Diese Präsentation wurde erfolgreich gemeldet.

Османско царство (XVI-XVIII век)

2

Teilen

1 von 13
1 von 13

Weitere Verwandte Inhalte

Ähnliche Bücher

Kostenlos mit einer 30-tägigen Testversion von Scribd

Alle anzeigen

Ähnliche Hörbücher

Kostenlos mit einer 30-tägigen Testversion von Scribd

Alle anzeigen

Османско царство (XVI-XVIII век)

  1. 1. Османско царство по оснивачу Осману (крај XIII века) Османлијско царство по династији Османових потомака
  2. 2. до 1365. Бурса 1365-1453. Једрене 1453-1923. Цариград
  3. 3.  У XIV и XV веку од Византије освојили Анадолију и Балкан  У XVI веку највећи освајачки успеси, за време владавина султана Селима I (1512-1520) и Сулејмана I Величанственог (1520-1566)  У Европи на западу најдаље стигли до Беча (1529,1683)  Освојили су: скоро цео Балкан, Панонску низију, Сирију, Месопотамију, Египат, северну обалу Африке  Контролисали су: источну и јужну обалу Средоземног мора, Црвено и Црно море.
  4. 4. У XVI веку: Аустрија, Венеција, Шпанија У XVII веку: Аустрија, Венеција, Русија и Пољска У XVIII веку: Аустрија, Русија, Венеција
  5. 5.  На мору у битци код Лепанта (1571) од венецијанско-шпанско-француске флоте  На копну у рату са Аустријом (1593-1606), након пораза код Сиска (1593), изгубљен део територија у подунављу, Аустрија се ослободила плаћања данка  Први неповољан уговор 1699. у Сремским Карловцима, након пораза од Свете лиге (Аустрија, Русија, Пољска, Венеција и папска држава) у рату који је трајао од 1683. до 1699. Тада изгубили Трансилванију, Угарску осим Баната и дела Срема, Хрватску и Славонију, део Босне (припало Аустрији), део далматинске обале и Пелопонез (припало Венецији)
  6. 6. 1. нахија (најмања тер. јединица) 2. санџак – управљао санџакбег 3. беглербеглук (ејалет) – управљао беглербег (везир) *надзорници провинција носили и титулу паше, па одатле за неке јединице устаљен назив “пашалук”
  7. 7.  Султани – владари Османског царства - свих 36 (1299-1923) из исте династије - власт им је била апсолутна и неограничена  Диван (Царско веће, Порта) – извршна власт, коју су чинили везири, на челу са великим везиром
  8. 8. 1. верско право - шеријат - било је непромењиво и засновано на Курану  Шеих-ул-ислам – највиши верски достојанственик муслимана у царству 2. световно законодавство – канун - све султанове наредбе (фермани) су постајале закони  кадилук – судске територијалне јединице, судску власт у њима вршио кадија
  9. 9. Друштво се делило на две класе: 1. аскер – владајућа класа: војници, они који су их опслуживали и други државни службеници (муслимани) 2. раја – радничка класа: поданици који су били дужни да производе и плаћањем дажбина (харач и друго) издржавају државу (углавном хришћани и других мањинских вера)
  10. 10.  Власник земље била је држава, одн. султан (миријска земља)  Феудалци (спахије) су били само уживаоци прихода са феудалних добара (земљишног поседа)  Врсте земљишних поседа: 1. хас – највећи, припадали високим званичницима 2. зијамет – средњи 3. тимар – основни, најраспрострањенији 4. вакуф – верске задужбине  читлучење – покушај насилног претварањa државних поседа у приватне (власници су читлуксахибије)
  11. 11. 1. коњица (спахије тимарници) 2. пешадија (јаничари) 3. артиљерија 4. морнарица на челу са капудин-пашом 5. специјалне јединице (мартолоси, војнуци, џебелије, дербенџије и други)

