1. СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА
СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ
ТЕМА:
СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА

2. САДРЖАЈ:
1. Увод ...……………………………………………………… .. 3
2. Сукоб цивилизација ……………………………………….. 5
2.1. Глобална политичка цивилизација ...……………….. 6
2.2 Ислам и Запад …………...………………………….… 7
2.3. Азија, Кина и Америка ……...………………………. 9
3. Цивилизације и најважније државе ……………………. 13
4. Закључак ………………………………………...………… 15
5. Литература ……………………...………………….……… 16
2

3. 1. УВОД
Самјуел Хантингтон (1927 – 2008), био је током више деценија један од
најутицајнијих америчких политиколога и дугогодишњи професор на Харвард
универзитету. Дипломирао је на Јелу у својој 18. години, магистрирао на Чикашком
универзитету, добио професорско место на Харварду у 23. години живота, годину
дана раније него што ће на истом да одбрани своју докторску дисертацију. Мада је
као аутор или коаутор објавио 17 књига, од којих су неке обавезно штиво на
многим факултетима, Самјуел Хантингној је постигао светску славу политиколога
када је у лето 1993. године у америчком часопису “Foreing Affairs” објављен његов
текст на 29 страница о политичком стању планете након завршетка Хладног рата.
Чланак се појавио под насловом «Сукоб цивилизација», а три године касније
допуњени текст објављен је у књизи «Сукоб цивилизација и успостављање новог
светског поретка». Књига је преведена на више од 30 језика, а изазвала је многа
лаичка и стручна негодовања. Догађаји од 11. септембра 2001. године донекле су
потврдиле Хантингтонове тезе о сукобу, не идеологија, као што је то било током
прошлог века, већ цивилизација.1
У сажетом прегледу тог чланка из 1993. године стоји следеће:
” Светска политика улази у нову фазу у којој ће највећи раздори међу људима и
доминирајући извори међународних сукоба бити – културни. Цивилизације, највиши
степен културног груписања људи, разликују се међу собом религијом, историјом,
лезиком и традицијом. То су велике разлике које све више добијају на важности.
Од Југославије до Блиског истока, до Централне Азије, ризичне границе
цивилизација биће борбене линије будућности. У наступајућој ери културних
сукоба, Сједињене Државе морају да учврсте савезништво са себи сличним
културама и да рашире њене вредности где год је то могуће. Са туђим
цивилизацијама Запад би, када је то могуће, морао да се усклади, али и да се
1
3

4. супростави ако буде било потребно. Ипак, на крају крајева, све ће цивилизације
морати да науче да толеришу једна другу.”2
У књизи “Сукоб цивилизација” недавно преминули професор и бивши
саветник председника Џимија Картера, дели свет на седам савремених
цивилизација, базирајући се пре свега на религији, али су наведени и неки
изузетци, као што је случај са Јеврејима. У тих седам цивилизација, којој је могуће
придодати и афричку цивилизацију, додао је Хантингтон, спадају: Западна,
Конфучијанска (Кинеска), Јапанска, Исламска, Хиндуистичка, Словенско-
православна и Латиноамеричка.
Књига и чланак истичу да ће сукоби настати дуж нерешених границама ових
цивилизација пре свега зато што су културне разлике не само стварне, већ и –
базичне. Хантингтон је инсистирао да људи из различитих цивилизација имају,
осим различитих језика, историја, култура, традиција и, најважније - религија, и
веома опречне погледе о односима између Бога и човека. Те су разлике производ
вишевековне традиције и не могу се ни брзо ни лако превазићи. Западни концепти
о индивидуализму, слободи, људским правима, једнакости, демократији, слободи
тржишта, одвојености Цркве од Државе ... често имају сасвим друкчији призвук у
културама као што су исламска, јапанска, или будистичка. Инсистирање Запада да
пропагира те и такве идеје наилазе на културолошки отпор у многим другим
цивилизацијама. То су оне исте идеје које су користиле колонијалне силе да владају
широм света, те као такве изазивају отпор код, пре свега, данашњег млађег
становништва других култура.3
2
3
4

