Diese Präsentation wurde erfolgreich gemeldet.
Wir verwenden Ihre LinkedIn Profilangaben und Informationen zu Ihren Aktivitäten, um Anzeigen zu personalisieren und Ihnen relevantere Inhalte anzuzeigen. Sie können Ihre Anzeigeneinstellungen jederzeit ändern.
1
2
Naziv originala:
Alexandra Potter
DO YOU COME HERE OFTEN?
Copyright © 2004 by Alexandra Potter
Translation Copyright © 2...
3
ALEKSANDRA
POTER
Prevela Sanja Bošnjak
Alnari
Beograd, 2011.
4
Zahvalnice
Bilo je zaista teških trenutaka dok sam pisala ovu knjigu, i zato dugujem
veliku zahvalnost Linet za svu njen...
5
Predgovor
„... Dakle, slušaoci, tako stižemo i do našeg sledećeg ljubavnog pisma, ovog
puta je to Sindi iz Padingtona i ...
6
upoznavala mnogo zanimljivih ljudi, ali onda sam rodila mog malenog
dečaka i... pa...“, uzdiše, delom setno, delom s lju...
7
Italijani imaju reč za to, un colpo di fulmine. Samo te pogodi i bum, munje i
gromovi.“
Dok joj glas nestaje u maštanju ...
8
Poglavlje 1.
Dobro ušuškana u dubokom i prostranom krevetu kao u materici,
Grejs je tonula i budila se iz sna. Sa nekog ...
9
„Pola osam.“
„Pola osam!" vrisnula je, i telo joj se naglo razbudi od uzbune. Mogla
je blaženo da odspava još četrdeset ...
10
„Radi se samo o tom slučaju na kome radim, a sutra imamo sasluša-
nje pred sudom.“
„Znaci, ne možemo da izađemo večeras...
11
ju je samo gledanje u njega i potajno joj je laknulo kada su joj ga ukrali
manje od nedelju dana kasnije. A godinu dana...
12
čvrsto zateže ljubičasti peškir - malo previše čvrsto - oko pasa. Šta je
pomislio, šta ce mu uraditi? Silovati ga?
„Ima...
13
paljenje svetla u kupatilu i bučni aspirator, zvuke Spenserovog pranja zuba,
šištanje dezodoransa, zujanje njegovog ele...
14
Grejs je nagonski protresla kuglu i kada su se milioni sićušnih belih
pahuljica uskovitlali unutra, trepereći i vrteći ...
15
Poglavlje 2.
Dakle, to je to. Ovo je trenutak kada treba da kažem zbogom. Kad
treba da je na brzinu poljubim u usta, ob...
16
delo odreći se momačkog načina života. Ženu zbog koje je reč „monoga-
mija“ postala nešto čudesno poželjno a ne nešto o...
17
čitavom komunom njenih cimerki, pretvarao se da tepa nekolicini njenih
malih, šmrkavih, olinjalih mačaka koje su mu se ...
18
osmeha zamišljeni, prepredeni, zanosni, lakonski - ali nije navikao da se
osmehuje dobroćudno. Izgledao je kao da pati ...
19
makazice za nokte“, pokušala je da se našali, ali bezuspešno. ,,Ne želim da
zakasnim na let.“
,,Ne... Valjda nećeš“, pr...
20
Poglavlje 3.
Zadovoljna svojim prilično dobrim parkiranjem u rikverc, Margaret
Capman je zapalila i drugu cigaretu tog ...
21
,,Umukni“, sanjivo je zarežala, jače pritiskajući jastuk oko ušiju i
zagnjurivši lice još dublje u navlaku prošivenog d...
22
uobičajenoj neurednosti - ni ona ni Spenser nisu bili naročiti ljubitelji kućnih
poslova - bilo joj je relativno lako d...
23
Ostavljen je i period tišine za Megi da ponovi. Što je ona i učinila.
„Una hara... ovaj... de la ka-si po-va-flor“, pon...
24
Ali Grejs je nije slušala. Nije prvi put uhvatila sebe da se pita kako je
za ime božje završila u Zemlji pelena. Sviđao...
25
tradicionalni odlazak do Tifanija doprineli su da se to nadoknadi. Uostalom,
nije bilo važno kako ju je pitao, pomislil...
26
I život se nastavio. Prestala je da spominje, Spenser je prestao da to
izbegava, i trenutno su na sve zaboravili.
Pa, s...
27
Poglavlje 4.
Vreme zaista ume da gnjavi. Jednog trenutka se vuče i uopšte ne želi
nikuda da žuri, a onda već sledećeg, ...
28
„Slučajno sam pogodio?“ Za deset godina, Džimiju nije bilo poznato
da je on ikoga uspeo da prevari svojim imitacijama.
...
29
sportski auto za čijim volanom je sedeo neki gradski dripac, već Fijat Panda.
Jarkozeleni jebeni Panda, a vozila ga je ...
30
Poglavlje 5.
Nekoliko kilometara dalje, medu tamnocrvenim satenom i crnim
plastičnim dubinama „Donjeg rublja za odrasle...
31
Obe su pogledale u njenog trogodišnjeg sina Džeka koji se vrteo na
tepihu: umotan u kurvanjsku ogrlicu od crvenog perja...
32
majka njegovog deteta, ma koliko joj bilo teško da to prizna, takođe je bila i
njegova prošlost.
Rijan nikada nije misl...
33
Preko noći je postala samohrana majka. U početku se zavaravala - ovo
je dvadeset prvi vek, može šta hoće, mogla bi da p...
34
njihove i susedne kancelarije. Sastojao se iz tri malaksale palme u saksijama
koje su nekako uspevale da prežive, uprko...
35
,,Ovo.“ Upro je prstom u pretrpanu plutanu tablu na koju je bio za-
kačen list A4 formata sa fotografijom Sidnejske ope...
36
drugačijim smerom. Mnogo boljim, dodala je u sebi, nakon kraćeg
razmišljanja. ,,Ne, nije to za mene.“ Odlučno je odmahn...
37
,,Zaista?“, Rijan je bila zadivljena Grejsinom opuštenošću. Kada je
ona napunila trideset jednu, čitavu nedelju je prov...
38
bila je nos uz staklo i zagledala se u bež čipkaste gaćice. Da li joj se samo
čini ili veš postaje sve manji? „Kada se ...
39
Poglavlje 6.
Sve je bilo u kukovima.
Dok se zavodljivo njihala pod ćilibarskim sjajem sveća, od njih su
kretali talasi ...
40
„Misliš li da je to zaista teško?“, upita Rijan, koja je sedela preko
puta, i pokušavala da ćaska sa svojim pratiocem N...
41
„Opa, to mora da je bilo zaista zanimljivo“, brzo je dobacila Rijan,
kradimice izvukla komadić zelene salate ispod fala...
42
reklamiraju „besplatan čili sos“ i „pržene kolutove luka“ zalepljenim bez
ikakvog reda na zadnji zid, delovalo je kao m...
43
„... ali ne pre nego što je prosula izbeljivač na moj mercedes, odsekla
rukave na svim mojim odelima, sakrila kesu smrz...
44
„Ovo je restoran, siguran sam da umeju da izađu na kraj s nekoliko
vinskih fleka.“
Dohvatila je slanik i počela da posi...
45
svog gosta, nerado se odvojio od njenih grudi, povukao već nemoguće
podignute pantalone da sakrije erekciju, i dojurio ...
46
Poglavlje 7.
Prigušujući zevanje, Džimi je nasuo ostatak piva u čašu, nakrivio je
tako da se tamnožuta tečnost blago za...
