sejn

3. OŽEK SLEJD
ffiRA
NIŠRO FORUM OOUR MARKETPRINT

4. EDICIJA VESTERN ROMANA
S E J N
Broj: 75
Glavni i odgovorni urednik:
Svetozar TOMlC
Urednik;
Zorka CIRIC
Naslov originala:
Jack Slade
BEAUTY FLUYES WITH FIRE
Recenzija;
Mdloš SIMIC
Prevod i adaptacij»:
Miloš SIMIC
Lektor;
Olivera SIJACKI
Tehnički urednik:
Valerija SREDER
Naslovna strana:
Ferenc BARAT
Korektori:
Marija FEHER-MAJEB
iren GALAMBOS
Štampa; 31. VII 1985.
Tržište; 16.VIU 1985.
Izdaje i štampa NiSRO FORUM — OOUR MARKETPRINT, Novi
Sad, Vojvode Mišića 1. Glavni i odgovorni urednik; Svetozar TOMlC
Urednik: Zorka CiRiC. Naslov originala; Jack Slade — BE1A.UTY
PLAYES WITH FIRE Copyright; 1976, by Towe Publications INC,
prenxa ugovoru sa GPA iz Minhena.
Oslobođeno os-novaiog poreza na promet, mišljenjem Pokrajinskog
sekretarijata za obrazovanje, nauku i kulturu SAP Vojvodine broj
413-12/79 od 2S. II 1979. godine.

5. M ladić tamne ko5e bio ie sum njiv Sejnu ioš od trenutka
kada je sišao sa palube .,Talbot stara” . Stalno se nešto muvao
unaokolo i trudio se izgledao kao da uopšte nije prim etio vi­
sokog čoveka.
Međutim, oštrom oku Zapadnjaka to nije m oglo da pro­
makne. Pogotovu kad je jednog trenutka taj momak i sam bi-o
iznenađen što se njegov nos zabio u staklo izloga gde su se
nalazili šeširi za dame.
Zapadnjak iznenada skrete u jedan mračan prolaz izm eđu
dve kuće. S desne strane bili su poredani neki sanduci pored
Eida.
Šejn se sakrio iza njih i čekao.
N ekoliko minuta je sve bilo tiho, a zatim je čuo korake.
Istovrem eno je ugledao senku!
Momak je stajao negde na ulazu u hodnik i vrebao.
Sejn kao da je prestao da diše.
Covek je sada polako prošao pored njega i uputio se prem a
uzanim drvenim vratima koja su se nalazila na izlazu iz pro­
laza. Bila su zaključana. Okrenuo se natrag i potrčao.
Naleteo je pravo na Sejnovu desnicu!
Udarac nije bio tako jak, ali mom ak se zateturao. Počeo
je da maše glavom levo i desno da se ne bi onew estio.
Zapadnjak ga je već zgrabio za kragnu i odvukao -ga brzo
iza sanduka tako da više niko nije mogao da ih vidi s ulice.
Momak steže pesnice. Ali, brzo se smirio kad je osetio cev
Zapadnjakovog revolvera na svom vratu.
— Mir, m om če! — reče Zapadnjak tiho. — I, sada ćeš ml
ispričati zašto se šuniaš za mnom?
— Ja? — huknu mladić. — Kako to mislite?
Sejn pritisnu još više cev svoga „rem lngtona” .
— A ko mi sada kažež da si tamo tražio svoju babu i da si
im ao nameru da je postliš, ja ću ovog trenutka d-a pritisi?rt;m
obarač i put u pakao li je osiguran, mom če! — frknu Zapad­
njak.
Momak je stegao usne. Bio je uplašen i kolutao je očim a.
— Sklanjajte tu pucaljku! — reče on pom irljivim glasom.
— Hoćeš li jednom već propevati? — upita Šejn Ijutito.
— Nemam ništa posebno da vam kažem, mister! — reče
m ladić brzo. — Ja sam .^edan običan mali džeparoš.
Kao da je bio zadovoljan time što se setio nečeg tako pa­
metnog.
Zapadnjak se namršti.
— Takav jedan b«sdnik xie m ože biti džeparoS! — režao je

6. en. — Pa tebe bi vlasti već odavno uhvaKIe. Već pri prvom
pokušaju, nespretnjakoviču jedan!
— Šta da vam kažem, hteo sam da pokušam, mister! —
Izgubio sam svoj posao i gladan sam. Od nečega se mora žive-
ti, zar ne?
Sejn škljocnu „remingtonom”.
Mladi čovek je uzdahnuo. U njegovim očima pojavile su
se suze. Podigao je ruku uvis.
— Nemojte, mister! — cvilio je on kao išlbano pseto.
Zapadnjak ga grubo odgurnu.
— Krenućeš napred, momče! — naredi on. — Idemo da
posetimo šerifa. Možda te on poznaje!
Momak je jedva uspeo da se održi na nogama.
Ali, odjednom je zakolutao očima i ukočio se kao da ga
je grom pogodio.
Sejn se instinktivno baci u stranu. Učinilo mu se da je
ovde đavo uzeo igru u sveje ruke.
Cuo je neko neobično zujanje kroz vazduh, a zatim tup
udarac!
Mladić tamne kože je počeo da krklja. Uhvatio se rukama
za grlo.
Zapadnjak se već nalazio na zemlji. Cev njegovog „reming-
tona” bila je uperena prema ,,Pp>iit hausu” gde se ukazala jed­
na senka.
Ponovo se začulo prodorno zujanje kroz vazduh.
Sejn je osetio kako je nešto fijuknulo pored njegovog de­
snog uha. Međutim, sada se već oglasio i njegov „remington”.
Pucanj iz revolvera odjeknuo je u uskom prolazu kao da
je ispaljena granata iz topa.
Tamo negde kod .^Pagit hausa” začuo se zvuk slomljenog
st^ la .
Neko kriknu.
Senka je već bila nestala.
Zapadnjak skoči.
Ugledao je ljude na suprotnoj strani ulice. Trčali su.
Mladić tamne kože je ležao nepokretan pored sanduka.
Sejn priđe mestu gde se nalazio i saže se. Uklonio je ruke
mladića sa njegovog grla.
Zapadnjakove oči se raširiše.
St» to treba da znaei?
On je uglefao neki neobič:;n metalni predmet koji je ličio
na šihuahua-mamuzu samo što je bio nešto malo veći.
Znači, taj čudni predmet je poslao mladića na onaj svet!
Zapadnjak se namršti. Pomislio je na ono neobično zujanje
,kroz vazduh.
Uspravio se i prišao zidu od dasaka iza svojih leđa. Zagledao
je pažljivo i ugledao metalni predmet koji je ličio na zvezdu.
Bio se duboko zabio u drvo. Svakako da je imao sreću, jer da
ga je ova opasna savijena stvar zakačila sada bi i on ležao
u prašini kao i taj mladić tamne kože.
Na ulazu u prolaz pojavile su se tamne senke.
Zapadnjak je ugledao nekog zdepastog čoveka snažnog kao
bik. U njegovoj desnoj ruci nalazila se palica.
On je video mrtvog mladića i prišao Zaipadnjakn.

7. Sejn vrati svoj revolver u futrolu kako bi zdepastom čove-
ku dao na znanje da on nije taj koji je ovde napravio nered,
U prolaz su navalili radoznali ljudi. Jedan od njih držao
je baklju u ruci.
Zapadnjak je tek tada primetio zvezdu na grudima zdepa­
stog čoveka. Znači, maršali
Sejn pokaza rukom prema nepokretnom telu na zemlji.
— Nisam ga ja ubio, maršale! — objasni on. — Pogledajte
tog mladića i tu smešnu stvar koja se zarila u njegovo grlo!
Covek koji je držao baklju nagnuo se iznad mrtvog mladića.
Prebledeo je kao krpa.
— Smrtonosna kandža! — ciknu on uplašeno.
Ljudi koji su se nalazili iza zdepastog šerifa se uskomešaše-
Pojurili su natrag, guiajući jedan drugog.
Nije prošao ni minut vremena, a u prolazu su ostali sami
Zapadnjak, zdepasti maršal i čovek sa bakljom. Ostali su po-
begli glavom bez obzira, kao da ih sam crni đavo goni.
Zdepasti čovek nalik na bika gledao je u Sejna kao da je
Zapadnjak neko tele sa osam nogu.
— Vi ste ostali živi! — ciknu on piskavim glasom.
Sejn se isceri.
— Pa to vi i sami vidite — reče on. — Valjda vam ne ličim
na čoveka koji se vratio sa onoga sveta?
Maršal je vrteo glavom.
— Čudim se kako nisu pokušali da ubiju i vas? — upita
on.
Sejn mahnu rukom "brema drvenom zidu.
Maršal zviznu prodorno. Ugledao je zabodeni metalni pred­
met.
— Pa, vi ste stvarno dete sreće, mister! — reče on tiho.
„Talbot star” polazi ujutru. Ukrcajte se na njegovu palubu i
budite zahvalni što vam je bog poklonio još jednom život!
Sapadnjak sleže ramenima.
— Pa ja »am uprw o sada stigao na „Ta’bot sta»'u” —
jasni on. — I, nemam nameru tako brzo da isparim o'aavde.
Oči zdepastog maršala se suziše.
■ •— Vi ste ludi, mister! — frknu on. — Tu opomenu morate
shvatiti ozbiljno. Ne znam šta Sangajski pul ima protiv vas, ali
sam siguran da vas sledeči put sm ^ n osn a kandža neće p’^'S-
mašiti.
Sejn sleže ramenima.
Prišao je zidu i pokušao da izvadi metalnu zvezdu. Ali.
elastični predmet se bio duboko zabio u drvo. Mora da je ba-
gsn neobično velikom snagom.
Zapadnjak je izvadio svoj bovi-nož i njegovim vrhom obre-
zao drvo oko metalne zvezde.
Nije prošlo ni dva minuta, a on je uspeo da izvadi opasnu
kandžu iz drveta.
Povukao se dva koraka natrag i hitnuo neobičan predmet
prema drvenom zidu.
Začulo se prodorno zujanje i stvar se zabola u drvo.
Mada je Zapadnjak sa pola snage bacio metalnu kandžu,
ona se duboko zabila u drvo. Pokušao je da je izvadi Ali, išlo
]e jako teško.

8. Maršal i čovek sa bakljom su se okrenuli prema mrtvom
čoveku.
— Da li ga poznajete, maršale? — upita Zapadnjak. — On
me je pratio od pristaništa dovde. Primetio sam to, mada se on
trudio da to ne bude upadljivo i sakrivao se kad god je to
mogao.
Maršal se namršti i pogleda Sejna.
— Priđite bliže i pogledajte ovo! — reče on tiho.
Zapadnjak priđe.
Sovek s bakljom Zovrnuo je rukav na levoj ruci m rtvog
mladića.
Ukazala se plavićasta figura na koži preminulog čoveka.
Bila je istetovirana i izgledala je kao neka zmija sa velikom
glavom.
— Sangajski pul, zar ne? — upita Zapadnjak.
Maršal potvrdno klimnu glavom.
— Kažite mi jsako se zovete, mister? — upita on i sceri
se kiselo.
— Jasno mi je zašto to pitate, maršale — reče Sejn i od­
mahnu rukom.
— Možda ste i pogodili, momče — reče zvezdonosac. — Ali,
za svaki slučaj da vam tu i kažem. Biće potrebno da se ispiše
vaše ime na drvenom krstu vašeg groba.
Zapadnjak odmalmu rukom.
n
Taj „Pagit haus” bilo je jedno simpatično gnezdo. Baš po
Zapadnjakovom ukusu.
Elegantan nameštaj, izvanredna pića, odlična hrana, a tu
su bile i neobično privlačne dame saluna koje bi čak i u San
Francisku privukle požudne poglede muškaraca!
„Pagit mil kompanija” Poupa i Talbota je dobro zasukala
rukave da privuče ljude ovamo gore na krajnji sever Vašing-
tona.
Dok se kupao, Zapadnjak je razmišljao o tome zašto ga je
zvezdonosac tako lako pustio da jednostavno ode. Na kraju
krajeva, on je bio svedok ubistva jednog čoveka. Ali, maršal
izgleda nije hteo da se mesa u to što je imalo bilo kakve veze
s tim tajanstvenim Sangajskim pulom.
Hi_ed Vili« Satn fe pismu koje je poslao u Vašington nije
Efigde pcmenuo Sangajski pul. On, se u svom pozivu 2 9 pomoć
vlade žalio na Sirusa Vokera iz „Pagit mil kompanije” zato što
Kiu raziiim smicalicama zagorčava život i želi &a uništi njegovo
jnalo preduzeć«.
„Pagit mil kompanija” je uživala jako veliki ugled. AK,
pismo Hezeda Vilisa Satna nije tako jednostavno bačeno u
korpu za otpatke, jer on je bio prijatelj republikanskog kandi­
data za predsednika Džemsa Gilespi Blejna koji je izgubio iz­
bore protiv demokratiikog kandidata Stivena Grovera Kliv-
lenda koji je od marta te godine postao predsednik Sjedinjenih
Država.

9. Blejn je u kongresu imao veKku moć i tako je došlo do to­
ga da je na njegov zcintev .Sedma brigada preuzela zadatak da
tu neprijatnu stvar lai-jasni.
Zapadnjak je za novi zadatak saznao kad se nalazio u Solt
Lejk Sitiju. U to vreme je razmišljao da li, možda, da postane
mormon! Jer, upoznao je tn lepe mormonke koje su htele da se
udaju za njega. U coj opasnoj igri s vatrom on je bio već da­
leko otišao.
Morao je da napusti Solt Lejk Siti noću, jer tri sestre kao
da su nešto slutile i stalno bile uz njega. Osim toga, njihov
otac i dva brata su budno motrili da on ne uhvati maglu i ne­
stane bez traga i glasa.
Sejn je, ipak, oio siguran da će te tri simpatične devojke
jako brzo uhvatiti nekog novog mladoženju i da mu neće ništa
zameriti ako se on lično kasnije pojavi u ovom mestu.
Baš kada je visoki čcvek hteo da ustane iz široke drvene
kace kad su se začuli kcraci. Bela zavesa na vratima se pomerila
u stranu.
Zapadnjak munjevito dohvati revolver koji se nalazio na
jednoj stolici pored drvene kace. Ali, brzo ga je vratio natrag.
— Mister Šejne! — doviknu crnac koji je brinuo o kupa­
tilu.
— Čujem, Džonse!
— Neko je ovde i želi da razgovara sa vama!
— A, ko ga šalje ovamo?
Zapadnjak je čuo kako Džons ponavlja pitanje, a zatim jc
stigao odgovor.
— Mister Satn!
— Okej, pusti ga unutra.
Zapadnjak je brzo uzeo peškir i stavio ga preko cevi ,,re-
mingtona” . Svakako je nicrao biti oprezan. Možda će taj đa­
volski Sangajski pul pokušati da ga sredi ovde u kupatilu!
Podigao se uvis, ali je brzo ponovo bućnuo u vodu.
Šejn zgrabi svoj revolver i uperi cev gvožđurije prema
vratima prostorije. Ali, takvog protivnika nije očekivao.
Unutra je ušla mlada žena, vitkog stasa i bujnih ^rudi.
Bila je toliko lepa da je Zapadnjaku zastao dah.
— Sklanjaj u stranu taj tvoj top, Sejne! — osmehnu se ona.
Međutim, visoki čovek nije imao nameru da joj ispuni tu
želju. Toliko puta se već u životu opekao kad se sreo s ovakvim
anđelima.
Uspeo je da se savlada.
— Zašto Satn nije došao lično? — upita on.
Njene sočne usne kao da su se razvukle u neprimetan os-
meh. Ali, Iz lepih očiju kao da je sevnulo stotinu munja. Oštrom
oku Zapadnjaka to nije promaklo.
— Suviše je opasno za Hezeda da se pojavi ovde u Fort
Gemblu, Sejne.
— A ko ste vi?
Otvorila je usta i pokazala lepe bele zube.
— Ime mi je Natali La Rejn — rekla je posle izvesn«
pauze. — Ali, moji prijatelji me zovu Diksi.
— Dobro, mis La Rejn. Sačekajte me tamonapolju dok se
obučem. A zatim ćeino razgovai-atj u baru „Pagit hausa” .