5. 2. СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Суштина сукоба
Агументи о неизбежности сукоба цивилизација, који су, чини се, суптилнији него
што то њихови критичари тврде, могу да се сведу на следеће ставке:
• Чињеница да се свет модернизује не значи да се окреће ка Западу.
• Азија, упркос успону и паду, војно и економски се шири. Ислам демографски
експлодира. Утицај Запада у тим деловима света се смањује.
• Културна свест постаје снажнија, не слабија, а државе и људи могу да се удруже
због културних сличности уместо идеолошких, како је било раније.
• Западно веровање да парламентарна демократија и слободно тржиште одговара
свима, довешће Запад у сукоб с цивилизацијама, пре свега са Исламском и
Кинеском, које размишљају друкчије.
• У мултипоралном свету који се ослања на цивилизације више него на идеологије,
Американци морају да потврде свој западњачки идентитет:
- Проблем зближавања тих двају цивилизацијских кругова је јачање Русије која
жели постати и остати засебан пол свјетске политике и економије.
Западнокршћанском цивилизацијском цјелином доминирају силе с којима Русија
врло тешко може постићи сличне интересе и приоритете, па би даљњим јачањем
самосталне руске позиције у свету то стапање било све теже изводиво.4
4
5

6. 2.1. ГЛОБАЛНА ПОЛИТИЧКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Цивилизације су крајња људска племена и сукоб цивилизација је племенски
сукоб глобалних размера. У свету који се појављује, државе и групе из две
различите цивилизације могу да формирају две различите, ад хоц, тактичке везе и
коалиције да би унапредиле своје интересе у односу на ентитете из треће
цивилизације или због других заједничких циљева. Ипак, односи између група из
различитих цивилизација скоро никада неће бити блиски, обично ће бити хладни и
нешто непријатељски. Везе између држава из различитих цивилизација које су
наслеђене из прошлости, као што је хладноратовски војни савез, слабе и исчезавају.
Међуцивилизацијски односи који се појављују нормално ће варирати од удаљених
до насилних, а највећим делом ће бити негде између.
У многим случајевима они ће се вероватно приближити “хладном миру”
који, како је упозорио Борис Јељцин, може да буде будући однос Русије и Запада.
Други међуцивилизацијски односи могу да буду у стању “хладног рата”. Појам la
guerra fría сковали су Шпанци у тринаестом веку да опишу своју „неспокојну
коегзистенцију“ са муслиманима на Медитерану и многи су деведесетих видели
како се „цивилизацијски хладни рат“ поново развија између ислама и Запада.5
У свету цивилизација то неће бити једини однос карактерисан тим појмом.
Хладни мир, хладни рат, трговински рат, квазират, неспокојан мир, немирни
односи, снажно супарништво, конкурентска ккоегзистенција, трка о наоружању:
ови изрази су највјероватније опис односа између ентитета из различитих
цивилизација. Поверење и пријатељство биће ретки.
За разлику од политике, верски челници су препознали важност зближавања
хршћанских конфесија и поставили себи тачно одређене смернице будуће сарадње
према осталим верским субјектима, а посебно према Исламу.
Основна хипотеза је фундаментални извор сукоба у овом новом свету неће
бити примарно идеолошки, нити примарно економски. Велика подела међу
човечанством и доминантни извор конфликата ће бити културални. Националне
5
6

7. државе ће и даље бити најјачи актери у светским пословима, али ће као главни
сукоби глобалне политике испливати они између нација и група различитих
цивилизација. Сукоб цивилизација ће доминирати светском политиком. Тектонски
шавови између цивилизација ће бити линије сукоба у будућности.
2.2 ИСЛАМ И ЗАПАД
Неки Западњаци, укључујући и председника Била Клинтона, тврде да Запад
нема проблема са исламом, него само са исламистичким екстремистима. Четири
стотине година историје говоре другачије. Односи између ислама и хришћанства,
православног и западног, често су били бурни.
Почетно арапско – исламско освајање од раног седмог до средине осмог
века успоставило је муслиманску владавину у северној Африци, на Иберском
полуострву, Средњем истоку, у Персији и северној Индији. За два века линија
поделе између ислама и хришћанства се стабилизовала. У касном једанаестом веку,
хришћани су поново задобили контролу над западним Медитераном, освојили
Сицилију и заузели Толедо. Хришћанство је 1095. покренуло хришћанске ратове и
век и по су хришћанске велможе, са све слабијим успехом, покушавали да
успоставе хришћанску владавину у Светој земљи и областима на Блиском истоку,
изгубивши Акр 1291, своје последње упориште.Сукоб дуж нерешених граница
између Западне и Исламске цивилизације траје већ 1.300 година, предвиђајући да
ће се ти сукоби заоштрити и додајући да исламски проблеми неће бити само са
Западом: Насиље постоји између Муслимана са једне стране и православних Срба
на Балкану, Јевреја у Израелу, Индуса у Индији, Будиста у Бурми и Католика на
Филипинима, с друге. Ислам има крваве границе.6
Ниво жестине сукоба између ислама и хришћанства временом је био под
утицајем демографског пораста и опадања, економског развоја, технолошких
промена и интензитета религијског посвећења.
6
7

