Psiholoska istrazivanja vol 18, br 2, 2015 (2)

psihološkaistraživanjavol.1,br.,201825
MC
Y K
MC
institut za psihologiju
ISSN 0352-7379
9 7 8 8 6 7 6 3 0 2 7 3 4
MC
MC
Y K
psihološka
istraživanjavol. 1 , br. , 2018 2 5
Zuković, S., Ninković, S., Krstić, K.: Vaspitni postupci roditelja iz ugla
adolescenata
Suvajdžić, K., Vujić, D.: Relacije između karakteristika ličnosti i stavova
prema organizacionim promenama
Dukanac, V., Džamonja-Ignjatović, T., Milanović, M., Popović-Ćitić, B.:
Ličnost adolescenata s problemom zavisnosti od interneta i
karakteristike njihovih porodica
Tiosavljević, M., Đurović, D.: Evaluacija fizičkog izgleda putem
emocionalno obojenih reči kod muslimanki pokrivenog i
nepokrivenog stila oblačenja
Mladenović, B., Petrović, I. B.: Organizaciono-profesionalni konflikt
psihologa rada, zadovoljstvo i angažovanost na poslu
institut za psihologiju ISSN 0352-7379
UNIVERZITET U BEOGRADU
FILOZOFSKI FAKULTET
200 kom. • 250 g mat kunstdruk • MAT PLASTIFIKACIJA

psihološka istraživanja
ISSN 0352-7379
vol XVIII, br. 2, decembar 2015.
Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Psihološka istraživanja, Godina XVIII, broj 2,
Decembar 2015, str. 121–213, ISSN: 0352–7379
Redakcija
prof. dr Bora Kuzmanović, Filozofski fakultet,
Beograd – glavni i odgovorni urednik
dr Darinka Anđelković, Institut za psihologiju, Filo-
zofski fakultet, Beograd – zamenik glavnog urednika
prof. dr Tamara Džamonja Ignjatović,
Fakultet političkih nauka, Beograd
doc. dr Tinde Kovač Cerović, Filozofski fakultet,
Beograd
dr Janko Međedović, Institut za kriminološka i
sociološka istraživanja, Beograd
doc. dr Zoran Pavlović, Filozofski fakultet, Beo-
grad
doc. dr Ivana Petrović, Filozofski fakultet, Beograd
dr Dijana Plut, Institut za psihologiju, Filozofski
fakultet, Beograd
Olga Marković Rosić, Institut za psihologiju, Filo-
zofski fakultet, Beograd – sekretar redakcije
Savet
prof. dr Mikloš Biro, Filozofski fakultet, Novi Sad;
prof. dr Svetlana Čizmić, Filozofski fakultet, Beograd
prof. dr Ivan Ivić, Filozofski fakultet, Beograd
prof. dr Goran Knežević, Filozofski fakultet, Beograd
prof. dr Vladimir Konečni, Department of Psycholo-
gy, University of California, San Diego
prof. dr Vesna Kutlešić, National Institutes of Health,
Washington
prof. dr Dragomir Pantić, Institut društvenih nauka,
Beograd
doc. dr Nada Polovina, Institut za pedagoška istraži-
vanja, Beograd
prof. dr Dejan Todorović, Filozofski fakultet, Beograd
prof. dr Sreten Vujović, Filozofski fakultet, Beograd
Izdavač
Institut za psihologiju, Filozofski fakultet Univerzi-
teta u Beogradu
Lektura i korektura: Aleksandra Stanić (srpski),
Tijana Vesić Pavlović (engleski)
Tiraž 200
Adresa redakcije
Institut za psihologiju, Filozofski fakultet, Čika
Ljubina 18–20, 11000 Beograd, Srbija
Telefon i faks: 011/2639724
email: ps.istrazivanja@gmail.com
Internet adresa: http://www.f.bg.ac.rs/instituti/IPS/
publikacije
Psychological Research, Volume XVIII, Number 2,
Decembre 2015, pp. 121–213, ISSN: 0352–7379
Editorial Board
Professor Bora Kuzmanović, Faculty of Philosophy,
Belgrade – Editor-in-Chief
Dr. Darinka Anđelković, Institute of Psychology,
Faculty of Philosophy, Belgrade – Deputy Editor
Professor Tamara Džamonja Ignjatović,
Faculty of Political Sciences, Belgrade
Dr. Tinde Kovač Cerović, Faculty of Philosophy,
Belgrade
Dr. Janko Međedović, Institute of Criminological and
Sociological Research, Belgrade
Dr. Zoran Pavlović, Faculty of Philosophy, Belgrade
Dr. Ivana Petrović, Faculty of Philosophy, Belgrade
Dr. Dijana Plut, Institute of Psychology, Faculty of
Philosophy, Belgrade
Olga Marković Rosić, Institute of Psychology, Faculty
of Philosophy, Belgrade – Assistant to the Editor
Advisory Board
Professor Mikloš Biro, Faculty of Philosophy, Novi
Sad
Professor Svetlana Čizmić, Faculty of Philosophy,
Belgrade
Professor Ivan Ivić, Faculty of Philosophy,
Belgrade
Professor Goran Knežević, Faculty of Philosophy,
Belgrade
Professor Vladimir Konečni, Department of
Psychology, University of California, San Diego
Professor Vesna Kutlešić, National Institutes of
Health, Washington
Professor Dragomir Pantić, Institute of Social
Sciences, Belgrade
Dr. Nada Polovina, Institute for Educational
Research, Belgrade
Professor Dejan Todorović, Faculty of Philosophy,
Belgrade
Professor Sreten Vujović, Faculty of Philosophy,
Belgrade
Publisher
Institute of Psychology, Faculty of Philosophy,
University of Belgrade
Language Editor: Aleksandra Stanić (Serbian),
Tijana Vesić Pavlović (English)
Print run: 200
Address:
Institute of Psychology, Faculty of Philosophy,
Čika Ljubina 18–20, 11000 Belgrade, Serbia
Telephone and fax: 011/2639–724
E-mail: ps.istrazivanja@gmail.com
Web site: http://www.f.bg.ac.rs/instituti/IPS/
publikacije

Sadržaj
Vaspitni postupci roditelja iz ugla adolescenata
Slađana Zuković, Stefan Ninković, Kristina Krstić..................................... 125
Relacije između karakteristika ličnosti i stavova
prema organizacionim promenama
Katarina Suvajdžić, Dobrila Vujić................................................................. 145
Ličnost adolescenata s problemom zavisnosti od interneta
i karakteristike njihovih porodica
Vesna Dukanac, Tamara Džamonja-Ignjatović,
Marko Milanović, Branislava Popović-Ćitić................................................ 165
Evaluacija fizičkog izgleda putem emocionalno obojenih reči
kod muslimanki pokrivenog i nepokrivenog stila oblačenja
Marija Tiosavljević, Dušanka Đurović........................................................ 181
Organizaciono-profesionalni konflikt psihologa rada,
zadovoljstvo i angažovanost na poslu
Branko Mladenović, Ivana B. Petrović........................................................ 197

Contents
Parental rearing practices from the perspective of adolescents
Slađana Zuković, Stefan Ninković, Kristina Krstić..................................... 125
The relationship between personality characteristics and
the attitudes towards organizational change
Katarina Suvajdžić, Dobrila Vujić................................................................. 145
The characteristics of internet addiction adolescents and their families
Vesna Dukanac, Tamara Džamonja-Ignjatović,
Marko Milanović, Branislava Popović-Ćitić................................................ 165
The evaluation of body image through emotionally coloured words
in muslim girls with and without hijab
Marija Tiosavljević, Dušanka Đurović........................................................ 181
Organizational-professional conflict of I/O psychologists,
job satisfaction and work engagement
Branko Mladenović, Ivana B. Petrović........................................................ 197

Psihološka istraživanja, Vol. XVIII 1 2015. UDK 159.922.8.072
125143 316.356.2
TIP ČLANKA: Originalni naučni rad
Vaspitni postupci roditelja
iz ugla adolescenata1
Slađana Zuković2
Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za pedagogiju
Stefan Ninković
Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za pedagogiju
Kristina Krstić
Visoka škola strukovnih studija za vaspitače, Šabac
U radu se razmatra fenomen roditeljstva u porodici sa adolescentom. Poseban ak-
cenat stavljen je na eksploraciju koncepta roditeljskih vaspitnih postupaka koji je
operacionalizovan kroz emocionalnu toplinu roditelja, roditeljsku kontrolu i rodi-
teljski nadzor. Na toj osnovi, a polazeći od stanovišta o značaju detetovog doživ-
ljaja roditeljskog ponašanja, u radu su predstavljeni rezultati istraživanja čiji je cilj
usmeren na ispitivanje vaspitnih postupaka roditelja opaženih od strane adolesce-
nata. Korišćen je instrument koji čine tri supskale (emocionalna toplina, nadzor i
kontrola), kao i pitanja o sociodemografskim varijablama. Uzorkom je obuhvaće-
no 154 adolescenata, učenika drugog razreda srednje škole. Dobijeni nalazi poka-
zuju da adolescenti percipiraju roditeljsku toplinu kao najprisutniju, a roditeljski
nadzor i kontrolu kao manje prisutne vaspitne postupke, kao i to da su vaspitni
postupci majke opaženi kao značajno prisutniji u odnosu na vaspitne postupke
očeva. Takođe, ustanovljeno je da je pol ispitanika značajna varijabla u proceni
vaspitnih postupaka roditelja, dok se porodične karakteristike (materijalno stanje
porodice, porodična struktura, obrazovni nivo roditelja i broj dece u porodici)
nisu pokazale kao statistički značajne varijable. U zaključku se apostrofira potreba
za usmerenjem dalje istraživačke pažnje na faktore koji determinišu vaspitnu ulo-
gu oca u porodici sa adolescentom, kao i potreba za razvijanjem svesti roditelja o
benefitima adolescentskog samootkrivanja u procesu roditeljskog nadzora.
Ključne reči: roditeljstvo, adolescencija, vaspitni postupci roditelja, emocionalna
toplina, nadzor, kontrola.
1 Rad je nastao u okviru projekata „Pedagoški pluralizam kao osnova strategije obrazova-
nja” (179036) i „Značaj participacije u društvenim mrežama za prilagođavanje evrointe-
gracijskim procesima„ (179037) koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja Republike Srbije.
2 Adresa autora: sladjanaz71@gmail.com

126 PSIHOLOŠKA ISTRAŽIVANJA VOL. XVIII 2
Uvod
Roditeljstvo predstavlja jednu od retkih univerzalnih društvenih uloga
koju poznaje svako društvo, ali koju ne odlikuje istorijska uniformnost ili
nepromenljivost. Naprotiv, nosioci, način i sadržaj te porodične i društvene
uloge značajno su se menjali tokom istorijskih preobražaja društva (Milić,
2001), a pod uticajem demografskih promena, kulturnih normi i vrednosti,
porodičnog razvoja, kao i promena u socijalnoj organizaciji i strukturi (Lju-
betić, 2007). S druge strane, roditeljstvo predstavlja kontinuirani proces koji
je u značajnoj meri uslovljen karakteristikama različitih faza životnog ciklusa
porodice, pri čemu se od roditelja očekuje da, u skladu sa specifičnostima
svake razvojne faze, na adekvatan način prilagode svoje vaspitno delovanje
(Milošević, 2004; Zuković, 2012).
Porodica sa adolescentom jedna je od faza životnog ciklusa porodice koja
predstavlja poseban izazov za funkcionisanje porodice u celini a, samim tim,
i za roditeljsko funkcionisanje, jer se odnosi između roditelja i dece u tom pe-
riodu kvalitativno menjaju, od više hijerarhijskog odnosa na početku adoles-
cencije ka manje-više ravnopravnom odnosu u kasnom periodu adolescen-
cije (Smetana et al., 2006). To znači da porodica sa adolescentom predstavlja
period u kojem se roditelji susreću sa značajnim zadacima i izazovima. Kao
najvažniji ističe se zahtev za povećanom fleksibilnošću roditelja u odnosu na
sve veću nezavisnost dece, koji podrazumeva da roditelji zadrže svoj autoritet
i najviše mesto u porodičnoj hijerarhiji, ali i da pregovaraju s decom oko nji-
hovih novih potreba. Taj zahtev svakako uslovljava i sagledavanje delotvorno-
sti primene različitih roditeljskih vaspitnih postupaka.
Roditeljstvo u porodici sa adolescentom
Fenomen roditeljstva je složen i veoma širok i zbog toga ga je teško sve-
obuhvatno opisati i definisati, posebno kad se ima u vidu činjenica da niz
faktora različitog nivoa oblikuje roditeljstvo. Pritom je značajno istaći da ra-
zumevanje fenomena roditeljstva podrazumeva uvažavanje epistemoloških
pretpostavki ekosistemskog pristupa, koji naglašava evidentnost međusobne
interakcije deteta, roditelja i šire socijalne okoline. Kao što roditelj utiče na
dete, tako i dete svojim karakteristikama utiče na roditelje, izazivajući kod
njih ponašanja i postupke koji mogu povoljno ili nepovoljno uticati na de-
tetov razvoj. Takođe, i međusobni odnos roditelja može uticati povoljno ili
nepovoljno na svakog roditelja posebno, a to može imati posledice na odnos
oca i majke prema detetu (Čudina-Obradović i Obradović, 2002).
Diferencijacija uloga, od partnerske ka roditeljskoj ulozi, ujedno je i „de-
konstruisanje apstraktnog pojma „roditeljstvo” na majčinstvo i očinstvo kao
njegove realne forme” (Polovina, 2011: 53). Veliki je broj istraživanja koja