10. — Mislim đa je najbolje da razgovaramo ovde — odvrati
ona brzo. — Tamo u baru će nam uvek neko smetati.
Njen pogled bio je uperen u „remington” koji je Sejn još
uvek držao u ruci.
— Zašto jednom već ne sklonite tu pucaljku? — upita ona.
Sejn se namršti.
— Možda vi negde u naborima vaše haljine imate sakriven
„derlnger” , mis! Jednom su ovde već pokušali da me ubiju i
ia nemam nameru tako lako da prodam svoju kožu.
Razrogačila je oči.
Zatim je prišla bliže drvenoj kaci za kupanje, bez obzira
na Zapadnjakov „remington” .
Osmehnula se i stavila svoju malu tašnu na stolicu. Po­
digle je ruke uvis.
— Mislim da je najbolje da me pretresete, Sejne! Tako ćete
se uveriti da li nosim neku pucaljku sa sobom ili ne!
Zašto da ne, pomisli visoki čovek. Čak, vrlo rado!
Stavio je svoj revolver pored njene tašne i ustao. Voda je
pljusnula dok se njegovo snažno telo dizalo iznad drvene kace.
Zapadnjak je bio skoro za glavu viši od nje.
Primetio je kako se ona bori sama sa sobom da li daokre­
ne glavu u stranu. Međutim, njena radoznalost je ipak pobedila.
Uzdahnula je iznenađeno. Njeno lice je oblUo rumenilo, a
bujne grudi su se ubrzano dizale i spuštale.
Visoki čovek joj se zagleda u oči.
Obrisao je ruke peškirom, a zatim polako počeo da pipa
njenu odeću.
Pretražio je sve sumnjive delove. Nikad se ne zna. Možda
ona ima neki mali revolver u podvezici!
Na nekim delovima tela njegove snažne ruke su zastale
malo duže.
Njene rumene usne su lako podrhtavale, a očni kapci ispod
biljnih obrva su se spojili.
Sejnu je bilo jasno da se ispred njega nalazi vatrena žena
koja ništa drugo ne želi više na ovom svetu od snažnog muš-
katf®.. Bar ovog trenutka!
Otvorila je oči.
— Da li je sveu redu? — upita ona glasom koji je lako
podrhtavao.
On klimnu glavom.
Okrenula se i pošla prema zavesi na vratima.
Sejnova ruka se ponovo maši revolvera. Međutim, ona se
na to nije obazirala.
Uzela je jedan suvi peškir sa stolice pored vrata i ponovo
mu prišla.
Počela je da briše njegove vlažne grudi.
Zapadnjak se uzbudio. Pogledao je prema njenim grudima
i dubokom izrezu na haljini.
rn
Stigli su u Sejnovu sobu. Ona je izgleda jedva sačekala đa
uđu u prostoriju. Bila 1e sva rumena u licu.
10

11. Vešto je skinula svoju haljinu i pomogla Zapadnjaku da i
on ubrzo ostane bez tjednog dela odeće na sebi.
Bila je tako vatrena. Obrazi su joj goreli.
Visoki čovek je takođe odgovorio vatrom. A, koji muškarac
na ovom svetu bi mogao da se odupre kad pred sobom ugleda
takve zavodničke obline!
Voleli su se dugo.
Sejn je osetio kako ona ubrzano diše. Sve brže! Ovako
vatrenu ženu odavno nije imao u svom naručju.
Najzad se opustila. Podigla je ruke iznad glave i kliznula
u stranu.
Sejn se takođe ispruži na širokom krevetu. Znao je da ga
čeka dosta naporan dan.
Diksi La Rejn mu je ispričala da se boravište Hezeda Vilisa
Satna nalazi s druge strane Pagit Saunda usred ogromne obla­
sti obraslom šumom. A, kako se živi u kampovima drvoseča, to
je Sejn već imao prilike da oseti.
Dah mu je skoro zastao kad je pogledao na svoj časovnik.
Bilo je skoro tri časa posle ponoći.
Kako je vreme tako brzo prošlo!
Diksi se protegía i još jednom uzdahnula. Stavila je svoju
desnu ruku na snažnu Sejnovu mišicu.
— Divan si, Sejne — prošaputa ona. — Stvarno. Tako ne-
Sto nikada nisam doživela.
Zapadnjak se osmehnu.
— Mislim da muškarac može biti tako dobar samo ako je
žena vatrena kao što si ti, Diksi — mrmljao je on. — A, tS si
zaista živa vatra. Lepa i neodoljiva.
Njeno lice se razvuklo u osmeh.
— Ne! — odvrati ona. — Sutrá ujutru ie se na mom lica
viđeti šta sam nočas radila. Ruž svakako neće moči da sakrije
plave podočnjake ispod mojih očiju.
Zapadnjak odmahnu rukom.
— A šta se to koga tiče. Diksi?
— Pa, Hezed ponekad može biti jako ljubomoran.
— Ti si njegova prijateljica, zar ne? — upita Sejn i nabra
oferve.
To je morala da mu kaže pre nego §to su krenuli u krevet.
— Ñe, nisam — smeškala se ona. — Ja sam supruga Hezeda
VSlisa Satna.
Zapadnjak se uspravi u krevetu.
Prostrelio je pogledom Diksi La Rejn.
Ona se okrenula prema njemu i podigla gornji deo tela na
jastuku. Smeškala se zagonetno. Njena lepa glava naslonila se
na njenu šaku. Lepe grudi su se zatresle.
— Znači , ti nisi La Rejn, već Satn? — frknu on Ijutito.
Ponovo se osmehnula. Njeni lepi zubi sinuli su kao biserna
ogrlica.
Zapadnjak steže usne.
— Hej, Sejne! — reče ona brzo. — Valjda se ne IjutiS na
mene?
— A kako ne bih! — huknu visoki čovek. — Ne volim da
idem u krevet sa udatim ženama. Mrzim ljubomorne muževe.
A da stvar bude još gora, ja treba da radim kod tog Satna! Mo-
U

12. žeS li da mi abjasniš §ta će on uraditi ako sazna da si ti noćas
spavala ovde sa mnom?
Opet se osmehnula.
— Narediće da te ubi.iu, Sejne. Naravno, sem u slučaju da
ti pre toga ne pošalješ njega na onaj svet.
Visoki čovek se namršti.
— Šalila sam se, Sejne — reče ona brzo. — Zašto bi Hezed
saznao? Pa, on je udaljen četrdeset milja odavde.
— Ali, sama si rekla da ovde i zidovi imaju uši! — frknu
Zapadnjak.
Sevnula je očima.
— Nisam znala da si ti kukavica, Šejne! — odvrati ona
hladno. — Kada sam te ugledala u tom buretu za kupanje po­
mislila sam da se ispred mene nalazi tigar koji želi da se bori.
A sada, ispada da se ti bo.jiš jednog ljubomornog muža. Zar ti
se nije isplatilo što si tako smelo krenuo u ovu igru?
Da, isplatilo se i te kako! Ali, Zapadnjak nije voleo da ga
neko vuče za nos. Uvek se trudio da najpre sazna u kakvu se
igru upušta.
Rekao joj je to.
Diksi Ijutito navuče pokrivač preko svojih grudi.
Zapadnjak se obukao.
— Kuda ćeš? — upita ona. — 'Pa sada je ponoć.
— Potreban mi je jedan viski da se smirim! — huknu Za­
padnjak. — Osim toga. 7 eiim da razgovaram sa šerifom.
— Sa Dagom Siverijem? — upita ona iznenađeno. — Šta
ćeš ti kod njega? Zar ti nije poznato da je on čovek „Pagit mil
kompanije” ?
— Pa, već sam ti rekao da je neko sinoć pokušao da me
ubije, Diksi. Neki momak tamne boje kože me ie stalno pratio
i ja sam mu postavio zamku. Kada sam hteo đa ga primoram
da mi prizna zašto me orati, neko ga je usmrtio pred mojim
očima. Ja sam jedva uspeo da snasem živu glavu.
Izvadio je čudan uredmet iz svoje jakne i pokazao joj ga.
— Evo, sa ovim je neke pokušao da me usmrti — nastavio
je on. — Tog mladića je ledna ovakva strašna zvezda pogodila
u grlo, i to je bio njegov rastanak sa životom na ovom svetu.
Njene ruke su se zgrčile na jastuku.
Za trenutak se Zapadnjaku učinilo da je u njenim očima
nešto sevnulo. Ali, ona sp brzo savladala i njeno lice se razvuklo
u grimasu.
— Smrtonosna kandža! — ciknu ona. — A, kakve veze
ima Sangajski pul s tobom Sejne?
Znači, i ona je bila obaveštena.
— Ne znam. Možda banditi znaju da je Satn tražio da neki
čovek otkrije smicalice „Pagit mil kompanije” .
Gledala ga je zbunjeno. Kao da nije razumela njegove rečL
A, zatim je odmahnula glavom.
— Ne verujem, Šejne.
— A šta ti znaš o Sangajskom pulu? — upita on brzo. —
Ako mi to kažeš onda ćeš mi uštedeti put do maršalove kance­
larije. Pre svega, interesuje me odakle to čudno ime? Da li sa
tu umešani i prsti nekih Kineza?
Ona potvrdno klimnu glavom.
n

13. — Jesu — šapnu, ona. — Nekoliko n,iih iz podzemlja. Kažu
da se gazda nalazi onamo na „Sitlu” . Međutim, niko ga nikad
niie video. Svi članovi Sangajskog pula ima.iu na levoj ruci iz­
nad lakta istetoviranu zm.nu sa glavom ažda.re.
— To sam već video kod onog mladića koga su ubili —
promrmlja Zapadnjak. — Ali, kakvim se poslom bavi taj San­
gajski pul?
— Strah, učene, ubistva! — odvrati Diksi tihim glasom. —
Na Pagit Saundu se ne proda nijedan ekser, a da na njemu
Sangajski pul ne zaradi svoj procenat. Niko ništa ne može pro­
tiv te organizacije. Nek] su pokušali da probiiu taj đavolski
zid ćutanja, ali sada već trunu koju stopu ispod zemlje. Sklanjaj
svoje prste sa Sangajskog pula, Šejne! Inače, nećeš uspeti da
izvučeš živu glavu.
Zapadnjak se isceri kiselo.
— Cini mi se da Sangajski pul treba sa moje kože da sklo­
ni svoje prste, Diksi — odvrati on — i, ti svakako ne možeš
da tražiš od mene da bpz ikakve odbrane dozvolim tim bandi­
tima da me likvidiraju njihovim smrtonosnim kandžama.
IV
Diksi La Rejn je još u w k drhtala od straha.
Ona je predložila Zapadnjaku da njih dvoje već u toku
noći pređu čamcem na. drugu obalu Pagiit Saunda.
Neće biti nimalo teško da nađu čoveka koji će ih prevesti
onamo.
Sunce je već bilo promolilo svoju okruglu glavu iznad og­
romnih nepreglednih šuma kad su izašli na obalu. Na jednom
brežuljku iznad vode 'ndele su se zgrade.
Sejn je ugledao i konje koji su bili vezani na livadi i mirno
grickali travu.
— Možemo li tamo gcre da iznajmimo konje? — upita on.
Ona odmahnu glavom
— Na konjima bi nam bilo teško da prođemo kroz »umu
— reče ona. — OdveScemo se kolima dvadeset milja. ToTilco ima
puta kroz šumu. A ostalih deset milja moramo preći peSice.
Pogledao je s nepoverenjem.
Na sebi je još uvek imala haljinu od sinoć. Na njenoj glavi
nalazio se šešir. Izgledala ie tako kao đa je krenula u pozorište,
a ne da se s njim uoutila kroz šumu.
— Ti sve prepus’i meni. Šejne — reče ona i pođe napred.
Zapadnjak još iedncm pogleda prema čamcu koji se polako
udaljavao prema supromo.j obali, A zatim je i on pošao za
ž&nom.
Njegovo oštro oko odmah je primetilo nekog malog čoveka
koji se odjednom pojavio između dve zgrade. Na toj daljini
Zapadnjak nije mogao dobro da ga osmotri, ali imao je osećaj
da je to neki Kinez.
Mali covek je brzo nestao. Kao da ga nije ni bilo.
— Hej, Diksi! — doviknu Šejn. — Da li si videla jednog
malog čoveka tamo gore?
Ona se okrenula prema njemu.
13

14. — Ne! A, gde?
— To je bio Kinez, Diksi! — promrmlja visoki čovek.
Osmehnula se i odmahnula glavom.
— Ne, to je nemoguće. Sejne — uveravala ga je ona. —
Luk Henesi mrzi sve koji imaju tamniju boju kože od njegove.
On nikad ni za živu glavu ne bi dozvolio da neki Kinez živi
na njegovoj zemlji.
Zapadnjak nije rekao ništa. Ali, on je bio siguran da je vi­
deo ono što je video. Možda se taj Kinez pojavio ovde bez odo­
brenja tog Henesija.
Stigli su do zgrade za stanovanje.
Na verandi, koja je bila okrenuta prema Pagit Saundu po­
javio se neki snažan čovek širokih ramena sa plavom kosom
boje slame. Ličio je na junake iz starih priča o Vikinzima.
— Halo, misiz La Rejn! — doviknu on. — Pa već ste se
vratili! Ja sam mislio da ćete ostati tri dana u Port Gemblu.
— Naš novi šumski bik je stigao ranije, mister Henesi —
reč» ona glasom koji je ličio na cvrkut ptice.
Šejnovom oku nije promaklo to kako su se nežno pogledalL
Odmah mu je bilo jasno da Diksi nije prošla pored ovog snaž­
nog čoveka, a da nije pokušala da ga odvuče u krevet. A i Luk
Henesi nije ličio na muškarca koji bi odbio ponudu ovako lepe
žene kao što je Diksi.
Kada se zatim ta žena zavodničkih oblina brzo uputila ka
verandi prema Henesiju. Zapadnjaku je bilo sve jasno.
Neka je i tako. Uostalom, njega se to ne tiče.
Samo, šta li mu je to tiho rekla?
Sejn je trebalo da postane novi šumski bik kod Satna. To
5e bila neka vrsta predradnika u logoru koga drvoseče moraju
da slušaju i koji im naređuje šta treba da rade.
— A zar tu neće biti nekih poteškoća sa Rafom Bunom? —■
npita Henesi. Nakrivio je glavu i namrštio se. Zatim je odmeri«
Zapadnjaka od glave do pete.
Sejn je u njegovim očima video podsmeli. Kao da je Zapad­
njak neki pregaženi miš koga treba gurnuti nogom u jarak.
Kako bih ti rado razbio njušku, i to jednim jedinim udar-*
fcem, pomisli Zapadnjak. Bio je ljut kao ris. Međutim, nije želeo
da sebi na vrat natovari još jednu nevolju.
— Dok smo se penjali gore na brdo video sam nekog Ki­
neza pored kuće — reče on.
Henesi isturi glavu napred. Njegovi očni kapci su se suzilL
Stegao je usne.
Diksi pocrvene. Kao da je Sejn rekao nešto neiprisiojno.
Luk Hene^ se okrete prema ženi.
— Da li je on popio koju čašicu vi§e? — uipita.
Diksi namignu Sejnu da ćuti. Ali, ZapatJnjaktt je taj plavi
3žin od čoveka straSno išao na nerve.
— čak i da sam pijan — frknu on otrovnim glasom —
ipak mogu da razlikujem ko je Kinez, a ko viking!
Henesi razrogači oči.
— On želi svađu! — ciknu plavi 6oyek. — Elažite mu đa
saveže svoja pogana usta, misiz La Rejn. Jer, ako ne bude tako,
onda neće živ stići u kamp na Skagit RiveruJ
M