47
bilo mu je svega dosta. U stvari, da bude savršeno iskren, najradije bi otišao
kući.
Rano.
Sa svoje momačke večeri.
Čim...
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli
Nächste SlideShare
Wird geladen in …5
×

Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli

4.697 Aufrufe

Veröffentlicht am

aleksandrapoter alexandrapotter dalismosenekadsreli

Veröffentlicht in: Lifestyle
  • Dating direct: ❶❶❶ http://bit.ly/2Q98JRS ❶❶❶
       Antworten 
    Sind Sie sicher, dass Sie …  Ja  Nein
    Ihre Nachricht erscheint hier
  • Sex in your area is here: ❶❶❶ http://bit.ly/2Q98JRS ❶❶❶
       Antworten 
    Sind Sie sicher, dass Sie …  Ja  Nein
    Ihre Nachricht erscheint hier

Alexandra Potter- Da li smo se nekad sreli

  1. 1. 1
  2. 2. 2 Naziv originala: Alexandra Potter DO YOU COME HERE OFTEN? Copyright © 2004 by Alexandra Potter Translation Copyright © 2011 za srpsko izdanje Alnari d.o.o. ISBN 978-86-7710-635-5 Ova knjiga štampana je na prirodnom recikliranom papiru od drveća koje raste u održivim šumama. Proces proizvodnje u potpunosti je u skladu sa svim važećim propisima Ministarstva životne sredine prostornog planiranja Republike Srbije.
  3. 3. 3 ALEKSANDRA POTER Prevela Sanja Bošnjak Alnari Beograd, 2011.
  4. 4. 4 Zahvalnice Bilo je zaista teških trenutaka dok sam pisala ovu knjigu, i zato dugujem veliku zahvalnost Linet za svu njenu podršku. Još jedno veliko hvala upućujem svojoj predivnoj porodici: mami i tati, Reju i Aniti, zato što su najbolji roditelji koje devojka može poželeti: i mojoj sestri Keli, koja me je, zajedno sa svojim dečkom Stivom i psom Karmom, povela na nezaboravno putovanje kolima u Meksiko! Takođe sam veoma srećna što imam sjajne prijatelje i želela bih svima da im se zahvalim, ali bojim se da bi se taj spisak protegao unedogled. Zato ću samo reci, hvala vam, društvo, a vi znate na koga mislim! Konačno, želim da se zahvalim svima u izdavačkoj kuci Hoder, zato što su im se dopali ovi likovi isto koliko i meni, i veliki zagrljaj za moju izvanrednu zastupnicu Stefani Kabot za sve njene savete i ohrabrenje. Hvala vam!
  5. 5. 5 Predgovor „... Dakle, slušaoci, tako stižemo i do našeg sledećeg ljubavnog pisma, ovog puta je to Sindi iz Padingtona i ona traži nekog posebnog da joj izleči slomljeno srce...“ Prošla je ponoć. Mračno je i kišovito. U čitavoj prestonici, inače prometni putevi sablasno su pusti, užurbane glavne ulice pretvorile su se u hostele za beskućnike, a udobno ušuškani u milionima spavaćih soba, ispod milion jorgana, spavaju, hrču, sanjaju milioni stanovnika Londona. Većina, ali ne svi. U sporoj traci puta A40, lekar hitne pomoći vraća se kuci sa posla svojim izdrndanim starim folksvagen karavanom; na zlatnoj plišanoj sofi u soliteru u Stretamu, sredovečni par se priljubio jedno uz drugo da popiju pićence pre spavanja, a iznad Baltik travela u Padingtonu, samohrana majka šeta gore-dole po stanu, i čeka da joj zazvoni telefon. Različiti ljudi, različita mesta, različiti životi. I jedna zajednička veza. Radio. FM frekvencija. I činjenica da svi slušaju istu emisiju. Beskrajna ljubav Lutera Vandrosa se utišava kad se začuo glas voditelja. „Ćao, ovde doktor Kupidon i donosim vam malo ljubavi u ove kasne noćne sate. Autorka večerašnjeg ljubavnog pisma je žena čiji je život uništen kada je partner napustio nju i njihovog sina. Ćao, Sindi, jesi li tu?“ Čuje se zvuk nervoznog pročišćavanja grla. ,,Hm... da... zdravo.“ „Dobro došla u emisiju, razgovaraš s doktorom Kupidonom. Reci mi, Sindi, izgleda da ti je u poslednje vreme bilo prilično teško. “ „... da... tako nekako..." Voditelj saosećajno coknu jezikom. „Dakle, reci nam nešto o sebi.“ ,,Hm...“, glas joj je treperio od uzbuđenja. „Nemoj biti nervozna“, umiruje je voditelj. „Udahni duboko nekoliko puta.“ Nastao je tajac, zveckanje čaše s vodom, a zatim: ,,Pa, mislim da sam prilično kreativna. Nekada sam bila šminkerka za sve popularne ženske časopise, što je bilo sjajno jer sam putovala svetom i
  6. 6. 6 upoznavala mnogo zanimljivih ljudi, ali onda sam rodila mog malenog dečaka i... pa...“, uzdiše, delom setno, delom s ljubavlju, „i onda sam postala samo mama. “ ,,U svom pismu si napisala da tražiš nekog posebnog?“ Ona se grleno smeje. „0, da, jesam, zar ne?“ Čak i preko radio-talasa je očigledno da crveni od stida. „Ali uostalom, zar ne traže svi?“ „Apsolutno“, prenemagao se voditelj. ,,I zato je Dolaziš li često ovamo? ovde, jer mi ćemo da ti pronađemo srodnu dušu.“ „Hoćete?", pita Sindi, i ne uspeva da sakrije nevericu u glasu. ,,Da, zaista. “ „O... dobro... super... “Pokušava da parira njegovom oduševljenju, a zatim odustaje i nervozno se kikoće. Čuje se kako snažno uvlaci dim cigarete... „Kakvo olakšanje, jer ne biste verovali kako sam prošla na poslednjem sastanku, bio je čista propast, zato sam vam i pisala. Mislim, da budem savršeno iskrena, ne verujem naročito u agencije za traženje partnera, ili one koje pokušavaju da vam nađu srodnu dušu“, priznaje, gotovo kao da je zaboravila da se poverava voditelju radio-programa za usamljena srca. „Verujem u sudbinu, u sreću, u čaroliju univerzuma. Verujem da ne možemo da upravljamo ljubavlju. Ili će nam se dogoditi ili neće..." Pošto je čuo kako mu se čitava emisija urušava uživo u etru, voditelj je prekida. „London je pun samaca koji traže tog nekog posebnog. Zašto nam ne opišeš svoju srodnu dušu, Sindi?“ ,,Pa, neću znati dok ga ne upoznam, zar ne?“, zbunjeno odgovara. „Pokušaj, Sindi“, nagovara je voditelj, trudeći se da popuni vreme do sledeće pesme. „Nemoj da se stidiš. Seti se, razgovaraš s doktorom Kupidonom, i ovde sam da ti izlečim to slomljeno srce. “ Tišina, a za njom nelagodan smeh. „0, dobro, ako baš zahtevaš. “ „Zahtevam. “ „Dobro, pa da vidimo... zabavan je, i ljubazan, i veran...“ ,,Naravno“, slaže se voditelj, glumeći drugarčinu. „... i duhovan i strastven i topao i romantičan...“ Kako se Sindi zagreva, tako njena usplahirenost nestaje: ,,i onje takav muškarac da ako odete zajedno u supermarket i ti odeš da uzmeš čaj ili nešto slično i izgubiš ga...“, sada se zahuktala, i nemoguće ju je zaustaviti „... i kreneš da ga tražiš u prolazima, sve dok ga iznenada ne ugledaš usred mora kolica. I vidiš samo njega. Jer iako je okružen mnoštvom drugih muškaraca sa njihovim kolicima, oni kao da prosto ne postoje.