S. ZUKOVIĆ, S. NINKOVIĆ, K. KRSTIĆ: VASPITNI POSTUPCI RODITELJA IZ UGLA ADOLESCENATA 127
ukazuju na to da se muškarci i žene razlikuju u širokoj lepezi ponašanja u
roditeljskoj ulozi, ali i u različitom stepenu njihove uključenosti u procesu
odgajanja dece (prema: Čudina-Obradović i Obradović, 2002). Važnost dife-
renciranog pristupa, odnosno diferenciranja majčinskog i očinskog roditelj-
skog funkcionisanja tiče se potpunijeg i preciznijeg razumevanja brojnih se-
gmenata odgajanja, razvoja i socijalizacije dece (Polovina, 2011). Subjektivan
doživljaj očinstva razlikuje se od doživljaja majčinstva i to, prvenstveno, iz
razloga što se na žene vrši veći društveni pritisak da postanu majke nego na
muškarce da postanu očevi. Na taj način majčinstvo postaje bitan deo iden-
titeta žene, dok je očinstvo poželjna, ali ne i neophodna, muškarčeva ulo-
ga. Savremenija gledišta naglašavaju različitost konteksta u kojem se odvija
odnos deteta i majke, kao i njegovu ulogu za prirodu tog odnosa. U skladu
sa ekonomskim, socijalnim i emocionalnim ograničenjima, majke će imati
različite mogućnosti ostvarivanja majčinske prakse i različito će doživljavati
roditeljsko zadovoljstvo, kompetenciju i mogućnosti uticaja na razvoj deteta
(Čudina-Obradović i Obradović, 2006). Istraživanja koja su započeta 90-ih
godina XX veka (prema: Polovina, 2011) govore o načinima na koje očevi
doprinose porodičnom životu i odgajanju dece, dok novija istraživanja (Mi-
hić, 2010; 2012) fokusiraju faktore koji doprinose većem stepenu uključenosti
očeva u proces vaspitanja dece. U tim istraživanjima otvara se tema direktnih
i indirektnih doprinosa i uticaja različitih faktora porodičnog vaspitanja, a
ukazuje se i na značaj oca kao modela uloge pola.
Pomenuti procesi posebno dolaze do izražaja u periodu adolescencije, kad
socijalna realnost porodice dolazi pod kritičku lupu adolescenta, jer proces
razvoja kritičkog mišljenja i kreiranja sopstvenog referentnog okvira omo-
gućava mladoj osobi da porodičnu realnost poredi s realnošću neposredne
socijalne sredine (Zuković, 2012). Stručnjaci u toj oblasti (Baumrind, 1991;
Smetana et al., 2006) smatraju da u tom periodu roditelji ne bi trebalo da
koriste moć kao sredstvo za postizanje autoriteta, jer su adolescenti sposob-
ni da logično rasuđuju i formulišu principe izbora na osnovu kojih će suditi
o svojim delima i delima drugih. Autoritet roditelja zasniva se ili se ruši na
prethodnim delima roditelja i na tome kakav je roditelj sada, i u poređenju s
tim kakve roditelje bi adolescenti želeli. Takođe, ovaj period karakterišu pro-
cesi individuacije, traganja za identitetom i razvijanja motiva za osamostalji-
vanjem i autonomijom, što uslovljava transformisanje odnosa roditelj − dete.
Pored toga, istraživanja su pokazala da odnos između roditelja i adolescenata
trpi određene promene, između ostalog i zato što roditelji taj period doživ-
ljavaju kao veoma stresan period u procesu vaspitanja dece (Steinberg, 2001).
Postoji više stresora koji utiču na roditeljstvo i takva vrsta stresa kumulativ-
nog je karaktera. Na primer, uticaj jednog stresora (činjenica da roditelji ima-
ju dete koje je tinejdžer) može biti naglašen prisustvom drugog stresora (kao
što je, naprimer, siromaštvo). Uticaj stresora je još veći kad je smanjena druš-

tvena podrška tako da roditelji imaju manje društvenih resursa na koje bi se
mogli osloniti pri rešavanju problema u tom periodu. Istraživanja su takođe
pokazala (Vidanović i Kolar, 2003) da situacije svakodnevnih konflikata na
relaciji roditelj − dete u periodu adolescencije mogu imati uticaj na mentalno
zdravlje roditelja (naročito majki), na umanjen nivo samopouzdanja rodite-
lja, umanjeno zadovoljstvo životom, povećanu anksioznost i depresiju i sve
veću zaokupljenost sredovečnošću. Pritom se naglašava činjenica da roditelji
mnogo stresnije doživljavaju period adolescencije kod svoje dece nego sami
adolescenti, koji su otporniji na period konflikata i razmirica s roditeljima.
U svakom slučaju, promene koje karakterišu fazu porodice sa adolescen-
tom umnogome se reflektuju na funcionisanje porodičnog sistema u celini, a
posebno na način i dinamiku roditeljskog funkcionisanja. S obzirom na činje-
nicu da je reč, uglavnom, o razvojno očekivanim promenama, rast i razvoj,
ne samo adolescenta nego i porodičnog sistema u celini, zavisiće od načina
na koji će roditelji prihvatiti i prevazilaziti te razvojne promene. Praksa je
pokazala da postoje dve uobičajene faze odgovora roditelja na promene koje
se dešavaju u periodu adolescencije njihove dece (Zuković, 2012). Prva zapo-
činje delovanjem faktora promene i dovodi do pojave potencijalno disfunk-
cionalnih obrazaca ponašanja u porodici, a druga podrazumeva vraćanje u
ravnotežu, a istovremeno i reorganizaciju u funkcionisanju porodice. Takođe,
imajući u vidu stanovište da proces transformisanja odnosa roditelj − dete u
periodu adolescencije treba da ima za ishod odnos koji je zasnovan na rela-
tivnoj jednakosti (Steinberg, 2001), ta faza podrazumeva i reorganizaciju u
domenu preovlađujućih vaspitnih postupaka roditelja.
Roditeljski vaspitni postupci u periodu adolescencije
U literaturi koja se bavi tematikom roditeljstva (Čudina-Obradović i
Obradović, 2002; Ljubetić, 2007; Petani, 2011; Tokić, 2008) ukazuje se na
činjenicu o kontinuiranom nastojanju da se utvrde i objasne osnovne di-
menzije roditeljstva kojima se mogu opisati roditeljska ponašanja, stavovi i
vrednosti, a koja su u neposrednoj vezi s razvojnim ishodima kod deteta. Ve-
ćina stručnjaka u ovoj oblasti model roditeljstva opisuje preko dve bipolarne
dimenzije: prihvatanje/odbijanje i dominacija/submisivnost (Symonds, 1939);
emocionalna toplina/neprijateljstvo i uključenost/otuđenost (Baldwin, 1995);
toplina/hladnoća i popustljivost/strogost (Sears et al., 1957) ljubav/neprijatelj-
stvo i autonomija/kontrola (Schaefer, 1959); toplina/neprijateljstvo i restriktiv-
nost/permisivnost (Becker, 1964); prihvatanje/odbijanje i kontrola/autonomija
(Baumrind, 1971); responzivnost/neresponzivnost i zahtevnost (kontrola)/au-
tonomija (Maccoby & Martin, 1983) (prema: Tokić, 2008).
Bez obzira na evidentnost terminoloških razlika, moguće je uočiti usmere-
nost na određenje roditeljskog ponašanja preko afektivne dimenzije i dimen-

zije kontrole. Pomenute dimenzije roditeljstva kreiraju vaspitni stil roditelja,
pod kojim se podrazumeva emocionalna klima unutar koje se odvija među-
delovanje roditelj − dete (Čudina-Obradović i Obradović, 2002) i primenju-
ju različiti vaspitni postupci putem kojih roditelji uspostavljaju interakciju
sa svojom decom (Kokkinos, 2013). I u radovima autora s našeg područja
(Genc i Kodžopeljić, 1995; Čudina-Obradović i Obradović, 2002; Kodžopeljić
i sar., 2008; Lacković-Grgin, 2006; Ljubetić, 2007; Petani, 2011) prevladava
dvodimenzionalno posmatranje vaspitnog stila, te se, u zavisnosti od nivoa
izraženosti afektivne dimenzije i dimenzije kontrole, najčešće navode četiri
vaspitna stila: autoritaran, permisivan, autoritativan i indiferentan. Autorita-
ran vaspitni stil ogleda se u zahtevnom i restriktivnom ponašanju roditelja
koji visoko vrednuju disciplinu i konformiranje s njihovim vrednostima, a ne
pokazuju mnogo ljubavi i topline. Permisivan vaspitni stil opisuje se kao nere-
striktivan, topao i prihvatajući, aline podrazumeva postavljanje jasnih granica
u vaspitanju. Autoritativan vaspitni stil predstavlja kombinaciju između prva
dva ekstrema i uključuje ponašanje roditelja koje je restriktivno i odgovorno,
ali uz mnogo topline i razumevanja. Indiferentni vaspitni stil ogleda se u po-
stavljanju malo ograničenja, ali i pružanju malo pažnje, zanimanja i emocio-
nalne podrške od strane roditelja.
Iako je takva kategorizacija roditeljskih stilova najprihvaćenija, primećena
su određena ograničenja koja se odnose, pre svega, na jednosmeran pogled
na socijalizaciju u porodičnom kontekstu, odnosno, nedovoljno se uzima u
obzir činjenica da je roditeljstvo razvojni i interaktivni proces i da ne zavisi
samo od karakteristika roditelja, već i od karakteristika deteta (Kopko & Du-
nifon, 2010; Tokić, 2008). Takođe, primećena su određena ograničenja i u po-
dručju istraživanja, a u vezi su sa grupisanjem rezultata oko srednjih vredno-
sti, što otežava precizno klasifikovanje roditeljskih stilova vaspitanja. Naime,
pokazalo se da na kontinuumu emocionalnosti i/ili kontrole većina roditelja
ostvaruje srednje vrednosti, odnosno samo mali broj roditelja je ekstremno
hladan−topao, tj. permisivan−kontrolišući. Takođe, neki autori (Ljubetić,
2007) ukazuju na evidentnost razlika u roditeljskim stilovima vaspitanja koje
su pod uticajem niza faktora, kako onih u vezi sa za roditeljima i decom, tako
i onih u vezi sa užim i širim socijalnim, religijskim i kulturnim konteksom u
kojem porodica egzistira. Čak i unutar jedne kulturne grupe postoje velike
razlike među roditeljima i njihovim vaspitnim praksama.
U svakom slučaju, činjenica je da različiti vaspitni stilovi roditelja podra-
zumevaju primenu različitih vaspitnih postupaka koji oblikuju ponašanje
roditelja prema deci. Taj spektar roditeljskih postupaka i opšta emocionalna
atmosfera u kojoj dete odrasta utiču na razvoj ličnosti i formiranje identiteta
(Crnjaković i sar., 2008). Određena istraživanja (Kokkinos, 2013; Steinberget
al., 1992; Raboteg-Šarić i sar., 2002) pokazala su evidentnost visokog nivoa
povezanosti roditeljskih vaspitnih stilova i različitih pokazatelja psihosocijal-

nog prilagođavanja mladih, posebno kad je reč o periodu adolescencije. U
tom smislu, a polazeći od shvatanja da se emocionalna povezanost roditelj −
dete i stepen do kojeg roditelji podstiču autonomiju deteta izdvajaju kao cen-
tralni kvalitet u odnosima roditelj − adolescent, posebno je značajno ukazati
na studije (Kerr & Stattin, 2000; Stattin & Kerr, 2000) u kojima je reinterpre-
tiran koncept roditeljskih vaspitnih postupaka, a u kojima se posebna pažnja
usmerava na operacionalizaciju sledećih vaspitnih postupaka: emocionalnu
toplinu, roditeljsku kontrolu i roditeljski nadzor.
Emocionalna toplina roditelja se, slično kao u većini prethodnih modela,
opisuje kao stepen srdačnog odnosa prema detetu, izražavanje osećanja ljuba-
vi kako rečima, tako i delima, pokazivanje bliskosti i naklonosti, otvorenosti
u komunikaciji, pružanje podrške i pomoći detetu, pokazivanje ponosa zbog
detetovog uspeha, prepoznavanje i adekvatno odgovaranje na detetove potre-
be i sl.
Međutim, za razliku od prethodnih modela koji su roditeljski nadzor
identifikovali s roditeljskom kontrolom, neke novije studije (Fletcheret al.,
2004; Kerr & Stattin, 2000; Soenens, et al., 2006; Stattin & Kerr, 2000) nastoje
da problematizuju koncept roditeljske kontrole, te se naglašava da roditeljski
nadzor i roditeljska kontrola nisu identični vaspitni postupci. Razlike se, pre
svega, tiču činjenice da je nadzor povezan s roditeljskim aktivnim traženjem
informacija o detetovim aktivnostima, dok je roditeljska kontrola povezana
s postavljanjem i saopštavanjem pravila ponašanja koja deluju i kad roditelj
nije fizički prisutan.
Jedan od razloga za rekonceptualizaciju tih dimenzija roditeljskog vaspit-
nog delovanja temelji se na činjenici da su roditelji retko stvarno prisutni kad
su adolescenti van kuće, što znači da je direktan nadzor najčešće teško ostva-
riv (Stattin & Kerr, 2000). Iako su istraživanja dokumentovala značaj roditelj-
skog nadzora za brojne razvojne ishode u periodu adolescencije (Soenens et
al., 2006), pitanje optimalnog roditeljskog nadzora veoma je kompleksno jer
je reč o procesu koji se kvalitativno menja shodno detetovom uzrastu. Tako,
na primer, direktan roditeljski nadzor, koji je esencijalan u najranijem uzra-
stu, u razdoblju adolescencije može postati kontraproduktivan. Stoga neki au-
tori (Tokić, 2008) ističu da se efikasan nadzor može postići putem kvalitetne
komunikacije koja će omogućiti da dete dobrovoljno priča roditelju o svojim
aktivnostima, osećanjima i brigama, što će za rezultat imati preuzimanje veće
odgovornosti deteta za sopstveno ponašanje.
Drugi razlog odnosi se na operacionalizaciju roditeljskog nadzora. Naime,
iako je nadzor konceptualizovan kao sklop ponašanja roditelja koja uključuju
aktivnost praćenja i nadziranja, gotovo je univerzalno operacionalizovan kao
znanje, što ne predstavlja aktivnost nego ishod. Stoga su rezultati koji su do-
bijeni u istraživanjima roditeljskog nadzora često zasnovani na neproverenoj
pretpostavci da je posedovanje znanja o adolescentu upravo rezultat praćenja