8. Реакција против Запада види се не само у главном интелектуалном аспекту
исламског ускрснућа, него и у промени ставова влада муслиманских земаља у
односу на запад. Једна муслиманска држава која је 1995. била прозападнија него
пре десет година био је Кувајт. Блиски пријатељи Запада у муслиманском свету
данас су или земље које, као Кувајт, Саудијка Арабија и Заливски Емирати, зависе
од Запада војно или, као Египат и Алжир, зависе екоомски. Касније осамдесетих,
комунистички режими у источној Европи су пали и постало је очигледно да им
Совјетски Савез више не може да пружи економску и војну подршку. 7
Имајући у виду то како муслимани и Западњаци доживљавају једни друге,
као и успон исламског ектремизма, не изнађује што се, после Иранске револуције
1979, између ислама и Запада правио међуцивилизацијски квазират. То је квазират
из три разлога. Прво, не бори се цео ислам против целог Запада. Две
фундаменталистичке (Иран, Судан) и три нефундаменталистичке државе (Иран,
Либија, Сирија), као и широки спектар исламистичких организација уз финансијску
подршку осталих муслиманских земаља, као што је Саудијска Арабија, боре се
против Сједињених Држава и, повремено, Британије, Француске и осталих
западних држава и група, као и Израела и уопштено Јевреја. Друго, то је квазират
зато што се , независно од Заливског рата 1990. – 1991, води ограниченим
средтвима: тероризам на једној и ваздушна моћ, прикривене акције и економске
санкције на другој страни. Треће, то је квазират зато што се, мада се
насиљенаставља оно, такође, није непрекидно. Оно обухвата акције једне стране
које провоцирају одговоре друге стране. Ипак, квазират још увек је рат. Западно
мешање и начин живота других цивилизација је највероватније најопаснији извор
нестабилности и могући узрок глобалних сукоба у мултицивилизацијском свету.
2.3. АЗИЈА, КИНА И АМЕРИКА
7
8

9. Економске промене у Азији, нарочито источној Азији, представљају један
од најважнијих развоја у свету у другој половини двадесетог века. Од деведесетих
овај економски развој је створио економску еуфорију међу многим посматрачима
који су источну Азију и читав пацифички обод видели повезане у трговачкој мрежи
која се стално шири и осигурава мир и склад међу народима. Овај оптимизам је
заснован на веома сумљивој предпоставци да је трговинска размена непроменљива
снага мира. Ипак, то није случај. Економски раста ствара политичку нестабилност
унутар и између земаља, мењајући равнотежу моћи међу земљама и регионима.8
Економски развој Азије и све већа самопоузданост азијских друштава
нарушавају међународну политику на бар три начина. Прво, економски развој
омогућава азијским државама да прошире своје војне способности, промовившу
несигурност као будућност односа међу овим земљама и изнесу на видело питања и
супарништва која су била потиснута током хладног рата, тако повећавајући
вероватноћу сукоба и нестабилности у региону. Друго, економски развој појачава
интензитет сукоба између азијских друштава и Запада, првенствено Сједињених
Држава и способност азијских држава да бобеде у тој борби. Треће, економски рат
нејвеће азијске силе повећава кинески утицај у региону и вероватноћу да Кина
поново потврди своју традиционалну хегемонију у источној Азији, приморавајући
остале народе да се “придруже” и прилагодетом развоју или да “балансирају” и
покушају да оспоре кинески утицај.
Сукоби у источној Азији наслеђени из хладног рата допуњени су и
истиснути могућим сукобима који рефлектују стара супарништва и нове економске
односе. Анализе источноазијске безбедности раних деведесетих редовно упућују на
источну Азију као на “опасно суседство”, “зрелу за супарништво”, регион
“неколико хладних ратова”, будућност у којој ће преовлађивати рат и
нестабилност. После векова сукоба, западна Европа је мирна и рат је незамислив. У
источној Азији то није случај и, као што је рекао Арон Фридберг, европска
прошлост може да буде азијска будућност.9
Азијско – амерички хладни ратови
8
9
9