  7. 7. 7 Italijani imaju reč za to, un colpo di fulmine. Samo te pogodi i bum, munje i gromovi.“ Dok joj glas nestaje u maštanju ispušta duboki šištavi uzdah. I brzo dolazi sebi. ,,Da budem iskrena, nisam zaista sigurna kako on izgleda, ali ću ga sasvim sigurno prepoznati kad ga sretnem. “ ,,A i mi ćemo, zar ne, slušaoci?“ uzvikuje voditelj, žurno nastavljajući s programom. Zanesen njenom pričom o supermarketu, potpuno je izgubio pojam o vremenu, dok mu producentkinja nije privukla pažnju divlje gestikulirajući i prevlačeći prstom preko grla. ,,Pa ako mislite da ste Sindina srodna duša, zašto ne podignete telefonsku slušalicu i nazovete nas ovde u Dolazite li cesto ovamo?“ - i kao i malopre kreće onaj isti dosadni džingl ,,ali prvo, puštamo vam Helou Lajonela Ricija.“ Kad se džingl završio, začuše se uvodni akordi pesme: „/ zapamti. Ne gubi ni tren jer ljubav nikoga ne čeka...“ Dok baršunasti glas Lajonela Ricija pevuši preko radio-talasa, lekar hitne pomoći se smeška za sebe i pojačava zvuk, sredovečni par zaljubljeno zuri jedno u drugo i grle se još čvršće. A u onom udobnom, blago osvetljenom stanu iznad Baltik travela, lepa, tamnokosa žena se pita šta ju je za ime boga spopalo da zove nacionalnu radio-stanicu, i pred hiljadama slušalaca moli doktora Kupidona da joj sredi ljubavni život. Dok čeka kraj telefona, pali novu cigaretu. I nada se.
  8. 8. 8 Poglavlje 1. Dobro ušuškana u dubokom i prostranom krevetu kao u materici, Grejs je tonula i budila se iz sna. Sa nekog udaljenog i potpuno odsečenog mesta njen mozak je pokušavao da joj kaže da ustane, spremi se, i krene na posao, ali njeno telo nije reagovalo. Udovi kao da su joj se oduzeli preko noći. Čak su i očni kapci odbijali da se otvore. Samo je ležala tako. Nije ni o čemu razmišljala. Nije ništa radila. Samo je udisala. I izdisala. Polako, sanjivo, blaženo. Svetlo zaslepljujuće blesnu kroz razmaknute zavese. „Šta, kog...?“ Zgrabila je pokrivač, i ponovo se žurno zavukla pod sigurnost svog jorgana. Udahnula je toplu tamu i duboko izdahnula od olakšanja. Grejs je uživala u dugogodišnjoj ljubavi sa svojim krevetom, bilo da je to bio njen uzani dečji krevet, neudobni univerzitetski dušek, futon od dvadesetak centimetara na kome se lomi kičma, ili skupoceni hrastov krevet iz Džona Luisa u kom je trenutno spavala. Kao i ljubavnici, i svi oni su imali svoje dobre i loše strane, ali sve ih je obožavala i nijednog nije želela da napusti. Nažalost, bio je petak ujutru, i kao dizajner u agenciji za grafički di- zajn u zapadnom Londonu, morala je da ustane i krene na posao. Tupo ječeći, poigravala se mišlju da odrema još pet minuta. Nemoguće. Sunce se probijalo kroz prozor i čula je kako iz kuhinje grmi TV. Spenser ga je očigledno ponovo ostavio uključenog, pomislila je i dobila napad razdra- žljivosti. Kad s nekim živite tri i po godine onda upoznate sve njihove neprijatne navike, a jedna od Spenserovih je bila ustajanje, uključivanje televizora u kuhinji, a zatim pronalaženje neke druge zanimacije i potpuno zaboravljanje na njega. Uostalom, Spenserova pažnja neverovatno kratko traje. On je tip koji sve počinje sa dobrim namerama, ali onda odluta, predomisli se, i nikada ništa ne završi. Napuni kadu, ali nikada u nju ne uđe, stavi hleb u toster, ali ga nikada ne pojede. I veri se, ali se nikada ne oženi. „Dušice, jesi li budna?“ Zašto ljudi to rade? Namerno vas probude a onda pitaju da li ste budni? Izranjajući iz svog perjanog skrovišta, Grejs s mukom otvori svoje slepljene očne kapke. Krmeljivo je zatreptala, trudeći se da razazna sivi oblik ispred sebe. ,,Uf... koliko ima sati?“, promumlala je.
  9. 9. 9 „Pola osam.“ „Pola osam!" vrisnula je, i telo joj se naglo razbudi od uzbune. Mogla je blaženo da odspava još četrdeset pet minuta. Čitavih tri četvrt sata. Grejs se osećala kao da su je opljačkali. Mamurno sklanjajući zamršenu kosu iz očiju, ponovo je trepnula, i vid joj se izoštrio. Počinilac ovog gnusnog zločina je na sebi imao samo peškir i naginjao se preko kreveta sa pain au chocolat sa jednom ružičastom svećicom zataknutom u sredinu. Grejs oseti kako razdražljivost nestaje. „Srećan ti rođendan, srećan ti rođendan“, zapevao je. Glas mu je bio neverovatno prijatan bariton i dok bi drugi muškarci možda nelagodno zaćutali, on je otpevao iz sveg glasa čitavu strofu: „Srećan rođendan, draga Grejs, srećan ti rođendan.“ Završio je sa malim ukrasom na kraju: „Srećan rođendan, dušice!“ Bože. Naravno. Njen rođendan. Zbog pospanosti je malo sporije shva- tala, ali sada je i poslednja mrlja otpora isparila i sinulo joj je. Grejs se osmehnula Spenseru. Tek što je izašao ispod tuša, i tamnoplava kosa mu je bila još mokra, naočare sa okvirom od kornjačinog oklopa blago zamagljene, a sićušne kapljice vode sa mirisom nara i limuna curile su mu preko ogromnih pegavih ramena i slivale niz udubljenje između grudi. Za nekoga ko je grabio ka kasnim tridesetim bio je još u neverovatno dobroj formi, ponosno je pomislila. To ju je navelo da se srećno osmehne. Njegova golotinja i ponuđeni čokoladni zalogaj bili su privlačan prizor. I previše dobar da bi bio istinit. Za četiri rođendana koje je Grejs provela sa Spenserom, nikada je nije probudio pevajući „Srećan rođendan“. Nikad joj nije doneo doručak u krevet. Nije se bavio svim tim bljutavim sentimentalnostima. I uostalom, obično je bio u prevelikoj žurbi, uvek je jurio da stigne u kancelariju, uvek obećavao da ce joj kasnije nadoknaditi. Mozak je počeo da joj zuji punom brzinom, razmatrajući mogućnosti: nije imao vremena da kupi poklon, radiće do kasno večeras, zaboravio je da rezerviše restoran... Spenser je prekinu u razmišljanju. „Zar ne može čovek da poželi svojoj ženi srećan rođendan, a da ništa nije kriv?“ ,,Ne“, zevnula je i odmahnula glavom. Uvređeni izraz mu se pretvorio u nevoljno priznanje. „Suviše me dobro poznaješ.“ Grejs oseti kako ce joj se dobro raspoloženje srušiti pod Spenserovim izgovorom, i prekrstivši ruke naslonila se nazad na jastuke - sudija u pidžami. „Pa hajde onda, priznaj“, zahtevala je, ali uz osmeh. Pa, recimo u znak primirja.