15. — S e jn e .., — poče ona. Ali, učutala je kad je Zapadnjak
odmahnuo rukom.
— Znam šta sam video — odvrati on grubo. — Nisam tvrdio
da je taj Kinez gost Henesija. Možda on ne zna ko se sve ovde
muva unaokolo.
Henesi siđe niz stepenice.
Diksi je ostala iza njega. Njene oči su se raširile.
Zapadnjaku je bilo iasno da se ona boji. Verovatno to nije
bio strah da će taj plavi muškarac nastradati. Jer, to je bio
čovek koji bi mogao da sredi dva takva momka kao što je
Zapadnjak i to istovremeno. Ne, ona se plašila nečeg drugog.
Bilo mu je jasno da će njegov glavni protivnik biti onaj
mali, opasni Kinez.
Na dva koraka od Sejna snažni Henesi podiže ruke uvis i
steže pesnice.
Diksi La Rejn potrča i stade između njih.
— Molim vas, mister Henesi! — uzviknu ona. — Ne činite
to! Odvažite nas gore do Darington kampa. Moj suprug već če­
ka mene i Sejna. Vi znate da moramo požuriti ako ne želimo da
Satn Lamber kompanija ce izgubi svoju licencu!
Henesi se namršti.
Sada je tek bilo jasno da među njima postoji neka dublja
veza.
Na verandi se već ranije bila pojavila neka punačka žena
niskog rasta. Sada je Zapadnjak i po njenom Izrazu lica video
da Diksi l Luk Henesi sigurno pripadaju jedno drugom i da tu
može svašta da se ispili.
Henesi se stvarno savladao.
Međutim, njegov pogled se ipak nije dopao Zapadnjaku.
Nešto kod tog plavog čoveka nije bilo u redu. Sejn je bio si­
guran u to. On nije čovek koji samo brani svoju čast, to je
hladnokrvni ubica, koji ni oko ne trepne kad naredi da nekog
uklone sa ovog sveta, ili kad on to sam lično uradi. U to se
2iapadnjak dobro razumeo. I, dosad se retko prevario.
— Dobro! — zareza plavi džin. — Ali, kažite mu da uz put
d ra jezik za zube ako ne želi da mu kosti budu polomljene.
Satn je trebalo da odabere pravog čoveka, a ne nekog koji ima
samo poganu njušku!
Sejn primeti kako se Diksi uplašeno trgla. Verovatno je
mislila da će sada Sejn krenuti prema Henesiju,
— Ako to važi i za njega, onda se slažem — reSe 25apaa-
njaik kratko. Pogledao jo prema ženi na verandi. — Zar se vi
ne plašite da ostanete sami ovde, kad se unaokolo oko zgrada
muvaju Kinezi.
Ona je prebledela.
Henesi riknu kao razjareni bik.
Pre nego što je Diksi mogla da ga zadrži on je već proSao
pored nje. Njegova snažna pesnica zviznu kroz vazduh.
Međutim, Zapadnjak je računao s tim da će ga plavi džin
napasti. I^begao je u poslednjem trenutku udarac i Henesi po­
lete napred.
Plavi čovek džinovskog rasta imao je muke da se zadrži na
nogama. Posm uo je nekoliko koraka, ali ipak nije pao. Okrenuo
se besno npzad.
18

16. — Sta je sada? — upita Sejn mimo. — Da li čete nas vo­
ziti ili nećete?
Henesi je dahtao. U njegovim sitnim očima ogledala se
mržnja. Bio je iznenađen. Očigledno je brzo shvatio da je pot-
cenio visokog stranca. .Doduše, taj nepoznati momak ni,ie imao
toliko kilograma kao on, ali na njegovom mišićavom telu nije
bilo ni grama suvišnog sala.
Henesi podiže obrve i prođe pored Zapadni aka. Uputio se
iza kuće, a da pri tom nije ni pogledao svoju suprugu koja je
Btajala na verandi.
Diksi uhvati Sejna za ruku i povede ga za sobom.
— Prestani već jednom da izazivaš Henesija! — dknu ona.
Sejn se isceri.
— Možda je on tako besan što nije sam s tobom — reče
on. — Da li si onu noć pre nego što si došla kod mene provela
s njim?
Ona frknu besno.
— Ako to budeš kazao glasno za vreme vožnje, onda će te
on ubiti na licu mesta.
Zapadnjak stavi svoju ruku na dršku „remingtona” .
— I za to su potrebna dvojica, Diksi! — opomenu je on.
Ona se namršti. Taj snažni visoki stranac izgledao da se
zaista nije ničeg bojao.
Uskoro se pojavio Henesi sa kočijom.
Darington kamp je izgledao jadno. Bile su to oronule koli­
be koje su ličile na one prljave kućice iz vremena kada je Sejn
morao da radi kao drvoseča da bi umakao ljudima „Vels Far-
eoa” .
Pomislio je na to kako ovi grubi, snažni ljudi koji testerom
i sekirom rukuju tako vešto kao Paganini violinom, ne sagrade
sebi lepše sklonište.
Naježio se kad Je pomislio na gomilu buva i vašaka koje
napadaju drvoseče. Kao da se od onog vremena u tome ništa
nije izmenilo.
Između koliba skoro da nije bilo ni žive duše.
Henesi, je odmah okrenuo kočiju čim su Diksi i Sejn izašli,
Poterao je konje i ubrzo je nestao.
Sejn je za trenutak zamišl.ieno gledao u pravcu kuda je
nestala kočija. Taj đavolji Kinez mu nikako nije izlazio iz
glave. Ali, bio je siguran da ga je video.
Za vreme vožnje on se nekoliko puta osvrnuo trudeći se đa
to ne bude upadljivo. Međutim, nije mogao da primeti da ih
neko prati.
Bile je već vreme da stignu najzad u Satnov kamn gde će
se sve tajne razjasniti. Hteo je što pre da sazna kakva se to
đavolski opasna čorba kuva!
To što je Satn hteo da njega postavi za šumskog bika bio
je očigledan znak da taj čovek očekuje da Zapadnjak reši nje­
gove probleme i oslobodi ga neke bede.
18

17. Možda je u pitanju ral između đrvoseža đve suparničke firw
me? Ili nešto drugo?
Zapadnjak je za sve vreme vožnje razmišljao o tome da li
je to bila greška što je tako brzo napustio Port Gembl. Diksi
La Rejn ga je na to nagovorila.
Svakako je bilo bolje da se u tom gradu raspita o Sirusu
Vokeru. A osim toga, nije mu se dopalo to što se oslonio samo
na Điksi kad se radilo o Sangajskom pulu.
Međutim, sada je sve bilo kasno.
Nalazili su se u šumi.
Henesi je nagovestio kakve ga teškoće očekuju. Jer, Sate je
već imao jednog šumskog bika, a Zapadnjak nije imao prilike
da vidi nijednog predradnika koji dobrovoljno, bez borbe pre­
pušta svoje mesto nekom drugom, pa čak i ako je gazda to
naredio.
Samo ime Raf Bun nije mu se dopalo. Ali i bez toga, Sejn
je znao šta ga čeka. Šumski bik mora imati snažne pesnice koje
će upotrebiti uvek kad neki drvoseča ne sluša šta mu se naredL
Diksi La Rejn pođe prema jednoj kolibi.
Zapadnjak pođe za n'om. Pažljivo je osmatrao okolinu.
Na vratima jedne druge kolibe pojavio se neki stari čovek
sede brade i iscerio se kad je ugledao Diksi.
— Halo, Hampe! — uzviknu ona. — Kako tvoja leđa?
■— Dobro, dobro — mrmljao je stari čovek. On kao da nije
primetio Zapadnjaka.
Sejn je odmah primetio da stari čovek ima jednu drvenu
nogu.
Diksi priđe kolibi i otvori vrata.
Ovde u šumama nije bilo brava. Krađa se tako strogo kaž­
njavala da niko nije imao hrabrosti da uzme nešto drugome.
— Uđi unutra — reče Diksi kad je videla da je Sejn zastao
napolju.
Visoki čovek je oklevao. Njegova desnica je nemirno drh­
tala negde pored drške ..lemingtona” .
Osetio je kako mu se kosa na vratu nakostrešila. Kao da je
namirisao da mu odnekud preti opasnost. Da li ga neko čeka u
zasedi?
Zapadnjak je bio siguran da mu se nešto gadno sprema.
Ali, možda to nije ovde u kolibi?
Žena ga povuče za ruku.
— Hajde, Sejne! — osmehnu se ona.
Sejn se još jednom osvrnuo na sve strane. Nije bio navikao
da se nađe u ovako divljem predelu. Ovde u šumi, njegovi in­
stinkti ga možda neće opomenuti na vreme?
Prostorija je bila mračna, mada je bio dan i mada je ko­
liba imala više prozora sa zavesama. Međutim, visoka stabla
koja su okruživala kamp. nisu dozvoljavala sunčevim zracima
da prodru unutra.
Diksi je počela đa se sMda.
Međutim, Zapadnjak nije obraćao pažnju na to.
Prišao je prozoru koji se nalazio pored vrata. Kao da je
čuo neke prigušene korak*“ tamo niapolju. Možda je to onaj stari
jarac?
— Sejne!
17

18. Okrenuo se.
Kakve obline, pomisli visoki čovek!
Diksi je na sebi iinala samo donji veš.
Ko bi tome odoleo? Ali, opasnost koja je vrebala napolju
primorala ga je da stegne srce. Osim toga, ona je udata za
Hezeda Vilisa Satna, a niegov logor nalazi se samo desetak mi­
lja udaljen odavde.
— Pa, šta je? — upita ona nežno. — Hoćeš ili nećeš?
— Seti se tvojih plavih podočnjaka, Diksi — odvrati Za­
padnjak. — Još uvek nisu sasvim nestali sa tvoga lica.
— Da, pojave se kad kratko spavam.
Šejn joj priđe. Stavio je svoju desnu ruku na njene grudL
Uzdahnula je i zatvorila oči.
— Meni nikako ne izbija iz glave onaj Kinez — reče visoki
čovek tiho.
Otvorila je oči.
— Ti se bojiš, zar ne, Sejne?
— Nije to loše ako neko u pravom trenutku oseti malo
straha — osmehnu se Zapadnjak. — Tako su mnogi uspeli da
ostanu živi i da ne krenu na put bez povratka tamo gore.
— Sangajski pul deluje samo u gradovima pored Pagit Sar*
tinda, Sejne. Ovde u šumama Kinezi se nikad ne pojavljuju.
Zapadnjak joj nije verovao.
— Koliko dugo treba da pešačimo do Skagit Rivera? —
upita on brzo.
— Najmanje pola dana.
— Onda je bolje d.a ne odugovlačimo sa polaskom, Diksi,
Već večeras možemo biti tamo. Satn. će se sigurno jako obradO'«
vati kad ugleda svoju lepu mladu ženu.
Odgurnula je njegovu ruku sa sebe.
— Odvratni nitkove! — prosikta ona besno.
Zgrabila je svoje stvari i otišla do jednog ormara. Izvadila
je drugu odeću.
Sejn zadovoljno klimnu glavom. Pantalone i jakna od kože
bile su mnogo bolje za ovaj predeo od njene haljine.
Obukla je lanenu košulju. Bila je prilično tesna za n j« 2
bujne grudi umalo nisu pokidale dugmad.
— Nemoj tako da zuriš u mene! — cifara ona. — Nisi m i
■potreban! Nikad više!
Zapadnjak se isceri.
— A noćas si tvrd.Ua da sam najbolji muškarac koga ai
srela u životu.
— Tada još nisam znala da si kukavica! — frknu ona besn«
kao divlja mačka i okrete se na drugu stranu.
Otvorila je jedan drugi ormar i 5z njega izvadila „vinčester-^
ku” i revolver.
Zapadnjak priđe bliže.
Ugledao je neko čudno oružje koje je ličilo na veliki piš­
tolj. Tek pošto je pažljivo zagledao video je da .ie to sačmarica
sa skraćenim cevima i kundakom.
Uzeo je pušku i odmerlo je u ruci. Nije bila tako teška.
Za put kroz šumu gde se na svakom koraku skoro ispred
nosa ispreči novo stablo ovo čudno oružje svakako nije loše. Sa­
mo ako još nađe i muTiiciju.
18

19. Počeo je đa pretura po ormaru. Ubrzo je pronašao ono što
je tražio. Kutija sa čauiama sačme bila je istog kalibra kao i
puška.
Zapadnjak zadovoljno klimnu glavom. Gurnuo je opasni top
u svoj pojas i stavio kutiju sa čaurama u džep pantalona.
— Jesi li ti gotova, Diksi? — upita on.
Lepa žena je baš tog trenutka zakopčavala pojas sa revol­
verom oko svoga vitkog struka.
— Nemojte mi više govoriti „ti” , Sejne! — ciknu ona. —
Sem ako želite da vam Satn prosvira kuglu kroz lobanju kad to
bude čuo.
Zapadnjak udahnu vazduh.
Izgleda da je jako volela da svi Igraju onako kako im ona
svira na svojoj fruli.
— Pa, onda da krenemo, nestašna devojčice — reče on i
isceri se.
Nije shvatila da je on hteo da se našali.
— Videćeš ti svog boga kad budemo stigli do Skagit Rive­
ra, Sejne! — siktala je ona. Drhtala je od besa: — Već se una-
pred radujem što će ti Raí Bun razbiti tu veliku njušku. I ne­
moj uobražavati da ću pustiti jednu jedinu suzu za tobom kad
tvoje telo bude plivalo niz Skagit River.
VI
Sejn se oduvek divin tim gorostasnim šumama severa. Og­
romna stabla jelki, omorika, džinovskog drveta i borova štrcala
su i do dvesta stopa visoko prema nebu.
Zapadnjaku je bilo dcbro poznato da ovamo gore na sever
dolizi sve više gramziviii ajkula koje žele da se obogate na ra-
čim drveta. Sve boljim alatom bezobzirno su obarana stabla.
Nestajali su čitavi predeli šuma.
Bilo je ljudi koji su mislili da se s tim jednom već mora
prestati i da to zlato severa treba zaštititi.
Šejn je pre nekoliko godina čitao u novinama članak tadaš­
njeg ministra Karla Šurca, koji je tvrdio da će američke šume
biti iskrčene kao i one u Evropi ako se nastavi s takvim divljim
obaranjem stabala.
Put kroz šumu bio je dosta težak. Na konju se ovde sigur­
no ne bi moglo proći. Oborena džinovska stabla sve više su se
isprečavala pred njima.
Diksi La Rejn mu ie ispričala da Satnovi ljudiradije bi­
raju druge puteve kad žele da se maloprovedu. Oni veslaju
čamcima Skagit Riverom do gradova na Pagit Saundu ili se
pak spuštaju na velikan baJvanima niz reku.
Ona je još uvek bila ljuta na njega.
Sejn je posmatrao sa strane.
Nije to ipak bila obična lutka kako je on pomislio u Port
Gemblu. Ovako obučena odeću od kože ličila mu je na divlju
prerijsku mačku. Kretala se gipko 1 vešto i na njoj se nisu pri-
mećivali tragovi umora. Naprotiv, Sejnu se učinilo da je ovde
u šumi živnula. Kao da je odrasla u divljini!