i nadziranja adolescenta. U pokušaju objašnjenja prirode povezanosti roditelj-
skog znanja o aktivnostima deteta i ponašanja deteta, pomenuti autori (Kerr
& Stattin, 2000; Stattin & Kerr, 2000) ukazuju na tri načina na koja roditelji
mogu doći do saznanja o aktivnostima deteta: 1) dete na spontan način, kroz
svakodnevne razgovore, može saopštiti roditeljima koje su aktivnosti zastu-
pljene u njegovom slobodnom vremenu – detetovo slobodno samootkrivanje;
2) roditelji mogu pitati svoje dete ili detetove prijatelje za te informacije –
roditeljsko traženje informacija; 3) roditelji mogu sami nametnuti pravila i
ograničenja za aktivnosti i druženja, i na taj način kontrolisati nivo detetove
slobode – roditeljska kontrola.Pokazalo se da su roditelji najviše informacija
o dnevnim aktivnostima adolescenata dobijali njihovim spontanim i slobod-
nim samootkrivanjem, te da je taj način roditeljskog dolaženja do informaci-
ja o aktivnostima deteta pozitivno povezan s prilagođenošću i prosocijalnim
ponašanjem adolescenata.
Novija istraživanja (Fletcher et al., 2004) koja su ispitivala uticaj roditelj-
stva na adolescentsko samootkrivanje sugerišu da spremnost adolescenata da
otkrivaju svoje aktivnosti predstavlja dvosmeran i recipročan proces u kojem
roditelj i adolescent uzajamno deluju i reaguju. S tim u vezi, neki autori (Kop-
ko & Dunifon, 2010) imaju dilemu o tome da li bolje ponašanje adolescenata
utiče na njihovo slobodno samootkrivanje ili samootkrivanje utiče na bolje
ponašanje adolescenata. Takođe, javlja se i dilema o tome da li je adolescent-
sko samootkrivanje povezano s nivoom zajedničkih stavova i normi roditelja
i adolescenata u vezi s poverenjem koje treba imati u roditelje.
U svakom slučaju, jedna od ključnih implikacija predstavljenih nalaza od-
nosi se na postulat o optimalnom postavljanju uslova od strane roditelja (Sta-
ttin & Kerr, 2000) kako ne bi došlo do povlačenja adolescenata. U tom smislu,
roditeljima se sugeriše da je, pored postavljanja jasnih pravila, neophodno da
postoji kontinuirani tok praćenja i poštovanja istih. Takođe, bitno je da rodi-
telji budu svesni razmišljanja i osećanja adolescenata kad postavljaju pravila
pred njih. Fokus svakako treba staviti na stalnu interakciju roditelj − dete, ali
i na značaj stanovišta o važnosti detetovog doživljaja roditeljskog ponašanja.
Imajući u vidu navedene teorijske postavke, a polazeći i od nalaza istraživanja
(Karavasiliset al., 2003) koja ukazuju na to da su procene vaspitnog ponašanja
roditelja dobijene od strane adolescenata preciznije u odnosu na samoproce-
ne roditelja, u daljem tekstu biće predstavljeno empirijsko istraživanje koje je
usmereno na ispitivanje vaspitnih postupaka roditelja iz ugla adolescenata.
Metod
Cilj i pretpostavke istraživanja.Osnovni cilj ovog istraživanja odnosi se
na ispitivanje vaspitnih postupaka roditelja opaženih od strane adolescenata.
Na osnovu prezentovanih rezultata ranijih istraživanja, ali i teorijskih razma-

tranja u tom području, postavljeno je očekivanje daće emocionalna toplina
bitidominantni roditeljski vaspitni postupak. Takođe, očekuje se da će vaspit-
ni postupci majke biti opaženi kao prisutniji u odnosu na vaspitne postupke
oca, te da postoji pozitivan odnos istih vaspitnih postupaka majki i očeva.
Konačno, očekuje se da postoje razlike u opažanju roditeljskih vaspitnih po-
stupaka s obzirom na pol adolescenata iispitivane porodične karakteristike
(nivo obrazovanja roditelja, struktura porodice, broj dece u porodici, materi-
jalno stanje porodice).
Uzorak istraživanja. Uzorkom je obuhvaćeno 154 srednjoškolaca, uče-
nika drugog razreda gimnazija iz Novog Sada (62 učenika i 92 učenice).
Reč je o prigodnom uzorku, a taj uzrast je odabran zbog specifičnosti pe-
rioda srednje adolescencije, u kojem se intenzivno razvija lični pogled na
svet, ostvaruje intelektualna, emocionalna, moralna i socijalna zrelost, te
dolazi do kvalitativnog menjanja odnosa roditelj − dete. Većina ispitanih
srednjoškolaca živi sa oba roditelja (83,8%), dok 16,2% njih živi u jedno-
roditeljskoj porodici. Prema samoproceni srednjoškolaca, 60% njih živi u
porodici dobrog materijalnog stanja (članovi njihove porodice uvek mogu
da priušte ono što im je potrebno), 40% ispitanika potiče iz porodica sred-
njeg materijalnog stanja (članovi porodice uglavnom mogu da priušte ono
što im je potrebno). U pogledu nivoa obrazovanja roditelja, 42,2% majki
fakultetski su obrazovane, 36,4% majki ima završenu srednju školi, magi-
starske ili doktorske studije je završilo 18,8% majki, dok svega 1,9% majki
ima završenu samo osnovnu školu. S druge strane, 40,3% očeva ima zavr-
šenu srednju školu, zatim fakultet (35,7%), magistarske ili doktorske studije
(20,1%), a veoma mali broj očeva ima završenu samo osnovnu školu (2,6%).
Više od polovine ispitanika (66,9%) živi u porodici s bratom ili sestrom,
dok približno isti broj ispitanih srednjoškolaca živi u porodici s troje ili više
dece (17,5%), a bez braće ili sestara (15,6%).
Instrumenti istraživanja. Za merenje percepcije vaspitnih postupaka
roditelja od strane adolescenata korišćena je modifikovana verzija instru-
menta koji su razvili Flečer, Stajnberg i Vilijams-Viler (Fletcher, Steinberg
i Williams-Wheeler, 2004), a koja obuhvata tri supskale. Supskala za emo-
cionalnu toplinu sadrži 6 stavki (npr., „Mogu da se oslonim na roditelje
kad imam problem.”) pomoću kojih se utvrđuje stepen u kojem adolescenti
opažaju roditelje kao nežne, responzivne i uključene. Interna konzisten-
tnost ove supskale u ovom istraživanju je dobra (α=.82). Supskala za rodi-
teljski nadzor sastoji se od 4 stavke (npr,.„Moji roditelji se trude da saznaju
čime se bavim u slobodno vreme.”) putem kojih se procenjuje nastojanje
roditelja da dođu do saznanja o aktivnostima adolescenta. Njena pouzda-
nost u ovom istraživanju iznosila je .87. Supskala za roditeljsku kontrolu
sadrži 5 stavki (npr., „Moji roditelji odlučuju koliko i na koji način ću tro-
šiti novac.”) i ispituje stepen u kojem odluke u vezi s ključnim segmentima

života adolescenta donose roditelji umesto samog adolescenta. Interna kon-
zistentnost ove supskale je zadovoljavajuća (α=.79). Korišćeni instrument
obuhvata ukupno 15 tvrdnji, a adolescenti na petostepenoj skali Likertovog
tipa iskazuju stepen slaganja sa svakom od predočenih stavki. Budući da je
instrument zasnovan na diferenciranom pristupu majčinskom i očinskom
ponašanju, adolescenti su odvojeno procenjivali vaspitne postupke majke i
oca. Značajna prednost ovog instrumenta odnosi se na tretiranje roditelj-
skog nadzora i roditeljske kontrole kao različitih konstrukata. Putem upit-
nika prikupljeni su i podaci o sociodemografskim karakteristikama: polu
ispitanika, nivou obrazovanja roditelja, strukturi porodice, broju dece u po-
rodici i procenjenom materijalnom stanju porodice.
Obrada podataka. Pored deskriptivne statističke analize, obrada priku-
pljenih podataka bazirana je na primeni t-testa uparenih uzoraka (za ispitiva-
nje opšte razlike u prisutnosti roditeljskih vaspitnih postupaka, kao i razlika
u prisutnosti vaspitnih postupaka očeva i majki), multiple regresione analize
(za ispitivanje prirode odnosa između vaspitnih postupaka očeva i majki) i
multivarijacione analize varijanse – MANOVA (za ispitivanje razlika u opa-
žanju vaspitnih postupaka roditelja s obzirom na merene sociodemografske
varijable).
Rezultati istraživanja
Nivo prisutnosti roditeljskih vaspitnih postupaka. U Tabeli 1, pomoću
standardnih pokazatelja statističke deskripcije, prikazane su varijable uklju-
čene u istraživanje. Rezultati pokazuju normalno distribuiranje skorova na
svim supskalama koje se odnose na vaspitne postupke oba roditelja.
Tabela 1. Deskriptivni pokazatelji
subskala roditeljskih vaspitnih postupaka (N=154)
vaspitni postupak min max AS SD skjunis kurtozis
nadzor
majka 5.00 20.00 15.96 3.53 -1.02 0.65
otac 4.00 20.00 13.50 4.33 -0.29 -0.71
toplina
majka 6.00 30.00 21.02 4.52 -0.42 0.09
otac 6.00 30.00 19.08 5.35 -0.45 -0.21
kontrola
majka 5.00 20.00 9.15 3.16 0.59 -0.19
otac 5.00 21.00 8.42 3.11 1.00 0.83
Korelacija ispitivanih varijabli prikazana je u Tabeli 2. Kao što se može
videti, isti vaspitni postupci očeva i majki međusobno značajno koreliraju.
Posebno je izražena povezanost očeve i majčine kontrole ponašanja adoles-
centa (r=.65, p<.01), kao i majčinog i očevog nadzora (r=.63, p<.01). S druge
strane, rezultati pokazuju da ne postoji značajna povezanost između očeve
topline i majčinog nadzora i majčine kontrole i očeve topline. Zanimljivo je

primetiti da postoji značajna i pozitivna povezanost između nadzora i kon-
trole od strane oca (r= .45, p < .01), odnosno majke (r= .35, p<.01).
Tabela 2. Korelacije vaspitnih postupaka očeva i majki (N=154)
Vaspitni postupak 1 2 3 4 5 6
1. Očev nadzor -
2. Majčin nadzor .63** -
3. Očeva toplina .53** .15 -
4. Majčina toplina .24** .30** .55** -
5. Očeva kontrola .45** .28** .31** .06 -
6. Majčina kontrola .15 .35** .02 .23** .65** -
** p< .01
Sa ciljem da se ispitaju razlike u opažanju izraženosti pojedinih vaspitnih
postupaka roditelja primenjena su dva t-testa uparenih uzoraka. Budući da
su rađena dva t-testa, kako bi se smanjio rizik od greške I vrste, primenjena
je Bonferonijeva korekcija (.05/2) tako da su se rezultati smatrali značajnim
samo kada je pripadna verovatnoća greške prve vrste manja od .025. Dobijeni
nalazi prvog t-testa uparenih uzoraka pokazuju značajne razlike u prisustvu
roditeljskog nadzora (M=29.63, SD=7.09) u odnosu na roditeljsku toplinu
(M=39.97, SD=8.67); t(143)= -14.23, p< .01. S druge strane, identifikovano je
da je roditeljski nadzor (M=29.63, SD=7.09) izraženiji vaspitni postupak ro-
ditelja u odnosu na kontrolu (M=17.65, SD=5.69); t(143)=19.87, p<.01. Dobi-
jeni nalazi svedoče o tome da adolescenti percipiraju roditeljsku toplinu kao
najprisutniji, a roditeljsku kontrolu kao najmanje izražen vaspitni postupak u
porodičnoj sredini.
Razlike u prisutnosti vaspitnih postupaka majki i očeva. Kako bi se usta-
novilo da li postoje značajne razlike između vaspitnih postupaka očeva i maj-
ki, primenjena su tri t-testa uparenih uzoraka (Tabela 3).
Tabela 3. Razlike u prisutnosti vaspitnih postupaka očeva i majki
vaspitni postupak
otac
AS (SD)
majka
AS (SD)
t p d
nadzor 13.52 (4.37) 16.03 (3.44) -8.79 .000 -.72
toplina 19.11 (5.39) 20.95 (4.49) -4.68 .000 -.37
kontrola 8.39 (3.12) 9.21 (3.16) -3.79 .000 -.26
Pošto je i u ovom slučaju sprovedeno više zasebnih analiza, izvršeno je
Bonferonijevo prilagođavanje (.05/3) tako da su rezultati smatrani značajnim
samo kada je p<.016. U slučaju sva tri roditeljska vaspitna postupka dobijene
su statistički značajne razlike, a primenom Koenovog d izračunate su veliči-
ne efekta. Imajući u vidu generalne smernice za interpretiranje rezultata tog
pokazatelja veličine efekta (Fajgelj, 2010), primetno je da se veličina efekta
kreće od umerenog, u slučaju roditeljske kontrole, do prilično visokog efekta,
u slučaju roditeljskog nadzora.