  10. 10. 10 „Radi se samo o tom slučaju na kome radim, a sutra imamo sasluša- nje pred sudom.“ „Znaci, ne možemo da izađemo večeras", zaključila je, skrativši ono što bi se nesumnjivo pretvorilo u dugu priču. Više nije mogla ni da izbroji koliko puta su morali da otkažu planove zbog Spenserovih poslovnih obaveza. Ako nije bila u pitanju zabava dobrodošlice za strane klijente, bila je poslovna večera, ili kasni sastanak, ili već nešto što je morao hitno da završi. „Hej, dušice, pusti me da završim.“ Snuždio se. Ako je Spenser nešto mrzeo, onda je to bilo da ga prekidaju. „Naravno da izlazimo večeras. Već sam rezervisao restoran za devet, mada priznajem da ću ti se možda pridružiti malo kasnije, jer posle posla imamo taj koktel na kome moram da se pojavim, i na brzinu nešto popijem...“ „Na brzinu popiješ?" ponovi Grejs, smeškajući se. „Zar to u tvom slu- čaju nije oksimoron?“ ,,Ne, u mom slučaju to je par sa troje dece, dvoje ljubavnika i kućom vrednom milion funti, a ja pokušavam da razmrsim njihov razvod“, prasnuo je razdražljivo. Kao jedan od vodećih londonskih advokata za razvode, Spenser je bio neverovatno zaposlen. Uzdahnuo je: „Oprosti, dušice... samo, toliko već radim na ovom slučaju i... pa, znam da nemam opravdanja, ali nisam stigao da ti kupim poklon.“ Spenser skinu naočare i nabra celo tako da mu je plava lokna sa šiški koja mu je uvek visila na celu, pala preko očiju, plavih kao izbledeli džins. Slučajnom posmatraču bi se ovo moglo učiniti kao spontani čin, ali se u stvari radilo o tehnici koju je godinama uvežbavao. I znao je da tako izgleda neodoljivo. „Hoće li ti smetati ako ti umesto toga dam novac?“ Inače, Grejs bi prva bila povređena kada njen dečko ne bi odvojio vreme niti uložio trud da joj odabere poklon: pretpostavila bi da mu nije stalo, da mu je to gnjavaža, da je ne voli. Ali kad je Spenser bio u pitanju njoj je u stvari laknulo. Nije želela da bude nezahvalna, samo, dok je ona njemu uvek kupovala neočekivane, preterane, neobične poklone koji bi joj privukli pažnju, on je njoj uvek kupovao nešto što je - usudila bi se da kaže - - grozno praktično. Prošle godine je otpakovala kožnu kutiju i žurno je otklopila, misleći da je u pitanju nakit, da bi unutra otkrila Monblan penkalo. Bilo je lepo, sigurno je koštalo čitavo bogatstvo, i bilo je izuzetno korisno, ali nije bilo ni prineti uskoj satenskoj haljini boje čokolade iz Gousta, koju mu je nedeljama onako usput spominjala. Godinu dana ranije dobila je planinski bicikl - i opet, bio je prelep, i opet, mora da je koštao čitavo bogatstvo, sa rezervnim debelim gumama i petnaest brzina i svim ostalim dodacima, ali iscrpljivalo
  11. 11. 11 ju je samo gledanje u njega i potajno joj je laknulo kada su joj ga ukrali manje od nedelju dana kasnije. A godinu dana pre toga, dobila je torbu, ali ne onu besmisleno šik torbu na rame od najmekše kože od divokoze za kojom je čeznula, već aktentašnu od krute kože iz Malberija koja je, ponovo, morala koštati pravo bogatstvo, i bila je tako neverovatno praktična za posao. A to je, barem što se Grejs tiče, bio poljubac smrti od poklona. Pokloni su po svojoj prirodi morali da budu nepraktični i raskošni. Praktičnost, razmišljala je, ni slučajno nije savršen izbor. „Opraštaš li mi?“ Bože, tako se trudi da bude ljubazan, pomisli Grejs sa iznenadnim osećajem krivice. A ja sam jedna mrzovoljna, zajedljiva matora devojka. Uputila mu je široki osmeh. ,,Ne budi blesav, naravno da ti opraštam.“ „Znači li to da ćeš ugasiti ovu svećicu i zamisliti želju, ili ću morati ovako da sedim čitav dan?“ Bacio je pogled na svoj ručni sat. Grejs zakoluta ocima. „Jao, što si romantičan.“ „Imam svoje trenutke“, nasmešio se i nagnuo se da je poljubi. Osetivši njegove usne na svojima, miris gole kože i losiona posle brijanja, Grejs je shvatila kako joj misli lutaju u sasvim neočekivanom pravcu. Obično je jutarnja rutina uključivala sve ono što ide uz parove: Spenser jurca unaokolo mamuran, struže izgoreli tost u sudoper i gubi klju- čeve dok se ona cvari u kadi, traži cele najlon čarape, i pronalazi njegove ključeve koji su upali u sofu. To nije obuhvatalo i seks, barem ne u po- slednje vreme, čak ni pomoću dva espresa i potapanja u kupku od meda i mandarine. Ali ipak. ,,Zavisi...“, promrmljala je. ,,Od čega?“ Grejs se odmakla, zabacila glavu, zažmurila i dunula mu preko ra- mena. Pramen dima se izvio nad svećom. ,,Od toga hoće li mi se ispuniti želja...“ I dalje zatvorenih očiju, prešla mu je rukom preko golih grudi, provlačeći prste kroz raštrkane dlake. Srećno se osmehnula. Mrzela je dla- kave grudi, ali Spenserove su bile neodoljivo seksi. Nije mogla da se seti ničeg lepšeg od toga da spusti glavu na njegova široka ramena i ušuška se u njihovu krznenu mekoću. Ali za tebe je to ljubav, pomislila je, dok mu je zavlačila ruku pod peškir. Ili samo požuda? „Bolje da se obučem, zakasniću.“ Prenuvši se iz svog erotskog sanjarenja, Grejs je otvorila oči i videla kako se Spenser ispetljava iz jorgana i ustaje. Osetila je ubod razočaranja, zatim odbačenost, a onda i razdražljivost dok ga je posmatrala kako ponovo
