1. ПРОЈЕКТНА НАСТАВА
Многи сматрају да је увођење пројектне наставе у образовни систем скорашњег
датума и да је повезано са новим технологијама. Међутим, већ 30-тих година прошлог
века два педагога, Девеј и Килпатрик, уводе у литературу и образовну праксу израз
пројектна настава коју алтернативно називају и образовање искуством. Њихова жеља је
била да се у традиционалну наставу уведу истраживачке методе и да се повећа активност
ученика.
Данас постоје земље које у својим документима дефинишу у ком проценту наставу
треба реализовати употребом пројектне наставе јер је сматрају врло корисном за
остваривање већег броја вредних и важних образовних и васпитних циљева. И наш
образовни систем препознаје пројектну наставу. У многим програмима за различите
наставне предмете, у делу који се односи на начин остваривања програма, наставницима
се препоручује да неке садржаје реализују употребом овог начина рада. Програми
изборног предмета грађанско васпитање за пети и шести разред основне школе
предвиђају да се циљеви и задаци предмета у потпуности остваре пројектном наставом
током целе школске године. Правилником о оцењивању за основну школу предвиђено је
оцењивање активности ученика у оквиру пројектне наставе.
У литератури се могу наћи различите, мада суштински сличне, дефиниције
пројектне наставе. Најједноставније речено, то је метода решавања проблема која од
ученика тражи самосталну активност као и писани траг о томе. Њена вредност се налази у
чињеници да ученици током реализације пројекта спонтано уче неке садржаје и
овладавају когнитивним и социјалним вештинама. У пројектној настави долази до
повезивања познатог и непознатог, учења помоћу примера (егземпларно учење), учења
примењивањем знања, као и комбиновања конвергентног (логичког) и дивергентног
(стваралачког) мишљења.
Пројектна настава се некад третира као облик рада који је примерен само старијим
ученицима. Међутим, она има своје место на свим нивоима школовања. Чак и најмлађи
ученици основне школе могу успешно да учествују у пројектима који су прилагођени
њиховом предзнању и способностима, који су мањег обима и који краће трају. Наравно, на
млађем узрасту неопходан је већи ангажман наставника који преузима на себе неке делове
пројектних активности, али оставља довољно простора и за ученике.
Пројектна настава јесте захтевнији облик рада, и то пре свега, у погледу времена
које је потребно за њену реализацију. Зато је важна добра организација, односно
функционално уклапање активности које се одвијају на часовима у школи и самосталних
активности појединих ученика ван школе.

2. По томе колико је учесника укључено у пројекат, они могу бити лични пројекти
или мали пројекти који ангажују неколико ученика. Могу бити разредни, где су укључени
сви ученици једног разреда, као и пројекти целе школе.
У зависности од теме пројекта разликују се два типа пројектне наставе. Један се
бави животним, реалним питањима из непосредног окружења ученика и тежи да има за
резултат неку промену. Други тип пројектне наставе представља симулацију у оквиру које
се ученици могу бавити најудаљенијим проблемима и у суштини представља добар начин
да се ученици вежбају у решавању проблема, али без ефекта у стварном животу.
Што се тиче избора теме пројекта, методологије рада и материјала који ће се
користити, постоје различите варијанте, и то пре свега одређује наставник у складу са
циљевима и задацима, узрастом ученика и њиховим искуством у оваквом начину рада. На
пример, наставник може да бира да ли ће за неки пројекат ученицима у целини, или
једним делом, обезбедити материјал за рад, или им ништа неће припремити зато што жели
да их упути на различите изворе и оснажи за самостално проналажење података.
Без обзира на ове варијације, сваки пројекат требало би да има следећи ток или
фазе:
 одређивање теме пројекта, односно избор проблема којим ће се пројекат
бавити;
 дефинисање циља који се пројектом жели постићи;
 планирање активности које одговарају теми пројекта, односно циљу
пројекта, подела активности, избор материјала и метода рада, дефинисање
места и динамике рада;
 реализација планираних активности;
 приказ добијених резултата и продуката пројекта;
 вредновање пројекта (процена остварености дефинисаних циљева,
указивање на успехе и тешкоће у току реализације пројекта).
Уколико тема није унапред задата, онда је прва фаза изузетно важна, јер се у њој
тражи не само уочавање проблема, већ и одбрана зашто се треба њиме бавити, што
подразумева разумевање ширег контекста, социјалну рецепцију, критичко мишљење и
вештину аргументовања.
Пројектна настава је драгоцени облик рада јер од ученика захтева бројне
активности, међу којима су:
 самостално проналажење информација;
 способност решавања проблема;
 самостално савлађивање градива, самостално учење;
 рад у групи, сарадњу;