Hinweis der Redaktion

  • На слици је застава Османског царства (1517-1844)
  • Услед инвазије Монгола, снажна номадска турска племена Туркмени су се селили у правцу запада, из средње Азије у Иран и Анадолију, где су се нашли између Византије и Селџучког султаната. Између 1260. и 1320, вође ратоборних Туркмена оснивали су независне кнежевине у западној Анадолији – у земљама које би преотели од Византије. Међу њима се, победом над Византијцима, истакао Осман (1258-1236), који је стекао независност 1299. године.
  • Године 1453. заузет је Цариград, који је постао нова престоница султна Мехмеда II. Опсада Цариграда трајала је 54 дана, од 6. априла до 29. маја 1453. године. Град је бранило 8500 војника, док га је опседало око 50 000 ратника. Освајач је гађао град топовима већим него што је свет до тада видео. Освајање овог најјачег утврђења у средњем веку значило је победу тог мoдерног оружја. Султан Мехмед II се заузећем Цариграда сматрао наследником Источног римског царства, али је поглавар католичке цркве сматрао да би то могао бити само хришћанин. Цариград је имао значајан стратегијски положај за турску тежњу да завладају целим светом.
  • Развило се царство од мале пограничне државе између муслиманског света и Византије, освојивши од Византије (у Еврoпу дошли средином 14. века умешавши се у грађанске ратове у Византији) простор Анадолије (насељена муслиманима) и Балкана (насељен хришћанима), а када је 1517. заузело арапске земље постало је најмоћнија држава исламског света.
    Значајан чинилац у настанку и развоју османске државе била је газа, идеал светог рата. Сврха светог рата није била да уништава, него да потчињава невернички свет, Дарулхарб. Потомци Османови створили су крајем 14. века империју која се пружала од Дунава до Еуфрата, ујединивши под својом управом муслиманску Анадолију и хришћански Балкан.
    Турци су лако освајали балканске земље које су биле политички распарчане. Владари неких од њих су се обраћали Турцима за помоћ, како би сачували или заузели власт.
    Контролисали путеве од Блиског истока до Индије
  • Главни супарник Турцима на Балкану и у Панонској низији била је Хабзбуршка монархија, а у средоземљу Шпанија и Венеција.
    Пољска и русија су биле суседне Османском царству и против њих су Турци ратовали северно од Црног мора, на простору данашње Украјине.
    Против Хабзбурга у Европи Османлије су, осим са Француском, сарађивале и са њиховим унутрашњим непријатељем – немачким протестантским кнежевима. Турци су својим притисцима између 1521 и 1555. године присиљавали Хабзбурге да протестантима чине извесне уступке, што ће бити од значаја у коначном званичном признавању протестантизма.
    Знаци слабљења били су приметни крајем 16. века, а у 17. веку османска силе је све више опадала, да би у 18. веку преовладала свест о надмоћи Запада, а Османско царство је политички и економски постало зависно од Европе. Царство је одржавано у животу под европским старатељством до 1923. године. Великим европским силама, пре свих Великој Британији и Француској, није одговарало да нестане турска, па да Русија постане сувише моћна када преузме тај простор или буде држала под контролом новонастале хришћанске државе на том простору.
    Заштита лутеранаца и калвиниста против католика и подршка њима била је основа османске политке у Европи. Лутер је са својим присталицама у почетку заузимао пасиван став, из убеђења да је османско зло божија казна, али када је турска опасност почела да угрожава Немачку, лутеранци су без оклевања подржали Фердинанда војном и новчаном помоћу; у надокнаду за то, редовно у добијали концесије
    Током 16. века Османлије су поразиле Португалију у Индијском океану и тако спречили португалску контролу над трговином између Индије и Блиског Истока.

