2. Национални парк Тара је јавно предузеће са седиштем у Бајиној
Башти. Основано 13. јула 1981. године, управља подручјем који
обухвата највећи део масива планине Таре и површину од
24.991,82 ха, на територији општине Бајина Башта, у западном
делу Републике Србије.
Планина Тара име је добила по илирском горштачком племену
Ауторијата (лат. Autariatae), који су у бронзано доба живели на
њеним обронцима. Као рефугијални масив стециште је
терцијарних и глацијалних реликата, флористички изузетно
подручје са готово 1200 биљних врста, од којих 84 балканска и
шест источнодинарских ендемита.
Тара – Језеро Перућац
3. Место Србија
Најближи град Бајина Башта
Координате 43°50′52″Н 19°27′57″
ЕКоординате 43°50′52″Н 19°27′57″Е
Површина 22.000 ха
Основано 1981. године
Управљачко тело Србија
4. Делатности националног парка
Национални парк Тара, као јавно предузеће основано је одлуком Скупштине
Републике Србије, по Закону о националним парковима. Парк, осим подручјем којим
управља, води рачуна и о државним шумама ван граница Парка које су на територији
општине Бајина Башта. Предузеће је правни наследник Предузећа за заштиту и развој
НП Тара, односно Шумске управе Бајина Башта,основане 1895. године.
Основне делатности су:
заштита и развој НП Тара,
заштита и наменско коришћење природних вредности подручја,
газдовањем шумама, ловном и риболовном фауном,
заштита природних реткости и културно-историјских вредности,
презентација и популаризација подручја,
развој образовних активности,
подстицање одрживог развоја подручја и традиционалних делатности.
Организациону структуру чине сектор планирања и заштите, сектор коришћења шума,
сектор општих и правних послова, економско-финансијски сектор и чуварска служба
као посебна надзорна служба. Орган управљања ЈП је Управни одбор, који именује
Влада Републике Србије, као и Надзорни одбор и директора.
У управној згради у Бајиној Башти налази се Центар за посетиоце, где се организују
различите изложбе и промоције. На две одвојене локације налазе се и управне зграде
за радне јединице на Митровцу и Предовом крсту. Део управе су Центар за посетиоце
НП Тара на Митровцу, Контролно-информативни пункт Перућац, Едукативни центар
Рачанска Шљивовица, као и објекти управе расадника.
5. Географски опис и
положај
Национални парк Тара покрива највећи део
масива планине Таре, која припада делу
старовлашких планина. Масив Таре сачињавају
следеће предеоне целине: Калуђерске баре,
Тара, Алушке планине, Црни врх и Звијезда.
Површина јој је 183 km², а дужина 50 km и
ширина 22 km. Просечна надморска висина је
1.200 m, а највиши врх Козји рид достиже 1.591
m.
6. Границе
Границе Националног парка Тара са југозападне,
западне, северозападне и северне границе
подударају са границама планине Тара, источна
је повучена више према планини, да би се
избегла насеља, док је јужна граница условљена
административним (општинским) границама тако
да се цела површина Националног парка налази
на територији општине Бајина Башта.
7. Клима Клима Таре уопштено се може означити као умерено-континентална, у извесној мери модификована
планинским утицајем и са већим степеном влажности у односу на централне и источне делове
Србије.
Географски положај Таре, као и низ других чинилаца условили су специфичне климатске
карактеристике овог подручја. Управо изнад подручја Таре сукобљавају се топле ваздушне струје са
југа и хладне са севера.
Основни разлог специфичности климе овог подручја представља висок степен хумидности који се
огледа у великој годишњој суми падавина (977,3 mm) и високој просечној релативној влажности
ваздуха (83%). Влажна струјања из кањона Дрине, као и свакодневне магле, дају ту специфичност
клими Таре.
Просечан годишњи број дана са падавинама је 147,7. Највише дана са падавинама има у јануару,
априлу и јуну.
Снег највише пада у јануару (13,2 дана), а средњи број дана са формираним снежним покривачем
износи просечно 52,3 дана.
Средња годишња температура за шире подручје Таре износи 5,6оС.
Најхладнији месец је јануар са просечном температуром ваздуха од -4,8оС, а најтоплији је август са
средњом температуром од 17,3оС што значи да укупна средња годишња амплитуда температуре
износи 20,8оС. Апсолутно максимална измерена температура је 32,0оС а апсолутни измерени
минимум је -28,0оС.