20. u šumi su se čuli mnogi neobični glasovi i šumovi. U kroš­
njama drveća šuštao ]e vetar, a ptice su pevale i kreštale. Gra­
ne su škripale.
Međutim, Zapadnjaku se jednog trenutka učinilo da je čuo
neki neobičan šum. To svakako nije bio vetar, već su grančice
krčkale pod nečijim stopalima.
Diksi to izgleda nije čula. Ona je upravo bila preskočila jed­
no oboreno stablo omorike.
Sejn izvadi skraćenu sačmaricu iz svog pojasa.
Ponovo je osetio ono čudno peckanje u njegovom vratu.
To je značilo da je opasnost blizu!
Skočio je preko oborenog stabla.
Diksi ugleda oružje u njegovoj ruci.
— Sta sad to treba da znači? — upita ona grubo. — Zar
nameravaš da mi aapun^š leđa sačmom zato što te više neću?
Sejn se isceri. Bila je stvarno drska. Na kraju krajeva, on
je bio taj koji je odbio njenu ponudu.
— Ova stvarčica me žulja u pojasu — reče on. — A osim
toga, ja nikad ne bih pucao na nešto tako lepo kao što si ti.
Ona frknu besno. Zamahnuja je rukom da ga ogrebe po licu.
Sejn je vešto izbegao njenu ruku.
A tada, u vazduhu se odjednom začulo ono prodorno zuja­
nje koje je Zapadnjak čuo u mračnom prolazu u Port Gemblu.
Diksi La Rejn uplaSeno kriknu. Posrnula je nazad.
Sejn se munjevito bnci u stranu.
Još dok je padao primetio je pocepan rukav na levoj ruci
Diksi La Reja. Kao da je neko makazama presekao kožu iznad
lakta. Curila je krv.
Zapadnjak pade na zemlju.
Već je bio primetio da se nešto mrda iza jednog debelog
oborenog stabla. Međutim, bilo je kasno da puca.
Diksi se naslonila na stablo jednog drveta. Bila je bleda
kao krpa. Ukočenim pogledom je gledala ranu na svojoj ruci.
K iv je -ada curila sve j<3Če.
— Lezi dole! — viknu Zapadnjak. — I, veži tu ranu, sto
mu gromova!
Nije se ni pomakla. Kao da Šejnove reči nisu ni doprle do
njene svesti. Verovatno je doživela šok.
Zapadnjak nije imao vremena da joj pomogne. Jer, pro­
dorno zujanje se ponovo oglasilo u vazduhu;
Jedna metalna zvezda prohujala je pored samog Sejna i
odlomila koru na stablu drveta koje se nalazilo iza njega.
On se ponovo baci ii stranu. Pucao je naslepo Iz sačmarice
ti pravcu gde je pretpostavljao da se nalazi podmukli ubica.
Sejn je odmah puc'io ,ioš jednom, jer je bio ugledao senku
nekog čoveka između drveća.
Lišće se zatreslo, a »olom ljene grančice su padale na zemlju.
Zapadnjak brzo preklopi cevi sačmarice i napuni je ponovo.
Krajičkom oka video je da Diksi još uvek stoji. Ali sada je
bar vezivala maramom ?!vc:iii ranjenu ruku.
Se.^n se uspravi i krenu brzo napred.
Jedna metalna zvezda se odmah oglasila. Međutim, pro­
hujala je iznad njegove glave. Sledeća ga zamalo nije pogodila
u rame.
20

21. Koliko li ih taj nitkov ima, pitao se Zapadnjak.
Ustao je ponovo i u cik-cak liniji potrčao od jednog do
drugog stabla.
Odjednom je ugledao malog čoveka koji je stajao pognut i
baš tog tren'jtka hitnuo desnom rukom opasnu zvezdu.
Zapadnjak se bacio na zemlju.
Istovremeno je čuo zujanje i njegov šešir je bio odbačen
na leđa.
Djavolski preciztio!
Još dok je padao, Sejn je povukao obarač.
Odjeknuo je pucam iz jedne cevi a odmah zatim i iz druge.
Prasak .je bio zaglušajući.
Zapadnjak ponovo brzo napuni sačmaricu.
Sada je tek video da ie bilo dobro što je poneo ovo oružje.
Jer, verovatno bi uspeo da pogodi čoveka i iz „remingtona” .
Međutim, Iz pištolja se u ovakvom predelu mnogo teže nišani,
a ako pogodi tog nitkova verovatno bi ga i ubio.
Ako se pogodi iz sačmarice onda upucani retko ostane mrtav
na mestu, sem naravno ako je cev puške jako blizu. Međutim,
te sitne olovne kugle mogu da onesposobe čoveka za borbu. A
Zapadnjak je to i žeieo.
Šejn je jasno čuo krckanje grančica. Učinilo mu se da čuje
i neko tiho stenjanje.
Krenuo je napred puzeći. Napregao je dobro svoje uši da
bi na vreme čuo zujanje te đavolske metaine zvezde. Ali, njegov
protivnik kao da je istrošio svu municiju.
Zapadnjak brzo usiade. i skoci u zaklon iza jednog stabla.
Ugledao je malog čoveka. Klečao je na kolenima i obema
rukama se držao za grudi.
Zapadnjak se brzo okrete. Skočio je preko jednog stabla
palog drveta i uperio cev sačmarice u malog čoveka.
Bio je to Kinez.
.Na sebi je imao izbledele pantalone ,i lanenu košulju.
Baš tako je bio obučen kao čovek koga je Sejn za trenutak
ugledao pored kuće Luka Henesija.
Kinez je dahtao.
Na zemlji ispred njega nalazilo se nekoliko metalnih zvezda.
Izgleda da su mu ispale iz ruke kad ga je pogodila sačma iz
Šejnove puške.
Sa uperenim cevima sačmarice u grudi Kineza, Šejn se
sagnuo i pokupio zvezde.
Covek se više nije mogao održati na kolenima. Udahnuo je
vazduh i prevrnuo se u -siranu.
Zapadnjak pogleda njegove ruke. Bile su umrljane krvlju.
Kinez je zatvorio oči. Bilo je jasno da ima velike bolove.
Zapadnjak ga je uretražio. Pronašao je samo jedan šiljasti
nož koji je odmah oac^o u žbunje. Drugog oružja nije imao kod
sebe. Ali, ono mu ovde u šumi i nije bilo potrebno. Njegove
„smrtonosne kandže” ijilo su isto tako opasne kao i o lo v o . . .
Zapadnjak skloni ćovekove ruke u stranu.
Kinez tiho kriknu.
— Hej — reče Sejn. — Nemoj se plašiti, čoveče. Od toga
još niko nije umro.
Zapadnjak je primetio da je sačna na dosta mesta po'godila
21

22. čoveka. Ta mesta su krvarila, ali olovo nije prodrlo duboko u
njegovo telo i verovatno će moći sačma da se izvuče prstima
napolje.
Zapadnjak uhvati Kineza za kragnu i odvuče ga do najbližeg
drveta. Naslonio ga je na stablo.
— Skini svoju ko.šulju i stavi je na rane da bi prestalo
krvarenje! — naredi on.
Kinez je poslušao. Strah je nestao iz njegovih očiju. Shva­
tio je da neće umreti od zadobijenih rana.
Zapadnjak je sačekao aok je Kinez povezao ko.šuljom rane.
— A sada želim da ču.iem nešto o tebi, mom.če! — reče vi­
soki čovek. — Moraš propevati, jer ako ne bude tako povući ću
obarač. A, onda znaš šta te čeka. Put u pakao!
Zapadnjak je već bio čuo mnoge stvari o Kinezima, a imao
je i prilike da se upozna s njima i stekne neko mišljenje o nji­
ma. Znao je da ovog momka ne može naterati da govoi'i, ako on
to ne želi. Međutim, izgleda da se mladi Kinez iako uplašio.
Tanke usne mladića su drhtale. Preko njih nije prešla ni­
jedna reč.
Šejn ustade i vrati se dva koraka nazad. Sačmaricu je gur­
nuo u svoj pojas.
Uzeo je jednu metalnu zvezdu u ruku i hitnuo je kroz vaz­
duh.
Prodorno zujanje je izgleda još više uplašilo Kineza, Nje­
govo lice se zgrčilo od straha.
Metalna zvezda je prohujala iznad njegove glave, udarila u
stablo i zabila se duboko u koru drve1;a.
— Ne znam baš dobro da rukujem ovim stvarčicama —
reče Zapadnjak. — Može se desiti da neka od njih ne krene
tamo kuda sam je uputio.
Šejn je znao da to nije tačno. Te strašne metalne zvezde
su mogle veoma lako da se uhvate rukom. Kao neki nož. I sam
ie bio iznenađen koliko se precizno može pogoditi njima. Sva­
kako da bi sada vrlo lako mogao da pogodi mladića, samo da je
hteo.
— Sta želite da saznate? — upita Kinez tiho.
— Da li si me ti u Fort Gemblu pratio i da li si ti ubio
čoveka iz Sangajskog puLs? — upita on.
Kinez potvrdno klimnu glavom.
— Da li si ti onaj isti mladić koga sam video pored Hene-
isijeve kuće?
Ponovo je potvrdno klimnuo glavom.
— Zašto si hteo da me ubiješ?
Kinez ovlaži svoje tanke usne. Njegove oči su se odjednom
razrogačile. U njima se ogledao strah. Gledao je negde pored
Sejna.
Zapadnjak se brzo okrete.
— Ne, Diksi! — riknu on. — Valjda nisi po —
Njegov glas nadjačala je eksplozija.
Sejn je ugledao plamen iz cevi njene „vinčesterke” . Cuo je
i tup udarac kugle.
Jedan kratak pogled prema čoveku bio mu je dovoljan da
vidi šta se dogodilo. Diksi je smrtno pogodila Kineza.

23. Zapadnjak potrča prema ženi koja se nalazila na oko tride­
set jardi od mesta gde ie upucani Kinez nepom ično ležao.
Ona je ponovo podigls- cev „vinčesterke” .
— Hej! — grmnu '/isc k. čovek. — Šta s i . . .
Bacio se u stranu. Kugle iz njene puške zviznu pored samog
n jegovog ramena.
Podigao se brzo. N jegovo lice je bilo izobličeno od besa.
Mogla ga je ubiti!
Nastavio je da trči dalje. Ali, ovog puta je pazio da uvek
ispred sebe ima neko. siabln drveta kao zaklon.
To što je pucala n& Sejna, izgleda da je uplašilo i samu
ženu. Gledala je zbunjeno kako se on približava i nije ponovo
napunila ,,vinčeslerku
Zapadnjak se već stvorio pored nje 1 istrgao joj oružje
iz ruku.
— Jesi li poludela, Điksi! — viknu on besno. — Zašto si
ubila Kineza? Hteo ,ie da prizna zašto je on hteo da ubije na.^!
Gledala ga je od5u<:no. Kao da nije razumela njegove reči.
A zatim je pokazala svoju ruku.
— A ovo? — upita onfa tiho. — Zar to pseto da ne plati za
to što je meni učinilo? Pogledaj samo m oju ruku! Možda ću
ostati bez nje!
G ovorila je piskavim glasom. Bila je blizu toga da izgubi
razum.
Zapadnjak joj priđe i podiže njenu levu ruku.
Rana se nalazila neposredno iznad lakta. On je podigao
kožni rukav k oji je bio natopljen krvlju.
N ije bilo nimalo opasno. Rana je bila duboka m ožda samo
jedan inč.
— Pusti me! — kriknu ona. — Ja želim svoju ruku da . . .
On je ošamari ot^^oiencm šakom.
— Priberi se, Diksi — reče on mirno. — To je jedna mala
rana. Povređeno je samo meso. Nemaš razloga da se bojiš. Skoro
da je i prestala da krvari. Imala si sreću.
Gledala ga je zbunjeno svojim krupnim očima.
— Da li je to taćno? — upita ona.
— A, zašto bih te lagao?
Video je kako joj kclena klecaju. Morala je da sedne. Tek
tada se smirila.
Šejn nasloni njena „vinčesterku” na stablo jednog drveta.
Vratio se na mesto gde je ležao Kinez.
Uz put je pogledao svo-, šešir. Metalna zvezda je bila napra­
vila poveću rupu. N ije ioše, pomisli on. Bar će se kosa malo
provetriti.
Kinez je bio m rtav čnvek.
Kugla iz ,,vinče.5terke” koju je uputila Diksi pogodila je
m alog čoveka u levi deo grudi. V erovatno je probila n jegovo
srce.
Zapadnjak steže usne Momak je bio spreman da kaže za
koga je radio. Da žena n 'je pucala sada bi on bio već na putu
da otkrije tajnu.
Opsovao je.
. Uvek kad se žene umešaju, iskrsnu neke teškoće. Ne um eju
đa sačuvaju svoje nerve i pričekaju.
2S

24. Zapadnjak se sagnuo i povukao rukav lanene košulje na
levoj ruci Kineza.
Nije bio iznenađen kađ je ugledao istetoviranu kožu.
Čuo je lake korake iza sebe i okrenuo se.
Bila je to Diksi La Rejn. Di'žala je „vinčesterku” ispod de­
sne ruke. Prst je bio iiasionjen na obarač. Cev je kao slučajno
bila uperena prema Zapadnjaku.
Primetio je neki '■•udan sjaj u njenim očima. Za trenutak mu
se učinilo da razmišlja o lome da li da ga ubije ili ne!
— Hoćeš li najzad da se pobrineš o mojoj rani? — upita
ona Ijutito.
On se uspravio i pokazao prstom levu ruku Kineza.
— Sangajski pul — leče on.
Frknula je na njega.
— Pa, to je već oim ah bilo jasno, zar ne?
Zapadnjak sleže ramenima.
— Još uvek mi nije jasno zašto me Sangajski pul progoni
— reče on zamišljeno. — Osim Satna niko nije znao da ču ja
doći u Port Gembl. Kad stignemo u kamp moraću da postavim
tvome suprugu nekoliko neprijatnih pitanja. Naravno, ako ti
meni već ranije ne odgovoriš na njih.
— Moja rana! — frknu ona.
Zapadnjak se isceri.
— Dobro, onda đođi ovamo malo bliže, srce — reče on.
Htela je da ga udari. Uspeo je još da uhvati „vinčesterku”
i istrgne joj je iz ruke.
— Smiri se najzad, K ksi — opomenu je on ozbiljnim gla­
som. — Razmisli o tome kome bi moglo biti u interesu da mene
ukloni s puta.
Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da stiša svoj bes.
Zatim je sela.
D ok je Šejn pregledao njenu ranu, ona reče:
— Sirus Voker je možda saznao iz Vašingtona da će se
pojaviti neki čovek koji će mu stati na prste.
— Ti znači misliš da Voker iz „Pagit mil kompanije” ima
neke veze s tim Sangajskim pulom, Diksi?
Spustila je očne kapke. To očigledno nije htela da tvrdi.
M&đutim, bilo je nečeg trulog u celoj priči. Smrdela je čak
do neba. Zapadnjaku je bilo jasno da Diksi nešto prikriva, mož­
da ga čak i laže.
„Parjit mil kompanija" je bilo jedno ugledno pteduzeće.
Naravno, moguće je da se neko od saradnika firme upustio u
neke sumnjive poslove sa banditima, ali Sirus Voker je uživao
ugled poštenog čoveka.
— Skini bluzu i jaknu — reče on.
Podigla je glavu uvis. U njenim tamnim očima sinule su
iskre nade.
Zaboga, pomisR Sejn! Valjda joj nije palo na pamet da
ćemo sada . . .
— Potrebna mi je tvoja bluza da vežem ranu — objasni
joj visoki čovek.
Spustila je pogled.
Zapadnjak joj je siunuo jaknu, a zatim i bluzu.
Trudio se da ne gleda u njene neobično lepe i čvrste grudi,
24