  12. 12. 12 čvrsto zateže ljubičasti peškir - malo previše čvrsto - oko pasa. Šta je pomislio, šta ce mu uraditi? Silovati ga? „Imam rok i...“ ,,Naravno“, klimnula je glavom, trudeći se da deluje opušteno. Nije bilo lako. Jednog trena je bila potopljena u toplu, veselu, senzualnu kupku očekivanja, a već sledećeg je gurnuta pod ledeno hladan tuš stvarnosti. I to bez seksa. Povređena što ju je naveo da se oseća kao nimfomanka, i to na svoj rođendan, Grejs ne reče ništa dok je Spenser navlačio čiste Kalvin Klajn čarape, birao košulju od desetak potpuno istih koje su mu visile u ormanu, sve hemijski očišćene, i sve iz Tomasa Pinka, i izvlačio odelo. „Šta misliš? Srebrne, ili zlatne?“ Podigao je dva para manžetni. ,,Ti izaberi“, mrzovoljno je prasnula. Ležala je tu, naga i topla i zrela za seks, a on je želeo da razgovara o manžetnama? Nesvestan njenih osećanja, slegao je ramenima. „Mislim da ću staviti srebrne“, promumlao je, i pričvrstio ih na mesto. „O, usput, za večeras..." ,,Šta?“, prosiktala je, naglašavajući to ,,š“. Nije primetio. „Šta si mislila da obučeš?“ Grejs se nakostreši. Spenser je imao ružan običaj da joj uvek predlaže šta da obuče kad god su izlazili. Voleo je da ona izgleda ,,klasično“ i uvek joj je gurao Bodenove kataloge pod nos i govorio o „kvalitetu u odnosu na kvantitet“, i kako bi trebalo da uloži u nekoliko firmiranih modela koji bi joj trajali godinama. Da joj traju godinama? Ta pomisao skoro ju je ubila. Bila je modna zavisnica kojoj bi odeća dosadila u roku od nekoliko nedelja i privlačilo ju je sve što je na svojoj vešalici imalo nalepnicu „Preporučuje časopis Glamur“. „Ne znam.“ Pokušala je da se nasmeje, ali je to više ličilo na režanje. ,,Zašto?“ „Izgledala bi sjajno u onoj maloj crnoj haljini.“ „Kojoj maloj crnoj haljini?“, sumnjičavo se raspitivala. Nije nosila male crne haljine, već farmerice sa majicama od cvetnog šifona, ili prsluke sa šljokicama, ili haljine na bretele u duginim bojama. „Znaš, onoj sa dugim rukavima." „Misliš onu haljinu koju sam nosila na sahrani tvoje bake?“ „O, jesi li?“, pitao je, i seo na ivicu kreveta da zaveže pertle. „Nema veze. Samo sam pomislio da bi za promenu bilo lepo videti te u nečemu drugom osim u džinsu“, progunđao je i brzo je poljubio u čelo pre nego što je žurno napustio spavaću sobu. Pošto joj je ostalo još pola sata pre nego što je morala da ustane, Grejs je ležala u krevetu i slušala nerazgovetno blebetanje sa televizije u kuhinji,
  13. 13. 13 paljenje svetla u kupatilu i bučni aspirator, zvuke Spenserovog pranja zuba, šištanje dezodoransa, zujanje njegovog električnog brijača. Kako je moguće da je jednog trena bila sva srećna i uspaljena, a već sledećeg je Spenser uspeo da iskoristi nešto tako nebitno kao što su manžetne pa da u njoj pokrene čitav niz dosadnih sumnji? Kao da me je briga kakve manžetne nosi, ili nosi li ih uopšte, pomisli Grejs sa neobjašnjivom razdražljivošću. Ne radi se o tome. U pitanju je to što su one postale još jedan primer malih stvari koje su u poslednje vreme počele da joj smetaju kod Spensera. Njegovi sve češći mamurluci, sve ređa seksualna želja, njegov predlog da obuče haljinu sa sahrane na svoj rođendan, odbijanje da odredi datum venčanja. Prvo jedna mala stvar, zatim druga, pa još jedna, i još jedna. Kada su počele da se ruše jedna preko druge postale su kao niz domina za obaranje rekorda u američkim trgovačkim centrima koje mogu da se vide na televiziji. Zveckanje njegovih ključeva je prenu iz razmišljanja, i taman se spre- mala da vikne i podseti ga da isključi televizor pre nego što izađe, kada je čula njegov pozdrav i zatvaranje ulaznih vrata. U stanu odjednom nastupi tišina, samo pojačavajući zvuke jutarnjeg programa koji su dopirali do spavaće sobe. ,,Uf“, izustila je, mrzovoljno i nezadovoljno a da nije sasvim znala za- što. Utonula je ponovo u krevet, povukla jorgan do brade, i pritom zabora- vila na tanjir sa čokoladnim kroasanom, pa ga je čula kako uz zveket pada na beli drveni pod. Nije ga ni pogledala, već je ispružila ruku sa namerom da pritisne dugme na budilniku, ali je sa uobičajenom nespretnošću uspela da prevrne snežnu kuglu koja je stajala pored njega na Ikeinoj polici. U deliću sekunde ju je zbunjeno posmatrala kako se kotrlja prema ivici sve dok, uz zadivljujuće reflekse, nije poskočila, ispružila ruku i uhvatila je. Kugla je bila hladna i glatka u njenoj ruci, i ispravljajući prste umirila ju je na ravnoj površini ispruženog dlana. U tu kuglu se mogla ugurati fotografija i uveličana kroz prozirnu plastiku videla se slika para koji se kliže u Central parku. Noseva crvenih od napadalog snega kao u Rudolfa, bili su umotani u šašave vunene kape i prugaste šalove, i blesavo se smeškali dok su se pridržavali trudeći se da ostanu na nogama na klizavom ledu. Zagledana u tu fotografiju, Grejs oseti tračak nostalgije. Bilo je to baš pred novogodišnje veče, nekoliko meseci nakon što su se upoznali, kad ju je Spenser odveo u Njujork za vikend, ispunjavajući joj u jednom naletu sve romantične maštarije koje je ikad imala. I neke koje nije. Taj snimak je uhvatio jedan savršeni trenutak i sačuvao ga zauvek trenutak kada je, u svojoj dvadeset sedmoj, shvatila da je konačno pronašla svog gospodina Pravog.
  14. 14. 14 Grejs je nagonski protresla kuglu i kada su se milioni sićušnih belih pahuljica uskovitlali unutra, trepereći i vrteći se, misli joj se okrenuše nji- hovoj vezi, vremenu koje su proveli zajedno, ostatku života koji ce tek da provedu. Izgubljena u tim mislima, nije primetila da se pahuljice postepeno smiruju sve dok nije ponovo pogledala u kuglu i slika joj odjednom postade jasnija. I tada, na jutro Grejsinog trideset prvog rođendana, sve te sumnje, sve razlike, svi strahovi zauzeše svoje mesto, kao jedna velika slagalica. I na pamet joj pade uznemirujuća misao. Ako je Spenser gospodin Pravi, zašto imam osećaj daje on gospodin Pogrešni?