3.  критички однос према властитом и туђем раду;
 доношење одлука;
 аргументовање;
 усвајање другачијих, нових начина рада;
 планирање;
 поштовање рокова.
Пројектна настава пружа могућност ученицима да се усавршавају у новим
медијима, да користе нове технологије, посебно у прикупљању неопходних информација.
Продукти пројекта могу бити представа, изложба, кратки филм, текст у новинама,
наступ на локалној телевизији, предавање за родитеље. Уколико је мисија п ројекта у томе
да се нешто промени у окружењу, изузетно је важно да резултати пројекта не „остану у
учионици“ разреда који га је реализовао.
Иако је ово облик наставе, у којој је већа активност ученика него у традиционалној
настави, она захтева и од наставника додатни ангажман као и нове улоге. За успех
пројектне наставе важан је партнерски однос ученика и наставника, односно
функционално комуницирање између свих учесника пројекта. Наставник пружа подршку
свим ученичким активностима у току пројекта, а по потреби и помоћ. Он управља
пројектом на начин који оставља довољно простора самоорганизацији ученика. Активнији
је у обезбеђивању услова и материјала за реализацију пројекта, као и при решавању
проблема који превазилазе ученичке способности.
Конфликти су саставни део рада у групи и сами по себи нису проблем, али уколико
се не решавају, могу то постати. Они могу бити и корисни, јер се њиховим решавањем
може унапредити рад групе. Главни разлози зашто долази до конфликата у пројектној
настави су: недовољно прецизно дефинисани циљеви, неодговарајућа подела послова,
проток информација не функционише, прекратки рокови, планиране активности нису
изводљиве, нема пратећих материјала и опреме, појава такмичарског уместо сарадничког
односа, незадовољство неких чланова групе, неприхватање различитости између чланова
групе итд. У решавању конфликтних ситуација, ако се догоде, у току реализације
пројектне наставе најважнију улогу има наставник. Међутим, наставник треба да управља
пројектом на такав начин да се могући узроци конфликта минимизирају, а својим
понашањем треба стално да даје лични пример како се ради у групи на конструктиван
начин.
Како је већ наведено, нови Правилник о оцењивању ученика у основној школи, у
делу који се односи на начин и поступак оцењивања, између осталог наводи да се учешће
ученика у пројекту такође оцењује. То захтева од наставника да осмисли шта ће и на који
начин оцењивати, а ученике о томе треба благовремено обавестити. Процењивање,
односно оцењивање ученичких активности у пројектној настави, није лако, јер постоји

4. много тога што се може посматрати (степен сарадње, мотивисаност, самосталност,
постигнути резултати...). Осим тога, као и код других облика групног рада није увек лако
проценити допринос појединаца. Зато је у овом случају добро комбиновати процене
наставника са проценама ученика и њиховим самовредновањем.
Вредност пројектне наставе постоји и када нису остварени дефинисани циљеви или
када непланиране тешкоће ометају реализацију пројекта. Много важније од самог циља
пројекта јесте мотивисање ученика на активности, унапређење сарадње, оспособљавање
ученика да преговарају и доносе одлуке, као и овладавање процесом праћења сопственог
и туђег рада које има за последицу предвиђање и планирање. Из неуспелог пројекта може
се много тога научити и унапредити даљи рад.
Као и при употреби других метода, треба имати у виду да пројектна настава има и
своје слабости, посебно ако превлада у настави. Она форматира одређен начин стицања
знања који свакако не може бити једини.
Напомињемо да је, конкурсом Креативне школе за 2012/13, предвиђено да рад
буде приказан највише кроз три часа. То значи да ауторски тимови могу осмислити
пројектну наставу на начин и у трајању како они желе, а на конкурс ће послати опис
пројекта и приказ од три изабрана часа, који га на најбољи начин илуструју.