10. Касних осамдесетих и раних деведесетих односи између Сједињених
Држава и азијских земаља, независно од Вијетнама, све више су постојали
антагонистички и способност Запада да превлада у овим контраверзама је опала.
Ове тенденције биле су нарочито упадљиве када је реч о важнијим силама у
источној Азији и Амерички односи с Кином и Јапаном развили су се дуж
паралелних путања. Американци на једној и Кинези и Јапанци на другој страни
говорили су о хладним ратовима који се развијају између њихових земаља. Ови
истовремени трендови започели су у Бушовој и убрзани у Клинтоновој
администрацији. Амерички званичници, нарочито у Клинтоновој администрацији,
тражили су све већи број уступака од Јапана; јапански званичници су се све
снажније одупирали тим захтевима.
Током ових година јавно мнење у обе земље постојало је све мање
наклоњено оној другој земљи. Године 1985., 87% Американаца изјавило је да
уопштено имају пријатељски став према Јапану. Године 1990. то је изјавило 67%, а
1993., једва 50% Американаца било је наклоњено Јапану, а скоро 2/3 је изјавило да
избегава да купује јапанске производе.10
Све већи антагонизам између Кине и Сједињених Држава делимично је
подстакнут домаћом политиком у обе земље. Као што је био случај са Јапаном,
обавештено америчко мнење било је подељено. Многе личности естаблишмента
залагале су се за конструктиван прилаз Кини, проширење економских односа и
пријем Кине у тзв. Заједницу нација. Друге су нагласиле потенцијалну кинеску
пратњу америчким интересима, тврдиле да је помирљивост према Кини дала
негативне резултате и захтевале политику ограничавања.
Док су сукоби између Сједињених Држава и Азије своје изворе имали у
културним разликама, исходи ових сукоба рефлектовали су променљиве односе
односе моћи између Сједињених Држава и Азије. Сједињене Државе су у овим
расправама однеле неке победе, али је тенденција била у правцу Азије и промена
моћи даље је пооштрила сукобе.
10
10

11. Ове разлике у култури и промењена равнотежа моћи између Азије и
Америке охрабрила је азијска друштва да подрже једно друго у њиховом сукобу са
САД. На пример, године 1994. све азијске земље “од Аустралије до Малезије и
Јужне Кореје”, окупиле су се иза Јапана у његовом отпору захтеву Сједињених
држава увозним циљевима израженим бројкама. Крај хладног рата, све већа
интеракција између Азије и Америке и релативно опадање америчке моћи довели
су до сукоба култура између Сједињених Држава и Јапана и осталих азијских
друштава и омогућили им да пруже отпор америчком притиску. Успон Кине
представљао је фундаменталнији изазов за Сједињене Државе. Основни узрок
сукоба између Америке и Кине је фундаментална разлика у погледу будуће
равнотеже моћи у источној Азији.11
Кинеска култура, историја, традиција, величина, економски динамизам и
самопредстава, све то нагони Кину да преузме статичку улогу у источној Азији. Тај
циљ је природан резултат њеног брзог економског развоја. Касних осамдесетих
Кина је почела да своје све веће економске ресурсе претвара у војну моћ и
политички утицај. Ако се њен економски утицај настави, овај процес конверзије
подразумеваће неке важније односе.
Сједињене Државе располажу са, по последњим извештајима, 761 војном
базом смештених широм света. Неке од њих су мања «истурена одељења», а неке
од тих база подсећају на градиће, са семафорима, продавницама и пешачким
прелазима.У Јапану постоје 124 америчке војне базе. Од тога 38 на малом острву
Окинава. У Јужној Кореји има 87 америчких база. У Ираку су смештене 106 база.
Активне америчке војне базе налазе се и на Косову, Саудијској Арабији, Катару и
Кувајту. Америчке војне трупе још су смештене широм Немачке и Италије.
Припрема се и прва војна база САД на територији Израела.
Покретне базе, као што су носачи авиона, удомљују на десетине хиљада војника..
Следећи светски поредак
Кина и Индија гуркају се у реду за следеће упражњено место суперсиле.
Једна, или обе, од тих земаља сасвим сигурно ће да сустигну и престигну
11
11

12. Сједињене Државе, и то у догледно време од неколико деценија. Интересантно је
да су начини на које ће то подстичи дијагонално супротни. Кинески пут у
будућност усмерава јака централна влада. Индија напредује упркос своје владе коју
Индијци оптужују да је неспособна. То што економски развој Индије расте по
другој стопи на свету, након кинеске, Индијци објашњавају тиме што њихова
економија «расте током ноћи, док влада спава». У Кини постоји једна политичка
партија, у Индији влада је састављена у коалицији од 20 партија. У Индији влада
привидни хаос, у Кини ред и мир. Или то макар тако изгледа.12
Зашто остатак света гледа на кинески успон као на претњу, а на индијски
као на успех из бајке? Можда зато што у Индији пут ка статусу велесиле гради се у
демократском сукобу идеја, а у Кини по одлукама једнопартијског система. Можда
и зато што се већина Индијаца стиди могућности да постану светска војна
суперсила, јер се то коси са њиховим разумевањем Будиних порука и деловања
Махатме Гандија.
3. ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И НАЈВАЖНИЈЕ
ДРЖАВЕ
Постхладноратовском, мултиполарном, мултицивилизационом свету
недостаје доминантни расцеп какав је постојао током хладног рата. Све док се
наставља муслиманска демографска и азијска економска експлозија, сукоби између
12
12