  15. 15. 15 Poglavlje 2. Dakle, to je to. Ovo je trenutak kada treba da kažem zbogom. Kad treba da je na brzinu poljubim u usta, obavijem joj ruke oko ramena i zagrlim je. Sve to bi trebalo da traje samo nekoliko minuta, a onda bi trebalo da je pustim. Džimi nije želeo da je pusti. Stajao je na pločniku natopljenom od kiše ispred sale za odlaske, ru- kama je čvrsto obgrlio Kajlin goli stomak i nastavio da je ljubi. Radili su to već čitavih deset minuta. Počeli su sa stidljivim ovlašnim poljupcem u usta, laganim, učtivim, rezervisanim za javna mesta, ali su brzo prešli na nešto malo otvorenije. Grickanje za usne. Prelaženje jezikom preko zuba. Zavlačenje jezika. Dok su se tako dodirivali vlažnim nosevima, spremao se da zastane i udahne kada je osetio kako joj se njen pirsing na jeziku ritmički trlja o nepce u ustima. To mu je bilo neobično erotično. Stegao ju je još čvršće, i počeo da je ljubi sa obnovljenim žarom. Džimija, inače, ne bi ni mrtvog videli kako se upušta u takvo sramotno ponašanje. U trideset prvoj godini, imao je uspešnu novinarsku karijeru, dizajnerski uređeno potkrovlje, i pincetu uz čiju pomoć se pobožno starao da mu se obrve ne spoje u jednu u stilu Noela Galagera i kao kod njegovog oca. Igrao je bilijar, gledao filmove i izlazio sa kolegama sa posla i prijateljima u moderne restorane i gastropabove po čitavom Londonu. Nije voleo tinejdžerske izlive ljubavi. Ne na javnim mestima. I sasvim sigurno ne na nekom tako otrcanom mestu kao što je treći terminal aerodroma Hitrou. Ili barem nije na njih navikao. Sada se sve promenilo. Ne samo da se uhvatio u oproštajni zagrljaj koji je ličio na kadar iz lošeg filma, već, još važnije, nije ga bilo briga. Džimija takođe nije bilo briga - a nekada se ponosio time što je ovaploćenje pribranosti - što je bio okružen hordama ljudi koji im upućuju znatiželjne poglede. Takođe ga nije bilo briga ni za to što ce mu nove najke od antilopa koje je poručio iz Amerike biti uništene na pljusku. Niti što ce morati da dozvoli da mu propadne ova neverovatna erekcija. Zašto? Jednostavno. Džimi Malik se ženi. Nakon bogzna koliko flertova, nekoliko nebitnih veza, i previše seksa za jednu noć, konačno mu se dogodilo. Upoznao je ženu zbog koje je vre-
  16. 16. 16 delo odreći se momačkog načina života. Ženu zbog koje je reč „monoga- mija“ postala nešto čudesno poželjno a ne nešto od čega je bežao čitavog svog života. Ukratko, posle uskovitlane ljubavi od šest meseci, znao je da je pronašao ženu svojih snova. Predvidljivo, pronašao ju je u baru. Primetio ju je čim je ušao. Doduše, Džimi je često primećivao privlačne žene u barovima, u stvari, bio je poznat po tome što bi ga obično privukla svaka žena na koju baci pogled. Ali ova je bila drugačija. Nije bila samo neodređeno privlačna, već istinski čarobna. Fizički je bila sve što je tražio u suprotnom polu: sjajna kosa, boje meda i ziheraški ravna; vitka i dugonoga - nosila je veličinu nula i bila viša od njega čak i u patikama; imala je živahne, okrugle male grudi koje savršeno staju u šaku. Ali postojala je jedna začkoljica. Njeno ime: Kajli. Ne samo da se zavrtelo, Džimiju je srce od njenog imena potonulo sve do dna cipela od zmijske kože, prekopiranog modela Patrika Koksa. Uvek je pretpostavljao da će se njegova srodna duša zvati Lola, ili Saša, ili Liberti. A ne nešto - ma koliko žestoko gospođica Minog vrtela svojom guzom u onim sićušnim zlatnim vrućim pantalonicama - što mu je prizivalo zastrašujuće slike plavog ajlajnera i one nezdrave trajne za pudlice. Još gore, žene sa imenom Kajli bile su ili šesnaestogodišnjakinje iz Eseksa, ili Australijanke. Džimi nije imao ništa protiv ljudi iz Eseksa ili Australije, samo je bio naviknut da izlazi sa ženama iz Njujorka, Pariza, Milana, Londona. Iz nekih otmenih, modernih, kul mesta. Posle dve votke, limete i sode, Džimi je otkrio da je Kajli iz jednog malog grada u Kanadi i da se tek nedavno doselila u London. Takođe je saznao da ima dvadeset jednu godinu, da je model, i da su mu zavideli svi muškarci u baru. I tako je odradio sve uobičajeno, pozvao ju je da izađe s njim na večeru, rezervisao svoj uobičajeni sto, i presvukao posteljinu na krevetu za kasnije. Ali onda se dogodilo nešto što nije očekivao. Dok je jeo predjelo od šitake pečuraka i grilovane palente, pogledao je preko stola u Kajli i shvatio da iskreno uživa u njenom društvu. Bila je zabavna, i za- nimljiva, a kada se smejala na levom obrazu joj se pojavljivala neodoljiva rupica. I upravo u tom trenutku je zaprepašćeno shvatio da ne želi samo seks za jednu noć, naprotiv, želeo je klavirski akordi u gromoglasnom krešendu, ta-da-daaaaaaaaa... Vezu. To saznanje je đavolski zaprepastilo Džimija. Još više ga je zaprepa- stilo to što je umesto da spavaju već na prvom sastanku, strpljivo i odano izdržao čitavih mesec dana celibata dok se nisu ,,upoznali“. Bile su mu to najduže četiri nedelje u životu. Dvadeset osam dana se trudio da ćaska sa
  17. 17. 17 čitavom komunom njenih cimerki, pretvarao se da tepa nekolicini njenih malih, šmrkavih, olinjalih mačaka koje su mu se umiljavale oko nogu i prekrivale ga dugim, crvenkastim dlakama. I morao je da odgleda čitav serijal Seks i grad. Dvaput. Ako nekoga iz te serije Džimi stvarno nije mogao da podnese, onda je to bio onaj tip Ejdan. Bio je tako prokleto savršen, da su svi ostali tipovi izgledali loše. I izluđivao ga je onaj njegov savršeni holivudski osmeh. Nažalost, Kajli je taj osmeh smatrala predivnim, i da dokaže svoju ljubav, Džimi se naterao da guguće o njegovoj čudesnoj veštini izrade nameštaja, njegovom slatkom kuci Pitu, njegovoj sklonosti ka srebrnom i tirkiznom nakitu. Sve dok se konačno, kad više nije mogao da podnese više ni jednu jedinu epizodu i bio na ivici da prizna poraz, Kajli nije sažalila, i oslobodila ga muka. I spavala s njim. Džimi se prebacio s noge na nogu. Erekcija ga je ubijala. Privio se uz Kajline vojničke pantalone, i ljubio je sve dublje i dublje. Usta su joj imala ukus dijet-kole i marlboro lajtsa. I to je novo, pomislio je dok je pustio ruke da mu skliznu niz njen uzani struk i spuste se na njene mršave kukove. Pre Kajli je imao pravilo da nikada neće izlaziti sa ženama koje puše. ,,Ko želi da se ljubi s pepeljarom?