Priroda odnosa vaspitnih postupaka majki i očeva. Kako bi se utvrdila
priroda odnosa između vaspitnih postupaka očeva i majki, realizovane su tri
multiple regresione analize. U prvoj regresionoj jednačini posmatran je vas-
pitni nadzor oca kao kriterijumska varijabla, dok su kao prediktorski faktori
posmatrani sva tri vaspitna postupka majke. Formirani model je statistički
značajan (R2
= .40, F(3,140)=32.33, p<.01), a parcijalni doprinosi pojedinih
vaspitnih postupaka majki prikazani su u Tabeli 4.
Tabela 4. Značajnost doprinosa vaspitnih postupaka
majke očevom roditeljskom nadzoru
Prediktori B SE β t r
Majčin nadzor 0.81 .09 .64** 9.01 .63
Majčina toplina 0.07 .06 .07 1.04 .24
Majčina kontrola -0.11 .09 -.08 -1.22 .15
** p< .01
Evidentno je da značajan prediktorski efekat ostvaruje samo nadzor od
strane majke. Kad su u pitanju preostala dva vaspitna postupka majke, a pre-
ma dobijenim rezultatima, njihov doprinos očevom roditeljskom nadzoru
nije statistički značajan. Taj nalaz ukazuje na to da vaspitni nadzor majke
doprinosi povećanju roditeljskog nadzora od strane oca.
Kad je reč o povezanosti vaspitnih postupaka majki i očeve kontrole, re-
gresioni model bio je u celini statistički značajan (R2
=.44, F(3,141)=37.39,
p<.01), a dobijeni rezultati prikazani su u Tabeli 5.
majke očevoj roditeljskoj kontroli
Majčin nadzor 0.07 .06 .08 1.15 .27
Majčina toplina -0.08 .04 -.12 -1.82 .06
Majčina kontrola 0.64 .06 .65** 9.66 .65
** p< .01
Analogno rezultatima prethodne regresione analize, dobijeno je da maj-
čina kontrola značajno objašnjava očevu roditeljsku kontrolu. S druge strane,
prediktorski doprinos preostala dva vaspitna postupka majki nije dostigao
statističku značajnost. Vaspitni postupci majke objašnjavaju 44% varijanse
očeve roditeljske kontrole.
Najzad, u trećem regresionom modelu ispitan je doprinos vaspitnih po-
stupaka majke očevoj roditeljskoj toplini. Dobijeni model u celini je značajan
(R2
=.31, F(3,141)=21.92, p<.01), pri čemu se pokazalo da vaspitni postupci
majke objašnjavaju oko 31% očeve roditeljske topline (Tabela 6).

majke očevoj roditeljskoj toplini
Majčin nadzor 0.05 .12 .03 .45 .15
Majčina toplina 0.68 .08 .57** 7.78 .55
Majčina kontrola -0.22 .12 -.12 -1.71 .02
** p< .01
Dok je ustanovljeno da emocionalna toplina majke značajno predviđa
očevu roditeljsku toplinu, efekti preostala dva vaspitna postupka majke
potpuno su izostali. Taj nalaz praktično znači da su srednjoškolci koji ima-
ju emocionalno toplije majke ujedno i oni koji imaju emocionalno toplije
očeve.
Razlike u opažanju roditeljskih vaspitnih postupaka s obzirom na me-
rene sociodemografske karakteristike. Područje razlika u opažanju roditelj-
skih vaspitnih postupaka s obzirom na merene sociodemografske varijable
ispitivano je primenom MANOVE. Preliminarnim ispitivanjem proverene su
pretpostavke o normalnosti, univarijacionim i multivarijacionim netipičnim
tačkama i homogenosti varijanse. Nije uočeno narušavanje pomenutih pret-
postavki.
Utvrđena je statistički značajna razlika u pogledu opažanja vaspitnih postu-
paka roditelja u odnosu na pol adolescenata (F(6,137)=5.13, p<.01,Wilksova
λ=.81, parcijalni η2
=.18). U Tabeli 7 prikazana je statistička značajnost razlika
(po Bonferoniju prilagođeni nivo značajnosti manji od .008) u opažanju vas-
pitnih postupaka zasebno za majku i oca. Rezultati pokazuju da jedino kada
je pitanju očeva toplina nisu ustanovljene značajne razlike s obzirom na pol
ispitanika.
Tabela 7. Razlike u opažanju
roditeljskih vaspitnih postupaka s obzirom na pol
Nezavisna varijabla Zavisne varijable df F p η2
Pol
Nadzor oca 1/142 15.71 .000 .10
Nadzor majke 1/142 22.37 .000 .13
Toplina oca 1/142 6.55 .011 .04
Toplina majke 1/142 10.80 .001 .07
Kontrola oca 1/142 7.80 .006 .05
Kontrola majke 1/142 7.46 .007 .05
Pregledom prosečnih vrednosti rezultata utvrđeno je da adolescentkinje
u odnosu na adolescente opažaju roditeljske vaspitne postupke kao izraženije
(Grafik 1).

Grafik 1. Grafički prikaz razlika u opažanju
roditeljskih vaspitnih postupaka s obzirom na pol
Kako bi se sagledale potencijalne razlike u opažanju prisutnosti pojedinih
vaspitnih postupaka roditelja u odnosu na karakteristike porodica adolesce-
nata, primenjena je druga MANOVA. Ustanovljeno je da ne postoje značajne
razlike u opažanju roditeljskih vaspitnih postupaka u odnosu na procenje-
no materijalno stanje porodice (F(6, 137)=.80, p>.05), porodičnu strukturu
(F(6, 137)=2.32, p>.05), broj dece u porodici (F(12, 272)=1.50, p>.05), nivo
obrazovanja oca (F(18, 379.49)=1.04, p>.05) i nivo obrazovanja majke (F(18,
382.32)=0.73, p>.05).
Diskusija
Opšti cilj ovog istraživanja bio je ispitivanje vaspitnih postupaka rodite-
lja opaženih od strane adolescenata. Dobijeni rezultati su pokazali da je, kao
što je i pretpostavljeno, emocionalna toplina najprisutniji roditeljski vaspitni
postupak. Iako nedovoljna reprezentativnost uzorka otežava generalizovanje
rezultata, moguće je konstatovati da je takav nalaz u skladu s rezultatima rele-
vantnih empirijskih studija ove tematike (Fletcher et al., 2004; Kerr & Stattin,
2000; Stattin & Kerr, 2000; Raboteg Šarić i sar., 2002; Steinberg et al., 1992),
koje ujedno naglašavaju da od stepena emocionalne topline zavise efekti dru-
gih vaspitnih postupaka roditelja. Takođe, istraživanja kontinuirano eksplici-
raju važnost roditeljske topline kao prediktora socijalnog ponašanja adoles-
cenata, pri čemu se ističe da znanje roditelja o detetovom kretanju, društvu,
vrstama aktivnosti i slobodnom vremenu deluje kao medijatorski mehanizam
(Fletcher et al., 2004).
Nalaz da adolescenti percipiraju nadzor i kontrolu kao manje prisutne ro-
diteljske vaspitne postupake takođe je u skladu sa očekivanjem, jer je reč o ra-

zvojnom periodu koji je obeležen slabljenjem moći autoriteta roditelja, dava-
njem slobode i povećanim uključivanjem adolescenata u svet izvan porodice.
Iako stručnjaci (Stattin & Kerr, 2000) ističu da su direktni roditeljski nadzor i
kontrola adolescenata praktično nemogući, takvo stanovište ne negira činje-
nicu da su ti vaspitni postupci, posebno ukoliko ih adolescent ne doživljava
kao nametljive, neophodan segment odnosa adolescent−roditelj. Suprotno
pretpostavci da je svaka forma roditeljske kontrole i nadzora obeležena priti-
skom, dominacijom i nametanjem, nalazi ranijih istraživanja svedoče o tome
da informisanost roditelja o detetovim aktivnostima, te postavljanje pravila
i ograničenja, predstavljaju negativan prediktor konzumiranja psihoaktivnih
supstanci (Fletcher et al., 2004) i pozitivan prediktor školskog postignuća
adolescenata (Grolnick & Pomerantz, 2009).
Polazeći odstanovišta da su majka i otac uključeni u bitno različite vrste
odnosa i aktivnosti sa svojom decom (Čudina Obradović i Obradović, 2002;
2006; McKinney & Renk, 2008), u ovom istraživanju adolescenti su odvojeno
procenjivali vaspitne postupke majki i očeva. Ustanovljeno je da adolescen-
ti percipiraju vaspitne postupke majke kao značajno prisutnije u odnosu na
vaspitne postupke očeva. Takvi nalazi dobijeni su i u nekim sličnim istraži-
vanjima (McKinney & Renk, 2008; Mihić i sar., 2006; Raboteg Šarić i sar.,
2002) i najčešće su tumačeni tradicionalnim razumevanjem majčinske prak-
se, odnosno većom uključenošću majke u proces vaspitanja. Takođe, rezultat
da majke više kontrolišu i nadziru adolescente u odnosu na očeve može biti
posledica manje prisutnosti oca u vaspitanju dece, ali se može dovesti i u vezu
sa stanovištem (Čudina Obradović i Obradović, 2006) da očevi više podstiču
autonomiju i samostalno uključivanje adolescenta u svet izvan porodice.
U našem istraživanju je ustanovljeno je da su obrasci ponašanja roditelja
prema adolescentima u velikoj meri kongruentni, što korespondira sa shva-
tanjima koja ističu važnost međuroditeljske konzistentnosti u ponašanju pre-
ma deci (prema: Pekić, 2012). Naime, pokazalo se da postoji pozitivan odnos
istih vaspitnih postupaka očeva i majki − emocionalna toplina, nadzor i kon-
trola majke značajno objašnjavaju iste vaspitne postupke oca. Međutim, treba
istaći da empirijski nalazi o povezanosti vaspitnih stilova roditelja i razvojnih
ishoda adolescenata nisu potpuno jednoznačni. Konkretno, neki istraživači
imaju stav da je za prilagođenost adolescenata bitnija usaglašenost roditelja
nego njihovi vaspitni stilovi, dok niz autora zagovara stanovište da su vaspitni
stilovi roditelja značajniji od međuroditeljske konzistentnosti (McKinney &
Renk, 2008).
Kad je reč o relacijama sociodemografskih karakteristika adolescenata sa
opažanjem vaspitnih postupaka roditelja, utvrđeno je da postoje značajne ra-
zlike s obzirom na pol ispitanika. Naime, ispitanici ženskog pola u odnosu na
ispitanike muškog pola sve merene vaspitne postupke opažaju kao izraženi-
je, a jedino kad je pitanju očeva toplina, nisu ustanovljene značajne razlike s

obzirom na pol ispitanika. Tumačenje tog nalaza može biti dato ako se pođe
od stanovišta da adolescenti različitog pola različito doživljavaju kontrolu i
nadzor oca i majke (Raboteg-Šarić i sar., 2002), kao i da roditelji primenjuju
različite vaspitne postupke prema deci različitog pola (Pekić, 2012).
Što se tiče porodičnih karakteristika, brojne empirijske studije (Ajduko-
vić i Bulat, 2012; Bodroški-Spariosu, 2010; Mihić i sar., 2006; Raboteg-Ša-
rić i sar., 2002) utvrdile su da su različite porodične karakteristike značajni
faktori u procenjivanju vaspitnog ponašanja roditelja. Međutim, na uzorku
našeg istraživanja, nisu nađene značajne razlike u opažanju vaspitnih postu-
paka s obzirom namerene porodične karakteristike. Postoji mogućnost da je
taj nalaz posledica neujednačenosti uzorka po merenim varijablama, ali i mo-
gućnost da su na oblikovanje roditeljskih vaspitnih postupaka u porodicama
adolescenata koji su obuhvaćeni našim istraživanjem potencijalno veći uticaj
izvršili neki drugi faktori (kao što su, naprimer, društvene i kulturne okolno-
sti, kompetentnost roditelja i međugeneracijski transfer vaspitnih postupaka
i sl.). Pored toga, samo sagledavanje roditeljskih vaspitnih postupaka iz ugla
adolescenta specifično je, i to treba uzeti u obzir.
Na kraju, treba pomenuti uočena ograničenja ove studije. Pre svega, re-
alizacija istraživanja putem samoizveštavanja adolescenata nameće pitanje
tačnosti prikupljenih podataka. Međutim, bez obzira na dilemu da li su ado-
lescenti sposobni da tačno procene postupke svojih roditelja, saglasni smo
sa stavom da roditeljsko ponašanje svoj smisao dobija tek kroz proces inte-
pretacije od strane adolescenata (Fletcher et al., 2004). Dakle, ako adolescent
ponašanje svojih roditelja percipira kao toplo ili kontrolišuće, onda je manje
važno da li je to isto ponašanje „objektivno” toplo ili kontrolišuće. Uprkos
tome, bilo bi korisno da se buduća istraživanja ove problematike zasnivaju na
pribavljanju podataka kako od adolescenata, tako i od roditelja. Druga slabost
ovog istraživanja tiče se činjenice da je ispitivanje obavljeno na prigodnom
uzorku, što umanjuje spoljašnju valjanost i limitira mogućnosti generalizaci-
je rezultata. Dakle, u narednom istraživanju ove tematike trebalo bi uključiti
veći broj ispitanika različitog uzrasta, uz težnju za približnim izjednačava-
njem njihovog broja u okviru kategorija obuhvaćenih varijablama. Konačno,
ova studija nije obuhvatala ispitivanje povezanosti različitih roditeljskih po-
stupaka i razvojnih rezultata adolescenta, te bi bilo korisno da buduća istraži-
vanja u našoj sredini posvete pažnju tom pitanju.
Zaključak
Adekvatno ostvarivanje vaspitne funkcije porodice povezano je s funk-
cionalnošću porodičnog sistema u celini, a samim tim i s funkcionisanjem
roditeljskog supsistema. Način roditeljskog funkcionisanja posebno dolazi do
izražaja u periodu adolescencije, kad dolazi do promena u odnosima roditelj