25. ali to skoro nije bilo moguće. Same oči su se neprimetno okre­
tale.
Sejn je otkinuo krvavi levi rukav bluze. Isto tako i desni.
Možda će biti potrebno da se uz put zavoj menja.
Ostali deo bluze ie pocepao na dva dela.
Zatim je čvrsto vezao zavoj oko njene ruke.
Kada je bio gotov ona je uhvatila njegovu ruku i pritisla
je na svoje grudi. Uzdahnula je.
— Šejne — šapnu ona. — Dođi! Potreban si mi, i to od­
mah! Sada!
Zapadnjak pokaza rukom mrtvog Kineza.
— Moram ga najpre sahraniti, Dik.si — reče on. — Idi malo
dalje odavde i sačekaj me.
Disala je ubrzano. Izraz u njenim očima se promenio. Bila
je ljuta.
Njegove reči su je ohladile. Cútala je.
Zapadnjak nije nimalo bio zabrinut zbog toga.Nijemo.gao
da misli na to kako će se voleti s nekim kad jesamokoji mi­
nut ranije tu pored njega ubijen čovek.
Diksi La Rejn se naglo okrete na drugu stranu. Uzela je
besno „vinčesterku” i kožnu jaknu. Nešto je mrmljala što Za­
padnjak nije mogao sasvim da razume. Ali, čuo je kako kaže
„prokleto kopile” i „upamtiće” . Zatim se udaljila besno kao
divlja prerijska mačka.
Zapadnjak je potražio mesto na kome će sahraniti Kineza.
Ubrzo je pronašao neko uuubljenje. Dovukao je mrtvog čoveka
i ašovčićem ga zakopao. Zatim je preko groba navukao granje.
Kada je bio gotov okrenuo se i potražio pogledom Diksi La
Rejn.
Međutim, nje nije bilo tamo gde je ostala.
— Hej, Diksi! — viknu on. — Gde si?
— Odgovora nije bilo.
Zapadnjak je još jednom pozvao ženu. Ništa.
Požurio je u pravcu kuda je ona nestala. Ali, ma koliko se
trudio da korača brzo on rije uspeo da je stigne.
Diksi La Rejn je nestala bez traga i glasa. Kao da je u
zemlju propala.
Visokom čoveku bilo je potrebno dosta vremena da onog
čoveka pristojno sahrani. Izgleda da je ta divlja mačka edmag-
lila i ostavila ga samog ovde u šumi.
VII
Šejn odavno nije bio tako ljut.
Do reke je stigao ioš pre nego što je noć svojim tamnim
velom prekrila šumovit predeo, ali nije znao da li je to Skagit
River.
Tek kada je ugledao nekoliko stabala kako plivaju niz re­
ku, njegovo raspoloženje se razvedrilo. Možda je to zaista ta
reka koju traži.
Sigurno ne bi uspeo da stigne ove noći do Satnovog kampa
da nije samo za trenutak ugledao odsjaj svetlostt tamo daleko
gore pored reke.

26. Više od dva sata mu ie bilo potrebno da po omraku stigne
do prvih koliba Hatnovcj» kampa.
Noge su mu bile teške kao olovo. Probijao se kroz granje
i šiblje i bio je sav izgreban. Insekti su ga izujedali i koža ga
,ie svi'bela.
Da je sad ovog trenutka mogao da uhvati tu divlju lepo-
ticu Diksi La Rejn bi d!)L>:ia batine.
Između koliba na sidbodnom prostoru je gorela vatra. Ljudi
su nakupili kamenje i šliunak iz reke i napravili neku vrstu
zida oko vatre.
Svaki drvoseča je boo jako oprezan s vatrom. Ti ljudi se
nisu ničeg više na ovom svetu bojali od šumskog požara.
Zapadnjak je to itjdnorr! već doživeo.
Bio je to pravi pakao, Onda u Roki planinama nastradalo
je sedam njegovih drugara od vatre. Preselili su se na onaj svet.
Šejn je ugledao nekoliko muškaraca grubog izgleda koji su
sedeli pored vatre. Ostali su se izgleda nalazili u kolibama u
kojima je svuda bilo upaljeno svetio.
Visoki čovek Je z-istao. Senke drveća na ivici šume su ga
zaklanjale-od pogleda.
Voda Skagit Rivera Je šumela.
Jedan od onih ljudi koji su se nalazi pored vatre počeo je
da se smeje gromoglasno.
Neki drugi je ustao i počeo da vrti zadnjicom. Bilo je
očigledno da nekoga imitira.
Verovatno su razgovarali o toj đavolskoj Diksi La Rejn!
Sejn je još u Port Gemblu video da tu nešto nije u redu.
Odmah onog trenutka kad mu je ispričala da ona živi u kampu
sa Satnom.
Drvoseče su oduvek bili sujeverni ljudi. Mnogi od njih su
smatrali da će se desiti neko zlo ako u kampu živi žena. A, ako
i ne donese nesreću kad se pojavi, onda će to žensko stvorenje
izazvati nemir među ovim ljudima, pogotovu ako je žena tako
lepa k'ca što je Diksi Ls Rejn. Šejn je dobro znao kakve po­
tajne želje Imaju ovi momci u divljini.
Drvoseče pored vatre stalno su pogledali prema jednoj
kolibi. Ona je bila veća od svih ostalih kućica. Pored vrata su
se sa strane nalazila dva prozora koji su bili osvetljeni.
Sej;-. polako pođe napred.
U širokom luku prošao je pored kućica i stigao do one naj­
veće kolibe.
Nije imao namer’.t rta se Još večeras sretne sa Rafom Bu­
nom Ili s drugim ljudima. Jer, bio je siguran da bi se dogodilo
nešto neprijatno. Cak i da Diksi nije ništa ispričala, jedan ta­
kav čovek kao Sejn izazvao bi podozrenje drvoseča.
Velika koliba imala je ioš jedna vrata u zadnjem delu ko­
ja ljudi pored vatre nisu mogli da vide. Sejn se prikrao do njih
ali je najpre prišao jednom prozoru.
Čuo je glasove. Međutim, kroz debele sive zavese nije mo­
gao da raspozna ko se nalazi unutra.
Pričekao je. Glasovi su postali sve piskaviji. Kao da je iz­
bila svađa.
Zapadnjak je sada već poznao oštri glas Diksi La Rejn. A,
muškarac koji se s njim svađao sigurno Je Hezed Vills Satn.

27. šejn priđe vratima i uhvati bravu.
Bila su zaključana.
Zapadnjak pokuca u drvo.
U desnoj ruci dr.Uto je skraćenu sačmaricu. Hteo je đa bude
spreman ako ga neko iznen&da napadne.
U kolibi je nastala tišina.
Šejn je čuo koralie, a zatim je promukli glas pitao.
— Ko je tamo?
— Šejn!
— Covek u kolibi tiho zviznu kroz zube.
Reza sa unutrašnje strane je sklonjena i vrata su se polako
otvorila.
Pred Zapadnjakom se ukazalo jedna bradato lice. Sive, hlad­
ne oči su ga ukočeno gledale.
Covekova brada je bila brižljivo negovana, p crna kosa za­
češljana unazad. Njegova desna ruka bila je sakrivena ispod
jakne. Šejn je bio siguran da se u njoj nalazi revolver.
— Vi ste Satn? ~ u-sita Zapadnjak.
Covek klimnu glavom
Povukao se zatim korak u stranu i propustio Zapadnjaka
da uđe u kolibu.
Odmerio je Šejna od glave do pete.
— Dakle, vi ste Šejn!
Zapadnjak se isceri.
— Da ja sam — odvrati on. — Glavom i bradom. Međutim,
kad nešto radim ja tn Fani lično činim, a ne da šaljem nekog
zamenika koji ne zna išta drugo nego da pravi gluposti 1 time
samo još više muti ono što ie ionako mutno.
— Mislite na Diksi?
— Da, mislim baš na vašu suprugu. Satne!
Satn ga iznenađeno pogleda. Izgleda da se jako iznenadio što
se Diksi predstavila Sejnu kao njegova sui?ruga.
Tog trenutka ona se pojavila na vratima koja su vodila u
veliku sobu.
Namrštila se i stegla pesnice.
— Nemoj verovati u to što on kaže, Hezede! — frknu ona.
— Taj laže čim otvori usta!
— Ali, on još ništa 'liie ni rekao, draga — opomenu je Satn.
Šejn stegnu usne. Ovog trenutka najradije bi potrčao pre­
ma prvom stablu koje pliva niz Skagit River i nestao bez traga
i glasa.
U kakav gadan sos sam se uvalio!
Lepotica željna lubavi i ljubomoran muž! Ima li nečeg go­
reg na ovom svetu!
— Zašto niste došli u kamp zajedno sa Diksi? — upita
Satn Šejna.
— Sta je ona vama ispričala? — zareza Zapadnjak.
— On je iznenada nestao bez traga i glasa kad je ubio
Kineza — reče Diksi podrugljivo. — Ja sam vas zvala, ali vi se
niste odazivali.
Oho! To je već bio podmukao udarac.
Zapadnjak pomisli na to da ie ovog trenutka pred njenim
suprugom stavi na koleno i izudara je po zadnjici kao neko
nestašno dete. Međutim, savladao se.
27

28. — Sahranio sam tog momka — reče on. — A, zaftm sam
malo prošetao i razgledao lepu šumu sve dok se nije smrklo.
Nisam želeo da se večeras pojavim pred vašim ljudima. Najpre
ćam hteo da razgovaram s vama, Satne.
On klimnu glavom.
— To je bilo dobro, Sejne. Sedite. Sigurno ste gladni?
Zapadnjak pogleda bradatog čoveka.
— Da li je ovo ona kuvala? — upita on i pokaza rukom
na Diksi La Rejn.
Satn se iscerio.
— Bojite se da će vas otrovati? — upita on.
— Covek mora oiti oprezan! — odvrati Še.in.
— Onda to i budite, vi. prokleto kopile! — frknu ona.
— Hej, hej! — viknu Satn. — Smiri se, Diksi! Ja mislim
da Sejn nije kriv što te je taj Kinez pogodio smrtnosnom kan­
džom.
Šta li to pak opet? — pitao se Sejn.
— On me je gurnuo! — ciknu ona. — Inače bi taj đavol­
ski metalni predmet pogodio njega.
— Prestani! — viknu Satn.
Zena ga zbunjeno pogleda.
— Možda je bolje da ona izađe iz sobe dok mi razgovarateo.
Satne — predloži Zapadnjak.
Okrenula se i prostrelila ga pogledom. Usne su joj drhtale.
— To se samo vama moglo desiti, v i . . .
— Napolje! — prekide je Satn. Njegov glas je bio grub i
nije dozvoljavao protivljenie.
Diksi La Rejn se tr:<e.
U njenim tamnim očima pojavio se neki neobičan sjaj. Kao
kad se kobra sprema da zada svoj smrtonosni ubod.
Zapadnjak se skoro uplašio tih vatrenih munja iz njenih
očiju.
Već istog trenutka mu je bilo jasno da Diksi i Satn nisu
nikako srećan bračni par. Verovatno su bili suviše jake ličnosti
i jedno drugom nisu hteli da popuste.
A, možda su te česte svađe već duboko nagrizle njihov brak?
Sejnu se učinilo da se ta dva ljudska stvorenja mirze!
Stegla je usne i uzela kožnu jaknu. Navukla je preko ka­
rirane košulje koju je imala na sebi.
— Drži se podalje od tih muškaraca! — opomenu je Satn
hladnim glasom. — Ako bude neke gužve zbog tebe u kampu,
onda ćeš videti svoga boga!
Zalupila je vrata za sobom.
Satn ie još koji trenutak .gledao za njom, a zatim se okre­
nuo prema Zapadnjaku i Iscerio se.
— Hajde, sedite već jednom, Sejne! — reže on. — Doneću
vam supu.
Nestao je u susednoj prostoriji.
Na desnom ziđu sobe visila je jedna geografska karta Ska-
git-River-oblasti. Ceo predeo bio je označen crvenom bojom.
Verovatno je to oblast koja pripada Satnu i njegovoj „Satn-
-Lam ber” kompaniji.
Ona nije dopirala do Pagit Saunda. Oko deset milja od Ska­
git River je tekao preko druge zemlje.