13. Запада и цивилизација које представљају изазов биће важнији за глобалну
политику него друге границе расцепа. Владе муслиманских земаља вероватно ће
постајати мање пријатељске према Западу и долазиће до слабијег и јачег насиља
између исламских група и западних друштава.
Под овим условима, конфучијанско – исламска веза ће се наставити и можда
проширити и продубити. Главно у тој вези је сарадња муслиманских и синичких
друштава у супростављању Западу по питањима пролиферације оружја, људска
права, итд.
У последњим деценијама хладног рата Кина је делотворно играла на
“кинеску карту” против Совјетског Савеза и САД. У у постхладноратовском свету,
Русија има “руску карту”. Уједињени, Русија и Кина би одлучујуће нарушили
евроазијску равнотежу на штету Запада и произвеле забринутост која је постојала у
погледу сино - совјетских односа педесетих. Русија такође има проблеме са обе
суседне цивилизације. Што се тиче Запада, ови ће проблеми вероватно бити
краткотрајни, што је последица завршеткахладног рата и потребе за
редефинисањем равнотеже између Русије и Запада и споразума обе стране о
њиховој фундаменталној једнакости и њиховим сферама утицаја. У пракси то би
значило:
1. Руско прихватање ширења Европске уније и НАТО које укључује
западнохришћанске државе централне и источне Европе и обавезу Запада да не
шири НАТО даље, осим ако се Украјина не подели на две земље;
2. Партнерски уговор између Русије и НАТО који јемчи неагресији, редовне
консултације о питањима безбедности, кооперативне напоре да се избегне
дадметање у наоружању и преговори о контроли наоружања у складу са њиховим
постхладноратовским безбедностним потребама;
3. Западно признање Русије као првенство одговорне за одржање безбедности међу
православним земљама и у областима где је православље предоминантно;
4. Западно признање безбедности проблема , актуелних и потенцијалних, са којима
се Русија суочава имајући у виду муслиманске народе на њеном југу;
13

14. 5. Споразум између Русије и Запада да као једнаки сарађују на питањима као што је
Босна, а која обухватају и западне и православне интересе.
4. ЗАКЉУЧАК
Хунтингтон говори о цивилизацијама или државама сличног
цивилизацијског круга. Према Хунтингтону црте сукоба су се након завршетка
14

15. Хладног рата пренијеле с идеологије према цивилизацијама. Хунтингтон истиче да
је ‘сукоб цивилизација’ нова парадигма. Полази од конфликта или сукоба као
модела међународних односа, вањске политике или глобалне, свјетске политике.
Хунтингтон тврди да фундаментални извор сукоба у новом свету неће бити
примарно идеолошки нити економски.
Свет по Хунтингтону више није биполаран (хладноратовски свет) него
мултиполаран. По њему разлике међу цивилизацијама су реалне и важне;
цивилизацијска свест расте и сукоби цивилизација постат ће доминантна глобална
форма сукоба. Према предвиђањима Хунтингтона у будућности ће се сукоби
одвијати између Запада и остатка свијета. С обзиром на суморна предвиђања,
Хунтингтон нуди неколико одговора како се Запад треба понашати:
Повећати кооперацију унутар западнога цивилизацијског круга, посебно
Европе и САД, те проширене Европе, укључујући Средњу и Источну Европу.
Кооперација с Русијом и Јапаном, уз ограничавање ширења војне моћи
конфуцијанских и исламских земаља, те уз одржавање супериорности у
југоисточној Азији. Разматра и могућност ‘коегзистенције цивилизација’.
Хунтингтонова књига “Сукоб цивилизација” може се одредити као скуп
хипотетичких промишљања глобалне политике на крају 20. века
5. ЛИТЕРАТУРА
15

16. • Самјуел Хантингтон: “Сукоб цивилизација и успостављање новог
светског поретка”, Београд, 2006
• http://www.gov.harvard.edu/faculty/shuntington/
• Анђелко Милардовић: „Сукоб цивилизација – Самјуел Хантингтон“,
Хрватски студиј: Сувремене политичке идеје и идеологије, 2007.
16