– dete, ali i do povećanja razlike u viđenju tih odnosa sa aspekta roditelja i sa
aspekta adolescenta. Iako je uticaj vršnjaka u ovom periodu eksplicitan, istra-
živanja (Smetana et al., 2006) konstantno pokazuju da roditelji i dalje imaju
važnu ulogu u razvoju mlade osobe i to na direktan način − kao model za
identifikaciju, i na indirektan način – kao važna emocionalna podrška i oslo-
nac detetu. Dakle, u periodu adolescencije, roditelji i deca zadržavaju snaž-
ne odnose, ali se menja i usložnjava sadržaj tih odnosa. Najefikasniji način
za održavanje bliskog odnosa između roditelja i adolescenta jeste otvorena i
dvosmerna komunikacija, kao i uvažavanje potrebe adolescenta za autonomi-
jom i samostalnošću (Kopko & Dunifon, 2010). Topla i otvorena komunika-
cija deteta i roditelja podstiče detetovu otvorenost, a to je najbitniji preduslov
za ostvarivanje efikasnog nadzora u adolescenciji. To znači da kad roditelji
znaju šta se događa u životu njihovog deteta, u boljoj su poziciji da reaguju i
umanje izglede za učestvovanje adolescenta u rizičnom ponašanju.
U svetlu navedenih postavki stiče se utisak da nalazi istraživanja koje je
prikazano u ovom radu, uprkos određenim ograničenjima, ukazuju na pri-
sutnost poželjnog obrasca ponašanja roditelja, odnosno da roditelji pre-
poznaju značaj emocionalne topline u kreiranju odnosa sa svojom decom.
Međutim, rezultati nagoveštavaju nedovoljnu uključenost oca u proces vas-
pitanja deteta, što svakako implicira potrebu da se u nekim daljim istraživa-
njima, na uzorku koji bi u većoj meri zadovoljio zahteve reprezentativnosti,
posebna pažnja usmeri ka ispitivanju faktora koji determinišu vaspitnu ulogu
oca u porodici sa adolescentom. Takođe, iznete teorijske postavke o reinter-
pretiranom konceptu roditeljskog nadzora i kontrole u periodu adolescencije
otvaraju prostor za edukativni rad s roditeljima, pre svega u smislu razvijanja
svesti roditelja o benefitima adolescentskog samootkrivanja kao načina rodi-
teljskog dolaženja do informacija o aktivnostima deteta.
Reference
Ajduković, M. i Bulat, L.R. (2012). Doživljaj finansijskog statusa u obitelji i psihoso-
cijalno funkcioniranje srednjoškolaca. Revija socijalne politike, 19(3), 233−253.
Baumrind, D. (1991). The influence of parenting style on adolescent competence and
substance use. Journal of Early Adolescence, 11(1), 56−95.
Bodroški Spariosu, B. (2010). Postupci roditelja u vaspitanju dece i njihov međugene-
racijski transfer. Beograd: Filozofski fakultet.
Crnjaković, B., Stojiljković, S. i Todorović, J. (2008). Vaspitni stil roditelja i lokus kon-
trole adolescenata. Nastava i vaspitanje, 57(4), 514−529.
Čudina-Obradović, M. i Obradović, J. (2002). Potpora roditeljstvu: izazovi i moguć-
nosti. Revija za socijalnu politiku, 10(1), 45−68.
Čudina-Obradović, M. i Obradović, J. (2006). Psihologija braka i obitelji. Zagreb:
Golden Marketing–Tehnička knjiga.

Fajgelj, S. (2010). Metode istraživanja ponašanja. Beograd: Centar za primenjenu psi-
hologiju.
Fletcher, A. C., Steinberg, L. & Williams-Wheeler, M. (2004). Parental influences on
adolescent problem behavior: Revisiting Stattin and Kerr. Child development,
75(3), 781−796.
Genc, L. i Kodžopeljić, J. (1995). Porodično vaspitanje i dimenzije ličnosti. U Đ. Đu-
rić, (ur.). Ličnost u višekulturnom društvu, 2 (70−81). Novi Sad: Filozofski fa-
kultet, Odsek za psihologiju.
Grolnick, W. S. & Pomerantz, E. M. (2009). Issues and challenges in studying parental
control: Toward a new conceptualization. Child Development Perspectives, 3(3),
165−170.
Karavasilis L., Doyle A.B. & Markiewitz D. (2003). Associations between parenting
style and attachment to mother in middle childhood and adolescence. Internati-
onal Journal of Behavioral Development, 27(2), 153−164.
Kerr, M. & Stattin, H. (2000). What parents know, how they know it, and several
forms of adolescent adjustment: Further support for a reinterpretation of moni-
toring. Developmental Psychology, 36, 366−380.
Kodžopeljić, J. Štula, J. i Genc, A. (2008). Relacije između vaspitnih stavova roditelja
i autoritarnosti dece. Pedagoška stvarnost, 9−10, 1027−1039.
Kokkinos, C. M. (2013). Bullying and Victimization in Early Adolescence: Associati-
ons with Attachment Style and Perceived Parenting. Journal of School Violence,
12(2), 174−192.
Kopko, K. & Dunifon, R. (2010). What’s New: Parenting and Adolescent Develo-
pment. Retrieved from: www.human.cornell.edu/pam/outreach/parenting/rese-
arch/loader.cfm.
Lacković-Grgin, K. (2006). Psihologija adolescencije. Jatrebarsko: Naklada Slap.
Ljubetić, M. (2007). Biti kompetentan roditelj. Zagreb: „Mali profesor“.
Mihić, I. (2010). Uključenost oca u brigu o detetu: efekti očevih iskustava iz porodi-
ce porekla i kvaliteta relacija u porodici prokreacije. Primenjena psihologija, 3,
197−222.
Mihić, I. (2012). Modelovanje roditeljske uloge oca: iskustvo u porodici porekla i
uključenost oca. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 44(2), 332−348.
Mihić. I., Zotović, M. i Petrović, J. (2006). Sociodemografske karakteristike porodice,
podela posla u kući i vaspitni stilovi roditelja u porodicama na teritoriji Vojvo-
dine. Pedagoška stvarnost, 1−2, 118−134.
Milić, A. (2001). Sociologija porodice – kritika i izazovi. Beograd: Čigoja štampa.
Milošević, N. (2004). Vera u sopstvene sposobnosti i školski uspeh. Novi Sad: Savez
pedagoških društava Vojvodine; Vršac: Viša škola za obrazovanje vaspitača.
McKinney, C. & Renk, K. (2008). Differential parenting between mothers and fat-
hers: Implications for late adolescents. Journal of Family Issues, 29(6), 806−827.
Pekić, J. (2012). Vaspitni postupci roditelja kao činioci aktualizacije darovitosti.
Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Књига XXXVII, 201−213.
Petani, R. (2011). Odnos roditelj-dijete. U D. Maleš (ur.) Nove paradigme ranog od-
goja (97−124).Zagreb: Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu.

Polovina, N. (2011). Porodica u sistemskom okruženju. Beograd: Institut za pedagoš-
ka istraživanja.
Raboteg-Šarić, Z., Sakoman, S. i Brajša-Žganec, A. (2002). Stilovi roditeljskoga odgo-
ja, slobodno vrijeme i rizično ponašanje mladih. Društvena istraživanja, 11(3),
239−265.
Smetana, J. G., Campione-Barr, N. & Metzger, A. (2006).Adolescent development in
interpersonal and societal contexts. Annu. Rev. Psychol., 57, 255−284.
Soenens, B., Vansteenkiste, M., Luyckx, K. & Goossens, L. (2006). Parenting and Ado-
lescent Problem Behavior: An Integrated Model With Adolescent Self-Disclosu-
re and Perceived Parental Knowledge as Intervening Variables. Developmental
Psychology, 42(2), 305−318.
Stattin, H. & Kerr, M. (2000). Parental monitoring: A reinterpretation. Child develo-
pment, 71(4), 1072−1085.
Steinberg, L. (2001). We know some things: Adolescent-parent relationships in re-
trospect and prospect. Journal of Research on Adolescence,11(1), 1−19.
Steinberg, L., Lamborn, S. D., Dornbusch, S. M. & Darling, N. (1992). Impact of
parenting practices on adolescent achievement: Authoritative parenting, sc-
hool involvement, and encouragement to succeed. Child development, 63(5),
1266−1281.
Tokić, A. (2008). Suvremene spoznaje u istraživanju povezanosti roditeljstva i adoles-
centske prilagodbe. Društvena istraživanja, 6(98), 1133−1155.
Vidanović, I. i Kolar, D. (2003). Mentalna higijena. Beograd: I. Vidanović.
Zuković, S. (2012). Porodica kao sistem – funkcionalnost i resursi osnaživanja. Novi
Sad: Pedagoško društvo Vojvodine.
DATUM PRIJEMA RADA: 15.05.2015. DATUM PRIHVATANJA RADA: 12.11.2015.
Parental rearing practices from the perspective of adolescents
Slađana Zuković
University of Novi Sad, Faculty of Philosophy, Department of Pedagogy
Stefan Ninković
University of Novi Sad, Faculty of Philosophy, Department of Pedagogy
Kristina Krstić
Preschool teacher Training College, Šabac
This paper discusses the phenomenon of parenting in families with adolescents.
Special emphasis is placed on the exploration of the concept of parenting rearing
practices through the dimensions of parental emotional warmth, control and
monitoring. Based on that, starting from the standpoint about the importance
of child’s perception of parental behaviour, this paper presents the results of the
research aimed at examining adolescents’ view of parental rearing practices. The

instrument used in the research consisted of three subscales (emotional warmth,
monitoring, control), as well as the questions about socio-demographic variables.
The sample included 154 second grade students of secondary school, i.e. adolescents.
The findings have shown that adolescents perceived parental warmth as the most
present and parental monitoring and control as less present parental rearing practice.
Mother’s parental rearing practices were perceived as significantly more present
compared to those of the father. Also, it was found that the gender of respondents
is a significant variable in the perception of parental rearing practices, while family
characteristics (family social status, family structure, parent’s educational level and
the number of children in the family) have not been proved as statistically significant
variables. The concluding part emphasizes the need for further research of the
factors that determine father’s role in the family with adolescents, and the need to
develop parent’s awareness of the benefits related to adolescent’s self-disclosure in
the process of parental monitoring.
Key words: parenting, adolescence, parental rearing practices, emotional warmth,
monitoring and control.

Psihološka istraživanja, Vol. XVIII 2 2015. UDK 159.923.072
145164 005.72
TIP ČLANKA: Originalni naučni rad
Relacije između karakteristika ličnosti i
stavova prema organizacionim promenama
Katarina Suvajdžić
Fakultet za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić, Novi Sad1
Dobrila Vujić
Fakultet za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić, Novi Sad
Ovo istraživanje imalo je za cilj da ispita da li postoji povezanost između karak-
teristika ličnosti i stavova prema organizacionim promenama, kao i da proveri da
li su i koje karakteristike ličnosti značajni prediktori stavova prema organizaci-
onim promenama. Istraživanje je sprovedeno u periodu od novembra 2013. do
januara 2014. godine na uzorku od 300 ispitanika zaposlenih u Srbiji. Za ispitiva-
nje stavova prema organizacionim promenama korišćena je četvorostepena skala,
autorki Vujić i Suvajdžić, čiju latentnu strukturu čine četiri faktora: fleksibilnost
oblika radnog angažovanja, potreba za stabilnošću uslova rada, otpor prema sistem-
skim promenama i iniciranje promena. Karakteristike ličnosti operacionalizovane
su modelom Velikih pet plus dva, autora Smederevac, Mitrović i Čolović, kojima
su priključene generalizovana samoefikasnost, autora Švarcera i saradnika, kao i
Spektorova skala lokusa kontrole. Rezultati istraživanja ukazuju na značajnu pove-
zanost karakteristika ličnosti i stavova prema organizacionim promenama. Prema
tim rezultatima očuvanju postojećeg stanja u organizaciji težiće konzervativne i
rigidne osobe, koje nemaju pozitivnu sliku o sebi i koje percipiraju da ne pose-
duju dovoljno kapaciteta za prevladavanje teškoća na koje mogu naići. Težnji da
se u poslovnom okruženju ništa ne menja doprinosi i njihova tendencija da sve
što je novo doživljavaju kao potencijalno ugrožavajuće. Kao najznačajni prediktori
stavova prema organizacionim promenama pokazali su se: otvorenost za iskustvo,
pozitivna valenca, samoefikasnost, spoljašnji lokus kontrole, ekstraverzija i neu-
roticizam. Karakteristike ličnosti dobri su prediktori iniciranja promena, dok su
fleksibilnost oblika radnog angažovanja, potreba za stabilnošću uslova rada i otpor
prema sistemskim promenama, pored karakteristika ličnosti, pod uticajem i drugih
varijabli koje nisu obuhvaćene ovim istraživanjem.
Ključne reči: Stavovi prema organizacionim promenama, osobine ličnosti, lokus
kontrole, generalizovana samoefikasnost
1 Adresa autora: katarina.suvajdzic@gmail.com

Uvod
Organizacije moraju trčati da bi stajale u
mestu
Ansoff
U savremenim uslovima poslovanja organizacije se suočavaju s brojnim
promenama koje se svakodnevno dešavaju, kako na globalnom nivou, tako
i u neposrednom okruženju u kojem posluju, zatim unutar organizacija i u
samim zaposlenima. Organizacije moraju da prate i da se prilagođavaju pro-
menama u informacionim tehnologijama, ekonomsko- društvenim prome-
nama, vrednosnim promenama, da prate tehničke inovacije, pravnu regula-
tivu, svoju konkurenciju i da budu spremne na kontinuirano učenje. Ljudi
u organizacije dolaze kao bazično formirane ličnosti, unoseći u njih svoje
osobine, navike, iskustva, znanje, stavove, vrednosti i druge karakteristike.
S druge strane, organizacije utiču na formiranje određenih oblika ponašanja
svojim pravilima, procedurama, prirodom posla, personalnom politikom i
drugim elementima. Jedan od osnovnih uslova da zaposleni u organizacijama
pravovremeno prepoznaju i odgovore na promene jeste taj da imaju pozitivan
odnos prema promenama i da na njih gledaju kao na nešto neophodno i po-
željno. Međutim, to nije lako postići jer, kako kaže Jung, „Čovek je čudovišno
konzervativno biće, koga samo krupne nevolje mogu da pokrenu na prome-
nu” (Jung, 2008).
Folkman i saradnici (Folkman et al., 1986) definišu suočavanje sa orga-
nizacionim promenama kao čovekove kognitivne i bihejvioralne napore da
upravljaju internim i eksternim zahtevima razmene između čoveka i okru-
ženja, što može dovesti do prekoračenja čovekovih resursa. Svaka promena
remeti ustaljeni način funkcionisanja pojedinca i ugrožava jednu od bazičnih
ljudskih potreba − potrebu za sigurnošću. Koner (Conner, 1992), takođe, su-
geriše da je gubitak kontrole primarni uzrok otpora promenama. On ukazuje
na to da zaposleni pružaju otpor promenama jer smatraju da im je kontrola
nad životnim situacijama oduzeta nametanjem promena. Ta činjenica otvara
širok prostor psihološkim istraživanjima u oblasti organizacionih promena.
Teorijski okvir istraživanja
Istraživanja uloge psihološkog faktora u organizacionim promenama ne
mogu biti valjana ukoliko se ne posmatraju u okviru širih pristupa i teorija
organizacionih promena i razvoja. Dva osnovna pristupa izučavanju organi-
zacionih promena jesu: tradicionalni i savremeni pristup.
Tradicionalni pristup organizacionim promenama primeren je organizaci-
jama koje deluju u relativno stabilnom okruženju i same su pretežno stabilne.