29. Satn se pojavio ponovo i stavio jedan veliki lonac na sto.
Doneo je plehani tanjir t kašiku.
— Izvolite, Sejne ~ reče on. — Poslužite se.
Zapadnjak napuni tanjir.
U supi je bilo dosta goveđeg mesa. Bila je ukusna i on je
jeo polako.
Satn je sačekao dok Sejn nije završio večeru.
Zatim je odneo lonac i prljavi tanjir u susednu prostoriju
i vratio se s bocom viskija u ruci. Doneo je i dve čaše.
— Ziveli! — doviknu on kad je napunio čaSe. '— Za sve
što volimo!
Šejn je srknuo. Gutljaj ga je okrepio.
Zavalio se nazad u svojoj stolici.
Tek sada je bolje ypgJedao Satna.
Zamišljao je tog čoveka malo drukčije. Opisali su ga kao
nekog snažnog zavodnika žena i čoveka koji rado igra na sreću.
Kapetan „Talbot stara” s kojim je Šejn više puta razgovarao za
vreme plovidbe iz San Franciska, znao je Satna još iz ranijih
dana.
Hezed Vilis Satn :e u svom životu već više puta zaradio
čitavo bogatstvo i ponovo ga izgubio. On je bio čovek koji če­
sto stavlja sve na jednu kartu.
„Ludi pas” , rekao ie kapetan Sejnu. „Ja sam lično bio pri­
sutan kad je u igri nrotiv Pola Balarda izgubio pilanu koja
vredi pola miliona. I to samo zato što Je želeo da ima ženu svog
protivnika. I naravno, on le tu ženu dobio, ali je posle igre
finansijski bio sasvim oropao.”
Satnova brada ie nekako smetala Zapadnjaku. Verovatno bi
bez brade izgledao mnogo bolje.
Sive oči posmatrale su Sejna. Prodorno i oštro.
— Vi imate dobre veze u Vašingtonu, zar ne? — upita Za­
padnjak kada je Satn n.ilio i drugu čašu.
Satn sleže ramenima.
— Pa, Bleljn zna da sam uradio nešto za njega — reče on.
— Ja sam ga izvukao Iz iecinog đavolski gadnog sosa gde bi mu
verovatno bio slomljen vr&t. Zato i želi da mi sada pomogne.
Jer, ja sam mogao da ‘i?na.imim nekog revolveraša u Sitlu ili
Port Gemblu.
Šejnove oči se su?iše.
— I takvog čoveka koji je spreman da se bori protiv Šan-
gajskog pula? — upita.
— Sangajski pul npma nikakve veze s ovim stvarima, si­
gurno — uveravao ga Je on, — Ovde se radi samo o Sirusu Vo-
keru- Taj stari iarac želi da uzme moju licencu za oblast Skagit
Rivera. On pokušava sv.'m sredstvima da me spreči da balvane
prebacim dole do Saunda Međutim, ako ja određenu količinu
drveta ne isporučim na vreme, onda moram da vratim licencu.
— Da. li Je ova teritorija vaša? — “upita Sejn i pokaza ru­
kom kartu na zidu.
— Ne, to Je vlasnl.§tvo ..Pagit mil kompanije” .
To Zapadnjak nije znao.
” 7.'^® sam dobio licencu od Jeslera — obiasni Satn pošto
je uočio da visoki čovek nije upućen u sve tajne — Jer. Jesler
nije hteo da seče drva. On se brinuo samo o svojoj pilani u
29

30. Sitlu. I, to mu je bilo dovoljno. A, kad je finansijski propao,
onda je „Pagit mil konipanija” preuzela njegovu pilanu i celu
oblast šume koja ie njemu pripadala. Moja licenca je ostala da
važi i dalje, jer je u ugovoru pisalo i to da onaj ko kupi šumski
predeo mora prihvatiti i tc da je neko platio pravo na licencu.
— I taj Voker iz Pagit mil kompanije” želi sada da pri­
svoji celu tu oblast za kompaniju?
Satn potvrdno klimnu glavom.
— Oni Su mi lo ponudili odmah posle preuzimanja Jes-
lerove pilane. Odbio sarn. ,ier sam znao da nigde ne bih uspeo
da nađem tako dobre izvore prihoda.
— I. šta je preduzeD Voker?
— Ništa! Verov-atno ;e taj prokleti kučkin sin dan i noć
proučavao ugovor o licenci i jednog dana je krenulo.
— Šta?
— Pravili su mi razne smicalice.
— Koje?
— Najpre su oočeii da pucaju iz pušaka na moje radnike.
Doduše nikog nisu pogodili, ali kugle su zviždale đavolski opas­
no pored njihovih glava. Međutim, moji ljudi su se uplašili i
odbili Su dalje da rade. Spasao nas je hajbol. Samo tako smo
uspeli da ispunimo naš dug prema pilani u Sitlu koja sada
pripada „Pagit mil kompaniji” .
Zapadnjak klimnu glavom. Hajbol, to je rad do poslednjeg
atoma snage. Tada drvoseče urade dvostruko više nego obič­
no. Ali, tada se dešava najviše nesreća.
— Sledeći njihov potez — nastavio je Satn — bio je taj
da od našeg kampa naprave gomilu ruševina. I, uspeli su. Za
to vreme mi smo se nalazili u šumi.Najgoreod svega je bil
to što su nam sve zalihe hrane
e
baciliu reku 1imao sam grdn
muke da zadržim ljude. Neki su ipak otišli.
— Prihvatila ih je „Pagit mil kompanija” , zar ne?
Satn odlučno odmahnu glavom.
— Ne! Voker nije prihvatio nijednog mog čoveka, Sejne.
On je izgleda Ipak jedan oprezan stari lisac.
— A, to vas ipak nii<e pokolebalo?
— Nije! — huknu Satn. — Nisam ja čovek koji se predaje
tako lako. Otišao sami kod Vokera i tresnuo mu istinu u lice.
Kekao sam mu sve što mislim o njemu.
Zapadnjak sumi’ jivo zavrte glavom.
— Šta je odgovorio Voker? — upita.
— Taj nitkov je ostao hladan kao ledeni breg, Sejne._Uz
to je -jio toliko drzak da mi u lice kaže kako on s tim stvarima
nema nikakve veze. „Pagit mil kompanija” će se držati ugovo­
ra sve dok ja ispunjavam uslove iz njega.
Zapadnjak nasu sebi još jednom iz boce.
— A, šta onda ako je Voker bio u pravu? — upita on i
isceri se. „
Satn se trže.
— To je nemoguće! — viknu on. — Koga hi još intere-
sovalo da ja ne ispunim obaveze iz ugovora?
Zapadnjak podiže obrve.
— Možda Sangajski pul?
Satn se nasmeja.
so

31. — A šta bi oni imali od toga? Ništa! U slučaju da ja ne
budem isporučivao drvo, licenca se vraća „Pagit mil kompa­
niji” . Ne verujem da bi Vcker dao još jednom licencu nekom
drugom. Ne, Šejne. Sangajski pul s ovim nema nikakve veze.
Satn je bio u pravu. Svakako.
Međutim, nešto Zapadnjaku kao da je smetalo u celoj toj
priči. Ali, šta?
—- Imate li bar neke dokaze po čemu bi se moglo zaklju­
čiti da iza tih napada stoj: Voker? — upita on.
— Ništa — priznao ;:e Satn i protrljao čelo rukom. — To
je ono najgore. Onda kada su pucali na moje ljude ja sam već
za idući dan pripremao plan kako da tim nitkovima doskočimo.
Ništa od toga. Oni su saznali za naš plan. Stražari koje sam ja
postavio nisu videli nikog.
nitkovi su ipak m.orali imati nekog među Satnovim lju­
dima koji ih je obaveštavao o svemu!
Satn pogleda u Zapadnjaka i odmahnu glavom.
— Pogađam na šta ste pomislili, Sejne — reče on. — I ja
sam odmah pomislio da među mojim ljudima ima izdajica. Me­
đutim, nije tako. Poznajem svoje ljude još iz vremena kada je
šuma pripadala Jesleru. Ne. siguran sam da niko od njih ne bi
izdao svoje drugove. A osim toga, ja sam oduvek plaćao više
nego ostali. Dobitak na drvetu je veliki, tako da bi se tim lju­
dima moglo platiti i dvostruko nego sada.
— A, šta ste vi očekivali da će Blejn uraditi za vas u Va­
šingtonu? — upita Šejn. — Da li da u kongresu proturi neki
zakon koji će omogućiti jedino vama da ovde sečete drveće?
— Ne! — huknu Satn Ijutito. — Trebalo je da pošalju neku
državnu komisiju koia bi ispitala poslove svih kompanija ovde
na Pagit Saundu. Cak i moju. Nema šta tu da se krije.
Zapadnjak se isceri.
— Dosad su takve komisije samo trošile državni novac.
Nekih dobrih rezultata cd njihovog rada nije bilo, Satne.
— A vi mislite da ce jedan jedini revolverás učiniti više
od njih? — upita Sam pakposno.
— Ne bi trebalo da upotrebljavate tu reč „revolveraš” .
Satne — odvrati Zaoadniak mirno. — A, ako je i upotrebite,
onda bez tog prezrenja u glasu.
Satn mu je pogledao pravo u oči.
— Izvinite, šejne — reče on tiho. — Moram priznati da
sam u poslednje vreme pomalo izgubio živce i ne kontrolišem
uvek svoje reči. Jer, očekujem da će uskoro Voker zadati sle-
deći udarac. Ja sada sa svojim ljudima jedva uspevam da ispo­
ručim, traženu količinu drvenih balvana. Ako se desi i najmanji
zastoj, onda ja sasvim mirno mogu sebi da ispalim metak u čelo.
Zapadnjak se osmehnu.
— Pa vi ste već više puta Izgubili svoju imovinu, Satne —
reče on. — Zašto je ovog puta sve tako tragično?
Satn nabra obrve.
— Starim, Šejne — odvrati on tiho. — Žene me ne gledaju
vi3e kao ranije. To je loš znak, zar ne? Nijedna od njih se ra­
nije nije usudila da me prevari s nekim drugim muškarcem. A
pogledajte šta radi Diksi! Njoj je potreban muškarac u punoj
snazi Izgleda da ja ne mogu da joj pružim ono što je njoj po­
31

32. trebno. Zato se i nudi tako snažnim ljudima kao što ste vi.
Vatrena je u krevetu, zar ne, Šejne?
Zapadnjak se narnrSti.
Satn se samo tiho osmehnu i odmahnu rukom kad je pri-
metio kako se desna ruka visokog čoveka opasno približava
dršci revolvera.
— Ne, Šejne! — reče on mirno. — Ta vremena kada sam
potezao revolver na nekog zbog žena su već davno prošla. Ja
već počinjem da se bojim starosti i siromaštva. Video sam mno­
ge koji su nekada bili bogati, a sada prose na ulicama. Ne bih
želeo da završim kao cm!
Izgleda da je Sam stvarno počeo da stari. Sejnu takve mi­
sli nikada nisu pale na pamet.
— Dobro — reče Sejn s olakšanjem. — Meni je Diksi uz
put saopštila da želite da me zaposlite kao šumskog bika. Mi­
slim da ću se snaći. Satne. Naravno, znam da će biti nekih
nevolja sa Rafom Bunom, sli to nije tako strašno.
Satn se isceri.
— U pravu ste, Sejne — huknu on. — Međutim, to se ne
može izbeći. Ako ne budete stekli ugled jakog čoveka, onda je
bolje i da ne počinjete. Ja ne želim da odbacim Buna. On će i
i dalje brinuti o ljudima i, naravno, o sečenju stabala. Ali,
sve što se tiče sigurnosti našeg posla, to preuzimate na sebe vi.
Tu će i Bun biti iza vas.
— Da li to znači da ću ja ipak biti onaj koga će svi morati
da slušaju?
— Da! — potvrdi Satn. — Bun će se starati o tome da sta­
bla budu isečena i doneta iz šume do reke, a vi ćete se brinuti
o tome da ona stignu u Vokerovu pilanu.
Zapadnjaku se to nije dopalo.
— Ja nemam nameru da povedem čitave mesece kod vas,
Satne — procedí on kroz zube. — Ako vi želite da imate svoj
mir, i to ne samo za nekoliko nedelja koliko bih ja ovde ostao,
već zauvek, onda ja moram da uhvatim za vrat onoga ko vam
pravi te smicalice. I ne samo te pucaroše, moram otkriti ko iza
svega toga stoji. Ko ih nlaća i huška ih na vas! A, ako ja budem
jurio te nitkove koji se skrivaju iza stabala i plaše vaše ljude
onda nikako neću otkriti ko ih je poslao da ometaju rad. Eto,
mislim da ste me razumeli. Meni je potrebno da se slobodno
krećem. Bez nekih određenih obaveza.
Satn ga je pogledao u oči. Prošlo je dosta vremena dok nije
potvrdno klimnuo glavom.
— Pa, moglo bi biti i tako — promrmlja on. — Međutim, u
ovom trenutku sve je tako hitno da,- ja stvarno nemam drugog
izbora. Moji ljudi rade od prvog sunčevog zraka, a vraćaju se
u logor kad je sunce već davno zašlo iza bregova. Mi jedva
uspevamo da posečemo i pošaljemo onoliko stabala koliko je
predviđeno ugovorom.
Zapadnjak protrlja čelo rukom.
— A, zar niste pokušali da razgovarate sa Vokerom da za
izvesno vreme sman;iite isporuku? — upita.
Satn se namršti.
— Zar Vi stvarno ne shvatate, Sejne, da je jedino Voker
taj koji želi da me uništi?
32

33. Zapadnjak se isceri.
Nije rekao ništa, ali, stvarno nije bio ubeđen u to što je
Satn govorio. U svakom slučaju, nameravao je da ovde ostane
samo dva-tri dana, a zatim da krene u Siti i Port Gembl. Bio
je siguran da odatle neko đavolski opasno vuče konce ove za­
mršene igre. Ipak, naipre mu predstoji okršaj sa Rafom Bunom.
Ali, to ga nije mnogo briimlo. Koliko puta je već sredio takve
snagatore. Sigurno će biti tako i ovog puta.
Odjednom se visoki covek setio onog vikinga Luka Hene­
sija. Pitao je Satna ko je taj čovek.
Satnove oči se suz'še u uske proreze.
— Da li vi mislite da on nešto ima s mojom ženom Diksi?
— frknu on.
Zapadnjak sleže ramenima.
— Moguće je đa tu nešto postoji, zar ne? — upita on.
Satn se osmehnu, Međutim, bio je to kiseo osmeh i Zapad­
njak je jasno primetio da tu nečeg ima,
— Ja Henesiju ne verujem — reče Satn tiho, — Covek
koji od svega pere ruke : pravi se da je svetac, kao što to radi
Henesi. u Većini slučajeva ima nešto na savesti!
Sejn ie ovog Duta potvrdno klimnuo glavom. Rekao je Sat­
nu i to da mu, Diksi ni'e rekla da je njegova supruga.
— Nemate potrebe da se bojite, Satne — završio je Zapad­
njak svoju priču. — Sada ja to znam i nikad je više neću ni
pipnuti. Budite uvereni u to,
Satn podiže glava,
— Da li ste to j njoj kazali? — upita on i isceri se kiselo
prema Zapadnjaku,
Visoki čovek se počeša iza uha.
— Ja ml.sHm da onri to već zna — reče.
Satn podiže prst uvis.
— Onda morate biti jako oprezni, Sejne! — opomenu ga
on. — Jer, u tim stvarima Diksi je jako osetljiva. Može biti
opasna i tada je nezgodan protivnik.
Zapadnjak klimnu glavom. Razumeo je.
To je, uostalom, već osetio na sopstvenoj koži,
Setio se njenog po,?lcda kad je na njega uperila cev „vin­
česterke” dok je išao nrema mrtvom Kinezu.
Skoro da je bio siguran da je ta lepotica razmišljala o tome
đa li da ga upuca ili ne.
VIII
Spavao je kao medved Poslednja noć i dugo pešačenje sti
mu bili iako naporni.
Sinoć je Zapadnjak kroz tanke drvene zidove čuo kako se
Satn svađa sa svojom žencm. Jednog momenta su pomenuli i
ime Henesi, Izgleda da Satn nije trpeo tog čoveka. Ime Šejn
nisu spominjali i on je bio zadovoljan zbog toga.
Bio je još uvek mrak kada je ustao. Jer, čuo je neke šu­
move u kuhinji kolibe.
Umio se i odlučio da se ovog dana okupa u Skagit Riveru
da bi se oslobodio znoji od prošlog dana.
SS