“, s podsmehom je govorio. Obično vrlo glasno odmah pored žene koja bi zapalila. O, ironije. Evo ga sad, želi da provede ostatak života sa ženom koja puši trideset na dan. Prasak munje pocepa nebo. Ono što je počelo kao vlažno septembar- sko jutro sada se pretvaralo u snažnu oluju. Iznad njih oblaci su se saku- pljali nalik na velike prljave crne ovce, zaklanjajući sunce i gurajući sve u jezivu tamu. Sablasni olujni vetar se podigao niotkuda i otimao slamnate šešire sa glava izletnika i kovitlao ih ivičnjakom. I pljuštalo je. Mamutske kišne kapi zasipale su okovratnik Džimijeve majice i la- gano mu curile niz lopatice. Nastavio je da ljubi Kajli, ali više to nije bilo isto. Sada je samo mogao da misli na natopljeni pamuk koji mu se lepio za leda. Ovo je trebalo da bude miholjsko leto, za ime boga. Šta se dogodilo sa jutarnjim suncem? Magličastom toplotom? Polenom u vazduhu? Bilo bi lepo i da je samo suvo, pomislio je osećajući kako mu kišne kapi poskakuju po nogama i počinju da mu probijaju kroz farmerice. Ovo je nebo očigledno pokušavalo da im ugasi strast. I kao poručen začuo se glasni prasak grmljavine. ,,Pa, valjda je vreme.“ Nerado se odmakao, i pokušao dobroćudno da se osmehne. Nije mu bilo lako. Celog života je usavršavao čitav spektar
  18. 18. 18 osmeha zamišljeni, prepredeni, zanosni, lakonski - ali nije navikao da se osmehuje dobroćudno. Izgledao je kao da pati od zatvora. Uz snažno šmrcanje, Kajli ga pogleda kroz Guči sunčane naočare koje joj je kupio, i bez reci klimnu glavom. Zaplakaće, pomisli Džimi zabrinuto i s osećajem odgovornosti. Ali i potajno zadovoljno. Smesta je osetio grižu savesti. Voleo je Kajli, i naravno da nije želeo da je uzrujava, ali godinama je voleo samo sebe i tu je naviku bilo teško prekinuti. Delimično ga je tešila njena uznemirenost. Uznemirenost što ga ostavlja. „Hej, ma hajde, nije ovo zauvek.“ Palcem joj je podigao bradu, i sklo- nio kosu koja joj se zalepila na celo. „Nedelju dana mi izgleda kao večnost“, uzdahnula je i zlovoljno na- pućila svoja puna usta. Džimi oseti kako se topi. Kajli je izgledala tako prokleto seksi kada bi to uradila. Tada mu sinu. Citavih sedam dana bez seksa. ,,I meni izgleda kao čitav život“, promrmljao je, uzdišući. „Obećavaš li da ćeš me zvati svaki dan?“ Kajli je podigla obrve i uputila mu pogled koji je govorio da će ga ubiti ako ne bude tako. Džimi se uvredio što je uopšte morala da pita. „Naravno da obećavam“, pobunio se. Nekada davno bi se zagrcnuo na te reči. Džimi Malik? Obećava ženi da ce je zvati svakog dana? Ko bi u to poverovao? „Znaš šta, zvaću te dvaput dnevno - tri puta ako treba. Smučiće ti se moje zivkanje, isključićeš telefon", čuo je sebe kako bedno bulazni. „Nikada ne bi mogao da mi se smučiš“, zakikota se Kajli. ,,Da, mogao bih.“ Sada se on durio. „Ali ti se meni nikada nećeš smu- čiti. Čak ni ako se po čitav dan budeš valjala po kauču u trenerci i gledala Pozor, sad, kuvanje i jela big mekove dok ti mast curi niz bradu.“ „Nikada mi se nećeš smučiti. Ni ako obriješ grudi, pustiš dugačke br- kove i nosiš tange na plaži.“ Ovo im je bila omiljena igra. Raspravljali su se ko koga više voli. Naizmenično. Zaista da ti se smuči. On: „Čak ni kada budeš imala sedamdeset, trajnu i blanš na glavi.“ Ona: „Čak ni kada budeš imao devedeset i iz ušiju ti izrastu duge crne dlake.“ Nije izgledalo da će kiša uskoro prestati i oboje su bili mokri do gole kože, ali nisu kretali unutra. Dok Kajli konačno nije rekla: „Bolje da krenem.“ Džimi oseti bol. „Ideš. Već?“ Stežući oko sebe svoju mokru vojničku jaknu, kroz suze mu se osmehnula. „Znam da je stvarno rano, ali potrebni su sati da se prođe kroz sve sigurnosne provere, da se uvere kako ne nosim neko opasno oružje kao
  19. 19. 19 makazice za nokte“, pokušala je da se našali, ali bezuspešno. ,,Ne želim da zakasnim na let.“ ,,Ne... Valjda nećeš“, promumlao je, a deo njega je želeo upravo to. Uprkos tome što je glumio čvrstog momka, znao je da ce mu Kajli stvarno nedostajati, pa makar to bilo samo na nedelju dana. Preleteo joj je pogle- dom preko lica, i video kako joj se provereno vodootporni ajlajner obilato slivao niz obraze. Već mu je nedostajala. „Volim te, Šiljo.“ Sanjalački je zurila u njega. Uzvratio joj je. „Volim te, Mini.“ Imena iz crtaća. Za šest meseci. Neverovatno.
  20. 20. 20 Poglavlje 3. Zadovoljna svojim prilično dobrim parkiranjem u rikverc, Margaret Capman je zapalila i drugu cigaretu tog jutra, ugasila pocrnelu šibicu i nemarno je izbacila kroz prozor automobila. Snažno stiskajući filter usnama, dobovala je sveže nalakiranim noktima po volanu, blago podižući ručni zglob da osmotri novi ručni sat koji je upravo kupila u djuti-fri šopu. Zlatan i elegantan, bajno se slagao s njenim preplanulim tenom iz Puerto Banusa. Nažalost, jedini problem je bio u tome što nije mogla da vidi kazaljke, jer joj je vid slabio. Ali to je užasna činjenica starenja, pomislila je uvlačeći dug, prijatan dim. Čim napuniš pedesetu, pojedini delići počinju da se troše, kao pete na starom paru čizama. Mada, nije još spremna za staro gvožđe, razmišljala je, ispuštajući dva pramena dima kroz raširene nozdrve. Pedeset pet godina nije starost, daleko od toga, pomislila je, otvarajući pregradak za rukavice. Unutra se skrivala njena tajna. Osmotrila je ulicu da se uveri kako je niko ne gleda, i krišom iz pregratka izvukla zlatni lanac na čijem kraju su visile naočare sa debelim okvirom. Gledala ih je s mržnjom, naročito zato što su bile zamagljene, a onda ih je nevoljno namestila na sam vrh nosa. Kada joj se slika savršeno razbistrila, razdražljivo je zacoktala. Blagi bože, vidi samo u kakvom mi je stanju francuski manikir. Šta će, za ime božje, ljudi pomisliti? Izgledao je kao prava stara brljotina. Kao da ga je njeno unuče naslikalo belim korektorom i četkicom za slikanje.Ogorčena, noktom palca je mahnito počela da grebe neuredne bele mrlje laka. Tada se setila. Nije samo gubila vid, gubila je i razum. Nervozno je uzdahnula, ispru- žila ruku tako da joj je rukav čipkanog džempera skliznuo i otkrio ručni sat. I vreme. Devet i dvadeset pet. Oštro udahnuvši, shvatila je da će zakasniti na posao. Stići ce preka- sno da direktoru skuva uobičajenu jutarnju kafu sa mlekom i šećerom, zajedno s njim pregleda njegov dnevni raspored, otkaže mu popodnevne sastanke da bi mogao da odvede ljubavnicu na ručak... Kako se spisak odmotavao, skinula je naočare i pustila ih da se poput klatna zaljuljaju preko njenih širokih grudi i, svom snagom koju je uspela da skupi, sa oba dlana snažno pritisnula sirenu. „Biip-biip." ,,A... ha?“ Grejs se promeškolji, lice joj je bilo priljubljeno uz dušek. „Biip-biip. “ Pod prozorom joj se opet oglasi sirena automobila.
