шарлатана, дегенерика и надриучености“(ВИНАВЕР
2012: 136)
• Тврдећи да Кочић „мрзи просвешченије“, Винавер истиче да је то „зато што оно долази од стране
Аустрије“. И наставља: „Шта је драже једноме књижевнику неголи његов рођени језик? А Аустрија,
својим чиновничким галиматијасом, штавише, квари и сам народни језик и прави од њега
чудовиште.“ [...]
• „У Кочићевој ʼСуданијиʼ, мало познатом сатиричком спису где се квареж Аустрије приказује у
тровању самога горскога и јуначког језика српскога – дати су потези невероватне видовитости, до
данас још неразјашњене. Показано је како се гангрена увлачи пре свега преко самог израза. Колика
је ту поука и ужасна интуиција! Само су Руси умели да се освете бирократији подвргавајући руглу
језик бирократа, језик не као начин исказивања, него као најљући отров, који све квари и претвара
сваког у роба.“[...]
• Код Кочића не буни се само писац, интелектуалац – који би се под притиском просвешченија болно
бранио као од пораза.Буни се језик, буни се смртно увређени народни геније противу кога је
почињена богохулност.“ (ВИНАВЕР 2012: 137)

44. Актуелизација Кочићевих залагања за бригу о језику
• Кочић је уложио искрене и сложене напоре да одбрани језик од штетних,
посебно страних утицаја, од немачке канцеларијске праксе и бирократизације, и
залагао се за то да, и под окупацијом, српски језик добије статус какав му припада.
• Кочић у својим схватањима језика и језичког развоја није био назадан
(„тјесногруди пуриста“): као један од језички најнадаренијих наших писаца истицао
је основну лингвистичку чињеницу да је језик „жив организам“; упућивао је на
читање савремених српских писаца, и на језик Слободана Јовановића –
родоначелника београдског стила.
• Сматрао је да, у неговању језика, најважнију одговорност имају школе, са
својим уџбеницима, али и са литерарним дружинама („мале предстраже за
чистоту и унутарњу лепоту и дух нашег језика“).

45. Актуелизација Кочићевих залагања за бригу о језику тицала би се
неколико важних питања у оквиру часова језика и језичке културе:
1. Позајмљенице у српском језику и оправданост њихове
употребе
2. Лексичко богатство и одлике доброг стила
3. Одлике административног стила
4. Узроци и последице бирократизације језика
5. Шта подразумева култура говора?
• Важно је, притом, отворити могућност и за ученичке расправе,
дебате и беседе, као и за њихова истраживања и закључке.

46. ИЗВОРИ
Кочић 1972: Петар Кочић, Јауци са Змијања, Нови Сад–Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга.
Кочић 2015: Петар Кочић, Сабрана дјела II, Београд–Бањалука: Задужбина Петар Кочић Бањалука–Београд,
Завичајно друштво Змијање Бањалука.
КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА
Андрић 1972: Иво Андрић, „Земља, људи и језик Петра Кочића“, у: Петар Кочић: Јауци са Змијања, Нови Сад– Београд: Матица српска, Српска књижевна
задруга.
Винавер 2012: Станислав Винавер, „Српски хумористи и сатиричари“ у: Чардак ни на небу ни на земљи : Есеји и критике о српској књижевности 1, Београд:
Службени гласник, Завод за издавање уџбеника.
Крушевац 1951: Тодор Крушевац, Петар Кочић (студија), Београд: Просвета, 1951.
Максимовић 2005: Горан Максимовић, Свијет и прича Петра Кочића (монографија), Бања Лука– Београд: Бесједа, Ars Libri.
Максимовић 2014: Горан Максимовић, „Три необјављена Кочићева писма упућена из Беча Љубомиру Ковачевићу у Београд 1903. и 1904. године“, Philologia
mediana, Ниш: Филозофски факултет, Департман за српску и компаративну књижевност, стр. 497–504.
Новаковић, 2010: Ненад Новаковић, Поетика и језик у дјелу Петра Кочића, Бања Лука– Београд: Бесједа, Ars Libri.
Секулић 1972: Исидора Секулић, „Петар Кочић“, у: Петар Кочић: Јауци са Змијања, Нови Сад– Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга.
Секулић 1971: Исидора Секулић, „Језик народни, матерњи, завичајни, језик књижевни“, у: Огледи и записи, Нови Сад– Београд: Матица српска, Српска
књижевна задруга.
Цвијић 1987: Јован Цвијић, Балканско полуострво (Сабрана дела, књига 2), Београд: Српска академија наука и уметности, Књижевне новине, Завод за
уџбенике и наставна средства.
Шипка 1987: Милан Шипка, Језик Петра Кочића, Сарајево: Институт за језик и књижевност у Сарајеву.
Петар Кочић данас, зборник радова, Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске, књига XV, 2009.
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика (I–VI), Нови Сад– Zagreb: Матица српска, Matica hrvatska.
РСАНУ: Речник српскохрватскога књижевног и народног језика (II), САНУ
Klajn 1981: Ivan Klajn, Rečnik jezičkih nedoumica, Beograd: Nolit.

47. ТЕМА ЧАСОВА ЈЕЗИКА И ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ:
БИРОКРАТИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА
Литература:
• Милан Шипка: Култура говора. Приручник. Нови Сад: Прометеј, 2008.
• Duška Klikovac: Jezik i moć. Ogledi iz sociolingvistike i stilistike. Beograd:
Biblioteka XX vek, 2008.
• Иван Клајн: Испеци па реци. Нови Сад: Прометеј, 1998.

48. ОСОБИНЕ БИРОКРАТСКОГ ЈЕЗИКА
• (Из књиге: Duška Klikovac, Jezik i moć)
• У својој беседи „Језик у законским текстовима“ Кочић посебно истиче: „У стилу и језику мало се исправило; на примјер, у свим
основама, па и у овој о атовима, долази често и редовно глагол `треба`, `ваља`,`мора` и `смије` са неодређеним начином. То није
у духу језика. Ми бисмо просто употребили или презент или футур. На примјер: мјесто `треба одредити` ми кажемо `одређује се`
или `одредиће се`. То је и са законске стране много боље и прецизније речено. Ово `треба`, `мора`, `не смије` није наше, оно
немило звучи у једном закону. У данашњој држави и друштву ионако је тешко живјети, па ако и у сваком закону налазимо `мора`,
`смије`, `не смије`, то се некако неугодно осјећа, јер на сваком кораку, и поред тих пријетња, сретамо жандаре, видимо отворену
тамницу итд., па сад уносити и ту тврдоћу и опорост у законе не ваља, особито кад то не одговара духу нашег језика.“
Номиналност Општост Неодређеност Експлицитност
Еуфемизам Вишак речи
Квазинаучност,
употреба речи страног
порекла и
помодних речи

49. ДОДАТНА НАСТАВА: ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ (ПРЕДЛОЗИ)
 Праћење акција за очување српског језика („Негујмо српски језик“ и друге): извештавање и
коментари.
 Извештавања и коментари у вези са тим колико је пажње посвећено бризи о језику у медијима
(штампаним и електронским) и на интернету.
 Посета сајту www. srpskijezik.com и приказ садржаја.
 Коментари и закључци у вези са акцијом „Иницијатива за јасан текст“ на универзитету у Штутгарту
(www.dw.com/sr/rat-protiv-birokratskog-jezika/a-16176487)
АДМИНИСТРАТИВНИ
СТИЛ
БИРОКРАТСКИ ЈЕЗИК≠