34. Zatim se obukao.
Ostavio je svoje oružje u maloj sobi, a sa sobom je poneo
jedino bovi-nož. 1
Još jednom je pogledao svoje pesnice. Moraće da bude opre­
zan ako misli da izvuče i’ivu glavu u borbi sa Rafom Bunom.
Kada je ušao u kuhinju, ugledao je Diksi pored šporeta.
Pekla je jaja sa slaninom u jednom velikom tiganju.
— Dobro jutro, Diksi — pozdravi je on.
Okrenula se prema memu.
Očekivao je da će odmah frknuti na njega, ali ona se os-
mehnula i pogledala ga svojim lepim krupnim očima.
— Zdravo, Sejne. Jesi ii dobro spavao?
On klimnu glavom i uceri se.
— Biće mi potrebno io.š vremena da se odmorim od one
noći koju sam proveo s tobom — odgovori on tiho.
Njen smeh se raširio.
— Ti si jedno jako lukavo pseto, Sejne. Jednostavno reći
Hezedu da si spavao sa mnom! Ali, verovatno si osetio šta se s
njim dešava. Ranije bi ti on odmah na licu mesta zavrnuo šiju.
— U starosti poneko postaje mudriji — reče Šejn.
Za. trenutak ie u njenim očima nestalo prijatnog osmeha,
ali ubrzo se pojavio r onovo,
Sejn pokaza rukom prema tiganju.
— Je li to za mene?
— Naravno — odvrati ona brzo. — Valjda ne želiš da pad-
neš od prvog udarca Rai’a Buna?
Sada mu je bilo jasno zašto je bila ljubazna prema njemu.
Već se radovaia što će sa Raf Bun srediti.
— Gde je S^tn? — upita on.
— Napolju je sa ljudima. Jutros je ustao mnogo ranije,
jer nije želeo da zbog borbe izgubi vremena. Još jednom su
zapalili vatru.
Zapadnjak priđe prozoru. Odgurnuo je zavese u stranu.
Bile su prašnjave. Možda Diksi ume da kuva, ali za čistoću, iz­
gleda, nije mnogo marila.
Ugledao je vatru.
Satn je stajao pored nje okružen svojim ljudima. Bilo ih
je više od trideset.
Jedan od njih je nadvisio ostale za čitavu glavu. Bio je na­
slonio pesnice na svoje kukove i gledao namršteno. Satna.
Zapadnjak je odmah prepoznao da to mora biti Bun.
Obrisao je svoje usne. Taj čovek je bio visok oko sedam
stopa. Ako želi da ga udari u glavu moraće da poskoči.
Galama je napolju postajala sve glasnija. Ljudi su pod-
vriskivali. Bun viknu. Sejn je razumeo da to liči na „smrviću
ea” .
Zapadnjak priđe vratima i uhvati kvaku.
— Hej, momče! ■— doviknu mu Diksi. — Kuda ćeš?
— Idem napolje — odvrati Sejn. — Hoću tu stvar da sre­
dim što pre.
— A jaja i slanina?
— Zapadnjak se ’sceri.
— Da li je gotovo? — upita on.
— Još nije sasvim.
34

35. — Pa, eto, onda ja mogu da idem da sredim tu stvar, D iksi
Kad se budem vratio neka to sve bude ispečeno. Neka bude reš,
domaćice. Jesi li razumela?
Namrštila se.
— Ti, prokleto kopile! — prosikta ona. — Hajde, idi samo
napolje. Ali, neka ti ni nd kraj pameta ne padne da ću te lečiti
rane kada te Bun bude sred'io. Upamti, ne podnosim one koji
gube!
— U tom slučaju već unapred izbriši Buna sa liste tvojih
obožavalaca — reče Sejn i isceri se.
Izašao je kroz vrata pre nego što je ona mogla nečim da ga
gađa.
Satnov glas je nadjačao galamu drvoseča.
— Ne želim svađu niti tuču, sto mu gromova! — grmnu on.
— Vi dobro znate da se radi o mom opstanku! Taj čovek je do­
šao ovamo samo zato đa nas zaštiti da bismo mogli na miru da
radimo.
— Ali, zato nije bilo potrebno da ga postavite za šumskog
bika, gazda! — frknu Bun Ijutito.
— Što se tiče sigurnosti logora i ti ćeš morati da ga slušaš,
Rafe! — reče Satn oštro.
— Slušam samo tebe. gazda! Nikog više na ovom svetu!
— Osim ako te neko izbubeta i nauči te pameti! — doviknu
Zapadnjak.
On se bio približio na tri jarda iza drvoseča. Dosad ga niko
nije primetio, jer su sve oči bile uprte u Satna.
Sada se njihove glaw okrenuše prema visokom, snažnom
čoveku.
Odmah se stvorio proiaz između Sejna i Rafa Buna.
Vatra je sada osveüila Zapadn;jaka.
Niko više nije Izut^tio nijednu reč.
Satn je zbunjeno glodao Zapadnjaka U njegovom pogledu
se jasno videlo da ne veru]e u to da će Šejn imati bilo kakve
šanse protiv Rafa Buna.
A, zatim je odmerio grdosiju od čoveka.
Raf Bun je stvarno b.o impozantna figura.
Sejn je bio visok snažan čovek, ali s ovim džinom nikako
se nije mogao meriti sto se tiče snage.
Ugledao je krivi Bunov nos koji je verovatno nekoliko pu-
-ta bio slomljen. Njćgovi obrazi su samo delimično bili pokri­
veni bradom, a na njima se nalazilo nekoliko ožiljaka koji su
poticali verovatno od n'iža
Bun je imao male :<či. Zapadnjak je odmah primetio đa _u
njima nije bilo zlobe. Bun ie bio dobar borac, ali sigurno nije
bio podmukao.
— Pa šta je sada, Rafe? — ciknu jedan od drvoseča. ~
Tresni ga jednom do njušci, pa đa krenemo na posao!
Bun nije ništa odgovorio.
On je mirno posmatrao Sejna. Izraz njegovog lica je bio
ozbiljan. Već po tome je Zapadnjak poznao da je Bun iskusan
čovek. Znači, nije ga w tcenio. Verovatno je džin procenjivao
da li je Zapadnjak opasan protivnik ili neko ko se pravi važan.
Satn stupi dva koraka napred i uhvati Rafa Buna za ruku.
1 Sejn 75 39

36. _ — Prestani Rafe! — ciknu on piskavim glasom. — Kakvog
smisla ima to da jedan od vas pretuče onog drugog? Potrebni
ste mi obojica, sto mu gromova! Progutaj svoj prokleti ponos
i pruži ovom čoveku ruku.
— Ako ne moram da slušam njegova naređenja, onda neka
bude tako — zabrunda Bun.
Zapadnjak sleže ramenima.
— Meni je žao. Satne — reče on mirno. — Ali, vi i sami
vidite da on po svaku cenu želi da dobije batine. Ali, da bismo
sprečili ono najgore, ja predlažem da borba bude prekinuta
onog trenutka kad jedan od nas dvojice padne na zemlju od
udarca i više ne bude mogao da ustane. Mislim da je to pošteno.
— A ako ti budeš pao na zemlju onda ja više ne moram
da slušam tvoja naređenja, mister! — reče Bun. — To je jasno,
zar ne?
— Pa, zato se i borimo — odvrati Sejn i isceri se.
Satn uzdahnu i povuče se u stranu.
Drvoseče nisu vl5e rekli nijednu reč. Gledali su Zapad­
njaka kao nekog samoubjcu koji nije svestan onoga što u ovom
trenutku čini.
Polako su se povukli u stranu i napravili krug od deset
jardl u prečniku.
— Požurite! — riknu Satn Ijutito. — Sunce samo što nije
izašlo!
— Neće dugo trajati! — doviknu Sejn i isceri se izazivački
prema Bunu. — Uostalom, Diksi me čeka sa prženim jajima i
slaninom.
Bile Su to prave reči koje su izgleda za srce ujele snažnog
drvoseču. Zapadnjak nije znao da li Diksi ima nešto i sa Bu­
nom, ali u svakom slučaju džin je obožavao Satnovu ženu kao
neku boginju. To se odmah videlo.
Zapadnjak je trzajem glave u stranu izbegao jedan udarac
Bunove pesnice koja le ličila na poveću bundevu.
Bun je posrnuo pored njega i brzo se okrenuo. Ličio je na
razjarenog grizlija, a bio le i snažan kao medved.
Izgledalo je kao da Sein izbegava borbu.
Bun je ponovo nasrnuo na njega.
Njegove pesnice su sevale kroz vazduh, ali džin nije uspeo
/da pogodi Zapadnjaka.
Džin je najzad stao. Dahtao je od Ijutine.
— Nemoj vrdati, već se bori, ti, kukavico! — riknu on
kao razjareni bik.
— Svako ima pravo da se bori na svoj način — odvrati Za­
padnjak i isceri se. — Cak i strašni grizli se boji, i to od strš-
Ijena. Čuvaj se da te ne bocnem, pa ćeš se sav pušiti, Bune!
Raf Bun zaurla kao razjarena zver. Njegove pesnice su rnla-
tarale kroz vazduh kao krila vetrenjače. Pokušavao je da jed­
nim .skičajnim udarcem sredi Zapadnjaka.
Međutim,. Zapadnjak je bio oprezan. Nijedan udarac ga
nije pogodio.
Jednog trenutka Bun je izgubio vazduh i spustio ogromne
■pesnice.
Šejn nije oklevao. Njegova levica je munjevito odsela na
Bunovoj vilici.
»6

37. Tako snažan udarac bi i vola oborio.
Ali, Bun je ostao na nogama.
On je počeo da se ceri kad je video da Sejn u čudu raz­
vlači lice.
Zapadnjak je imao utisak da je iščašio svoju ruku. Toliko
je udarac bio snažan. Ruka kojom je udario počela je da krvari.
— Hoće da se bon! — grmnu džin. — Sada više ne skakuće
tamo-amo kao zec!
Sa praga kolibe začuo se prijatan glas.
— Doručak je gotov, Šeine!
Bila je to Diksi.
Raf Bun samo ¿a trenutak okrete glavu prema vratima ko­
libe gde se Diksi smeškala.
To je bila nova šansa za đavolski brzog Zapadnjaka.
Ovog puta je sevnula desnica.
Međutim, sada nije gađao gvozdenu bradu džina. Jer, shva­
tio je da Bunova glava može izdržati čak da je neko i maljem
mlatne.
Udario je snažno džina u rebra i brzo se povukao nazad.
Zeleo je da izbegne udarac snažne pesnice drvoseče.
Ali, Bun nije ni zamahnuo da ga udari. Njegove pesnice su
se doduše podigle nekoliko inča uvis, ali dalje nisu krenule.
Izgledalo je da s tpškom mukom okreće svoju glavu.
Zapadnjak je video da su se njegove oči zamutile.
Bun podiže nogu u nameri da krene prema Zapadnjaku, ali
njegovo snažno telo kao da mu je otkazalo poslušnost. Posrnuo je
Međutim, brzo se povratio. Sada je već stajao dosta sigurno na
svojim nogama.
Stajao je tu ispred Seina raširenih nogu. Njegove ruke su
ipak bile samo dopola podignute.
Znači, to mu je slaba strana, pomisli Zapadnjak.
Već sledećeg trenutka snažna Zapadnjakova desnica je od­
sela na istom mestu kao i kod prvog udarca u rebra.
Raf Bun zastenja. Izgledalo je da će se povratiti. Ali. za­
tim je posrnuo nazad i pao kao klada na mekanu zemlju.
Zapadnjaku se učinilo da je tlo ispod njegovih nogu zadrh­
talo kad je Bunovo telo palo na zemlju.
Nepobedivi šumski V;ik, Raf Bun, opružio se koliko je dug.
Izgleda da više nije videc šta se oko njega dešava.
Nastala je grobna tišina.
Zapadnjak pogleda imaokolo.
Drvoseče su ga gledale kao da on nije Sovek nego neko pri*-
viđenje. Nikako lm nije moglo da uđe u glavu da se tako nešto
moglo dogoditi.
Ogromne pesnice Rafa Buna nijednom nisu pogodile Šejna,
a samo tri udarca su bila dovoljna da uspavaju ovu grdosiju
od čoveka!
Zapadnjak se iscerio kad je ugledao n.jihova otvorena usta.
Obrisao je krv sa svoje leve ruke i klimnuo giavcm prema
Satnu.
Potom se osmehnuo drvosečama.
— Razgovaraćemo kasnije, ljudi — reče on. — Obećao sam
gospođi Satn da ću doći na vreme na doručak.
Prošao je pored njih i uputio se prema kolibi.
37

38. Diksi je još uvek stajala na vratima. Njene tamne oči su
bile^ široko otvorene. Kada je prišao bliže, video je neki čudan
odsjaj u njenim zenlcama. Učinilo mu se da se ponovo vratio
na čelo liste njenih obožavalaga.
Iza njenih leđa se dimilo.
Zapadnjak pokaza rukom u tora pravcu.
— Nisu valjda izgorela jaja i slanina koje si mi spremala
za doručak? — upita on. — Ako je tako, onda ćeš mi platiti,
srce!
Govorio je tiho tako da niko nije mogao da ga čuje.
Nije se bunila.
Njena glava se brzo okrenula nazad. Kriknula je kad js>
ugledala dim.
— Hej, Sejne! ■— reče ona i prekrsti ruke. — Za deset mi­
nuta ću ti pripremiti nov doručak.
Brzo je krenula natrag u kuću.
Zapadnjak je čuo Salncv glas. Požurivao je ljude da što pre
krenu na posao.
Drvoseče su stajali bez reči oko Rafa Buna, koji je još uvek
ležao na zemlji.
Džin je sada pokušavao da ustane, ali je opet pao. Još
uvek je osećao slabost u nogama i rukama.
Niko nije prišao da mu pomogne. Jer, znali su da će ih
zbog toga Bun kasnije izudarati.
Najzad je uspeo da ustane.
Njegove oči još uvek nisu bile bistre. Trljao je rukom čelo.
Uzdahnuo je i osvrnuo se unaokolo.
— Sta j e . . . šta se dogodilo, gazda? — upita on. — Gde je
to stablo koje mi je palo na glavu?
Satn podiže ruliu uvis.
— Sve je sada jasno, Rafe! — reče on 1 isceri se. — Ti ćeš
slušati Sejna!
Bun je polako okrenuo glavu prema kolibi. U njegovoj glavi
sada kao da se razbistrilo. Ugledao je Zapadnjaka i Diksi.
— Zar je on mene . . . mene oborio na zemlju? — upita.
Izgleda da još uvek niie verovao. Gledao ie drvoseče una­
okolo. Po izrazu njihovih lica je prepoznao da ga nije pogodio
grom, nego onaj otrovni revolveraš koga je iznajmio Satn i
koji tako strahovito udara u rebra da to ni bivo ne može izdr­
žati. Taj, znači, treba da ćuva drvoseče od napada Vokera!
Još uvek je posrtao dok je prilazio Sejnu.
. Zapadnjak ga Je mirno čekao. Samo je jedan skoro nepri­
metan osmeh titrao na njegovim usnama.
Raf Bun je stigao do njega.
— Dobro — reče on. — Sada si ti onaj glavni koga moramo
da slušamo. Naravno, samo tamo gde se tiče sigurnosti našeg
posla. Ali, nemoj da me vređaš.
Zapadnjak se osmehnu. Ovaj džin je stvarno dobar čovek.
Pružio mu je ruku i srdačno je stegao.
Džin je prihvatio ruku i prijateljski se osmehnuo. Njegov
stisak je bio snažan.
, Zapadnjak se još jednom osmehnu. Izdržao je stisak snaž­
ne -■'''’"'Ve čoveka.
S8