K. SUVAJDŽIĆ, D. VUJIĆ: RELACIJE IZMEĐU KARAKTERISTIKA LIČNOSTI I STAVOVA 147
PREMA ORGANIZACIONIM PROMENAMA
Ključnu ulogu u uvođenju promena ima lider od čijih karakteristika u najve-
ćoj meri zavisi uspeh u uvođenju promena. Taj pristup bio je primeren okru-
ženju u razvijenim zapadnim zemljama do osamdesetih godina prošlog veka.
Savremeni pristup kreiran je kao odgovor na radikalno promenljivo okru-
ženje u kojem organizacije posluju, koje je uslovljeno tehnološkim promena-
ma, zaoštravanjem konkurencije, promenama u vrsti delatnosti organizacija
usmerenim na pružanje usluga baziranih na znanju i ponašanju zaposlenih.
Savremeno okruženje karakterišu dve konstante – neizvesnost i promene. Or-
ganizacije su nužno otvoreni sistemi, čiji opstanak i poslovni uspeh zavise od
spremnosti na učenje – organizacija, lidera i menadžera i svakog zaposlenog
pojedinačno. Kaneman (Kahaneman, 2011) navodi dokaze da uspeh organi-
zacije u savremenim uslovima nije bitno determinisan karakteristikama lide-
ra jer zavisi od čitavog niza nepredvidljivih faktora. I Piter Draker (Drucker,
1992) navodi da „nema institucije koja će preživeti ako su joj potrebni geniji
i supermeni da njome uprvljaju”. Međutim, to bi moglo da važi za visoko
strukturirane velike kompanije koje posluju u uređenom okruženju. Problem
se javlja kod kompanija koje posluju u manje regulisanom društvenoekonom-
skom ambijentu, karakterističnom za zemlje u traniziciji, kao i kod preduzeća
u nastajanju. Za opstanak, uspeh i razvoj organizacije, ali i za uvođenje pro-
mena, veoma su važne karakteristike ličnosti lidera. Primera radi, Jukl (Yukl,
2008) navodi da su za uspešnost u rukovođenju na prvom mestu lične karak-
teristike rukovodioca, dok je upravljanje promenama „jedna od najvažnijih i
najtežih rukovoditeljskih odgovornosti”.
Ne ulazeći ovom prilikom u klasifikaciju velikog broja teorija organiza-
cionih promena i teorija upravljanja organizacionim promenama, čini se da
su za problem ovog istraživanja posebno relevantne teorija organizacije kao
otvorenog sistema i teorija organizacije kao sociotehničkog sistema.
Teorija organizacije kao otvorenog sistema objašnjava promene kao ade-
kvatan odgovor organizacije na brojne faktore iz okruženja koji determini-
šu njen opstanak i dalji razvoj. Ta teorija je pogodan okvir za problem ovog
istraživanja jer, prema Merilin Emeri (Emery, 2004), ima posebno naglašen
psihološki aspekt upravljanja promenama, kao i definisanu ulogu ljudi i nji-
hovog ponašanja u organizaciji. Najkraće rečeno, prema toj teoriji, organiza-
cija reaguje na zahteve okruženja (globalne, specifične i lokalne) kontinuira-
nim učenjem, inovacijama, unapređenjem veština i kompetencija zaposlenih.
Uspešan odgovor organizacije u tom smislu ne može se postići bez odgovara-
jućih karakteristika ličnosti članova organizacije.
Osnovna premisa teorije organizacije kao sociotehničkog sistema, kako joj
samo ime govori, jeste ta da organizacija sadrži tehnički i socijalni sistem i da
je, pored toga, otvorena prema sredini (Apellbaum, 1997). Punu afirmaciju
doživljava osamdesetih godina XX veka razvojem koncepta upravljanja ljud-
skim resursima (Human Resource Management − HRM). „Savremeni menad-
žment zasniva uspeh preduzeća na mekim, tzv. soft dimenzijama organizacije,

kao što su organizaciona kultura i klima, komunikacije, vođstvo i drugi pro-
cesi u vezi s ljudima i ljudskom prirodom. Pretpostavka je da su i tvrde, tzv.
hard dimenzije organizacije odgovarajuće” (Vujić, 2011). Iste te godine ame-
rički autor Dejvid Ulrih (Ulrich, 1997) ističe da zadatak HRM funkcije nije
da brine o mekoj strani organizacije, već o doprinosu zaposlenih rezultatima
rada, a centralna uloga HR profesionalca jeste u tome da budu agenti prome-
na. Izazovi s kojima se suočavaju brojni su. Robins (Robbins, 1997) ukazuje
na to da nove organizacije karakteriše: privremenost i fleksibilnost zaposlenja;
drastično smanjenje broja zaposlenih u velikim kompanijama, fleksibilno pla-
ćanje zasnovano na širokom spektru indikatora; rad je definisan opisom posla,
ali i zadacima koje treba obaviti; radni dan nije ograničen; glavnu ulogu imaju
radnici sa znanjem − „knowledge workers”; od pojedinca se očekuje da bude
timski igrač i da se nosi s visokim nivom svakodnevnog stresa. (Detaljnije u:
Vujić, 2015). Na pitanje − kako se ovaj globalni trend reflektuje na zemlje u
tranziciji, kakva je i Srbija, Zoran Vidojević (2005) navodi: „U svim bivšim
socijalističkim zemljama zbiva se u osnovi isti proces promena, po manje-više
istim pravilnostima, da ne kažemo zakonitostima, ali s različitim rezultatima”.
Spremnost za uvođenje organizacionih promena i otpori
Spremnost na organizacione promene odnosi se na to koliko su članovi
organizacije rešeni da prihvate promene, da im se posvete, kao i da u orga-
nizaciji šire uverenja da će uvođenje promena biti efikasno. (Prema: Weiner,
2009). Raferti i saradnici (Rafferty et al., 2013) ukazuju na to da na ukupan
vrednosni sud pojedinca o sopstvenoj spremnostiza organizacione promene
utiču njegova uverenja o tome 1) da li je promena potrebna, 2) da li ima ka-
paciteta da uspešno realizuje promenu, 3) da li će promena imati pozitivne
ishode za njegov posao/ulogu, 4) njegova očekivanja da će događaje u vezi
s promenama pratiti pozitivno orijentisane afektivno-emocionalne reakcije.
Uspešnost u uvođenju održivih promena u organizaciji zavisi i od otpo-
ra promenama. Otpori promenama, međutim, pored karakteristika lično-
sti, uključuju i niz situacionih varijabli I, iz tih razloga, ovom prilikom nisu
predmet detaljnije analize. Navodimo samo nalaze Orega (Oreg, 2003), koji
je identifikovao šest izvora otpora prema promenama iz ličnosti pojedinca
i to: kognitivnu rigidnost, nedostatak psihološke otpornosti, netrpeljivost za
period prilagođavanja, preferenciju niskog nivoa stimulacije, nespremnost
odricanja od starih navika.
Dispozicioni model − karakteristike ličnosti i stavovi prema promenama
Za ovo istraživanje posebno je relevantan dispozicioni model spremnosti za
promene (Djurisic-Bojanovic i Savkovic, 2010) u okviru koga autorke, poziva-
jući se na rezultate ranijih istraživanja, tragaju za odgovorom na pitanje: da li

se u polju psiholoških varijabli koje su relativno stabilne i predvidljive mogu
naći tačke oslonca za efikasnije upravljanje organizacionim promenama. Taj
model proveravale su istraživanjem na uzorku od 115 zaposlenih u jednoj pro-
izvodno-edukativnoj firmi. Dobijeni su rezultati da je spremnost za promene
zaposlenih značajno pozitivno povezana s prihvatanjem pluraliteta ideja, za-
tim sa snagom ega, a negativno s dogmatizmom i netolerancijom prema nei-
zvesnosti. Uz ograničenja metodološke prirode, koja i autorke ističu, reklo bi
se da su rezultati psihološki očekivani i teorijski interpretabilni. U skladu su
s nalazima istraživanja Rokiča (Rokeacha, 1960) o tome da se na osnovu crte
dogmatizma može predvideti ponašanje pojedinca pri sprovođenju prome-
na. Pojedince s dogmatskim crtama odlikuje rigidnost i jednoumlje, pa često
mogu biti manje voljni i sposobni da se prilagode novim situacijama.
Navodimo i neke druge nalaze koji su relevantni za empirijski okvir ovog
istraživanja. Istraživanje Vakole i saradnika (Vakola et al., 2013) pokazuje
pozitivnu korelaciju između ekstraverzije, savesnosti, prijatnosti, otvorenosti
za iskustvo i afirmativnih stavova prema organizacionim promenama, dok je
neuroticizam negativno povezan sa afirmativnim stavovima prema organiza-
cionim promenama.
Lau i Vudman (Lau & Woodman, 1995) ukazuju na to da su reakcije
na organizacione promene pod uticajem kognitivnih šema pojedinaca, koje
podrazumevaju znanja o karakteristikama promena i vezama različitih de-
šavanja prouzrokovanih promenama. Velike promene u poslovnom životu
mogu biti povezane s negativnim ishodima, kao što su gubitak posla, sma-
njen radni status, konflikti na poslu i kod kuće, što predstavlja snažan izvor
stresa. One mogu biti pretnja za psihološko blagostanje zaposlenih (Ashford,
1988; Schweiger & DeNisi, 1991). Suočeni s neizvesnošću koju promene do-
nose, ljudi na promene reaguju ili povećavanjem ličnih kapaciteta za prihva-
tanje promena ili pružanjem otpora.
Studija Goldsmita (Goldsmitha, 1984) pokazala je da inovativni pojedinci
generalno pokazuju veću potrebu za novim stimulusima. S obzirom da pro-
mene uvek podrazumevaju povećan nivo stimulacija, osobe koje ne vole no-
vine i koje najbolje funkcionišu u dobro definisanim okvirima često će pru-
žati otpor.
Istraživanje Džadža i saradnika (Judge et al., 1999) ukazuje na to da su
pozitivan self- koncept (koji čine lokus kontrole, generalizovana samoefika-
snost, samopoštovanje i pozitivna afektivnost) i tolerancija prema riziku (koju
čine otvorenost za iskustvo, tolerancija na neizvesnost i niska averzija prema
riziku), pozitivno povezani s ličnom procenom pojedinca u pogledu njego-
vog suočavanja sa organizacionim promenama, ali i s procenom nezavisnih
procenjivača o njegovom načinu suočavanja sa organizacionim promenama.
Vanberg i Banas (Wanberg & Banas, 2000) ukazuju na to da samopoštovanje,
optimizam i percepcija kontrole značajno predviđaju spremnost zaposlenih

