Ученички састав

1. Школска 2014 – 2015.
Александра Мишић II3
У књигама је храна за душу, оне ми нуде пут ка новом, лепом и узбудљивом
Када научимо да читамо, у нама се јавља жеља да откријемо шта то пише свуда око
нас. Толико је натписа које пре нисмо разумели да сада имамо жељу да их прочитамо све.
Они који покушају да прочитају неку књигу, што је прави подвиг за дете које још увек
сриче наглас при читању било ког дужег текста, можда и открију шта све може да стане
између корица књиге.
Већина деце почиње да чита књиге које су прикладне за њихове године. Када први
пут прочитамо неку књигу „за одрасле“, осећамо се поносно. То је за нас успех великих
размера.
Имала сам дванаест година када сам почела да читам серију књига о једном руском
детективу. Сви у мојој породици су читали те књиге и хвалили их на сав глас. На први
поглед биле су застрашујуће. На корицама је била шара која је требало да подсећа на
браон кожни повез и наслов је био једноставно одштампан. Књиге које сам до тада читала
углавном су биле шарених, илустрованих корица. Ова књига је била другачија, све у вези
са њом било је строго, чак и име писца: Борис Акуњин.
Често се каже да се о књигама не суди по корицама. Не слажем се увек с тим, јер
сам више пута куповала књиге које су ми деловале занимљиво због корица и откривала да
су оне биле савршено прикладне садржају књиге. За ову књигу је та, врло често
коришћена изрека, била у потпуности тачна. Први у низу романа звао се „Азазел“ (реч
чије значење нисам могла ни да претпоставим). Почињала је мало необично, огласима из
новина. Било ми је јако чудно што се на почетку детективског романа налази реклама за
корсете за мушкарце, али приписала сам то времену одигравања радње, XIX веку.
Није ми требало дуго да га прочитам, као ни осталих десетромана. Прича ме је
потпуно обузела. Пратила је лик од његове деветнаесте до четрдесетих година живота.
Тада још увек нису изашле све књиге, па сам се прикључила узбуђеном ишчекивању
следећег романа које је владало у мојој кући. Мама није престајала да прича о томе. Ја
сам, после читања тих књига, проводила дане размишљајући о догађајима у њима,
потпуно обузета преокретима и расплетима.

2. Ераст Петрович Фандорин, главни јунак, има неке карактеристике детектива као
што су Херкул Поаро и Шерлок Холмс, али много је другачији од њих. Све што ради,
добија, губи, свуда где иде – занимљиво је. Иако се у књигама говори о убиствима,
крађама и уценама, ниједна од тих тешких тема није „отежавала“ дела. Све се читало тако
лако и било је написано стилом који до тада нисам сусрела нигде другде.
Сада када гледам на то читалачко искуство другим очима, уметничке врдности ни
једне од ових књига не делују ми мање него раније. Од тада сам прочитала неке књиге
познатијих и у свету цењенијих писаца, које су општеприхваћене као класици и ниједна од
њих није утицала на моје мишљење о мом првом сусрету са руском књижевношћу. Сада
могу мало боље да одредим шта ми се то тачно свидело. Видим да су ме развијене приче и
мистерије у њима привукле, да је лик Ераста Петровича толико свестран и модеран да не
постоји особа коју он не би заинтригирао.
Ја сам кроз ове књиге проживела толико тога, научила више него што сам
очекивала, живела у XIX веку. Чак сам са Фандорином стигла и до Јапана. Са дванаест
година мој живот није био узбудљив и непредвидив, додуше није ни сада у великој мери,
али оно што су ми ово књиге пружиле било је бекство у један свет који ми је деловао
стваран. Није било чудовишта, магије или натприродних елемената који су ми занимљиви,
али су ме често спречавали да у потпуности разумем ликове. Сви догађаји су били
стварни, могући, а Ераст Петрович био је човек са свим манама које људи имају и свим
врлинама које се налазе, на један или други начин, у сваком од нас.
Књиге могу да унесу толико тога у наш живот. Често ни ми сами не схватамо шта
нам оне значе. Отварају нам врата за која нисмо ни знали да постоје. Цео свет је пред нама
ако одлучимо да читамо. Са правом књигом ништа нам не може стати на пут. За мене
књиге које толико волим играју значајну улогу у мом одрастању. Та дела толико ценим да
сматрам да заслужују прави кожни повез какав се може наћи на неким издањима романа
највећих руских писаца.