39. Sa svojom sačmaricom Zapadnjak je krenuo zajedno sa lju­
dima u šumu. Hteo je da razgleda okolinu gde Bun i njegovi
ljudi seku šumu. Možda će otkriti te nitkove koji pucaju na
drvoseče.
Međutim, nigde niie bilo ni traga od podmuklih strelaca.
Nije_video nikog osim drvoseča.
Suma je bila ispunjena galamom ljudi koji su obarali stab­
la. Zujanje mašina za sačenje drva se čulo miljama daleko.
Zapadnjak je obišao predeo unaokolo i potom se vratio do
drvoseča.
Posmatrao ih Je kako rade.
Mnogo toga se Izmenilc otkako Je on poslednji put radio u
šumama.
Mašine su sajlama vukle teške balvane koji su se nekad
prevozili konjskim zapregama.
— Ranije smo ih vukli po zemlji — objasni mu Raf Bun.
— A, ovako kako ih sada prenosimo ide to mnogo brže, jer
balvani više ne zapinju za stabla.
Sejn Je ušao dublje u šumu.
Udarci sekira i prodorni glasovi testera odjekivali su kroz
predeo.
Zapadnjak je znao đa mora biti jako oprezan. Jer, kad se
čuje uvek „drvo” , onda ;!e većinom već kasno. Cak i grane mo­
gu čoveka na mestu ubiti.
Bunovi ljudi su stvarno bili odlični drvoseče. Sejn je to
uočio čim ih Je ^ideo kako rade.
Sejn Je pored useka kojim su prolazili balvani vratio do
reke. Tamo su ljudi ».'.’¡hvatali balvane i gurali ih do sredine
reke odakle ih je voda nosila dalje.
Sejnu Je sada bilo jasno da jedan čovek nikako ne može da
štiti celu grupu ljudi.
Samo jedan potajni strelac mogao je vrlo lako da se krije
po ovim šumama i uzn<?mirava ih pri radu, jer oblast je bila
jako velika.
Ne, Satnu ovde neće moći da pomogne. Tog podmuklog pu-
caroša veoma teško će uspeti da otkrije.
Zato Je i odlučio da se ponovo vrati u logor. Razgovaraće
sa Satnom. Možda .le ipak bolje da pokuša u Sitlu i Port
Gemblu!
Koračao je oprezno preko balvana koji su plivali u reci.
Zapadnjak Je čuo da ljudi pored reke nešto dovikuju. Kao
đa je sam đavo uzeo igru u svoje ruke!
Jedan čovek Je doviknuo da neko treba da se spusti niz
reku i da vidi da ii su se balvani negde zaglavili.
Sejn više nije obraćao pažnju na njihovo dovikivanje. Vra-
tto se natrag na obalu.
Bilo mu je potrebno skoro sat vremena da stigne do kampa
drvoseča.
To je, svakako, bio dslek put. Međutim, Zapadnjaku je bilo
poznato da Satn samo zbog nedostatka vremena nije naredio da
Se logor premesti bliže mestu gde se seklo drvo. Jer, vreme je
bilo dragoceno. Morali su da ispune svoju obavezu.
IX
39

40. Džinovske Daglasove omorike bacale su senke na kamp.
Osim kuvara ko.ii sc već brinuo da spremi večeru, niie se
nigde videla nijedna živa duša.
Vrata Satnove kolibe bila su zatvorena, a iz odžaka se
nije pušio dim.
Zapadn.iak se trže.
Učinilo mu se da ie negde između drveća na suprotno,! stra­
ni kampa za samo delić sekunde ugledao neki predmet koji je
blesnuo na suncu.
Zagledao je bolje, ali sada više nije video ništa.
Ipak, nešto se u njemu uznemirilo!
' Možda vreba neka ocasnost!
Zastao je i razmislio. Odlučio je da pogleda ono sumnjivo
mesto u šumi. Nikad se ne zna u kom grmu leži zec. Svaka
sitnica mogla je da ga navede na pravi trag.
Krenuo je oprezno između stabala drveća, trudeći se da ne
šuška.
Napravio je krug oko logora i približio se mestu gde je pri­
metio neobičan sjaj.
Kretao se skoro nečujnim koracima. Polako i oprezno.
Pretražio je skoro ceo sumnjivi predeo, ali nije otkrio ništa.
Međutim, ne lezi vraže. Taman kada je hteo da krene nat­
rag u kamp, ugledao ’ e tragove na vlažnom peskovitom zemlji­
štu. Bili su to otisci nekih malih cipela.
Odmah je pomislio na Diksi La Rejn. Samo ona može nositi
tako male cipele ovde u kampu.
Mekano šumsko zemljište sakrilo .je ostale tragove kojih je
bilo dosta.
Sejnu je to postalo sumnjivo. Zato je počeo da pretražuje
deo šume oko mesta gde su se nalazi tragovi.
I, njegov trud st: mplatio!
Nije prošlo ni deset minuta, a on je čuo neko stenjanje u
žbunju.
Visokom čoveku je odmah bilo jasno šta je to.
Prišao je bliže.
Sada skoro i nije bilo potrebno da se tako oprezno kreče
na prstima. Oni koji su se nalazili na tom proplanku iza žbunja
valjda ni u snu nisu sanjali da im se neko približava.
Zapadnjak je bio radoznao da otkrije koga li ie ta đavolska
lepotica Diksi zavela i dovukla ga ovamo u šumu da s njim
vodi ljubav!
Međutim, možda je to bio i njen suprug Satn? Kad se pro-
meni ljubavno gnezdo onds čovek dobije neku neobičnu snagu
i u stanju je da ostvari mnogo više.
Sejn je primetio da se nešto mrda iza jednog žbuna.
Znači, tu smo!
Na suprotnoj strani nalazilo se jedno malo uzvišenje. Jako
blizu mestu gde su se nalazili Diksi i njen ljubavnik.
Gipkim korakom nečujno je prešao na uzvišenje i stao iza
jednog žbuna.
Ipak, nije bio Satn! Zapadnjak je to primetio već na prvi
pogled.
Taj momak koji je svojim mišićavim telom zaklanjao vatre-
40

41. nu Diksfi La Rejn bio je mlad. To se odmah moglo primetitj po
njegovoj glatkoj koži i vitkom telu.
Imao je crnu isosu. Međutim, njegova koža je bila nekako
sivkasta i prelazila u žutu nijansu.
Diksi uzdahnu i opusti se.
Sejn je tog trenutka Lteo da se udalji. Međutim, ipak ga
je nešto zadržalo. Hteo je da sazna ko je taj mladić s kojim ona
vodi ljubav ovde u šumi nedaleko od kampa!
A, najviše ga ie interesovalo to kako je on dospeo ovamo.
Jer, on sigurno nije iz kampa, pošto se svi ljudi koji sU Spo­
sobni za rad nalaze napolju sa Rafom Bunom. A, ovaj je sva­
kako bio sposoban ¿a rad. To je sasvim jasno!
Mladić uskoro leže na leđa pored Diksi.
Sejn je skoro glasno zviznuo kroz zube.
Međutim, nije to bilo zbog toga što je ugledao bujne grudi
DikSi La Rejn. Njih je već video. I, milovao.
Iznenadilo ga je lice mladića.
Nije moglo biti nikakve sumnje. To je Kinez.
Diksi se kikotala.
Dodirivali su jedno drugo i valjali se po mekanom tlu. Ig­
rali su se kao deca.
Zapadnjak se tiho povukao nazad.
Nadao se da će Diksi biti bar toliko pametna da ne ispriča
Satnu šta joj se dogodila. Taj čovek je u stanju da joj opfOšti
mnoge stvari, ali još i jedan Kinez! Pa to bi, svakako, prevršilo
svaku meru.
Sejn je obišao unaokolo i zatim ušao u kamp.
Kolebao se da li da prati Kineza! Međutim, to je mogla biti
puka slučajnost.
Dobro je uočio da taj mladić nema istetoviranu levu ruku.
Sigurno ga je Diksi srela negde u Sitlu ili Port Gemblu i
on sada juri za njom zato štc se smrtno zaljubio u njene obline!
Zapadnjak će vrlo lakn saznati od Diksi šta on njoj znači.
Jednostavno će je pitati ko ie taj Kinez i po njenom reagovanju
će saznati da li je laj mladić učesnik u ovoj đavolski opasnoj
igri ili nije.
Satn se nije nalazio u kampu.
Zapadnjaku se učinUo da reka nešto neobično hu5i.
Prišao je dugačkoj kolibi u kojoj se nalazila kuhinja.
Kuvar je bio zauzet oko kazana i nije ni primetio da je Sejn
ušao unutra.
— Gde je mister Satn? — upita Sejn.
Kuvar ga nije bio primetio i trgao se iznenađeno. Gledao
je Zapadnjaka kao neko priviđenje.
— Tamo dole ie, na reci, mister! — odvrati on posle izves-
nog vremena, — Izgleda da su oni zapušili reku.
Zapadnjak nije pitao ko su to „oni” .
Bez ijedne reči uputio se brzo prema reci sa prekračenona
sačmaricom u rukama.
Buka koju su pravili balvani, sudarajući se bila je zaglu-
Sujuća. Voda se penila i klckotala.
41

42. Zapadnjak je ugledao Hezeda Satna koji mu je mahao
rukom. Nije mogao da čuje šta mu gazda drvoseča dovikuje.
Šejn sada potrča prema obali.
Satn je mahao rukom da mu priđe.
— Ti prokleti đavoli — huktao je on besan kao ris. —
Oni su znali da za mescćnu isporuku treba da uputimo još
petsto kubnih metara 1, do uveče bismo to i uspeli. Ali, po­
gledajte ovo. Zaglavilo se. Može nam pomoći jedino neki top!
Zapadnjak je podigao obrve. Balvani su bili nagomilani
jedni preko drugih.
— Znate li gde je zapelo? — upita Zapadnjak.
Satn pokaza rukom prema mestu gde su nalazila dva bal­
vana koji su štrcali iz ustave. Nisu bili oslobođeni grana. Znači,
radi se o sabotaži!
Zapadnjak je ćutao.
Međutim, odjednom je ugledao nešto tamno u vodi što sva­
kako nije balvan! Učinilo mu se da to može biti mrtvo telo
nekog čoveka.
Potrčao je prema vodi Primetio je gore uzvodno neke ljude
koji su se na balvanima spuštali niz reku.
Zapadnjak je skočio i>a jedan balvan. A, zatim je sa njega
doskočio na drugi. I. tako sve dalje.
Bilo mu je jasno da je to đavolski opasno. Jer, ako balvani
počnu da se okreću onda više neće moći da se održi na njima,
pošto je na svojim ncgar/ia imao mokasine, a ne duboke čizme
drvoseče sa klincima «3 donovima.
Stigao je do mesta gde se nalazio tamni predmet.
Seo je na jedan balvan i uhvatio crni predmet koji se na­
lazio u vodi.
Bio je to mrtav čovek.
Zapadnjak ga Je izvukao na balvan. Bilo je teško, ali je
ipak uspeo.
Odmah je prepoznao lice. Tog čoveka je uočio kada je po­
šao u logor.
Raf Bun i Ratigen, drugi čovek posle šumskog bika koji je
sa svojim ljudima odvlačio balvane od mašine do drvenog useka,
stvorili su se odjednom pored Zapadnjaka.
— Sep Miler! — zabrunda Raf Bun. — Do đavola! Da li
su ga balvani priklještlli?
Sejn odmahnu glavom.
Već je uočio krv na grudima tog čoveka.
Prstima je pocepso laknu mrtvog čoveka i pokazao ranu
Rafu Bunu.
Vrhovi opasne metal.i’ e zvezde virili su iz nje.
— Sangajski pul! — rtče Zapadnjak i namršti se.
Bun i Ratigen pogledaše jedan drugog.
— Znači Voker je u nekom đavolskom savezu s tim ban­
ditima! — ciknu Bun.
Zapadnjak nije rekao ništa. Ako taj gorostas misli tako,
onda neka mu bude!
Sejn se okrenuo i skočio sa balvana na kojem je stajao na
sledeći. Zatim na onaj do niega i ubrzo je stigao na obalu.
Bun i Ratigen su zajedno izneli mrtvo telo drvoseče na
obalu.
42

43. — To je Sangajski üuI! — doviknu Zapadnjak Satnu.
Satn je ćutao.
Posmatrao je bez ijedne reči mrtvog čoveka koga su Raf
Bun i Ratigen polož.ii isp.-to njegoviii nogu.
— Sada je to već prevršilo svaku meru, gazda! — grmnu
Bun. — Tu više nema poiačenja. Ja sam tebi rekao da ću se
smiriti dok sve bude samo pretnja. A, kada bude ubijen čovek
onda više nema dragog izbora. Mora se nešto preduzeti. Evo,
tu je Šejn koji se izgleda dr.'sta dobro razume u naš posao. Neka
se on brine o svema, a ja cu se spustiti dole niz reku da zavr-
nem šiju tom đavolskom Tc^keru!
— Pa, valjdn, ćemo prve morati da raščisiimo ovaj krš ov-
đe! — vikao je Satn. — A posle toga ćeš se ti vratiti svom po­
slu, sto mu gromova! Doveo sam Sejna ovamo da otkrije |co
nam kuva tu paprenu čorbu, A ti hcćeš sada glavačke da naletiá
Vokeru na isukani nož. Rafe. To je glupost.
Džin odmahnu glavom,
— Ti mene ne možeš ds zadržiš, gazda!
— Naređujem ti da se smesta vratiš na svoj posao, Rafe!
— Nemoj da me ljutiš!
— Neću! — ciknu Bun i Isceri se, — Ljudi će već uspeti
da raskrče taj krš ovde. A ia ću krenuti malo niz reku i uz put
ću srediti ponešto. Nadam se da će mi biti zabavno. Pričaću vam
posle o tome.
Satn je besno mlatarao rukama. Međutim, svakako nije
mogao da zaustavi Raía Buna.
— Sprečite ga, Še^ne! — huknu on.
Zapadnjak sleže ramenima.
Dobro su mu bili poznati takvi tipovi kao što je Raf Bun.
Kad oni naume neSio da urade, onda ih na njihovom putu
može sprečiti samo udarac sekirom u .glavu!
Tog trenutka je jedan balvan s treskom poleteo uvis i pre­
skočio branu na rezi. Zatim je krenuo naniže.
Raf Bun je potrčao.
Ušao je u vodu i uspeo da zakači kukastu sajlu na deblo.
A zatim ga je privukao obali.
Uzjahao je i posie nekoliko minuta nestao u daljini, tamo
negde na okuci reke.
Šejn se vratio do brane gde su stajali Satn i Ratigen.
— Imaš li ovde d'namiia? —■upita on Satna.
Satn klimnu glavom, i pokaza rukom prema jednoj vreći
koja je zbog predostrožnosf'. i doneta ovamo do obale reke.
— To nam neće ništa oomoći! Mislim da bi bilo pravo sa-
moubistvo da taj eksploziv bacimo na branu.
Šejn je to jako dobro znao,
Ko bi uspeo da u toj ustalasanoj vodi između balvana koji
su udarali jedan o drugi, stavi dinamit?
— Meni je potrebna ledna „vinčesterka” ! — doviknu Šejn.
— Neka se donese puška Diksi La Rejn!
Ratigen je čuo šta Šejn želi. Poslao je jednog od svojih
momaka u logor.
Zapadnjak je uzeo džak sa dinamitom i počeo da vezuje
mala punjenja.
Dugo ih je m eno u rukama, jer nisu smeli da budu teška.
49