da prihvate organizacione promene. Istraživači ukazuju na to da lična otpor-
nost podrazumeva veću verovatnoću da će pojedinac biti spreman da se pri-
lagodi promenama, ali ne podrazumeva nužno i njegov pozitivan stav prema
promenama.
Hsi Čang i saradnici (Hsi Chung et al., 2012) ispitivali su odnos izme-
đu tri kognitivne karakteristike ličnosti: kognitivne fleksibilnosti, samouvida
i samorefleksije i tri vrste otpora: kognitivni, afektivni i bihejvioralni. Uzo-
rak je činilo 419 zaposlenih proizvođača iz Tajvana koji su imali iskustvo sa
organizacionim promenama. Istraživanje je pokazalo pozitivnu povezanost
afektivnog i kognitivnog otpora sa otporom u ponašanju. Takođe, dobijena
je negativna veza kognitivne fleksibilnosti i sve tri vrste otpora, kognitivnog,
afektivnog i bihevioralnog.
U istraživanju Grubić-Nešić (2003) ispitivana je povezanost psiholoških
karakteristika (lokusa kontrole, motiva postignuća i emocionalne stabilno-
sti) i spremnosti za promene. Lokus kontrole je pozitivno korelirao sa spre-
mnošću za promene i sa otporima promenama, dok je negativno povezan s
pozitivnim emocionalnim odnosom prema promenama i nespremnošću za
promene.
Uvođenje promena je nužno da bi se organizacija izborila s konkurenci-
jom, opstala i razvijala se u sve zahtevnijem okruženju, što je uslov zado-
voljenja bazičnih potreba zaposlenih. Međutim, promene koje zahteva nova
organizacija ne idu u prilog svim članovima organizacije, niti ih je lako spro-
vesti a da se ne ugroze neki bitni aspekti kvaliteta života zaposlenih. I pored
negativnih efekata koje promene mogu da izazovu kod ljudi, turbulentno
tržište zahteva od organizacija i od zaposlenih da se na dnevnom nivou nose
s nastajućim promenama, da im se uspešno prilagođavaju, čak i da budu nji-
hovi inicijatori, kako bi ostali konkurentni na tržištu. Među dvanaest ključnih
kompetencija za uspeh u radu u globalnom društvu nalazi se i prihvatanje
promena. Indikatori te kompetencije jesu stavovi, mišljenja i aktivnosti koji
uključuju: (1) shvatanje da je svaki aspekt života istovremeno konstantan i
izložen promenama (2) prihvatanje promena kao neizbežnosti i stalnosti koja
se ne može izbeći, (3) prepoznavanje cikličnosti promena u prirodi, (4) gle-
danje na promene kao na mogućnosti, a ne kao na prepreke (5) pomaganje
drugima da se kreću u susret promenama. Među 10 ključnih kompetencija
menadžera, iniciranje i implementiranje promena radi unapređivanja proizvo-
da i usluga nalazi se na prvom mestu (Vujić, 2015).
Značaj istraživanja
U nemogućnosti da konrolišu haos i nevesiznost u poslovnom okruženju,
organizacije mu se prilagođavaju tako što menjaju svoje strukture i sisteme
upravljanja (hard dimenziju) i posebno stavove, vrednosti, način mišljenja i po-
našanja ljudi (soft dimenziju). Ti psihološki entiteti, međutim, bitno su uslov-

ljeni stabilnijim elementima psihološke strukture pojedinca, kakve su i osobine
ličnosti. Pojedine studije naglašavaju važnost kognitivnih promena kod me-
nadžera koji kreiraju promene u organizaciji (Austini & Bartunek, 2003).
Zato je značajno utvrditi da li lične karakteristike zaposlenih imaju uticaja
na to kakav će stav oni imati prema promenama, što je jedan od postula-
ta teorije kao sociotehničkog sistema. Praktične implikacije rezultata bile bi:
ukazivanje na značaj profesionalne selekcije pri zapošljavanju i delegiranju
poslova poslova, posebno na liderske pozicije, zatim edukacija za primenu
modela i tehnika uvođenja organizacionih promena, treninzi za razvoj vešti-
na i kompetencija prihvatanja promena i slično.
Problem istraživanja
Problem ovog istraživanja jeste traženje odgovora na pitanja o tome da li
postoji povezanost između karakteristika ličnosti i stavova prema organizaci-
onim promenama, te da li se i na osnovu kojih karakteristika ličnosti mogu
predvideti stavovi prema organizacionim promenama.
Karakteristike ličnosti su nezavisna varijabla, dok zavisnu čine stavovi pre-
ma organizacionim promenama. Karakteristike ličnosti uključene u ovo istra-
živanje jesu lokus kontrole, generalizovana samoefikasnost i osobine ličnosti
obuhvaćene modelom Velikih pet plus dva.
Metod
Uzorak
U istraživanju je učestvovalo 300 ispitanika, zaposlenih u privatnim i dr-
žavnim preduzećima na teritoriji Srbije. U periodu sprovođenja istraživanja
najavljene su reforme od strane Vlade, koje su podrazumevale smanjenje
broja zaposlenih u javnom i državnom sektoru, smanjenje plata, promene
Zakona o radu, kao i promene radnog vremena. Uzorak je ujednačen pre-
ma poziciji, 48% ispitanika čine zaposleni na rukovodećim pozicijama u or-
ganizaciji. 50% ukupnog broja ispitanika zaposleno je u državnim i javnim
preduzećima. Prema stepenu obrazovanja: 54% ukupnog broja ispitanika ima
završen fakultet, 31% višu školu, master studije je završilo 14%, a doktorske
studije 1% ukupnog broja ispitanika. Većina ispitanika, njih 45%, ima preko
15 godina radnog staža; od 5 do 15 godina radnog staža ima 33% ukupnog
broja ispitanika, dok manje od 5 godina staža ima njih 22%.
Varijable i instrumenti
Upitnik koji je korišćen za prikupljanje podataka objedinjuje pitanja o so-
ciodemografskim karakteristikama ispitanika, uputstva za popunjavanje i 4
posebne skale.

Stavovi prema organizacionim promenama mereni su Skalom OP, 2013, a
karakteristike ličnosti Skalom generalizovane samoefikasnosti (GSE), Spekto-
rovom skalom lokusa kontrole (WLCS) i skraćenom verzijom upitnika Velikih
pet plus dva.
Sociodemografskim karakteristikama ispitanika obuhvaćeni su: pol (muš-
ki/ženski), pozicijana kojoj je ispitanik zaposlen (rukovodeća / izvršilačka),
nivo obrazovanja (viša škola / visoka škola / master studije / doktorske stu-
dije), sektor u kome je zaposlen (privatni sektor / državni sektor) i dužina
radnog staža (do 5 godina, od 5 do 15, preko 15 godina). Ispitivanje razlika
u stavovima prema organizacionim promenama s obzirom na demografske
karakteristike ispitanika biće predmet neke od narednih studija.
Organizacione promene Huse i Kamings (Huse & Cummings, 1985) defi-
nišu kao stanje prelaska iz trenutnog stanja u buduće stanje u pravcu u kojem
je usmerena organizacija. Armenakis i saradnici (Armenakis et al., 1993) spre-
mnost na promene definišu kao uverenja, stavove i namere pojedinca u vezi s
tim u kojoj meri su promene potrebne i kapacitetima organizacije da uspešno
realizuje te promene. S obzirom da je ovo istraživanje usmereno na stavove
prema tranzicionim i transformacionim promenama, važno je odrediti šta se
pod tim promenama podrazumeva. Tranzicione promene podrazumevaju po-
meranja koja nameću sredinski faktori ili tržište rada. One zahtevaju prilagod-
ljivu, fleksibilnu radnu snagu, nažalost često i na štetu zadovoljenja bazičnih
ljudskih potreba pojedinca. Transformacione promene definišu se kao radikal-
no pomeranje organizacije iz sadašnjeg stanja ka budućem, koje obuhvata kul-
turu, ponašanje, način mišljenja ljudi da bi se obezbedila održivost organizacije
u aktuelnom i budućem vremenu. Drugim rečima, zahteva se promena načina
mišljenja i drugačiji pogled organizacije i njenih zaposlenih na svet, potrošače,
kupce i rad kao takav. Reč je o razumevanju nove organizacije i položaja i ulo-
ge zaposlenih na globalnoj poslovnoj sceni, u uslovima brzog napretka tehno-
logije i sve jače borbe s konkurencijom (Anderson & Ackerman 2010). Skalu
stavova prema organizacionim promenama (OP, 2013) konstruisale su autorke
ovog rada Vujić i Suvajdžić, polazeći od teorije organizacije kao otvorenog si-
stema primenjene na tranzicione uslove u Srbiji. Pri konstrukciji se pošlo od
skale Suočavanja sa organizacionim promenama (1999), autora Džadža i sa-
radnika, kao i od Robinsonove skale Odnosa prema promenama (1997). Skala
OP, 2013 je četvorostepena skala Likertovog tipa, (1− uopšte nije tačno, 4− u
potpunosti je tačno). Prvobitna verzija skale sastojala se od 42 ajtema. Faktor-
skom i ajtem analizom ta skala je redukovana na 20 ajtema. Izdvojena su četiri
faktora: potreba za stabilnošću uslova rada (á = .75), fleksibilnost oblika radnog
angažovanja (á = .71), otpor prema sistemskim promenama (á = .65) i iniciranje
promena (á = .68), koja objašnjavaju 47,2% varijanse. Sadržaj faktora potreba
za stabilnošću uslova rada ukazuje na važnost koju stabilnosti i sigurnost ima-
ju za zaposlene. Neki od ajtema koji učestvuju u ovom faktoru jesu: Veoma mi

smetaju česte promene radnog vremena i Teško se navikavam na rad u novom
timu. Faktor fleksibilnost oblika radnog angažovanja podrazumeva spremnost
zaposlenih da se prilagode novim uslovima rada i da odgovore na zahteve koje
pred njih postavlja organizacija. Neki od ajtema koji čine ovaj faktor jesu: Bio
bih spreman da nastavim školovanje ukoliko to posao od mene zahteva; Ne bi
mi smetalo kada bih zbog posla morao da promenim sektor u kojem ću raditi.
Otpor prema sistemskim promenama podrazumeva aktivan negativan stav za-
poslenih prema organizacionim promenama, koji karakteriše spremnost za-
poslenih da pruže otpor promenama čiji značaj i svrhu ne razumeju. Neki od
ajtema koji učestvuju u ovom faktoru jesu: Ne razumem zbog čega se uvode
nova pravila i procedure ako je i u starima sve funkcionisalo; Posle svake prome-
ne stvari postaju lošije nego što su bile. Faktor iniciranje promena podrazumeva
percepciju pojedinca o tome kako se nosi s promenama u organizaciji (Kada u
organizaciji dođe do drastičnih promena, lako se nosim s njima), ali i akcije koje
on preduzima kako bi došlo do promena (Često predvodim savladavanje pre-
preka koje donose promene u ovoj kompaniji).Generalizovana samoefikasnost
podrazumeva uverenja osobe da poseduje lične kapacitete koji joj dopuštaju
da potpuno kontroliše ishode postavljenih ciljeva, uprkos ometajućim događa-
jima i teškoćama (Bandura, 1986). Pojedinici s jakim osećajem samoefikasno-
sti na teške zadatke gledaće kao na izazove koje mogu da reše i neće ih izbega-
vati (Girasoli, 2007). Za razliku od njih, ljudi koji imaju nisku samoefikasnost
češće će situacije ocenjivati kao preteće, sumnjaće u sebe i u svoje sposobnosti
prevladavanja teškoća. Osobe s niskom samoefikasnošću imaju nisko samo-
poštovanje, i često „gaje” pesimističke misli o sopstvenim dostignućima i lič-
nom razvoju (Scholz, et al., 2002).
Za merenje generalizovane samoefikasnosti korišćena je skala General
Self-efficacy Scale − GSE, autora Švarcera i saradnika (Schwarzer et al., 1995).
Upitnik je jednodimenzionalan, sastoji se od 10 ajtema sa četvorostepenom
skalom za odgovore. U ovom istraživanju skala je pokazala prihvatljivu pou-
zadanost −Alfa koeficijent iznosio je 0,73.
Lokus kontrole je konstrukt koji opisuje to da li ljudi osećaju da kontrola
njihovog života leži u njihovim rukama (unutrašnji lokus kontrole) ili u ruka-
ma drugih (spoljašnji lokus kontrole) (Rotter, 1966). Osobe sa unutrašnjim
lokusom kontrole veruju da su njihova iskustva rezultat sopstvenih veština i
napora koje su uložili, dok, s druge strane, ljudi sa spoljašnjim lokusom kon-
trole imaju tendenciju da pripišu svoja iskustva sudbini, slučajnosti ili sreći
(Kasilingman & Sudha, 2010). Kinicki i saradnici ističu da je unutrašnji
lokus kontrole jedna od centralnih varijabli adaptibilnosti (Fugate, Kinicki,
Ashforth, 2004; prema: Petrović, Čizmić, Kovačević, 2009). Pojedinci sa unu-
trašnjim lokusom kontrole,u odnosu na pojedince sa spoljašnjim lokusom
kontrole, pre će se proaktivno uključiti u promene koje im se događaju u vezi
s radnom ulogom i radnom situacijom uopšte (Breese i O Toole, 1995; Carter
& Cook, 1995; Stolz-Loike, 1996), oni su adaptibilniji na poslu i imaju više

volje da rade (Fugate, Kinicki, Ashforth, 2004) (Petrović, Čizmić, Kovačević,
2009). Lokus kontrole operacionalizovan je Spectorovom skalom Work Locus
of Control Scale (WLCS), koja se sastoji od 16 ajtema (Spector, 1992). Skalu
čine dve supskale − supskala spoljašnjeg lokusa kontrole i supskala unutrašnji
lokus kontrole. U ovom istraživanju Alfa koeficijent iznosio je 0.71. Pouzda-
nost supskale unutrašnjeg lokusa kontrole iznosila je 0.71, dok je pouzdanost
supskale spoljašnjeg lokusa kontrole iznosila 0.87.
U ovom istraživanju korišćena je skraćena verzija upitnika Velikih pet plus
dva, autora Smederevac, Mitrović i Čolović, koja se sastoji od 70 stavki iz
petostepene skale Likertovog tipa za odgovaranje. Na uzorku u celini pouz-
danost ni jedne od supskala nije bila manja od 0.8. Model Velikih pet plus
dva sadrži sedam dimenzija ličnosti: Neuroticizam, Ekstraverziju, Savesnost,
Agresivnost, Otvorenost ka iskustvu, Pozitivnu valencu i Negativnu valencu.
(Smederevac et al., 2010).
Skala Neuroticizam upitnika VP+2 odnosi se na individualne razlike u
sklonosti da se doživljavaju negativne emocije. Ona obuhvata indikatore ank-
sioznosti, osećanja krivice, depresivnog raspoloženja, ogorčenosti, otuđenosti,
osećanja manje vrednosti (Smederevac et al., 2010). U upitniku VP+2 skala
Ekstraverzije obuhvata uglavnom socijalne aspekte ekstraverzije, i to ne samo
one koji se odnose na kvantitet već i na kvalitet socijalne interakcije. Uz to,
ona uključuje i indikatore pozitivnog afektiviteta (Smederevac et al., 2010). Sa-
vesnost se odnosi na stav prema obavezama. Razlike na toj dimenziji mogu se
kretati od preterane aktivnosti i posvećenosti obavezama, karakterističnih za
radoholičare, do izrazite neaktivnosti, karakteristične za inertne, pasivne i le-
nje ljude (Smederevac et al., 2010). Agresivnost je dimenzija koja podrazumeva
individualne razlike u učestalosti i intenzitetu agresivnih impulsa, kao i razli-
ke u kontroli i intenzitetu same agresivne reakcije (Smederevac et al., 2010).
Otvorenost ka iskustvu je osobina koja obuhvata intelektualnu radoznalost,
širok krug interesovanja i otvorenost za promene (Smederevac et al., 2010).
Pozitivna valenca je dimenzija samoevaluacije. Visoke skorove na toj dimenziji
postižu osobe koje imaju ideje o precenjenoj vlastitoj važnosti, koje uživaju
u poziciji moći i mogućnosti da se predstave boljim od drugih (Smederevac
et al., 2010). Negativna valenca, pored negativne samoevaluacije karakteristič-
ne za depresivni kognitivni stil, obuhvata i spremnost da se sebi pripiše uloga
opasne osobe, odnosno ta dimenzija podrazumeva spremnost osobe da sebe
proceni na društveno neprihvatljiv način (Smederevac et al., 2010).
Postupak istraživanja
Istraživanje je sprovedeno u periodu od novembra 2013. do januara 2014.
godine. Za potrebe ovog istraživanja obučeni su anketari, studenti poslov-
ne psihologije. Ispitanici su upitnike uglavnom popunjavali individualno, uz