Изузетно важан климатолошки елемент је и ветар. Главни правац дувања ветрова у Националном
парку има северни и североисточни ветар. Највеће средње годишње брзине има југозападни ветар у
износу од 3,7 m/s.
8. Рељеф
Разуђени рељеф Таре је погодан за туристичку изградњу
јер постоје добри услови за лоцирање туристичких
објеката. На местима благих падина, превојима и
ерозионим проширењима, постоје локалитети који су
веома осунчани и заклоњени од ветрова.Током зимског
периода повољни су услови за санкање, нордијско,
почетничко скијање. Могућности алпског скијања су
ограничене због висинске разлике од свега 400 m и
дужине стаза које не прелазе ни 2 km.
Најквалитетнији скијашки терени су у реону Предовог
крста, са висинском разликом од 500 m. Дужина стазе је од
3 до 5 km. Рељеф Таре има погодна рекреативна својства,
јер мали нагиби погодују шетњи, јахању, различитим
спортским играма, коришћењу трим стазе и слично.
9. Биљни свет
Разноврстан биљни свет националног парка представља ретко природно
богатство, које је настало захваљјујући низу повољних природних услова.
Тара је позната као рефугијални масив, односно прибежиште у коме су
опстале многе реликтне и ретке биљне врсте.
На простору ширег подручја националног парка расте преко 1100 биљних
врста, што представља готово трећину укупне флоре Србије.
Најмаркантније обележје биљног света Таре јесте јединствена врста,
«царица свих ендемита» Панчићева оморика (Picea omorica (Панчић).
Међутим поред оморике Панчић је открио на планини Тари и у њеној
непосредној близини још неколико нових врста за науку. До сада је
истраживањима забележено:
• 96 врста лишајева
• 171 врста маховина
• 30 врста папрати
• 7 врста голосеменица
• 950 врста скривеносеменица
Велика разноврсност, присуство ретких, реликтних и ендемичних врста
сврставају Тару у флористички изузетна подручја не само у Србији, већ у
Eвропи и у свету.
10. Панчићева оморика
Панчићева оморика (Picea omorika) је ендемит подручја Подриња,
западне Србије и источне Босне (околина Вишеграда). Име је добила по
српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875.
године, код села Заовине и Растишта.
Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво.
Оморику можемо сматрати живим фосилом у биљном свету, врстом која потиче
из терцијара. Горње гране на стаблу оморике повијене су навише, средње су
скоро хоризонталне, а доње су повијене ка земљи, али су врхови окренути увис.
Оморика се спушта до око 400m надморске висине, а пење се до 1700m.
Углавном расте на кречњаку, понекада и на серпентину.
Панчићева оморика има сродне врсте у источној Азији и на северу Европе и
Азије, из чега следи да је оморика реликт из терцијара. Прародитељи оморике
били су некада широко распрострањени у Европи и Азији. Ово су потврдили и
фосилни остаци врсте која је веома слична данашњој оморици, те је названа
Picea omorikoides. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову
четинарску врсту.
Расте и на простору општине Милићи, тачније у Резервату Панчићеве оморике
„Тисовљак“.
11. Фауна бескичмењака
О фауни бескичмењака на простору националног парка има веома мало
података. Досадашња истраживања нису била систематска и обухватила су
само неке групе.
Најбоље проучена група бескичмењака су дневни лептири који су врло
атрактивни за посетиоце парка. Национални парк Тара се сврстава у најбогатија
планинска подручја у погледу броја врста фауне дневних лептира. Досадашњим
истраживањима је констатовано чак 138 врста дневних лептира. Овај податак
указује на очуваност и разноликост станишта Таре, с обзиром да су ове врсте
врло специфичне биологије и врло брзо реагују на промене у природним
стаништима. Из најлепше фамилије лептира Papilionidаe забележено је 4 врсте
од шест укупно регистрованих врста на подручју Србије, међу којима су и чувени
ластин репак (Papilio machaon) и аполон (Papilio apolon).
Последњих година истражује се и фауна бескичмењака планинских потока, чији
је чест становник поточни рак (Austropotamobius torrentinum).
Најпознатији врста, за коју се може рећи да је симбол фауне бескичмењака Таре
је ендемореликт Панчићев скакавац (Pyrgomorphella serbica). Ова врста је реликт
из плиоцена и успела је да преживи ледено доба у рефугијалним стаништима
Таре.