  • Последњи турски успех у Средоземљу било је освајање Кипра 1571.
    Код Лепанта (то је италијански и шпански назив за Нафпактос у патраском заливу, на северној обали Пелопонеза) је била највећа поморска битка која се икада водила на Средоземном мору, са 438 бродова који су учествовали у том окршају. Османлије су изгубиле 200 од својих 230 бродова. Број изгинулих на обема странама је био 59 000. Ову победу савеза Шпаније, Венеције и Папске државе прославила је цела Европа као крај опасности која је претила од Османлија. Изгубивши поразом код Лепанта превласт на Средоземљу, Турци су изгубили и контролу над северноафричким провинцијама. До опадања османске поморске силе дошло је јер су османску флоту код Лепанта чиниле старе галије, неподобне у поређењу са непријатељским високим бродовима, са чијих бокова су испаљивани плотуни. Уз то, постојале су тешкоће у снабдевању флотом, јер су недостајале метаријалне могућности.
    Карловачки споразум означава почетак османског повлачења из Европе. Османске границе су од тада биле отворене, како за војне упаде тако и за јачање страног утицаја. Османска држава у међународним односима више није диктирала свју вољу, него је била приморана да преговара са противницима, а често и да се повинује њиховим захтевима. Османском царству је остављен доњи Срем, односно југоисточни Срем, јужно од праве линије ушће Тисе – Сремска Митровица.
    До слабљена Османског царства је дошло када се престало са успешним ратовима и освајањем, па није више било плена и робова, а одбрана освојених територија је више коштала, него што су те територије доносиле приходе (прикупљањем пореза).
  • Санџак је био административна јединица са војним намесником, санџакбегом на челу, који је од султана добијао „санџак" (заставу), као симбол своје власти. Због наглог ширења османских територија на Балкану после 1361. године, осетила се потреба да се над свим санџачким беговима постави беглербег, како би се сачувала контрола. Први беглербеглук била је Румелија, до средине 15. века су образовани још Анадолија и Амасија. У 16. веку на почетку Сулејманове владавне било је 6 беглербеглука, а крајем његове владавине 16. Босна је издвојена као посебан беглербеглук у односу на Румелију. Основан је против Аустрије. Од краја 16. века у употреби је термин ејалет. Око 1610. године било је 32 ејалета.
  • Султан је арапска титула
    Султан је издавао акте (берате) о постављењу на све положаје, у којима се одређује функција и надокнада.
  • Шејхулислам је био цариградски муфтија и поглавар улеме, а на тај положај га је именовао султан указом.
    Османски канун се сводио на фермане – „све што султан наређује његов је закон“ – те отуда сачињава низ указа које су поједини султани доносили повинујући се одређеним околностима. Због тога је сваки нови владар по свом устоличењу морао их потврђује, сваки канун појединачно. Основни и непромењиви закон је шеријат, верски закон ислама. Сваки ферман је садржавао фразу да је усаглашен са шеријатом и раније установљеним кануном.
    Кривични закон се примењивао широм Царства. Био је то зборник кануна којим се допуњавао шеријат и према којем су кадије делиле правду. За тешке злочине, као што су убиство, отмица, пљачка с насиљем или друмско разбојништво, овај закон је предвиђао погубљење или телесно сакаћење, а забрањивао је представницима власти да уместо ових казни примају откуп у новцу. Посебна поглавља била су посвећена прељуби, физичком нападу, пијанчењу и разним врстама крађа, за шта су као казне прописиване глобе или батинање ро табанима.
    Уобичајени облици телесних казни били су ампутација шаке или ноге, осуда на робијање на галији или батинање по табанима. Батинања, или новчане глобе уместо њих, биле су казне за мање преступе. Власти су се служиле справама за мучење да би од оптуженог изнудиле признање, а смрт у таквим случајевима није подлегала истрази. Уколико починитељ недела не би био пронађен, могла се казнити цела заједница, рецимо село. Строгост казне је зависила и од тога да ли је кривац био мушког или женског пола, слободњак или роб, да ли је у браку, муслиманске или неке друге вероисповести — с тим што је други члан сваког од ових парова плаћао половину прописане глобе.
    Смртна казна без проливања крви, која се извршавала дављењем гајтаном, била је предвиђена за чланове династије и достојанственике на високим положајима.

  • Слично свим исламским владарима, османски султани су своје поданике, без обзира на њихову вероисповест, сматрали рајом – што ће рећи „стадом“ – те су у својим ферманима често помињали да им је Бог на старање поверио рају. Дужност је налагала султану, као поглавару исламске заједнице, да води рају путем шеријата, путем Божијег закона. Османска влада је поставила себи за циљ да остварује идеале ислама, чиме је власт престала бити самој себи сврха. Да би се извено лице ослободило статуса раје и приступило војничкој класи, нужно је било да од султана добије посебан указ, који се ретко доносио.
  • Првенствени задатак тимарског система био је да обезбеђује трупе за султанову војску, то јест да одржава велике коњичке снаге, које је контролисала централна влада.
    Спахија, уживалац тимара, неговао је свог коња, наоружавао се луком и стрелом, мачем, штитом, кратким копљем и буздованом и, уколико је доходак са његовог тимара премашао одређену своту новца, ратовао је под оклопом.
    Османски тимарски систем разликовао се од европског феудализма но овој јако централизованој контроли. Сем тога, у оквиру тимарског система није било никакве хијерархије ни вазалског односа, за разлику од европског феудализма. Да би неко лице могло добити тимар, морало је припадати војничкој класи, док је раји строгим законом било забрањено да ужива такву могућност. Син је постајао војник само ако му је отац био припадник војничке класе или султанов односно бегов кул. Османлије су признавале припадништво војничкој класи и члановима одговарајуће касте у новоосвојеним државама, те су на тај начин многи хришћани који су држал феуде постали спахије са тимарима. Временом су они сами или њихови синови прелазили у ислам.
  • ×