prethodno uputstvo o anonimnosti istraživanja, načinu popunjavanja upitni-
ka, kao i svrsi samog istraživanja. Popunjavanje upitnika trajalo je približno
30 minuta.
Statistička analiza podataka
Statisticka obrada i analiza prikupljenih podataka izvršena je u skladu s
postavljenim problemom istraživanja i tipom definisanih varijabli. U svrhu
ovog istraživanja prikupljeni podaci obrađeni su u računarskom programu
SPSS (Statistical Package for Social Sciences). Prilikom obrade podataka ko-
rišćeni su sumacioni skorovi. Za utvrđivanje povezanosti osobina ličnosti i
stavova prema organizacionim promenama kao setova podataka primenjena
je kanonička korelaciona analiza, dok je regresiona analiza korišćena s ciljem
ispitivanja karakteristika ličnosti kao prediktora stavova prema organizacio-
nim promenama.
Rezultati
Relacije između osobina ličnosti i stavova prema organizacionim promenama
Kako bismo utvrdili relacije između karakteristika ličnosti i stavova prema
organizacionim promenama, sproveli smo kanoničku korelacionu analizu.
Prvi skup varijabli (levi skup) činile su varijable koje se odnose na karakteri-
stike ličnosti, dok su drugi skup varijabli (desni skup) činile varijable koje se
odnose na stavove zaposlenih prema organizacionim promenama (Tabela 1).
Tabela 1. Deskriptivni podaci
za karakteristike ličnosti i stavove prema promenama
Min. Max. AS SD
Neuroticizam 1 4 2.04 .69
Ekstraverzija 2 5 3.92 .60
Savesnost 1 5 4.02 .71
Agresivnost 1 4 2.42 .79
Otvorenost 1 5 3.86 .65
Pozitivna valenca 1 5 3.19 .76
Negativna valenca 1 5 1.67 .76
Samoefikasnost 2 4 3.27 .47
Unutrašnji lokus kontrole 2 6 4.37 .80
Spoljašnji lokus kontrole 1 6 3.48 1.20
Flekibilnost oblika radnog angažovanja 1 4 2.95 .57
Potreba za stabilnošću uslova rada 1 4 2.05 .54
Otpor prema sistemskim promenama 1 4 2.15 .50
Iniciranje promena 1 4 2.68 .51

Tabela 2. Osnovni ispis kanonicke korelacione analize
F-ja Rc Rc2 Lambda X2 df p
1 .74 0.55 .33 245.97 40.00 0.00
2 .41 0.17 .74 67.32 27.00 0.00
3 .28 0.08 .89 26.73 16.00 0.05
4 .20 .04 .96 9.11 7.00 .25
Rc- kanonička korelacija; Rc2
– Kvadrirana kanonička korelacija; df – Broj stepeni slobode;
Dobijene su dve statistički značajne kanoničke korelacije (Tabela 2). Prva
kanonička korelacija iznosila je Rc1 = 0.74, što znači da je prvom funkcijom
obuhvaćeno 55,1% zajedničke varijanse u prvom paru kanoničkih faktora.2
Druga kanonička korelacija je iznosila Rc2 = 0.41, dakle 16,6% zajedničke
varijanse kanoničkih faktora. Treća kanonička korelacija je iznosila Rc3 =
0.28, što znači da je trećom funkcijom obuhvaćeno 7,6% zajedničke varijanse
kanoničkih faktora. Ukupna zajednička varijansa za sva tri značajna para ka-
noničkih funkcija iznosi 75,3% U Тabeli 3 prikazani su koeficijenti strukture
i koeficijenti funkcija (standardizovani kanonicki koeficijenti).
Tabela 3. Povezanost osobina ličnosti i stavova prema organizacionim
promenama kao skupovima podataka
I Rc (.742) II Rc (.407) III Rc (.275)
rs
Koef. rs
Koef. rs
Koef.
Neuroticizam .60 .21 -.44 -.35 .12 .13
Ekstraverzija -.50 .15 .25 .48 -.43 -.44
Savesnost -.37 .02 .02 -.16 .23 .61
Agresivnost -.14 -.09 -.42 -.15 .22 .18
Otvorenost -.72 -.38 .31 .34 -.33 -.34
Pozitivna valenca -.67 -.29 -.38 -.68 -.32 -.25
Negativna valenca -.08 -.15 -.41 -.05 .03 .12
Samoefikasnost -.75 -.42 -.20 -.54 .03 -.07
Unutrašnji lokus kontrole -.51 -.01 .01 .04 .22 .32
Spoljašnji lokus kontrole .55 .26 -.44 -.40 -.56 -.63
Fleksibilnost oblika radnog angažovanja -.44 -.16 .19 .48 -.01 -.19
Potreba za stabilnošću uslova rada .45 .19 -.26 -.69 .06 .72
Otpor sistemskim promenama .47 .15 -.15 -.15 -.18 -1.25
Iniciranje promena -.70 -.74 -.14 -.85 -.02 -.27
Rc – Kanonička korelacija; rs
– Koeficijent structure; Koef. - Standardizovani kanonički
koeficijenti
2 Ovo nije zajednička (preklapajuća) varijansa dva skupa varijabli, vec zajednička varijansa
dobijenog parakanoničkih funkcija.

S obzirom da su interkorelacije između varijabli levog i desnog skupa
umerene, ponegde i visoke, oslonićemo se, pre svega, na koeficijente struktu-
re prilikom interpretacije rezultata.
S prvim kanoničkim faktorom u levom skupu varijabli najviše koreliraju
neuroticizam, otvorenost, pozitivna valenca i samoefikasnost, pri čemu sve
varijable, osim neuroticizma, imaju negativan predznak. Korelacije s prvim
kanoničkim faktorom ukazuju na to da je reč o osobama koje su sklone tome
da nove stimuluse doživljavaju kao potencijalno ugrožavajuće. To su rigidne,
konzervativne osobe koje se veoma teško prilagođavaju promenama. Jedan
od razloga njihove nefleksibilnosti jeste njihova procena da nemaju dovoljno
kapaciteta da se izbore s teškoćama i preprekama koje promene donose. Taj
kanonički faktor nazvan je parališući konzervativizam.
U desnom skupu s prvim kanoničkim faktorom najviše korelira iniciranje
promena, dok fleksibilnost oblika radnog angažovanja, potreba za stabilnošću
uslova rada i otpor sistemskim promenama imaju slične korelacije od približ-
no 0.4. Fleksibilnost oblika radnog angažovanja i iniciranje promena imaju
negativan predznak. Reč je o osobama koje su spremne da pruže otpor pro-
menama koje ugrožavaju neke od njihovih najvažnijih vrednosti – stabilnost i
sigurnost. Taj kanonički faktor nazvan je čuvari statusa quo.
Varijable iz desnog skupa imaju veoma niske korelacije s drugim i trećim
kanoničkim faktorom (niže od 0.3). Gotovo sva varijansa stavova zaposlenih
prema organizcionim promenama objašnjena je u prvom faktoru desnog sku-
pa. Drugi i treći faktor desnog skupa veoma su slabo zasićeni varijablama
stavova prema organizacionim promenama koje su uključene u kanoničku
korelacionu analizu, što te faktore čini neinterpretatibilnim.
Osobine ličnosti kao prediktori stavova prema organizacionim promenama
Kako bismo utvrdili da li su i koje osobine ličnosti značajni prediktori sta-
vova prema organizacionim promenama, sproveli smo multiplu regresionu
analizu ENTER metodom. Kao nezavisna varijabla uzete su osobine ličnosti, a
zavisnu varijablu činili su faktori stavova prema organizacionim promenama.
Rezultati regresione analize pokazuju da osobine ličnosti objašnjavaju
25,4% varijanse fleksibilnosti oblika radnog angažovanja (R = .50; F = 7.70;
p < 0.01). Kao najbolji preditkori ovog faktora pokazali su se otvorenost za
iskustvo (ß = .33) i spoljašnji lokus kontrole (ß =-.15) (Tabela 4). Veličina i
smer regresionih koeficijenata ukazuju na to da će osoba biti fleksibilnija i
spremnija da se prilagodi novim zahtevima posla i uslovima rada ukoliko je
otvorena za iskustvo i ukoliko ima niži spoljašnji lokus kontrole.
Kao najbolji prediktori potrebe za stabilnošću uslova rada pokazali su se
spoljašnji lokus kontrole (ß = .23), otvorenost (ß = -.22) i neuroticizam (ß =

.21). Rezultati ukazuju na to da će osobe koje imaju spoljašnji lokus kontrole,
povišen neuroticizam i koje nisu otvorene za iskustvo imati veću potrebu za
stabilnošću uslova rada. Ukupno, osobine ličnosti objašnjavaju 27,2% varijan-
se potrebe za stabilnošću uslova rada (R = .52; F = 8.53; p < 0.01) (Tabela 4).
Kao najbolji prediktor otpora sistemskim promenama pokazao se spoljaš-
nji lokus kontrole (ß = .33). Pružanje otpora promenama možemo očekivati
od ljudi koji veruju da nemaju kontrolu nad događajima u svom okruženju.
Osobine ličnosti objašnjavaju ukupno 27,1% varijanse otpora prema sistem-
skim promenama (R = .52; F = 8.35; p < 0.01).
Samoefikasnost najviše doprinosi objašnjavanju iniciranja promena (ß =
.37), nju sledi pozitivna valenca (ß = .29), zatim otvorenost ka iskustvu (ß =
.22), spoljašnji lokus kontrole (ß = -.11) i ekstraverzija (ß = -.15) (Tabela 4).
Rezultati ukazuju na to da će promene inicirati osobe koje imaju pozitivnu
sliku o sebi, koje su intelektualno radoznale i koje nemaju spoljašnji lokus
kontrole. Zanimljivo je da se ekstraverzija pokazala kao negativan prediktor
iniciranja promena, s obzirom da je u korelacionoj analizi s njim bila u po-
zitivnoj korelaciji. Promena smera se može objasniti time što je zajednička
varijansa pozitivnog predznaka ekstraverzije s kriterijumom, već objašnjena
ostalim prediktorima, tako da je ostala samo ona negativnog predznaka.
Osobine ličnosti ukupno objašnjavaju 50,3% varijanse iniciranja promena (R
= .71; F = 22.60; p < 0.01).
Tabela 4: Osobine ličnosti kao prediktori fleksibilnosti oblika radnog
angažovanja
FORA PSUR OPSP IP
β r β r β r β r
Unutrašnji lokus kontrole .06 .27**
.06 -.18*
-.04 -.27**
.01 .35**
Spoljašnji lokus kontrole -.15*
-.28**
.23**
.36**
.33**
.44**
-.11*
-.32**
Samoefikasnost .01 .26**
-.11 -.30**
-.13 -.34**
.37**
.55**
Neuroticizam -.13 -.33**
.21*
.40**
.12 .33**
-.10 -.36**
Ekstraverzija .02 .29**
.10 -.31**
.08 -.19*
-.15*
.33**
Savesnost .05 .22**
.13 -.12 -.06 -.21*
-.01 .25**
Agresivnost .05 -.00 .03 .08 -.03 -.38 .08 .15*
Otvorenost .33**
.44**
-.22*
-.39**
-.14 -.32**
.22*
.47**
Pozitivna valenca .00 .25**
.03 -.20*
.01 -.20*
.29**
.53**
Negativna valenca .06 -.04 -.04 .07*
-.08 .02 .10 .11
* p<0.05; **p<0.01;
FORA – Fleksibilnosti oblika radnog angažovanja; PSUR – Potreba za stabilnošću uslova
rada; OPSP – Otpor prema sistemskim promenama; IP –Iniciranje promena; β- Standar-
dizovani beta koeficijent; r – Korelacija nultog reda;

Psiholoska istrazivanja vol 18, br 2, 2015 (2)

Psiholoska istrazivanja vol 18, br 2, 2015 (2)

Empfohlen

Empfohlen

Weitere ähnliche Inhalte

Andere mochten auch

Andere mochten auch (11)

Ähnlich wie Psiholoska istrazivanja vol 18, br 2, 2015 (2)

Ähnlich wie Psiholoska istrazivanja vol 18, br 2, 2015 (2) (20)

Psiholoska istrazivanja vol 18, br 2, 2015 (2)