Панчићев скакавац
12. Фауна кичмењака
Многе врсте кичмењака насељавају Национални парк Тара, почев од риба, преко
водоземаца и гмизаваца, птица, па до сисара. Овде постоје:
- 53 врсте сисара
- 135 врста птица
- 12 врста гмизаваца
- 13 врста водоземаца
- 19 врста риба
СИСАРИ
Неколико група сисара насељава подручје парка. У подрињској Србији која укључује
подручје Таре до сада је забележена скоро половина свих врста сисара Србије (53 врсте).
На нижим надморским висинама среће се белогруди јеж (Erinaceus concolor), а на вишим
надморским висинама од бубоједа сусрећемо шумску ровчицу (Sorex araneus), малу ровчицу
(Sorex minutus) и др. Од ове групе сисара на Тари посебно је значајна планинска ровчица
(Sorex apinus).
Готово неистражена група кичмењака су слепи мишеви. Претпоставља се да на Тари живи
12 врста ове групе.
Од више врста глодара који живе у парку, незаобилазно је споменути велику волухарицу,
којој је Тара најисточније налазиште на Балкану и једино у Србији. Интересантне су и друге
врсте глодара попут пуха лешникара (Muscardinus avellanarius), риђе волухарице
(Clethrionomys glareolus), жутогрлог миша (Apodemus flavicolis) и др.
Најитересантнија и најатрактвнија група кичмењака су звери. Уједно звери, поготово крупне
врсте су јако угрожене од стране човека. Национални парк је најзначајније станиште мрког
медведа у Србији (Ursus arctos), најкрупнијег сисара Балкана. Друге врсте звери које живе у
парку су: вук (Canis lupus), дивља мачка (Felis silvestris), куне златица (Martes martes) и
белица (Martes foina) и др. Поред водених површина у парку може се наћи и видра (Lutra
lutra). Врста звери коју је важно споменути, а за коју се сада смо претпоставља да насељава
Тару је рис (Lynx lynx).
Од других представника животињског царства Таре треба споменути срну (Capreolus
capreolus), дивљу свињу (Sus scrofa) и дивокозу (Rupicarpa rupicarpa), која представља један
од симбола Националног парка Тара.
13. ПТИЦЕ
Птице су најбројнија група кичмењака у Националном парку Тара са до сада забележених
135 врста од којих су 122 гнездарице. Национални парк Тара се налази и на листи
међународно значајних подручја за очување птица Европе (IBA пројекат).
Вредност парка представљају ретке и угрожене врсте птица грабљивица попут сурог орла
(Aquila chrysaetos), сивог сокола (Falco peregrinus), орла змијара (Circaetus gallicus) и
јастреба (Accipiter gentiles). Понекад се на Тари може видети и белоглави суп који ту долази
у потрази за храном из оближњих колонија.
Ноћне грабљивице заступљене су са више врста, а међу њима се налази и највећа европска
сова, велика ушара (Bubo bubo) и ретка врста у Србији, уралска сова (Strix uralllensis).
Планинска сеница (Parus montanus), дрозд камењар (Monticola saxatilis), ватроглави краљић
(Regulus ingicapilus), вртна црвенперка (Phoenicurus ochrurus) су само неке од птица
певачица које се срећу на Тари, а представљају најбројнију групу птица.
Врсте које треба споменути, а за које се претпоставља да су изумрле на подручју Таре су
тетреб (Tetrao urogallus) и тропрсти детлић (Picoides trydactilus).
ВОДОЗЕМЦИ И ГМИЗАВЦИ
Истраживањима ширег подручја Таре констатовано је 13 врста водоземаца међу којима се
посебно издвајају шарени даждевњак (Salamandra salamandra), велики мрмољак (Triturus
cristatus) и мали мрмољак (Triturus vulgaris), гаталинка (Hyla arborea) и др. Од 12
забележених врста гмизаваца, посебно је интересантан становник највиших планина
Европе, живородни гуштер (Lacerta vivipara). Врло распрострањена врста на Тари је и
отровница поскок (Vipera ammodytes).
РИБЕ
Разнолика водена станишта парка насељава 19 врста риба. Парк је познат по пастрмским
врстама риба, пре свега младици (Hucho hucho), али и аутохтоним популацијама потичне
пастрмке (Salmo trruta fario). Међу представницима ихтиофауне парка налази се и велики
број шаранских врста: скобаљ (Chondrostoma nasus), клен (Leuciscus cephalus), укљева
(Alburnus alburnus), речна (Barbus barbus) и поточна мрена (Barbus peloponessis), шаран
(Cyprinus carpio), лињак (Tinca tinca)...
Скобаљ
14. Културно-историјско наслеђе
На простору Националног парка Тара и околине, налазе се два утврђена непокретна добра
(манастир Рача и локалитет „Мраморје“ у Перућцу), која подлежу специјалном режиму заштите.
Поред ових добара, на истом простору су и непокретна културна добра која се у служби
заштите воде као евидентирана и која би требало да буду заштићена кроз просторни план
Националног парка Тара.
СПОМЕНИК КУЛТУРЕ
Манастир Рача
Најзаначајнију и најатрактивнију културно-историјску вредност на територији Националног
парка Тара представља манастир Рача. Храм Вазнесења Христовог, је смештен у селу Рача, 6
км, западно од Бајине Баште, на обронцима Таре, месту изласка реке Раче из њеног
живописног кањона. По предању манастир је у другој половини XIII века подигао краљ
Драгутин. У току своје историје манастир је два пута рушен до темеља, да би данашњу
физиономију добио 1835. године.
Захваљујући свом забитом положају манстир је опостајао (иако је два пута рушен до темеља) и
добијао на значају у тешким временима за српски народ. Тако је по паду српске средњовековне
државе био центар писмености и преписивачке књижевности негујући познату „Рачанску
преписивачку школу“. После Велике сеобе Срба 1690. године калуђери Рачани у Сент Андреји
постављају темељ српске азбуке и кљижевности у новом веку. За време Другог светског рата у
манастиру је чувано „Мирослављево Јевањђеље“, најстарија српска књига писана у XII веку.
Интересантно је поменути да се у овом манстиру службовао Патријарх српски Господин Павле.
Унутрашњост манастира украшена је иконама и фрескама, а манастирски иконостас са две
иконе Исуса и Богородице, дело Георгија Бакаловића из 1840. године, сматра се једним од
најлепших у Србији.
Највредније предмете манастирске збирке чине највећим делом рукописи манастирских књига,
чувене „Рачанске преписивачке школе“, Србљак из 1761. године, руско издање Јевањђеља из
XII века и Војводски барјак Соколске нахије, Хаџи Мелентија Стефановића из Првог српског
устанка. Централно место у овој збирци припада Часној трпези (Свети престо), месту на коме
су сребренички Турци 1813. године, маскрирали игумана Исајију Троношца и ђакона Игњатију.
Од скора део Светих мошти краља Драгутина – монаха Теокриста је изложен у манастиру.
15. Насеља и људи
У границама Националног парка Тара налазе се насеља са
стално насељеним становништвом. То су село Јагоштица, село
Растиште, засеок Јасиковице (село Солотуша) и засеок Чокићи
(село Рача). Села на Тари су разбијена брдско-планинска села
"старовлашког типа" заснована на крчевинама између шумских
комплекса. Простиру се на територији Парка од 410 м.н.в до
1.000 м.н.в. Јагоштица и Растиште су села која су целокупном
површином у границама Националног парка.
Најинтересантнији ендемореликтни представник националног
парка Тара је Панчићева оморика која је на овој локацији све од
Терцијара, коју је иначе пронашао и описао Јосиф Панчић. На
Тари су присутни јела, смрча, бор, али и листопади као што су
јасика, јавор, бреза, буква. На Тари је такође регистровано 53
врста сисара и 153 врста птица. Под посебном заштитом су
медвед, дивокоза и срна.
16. Туризам
Главна турситичка атракција Таре су Калуђерске Баре на северу, близу
Бајине Баште и Митровца на југу. Хотели Бели Бор и Оморика, као и
други мањи, налазе се на Калуђерским Барама, док се у Митровцу
налази истоимени рекреативни хотел за децу.
До националног парка може се доћи директним путем Бајина Башта -
Калуђерске Баре, путем Перућац - Митровац и путем Кремна -
Калуђерске Баре. Дринска клисура, која је саставни део парка, може се
обићи чамцем. Локалне занатске радионице праве разне рукотворине
од вуне, млечне производе, клековачу, шљивовицу и мед, а посебно
боров мед.
Кајак на Дрини