  21. 21. 21 ,,Umukni“, sanjivo je zarežala, jače pritiskajući jastuk oko ušiju i zagnjurivši lice još dublje u navlaku prošivenog dušeka. „Biip-bi-bi-bi-biip... biip-biip. “ Ponovo se oglasila. Ovog puta je zvučala nekako hitnije, uprkos var- ljivom veselom zvuku. Grejs je umorno zajecala. Zašto, dođavola, moraju da prave toliku buku na ulici? I to, po zvuku je zaključila, baš ispod njenog prokletog stana. O, sranje. Grejs skoči ispod jorgana u zamršenoj erupciji ruku, nogu, sisa, kose, jurnu do prozora spavaće sobe i podiže drvene roletne. Tačno preko puta, na ulici ispod njenog stana, bio je parkiran jarkozeleni fijat panda sa uključenim motorom. Vozačica, preplanula pedesetogodišnjakinja sa ružičastom svilenom maramom omotanom oko glave u neku vrstu turbana, sa obiljem krupnog srebrnog nakita, i drečavim crvenim ružem na usnama, naginjala se kroz prozor automobila. Zubima je stezala cigaretu, i obema rukama je čvrsto i odlučno pritiskala sirenu. Biiiiiiiiiiiip. O, bože. To je bio njen prevoz. Margaret Capman - Megi za prijatelje i kolege s posla - bila je lična asistentkinja direktora Bigfiš dizajna, međunarodne umetničke i dizajnerske agencije u kojoj je Grejs radila protekle tri godine. Uprkos razlici u godi- nama, ona i Megi su bile bliske prijateljice. Mnogi su njihov odnos posmatrali kao odnos majke i ćerke, ali nisu shvatali da je Megi, iako možda u pedesetim, imala energiju, živost i joie de vivre tinejdžerke, prljavi smisao za humor da i ne spominjem, i farmerice u kojima se isticalo dupe za koje bi Grejs ubila. Takođe je bila i Grejsin prevoz. Svakog radnog dana bi izašla iz svog solitera u Stretamu tačno u petnaest do devet da stigne kod Grejs tačno u devet i petnaest, pa da krenu u devet i šesnaest i budu u Kensingtonu do petnaest do deset. Slobodnog duha i veoma opuštena po pitanju odevanja, Megi je bila cepidlaka kada se radilo o tačnosti. Što je, pomisli Grejs, za- ronivši iza imitacije viktorijanskog radijatora pre nego što je Megi spazi u svoj njenoj nagoj veličanstvenosti, moglo da znaci samo jedno. Uspavala se. O, jebote. Odričući se svoje voljene kupke i svih onih raskošnih bočica sa penom za kupanje, mlekom za telo i mirisnih sapuna koje je prošlog vikenda nakupovala u Avedi, Grejs se razletela na sve strane. Navlačeći na sebe sve što je od prethodnog dana ležalo na ivici kreveta, izuzevši donji veš, jurila je po stanu i nasumce ubacivala stvari u svoju kožnu aktentašnu. Uprkos
  22. 22. 22 uobičajenoj neurednosti - ni ona ni Spenser nisu bili naročiti ljubitelji kućnih poslova - bilo joj je relativno lako da pronađe svoje stvari jer su odudarale od neutralnog dekora. Spenser voli da sve bude jednostavno i u boji magnolije, dok nju kao magnet privlači sve što je svetlucavo, sa šljokicama ili jarkih boja: kozmetička torbica od indijske tapiserije, krznena pernica od leopardove kože, drečavo ružičasta plastična četka za kosu, kitnjasti mobilni, japanke sa šljokicama... U stomaku joj glasno zaklokota. Doručak. Brzo se osvrnula po kuhi- nji elementi od svetlog drveta, krem pločice, beli sudoper - i pošto nije pronašla ništa jestivo - ona i Spenser nisu kupovali mnogo hrane - radosno se setila jogurta koji je kupila pre nekoliko nedelja kada ju je uhvatio trenutak ispravnosti u lokalnoj prodavnici. Zaronila je u frižider i ugledala ih ponosno nanizane kao male svetloružicaste vojnike u pregratku. Zgrabila je jedan, i u trenutku shvatila kako je rok trajanja odavno istekao, da se tetrapak naduvao do dvostruke veličine i bio spreman da se rasprsne. Što se i desilo. Svuda po njenom rukavu. Uz bujicu psovki bacila ga je ka kanti za smeće, promašila, ostavila ga, prebrisala rukav krpom za sudove isprljanom od kafe, što joj je ostavilo male crne mrlje svuda po omiljenom džemperu i konačno je spretnim pokretom lakta po radnoj površini kuhinje od lažnog mermera ubacila sitninu/novcanik/kljuceve u torbu. Megi je u međuvremenu sedela u kolima i trubila kao divlja guska. „Dolazim..." Uvlačeći ruke u tesne rukave džins jakne, Grejs je batr- gala hodnikom, šutnula je japankom svežanj pošte s puta, zalupila vrata iza sebe, i požurila prednjim stepeništem. „Samo polako, lutko, nismo uopšte u žurbi“, progunđa Megi, i ubaci pandu u brzinu kada je Grejs žurno otvorila vrata i uskočila na suvozačko sedište. Pre nego što je stigla da zatvori vrata, Megi je već jurnula olistalom ulicom prema Vondsvort komonu, dok je iz kasetofona odjekivao razgovor na španskom. Pošto je za nekoliko meseci trebalo da ode u ranu penziju, Megi i njena jača polovina, Soni, kupovali su vilu u Španiji, i ona je od- lučila da tamo ćaska s meštanima. Nažalost, otkrila je da nije nadarena za strane jezike. Uprkos tome što je proteklih šest meseci imala kod sebe čitav komplet „Naučite španski za jedan vikend“ pozajmljen iz biblioteke, još je bila na prvoj kaseti. Jutros su bile na redu porudžbine u restoranu. „Mali bokal domaćeg crvenog, molim“, izgovorio je glas sa trake, a zatim i ponovio na tečnom španskom: „Unajarra de litro de tinto de la casa, porfavor.“
  23. 23. 23 Ostavljen je i period tišine za Megi da ponovi. Što je ona i učinila. „Una hara... ovaj... de la ka-si po-va-flor“, ponavljala je, i jednim potezom uništila španski jezik. Jurcale su pored velikih viktorijanskih porodičnih kuca, mnoštva četvorotočkaša, i gomile belih, imućnih majki iz srednje klase. Gurale su dečja kolica na tri točka, i sve su se kretale ka nizu čajdžinica ispunjenih borovinom, preskupim bakalnicama, dva užasno lepa jeftina butika i piceriji koja je u izlogu ponosno okačila razmetljivi znak „Bebe i kolica su dobrodošli. Ako su londonske pozerke odlazile u Čelsi da upoznaju svog bogatog princa, onda su u Vondsvort odlazile da posle toga žive zauvek srećno sa dvoje dece i automobilom, razmišljala je Grejs dok je napola slušala Megin grozni španski naglasak koji je zvučao kao loša imitacija Manuela u Folti tauersu. Zureći kroz prozor, primetila je tridesetogodišnjeg muškarca sa nemarnim šiškama u pastelnoj košulji Ralfa Lorena kako se pozdravlja i ljubi sebi sličnu ženu i malo dete na vratima. Dok ga je tako dokono po- smatrala kako se udaljava od žene i dece, sa aktentašnom u jednoj ruci, i sportskom torbom u drugoj, i odlučno se penje u mornarsko plavi Čeroki džip, na pamet joj pade uznemirujuća misao. Izgledao je kao Spenser. Nategnuto, naravno, i očigledno nije ni upola tako dobro izgledao, ali bilo je u njemu nečega. Imao je istu atletsku gradu, isto odelo, isti korak, isti auto. Čak i isti izraz lica. Za ovom je usledila još jedna uznemirujuća misao. Ponovo je bacila pogled na njegovu ženu, koja je i dalje stajala na vra- tima, s bebom u naručju, i detencetom uz nogu. Dok je Spenser ličio na prosečnog vondsvortskog muža, ona ni u ludilu nije izgledala kao prosečna vondsvortska supruga. Nakon toga je usledila uznemirujuća misao broj tri. Da bude potpuno iskrena, nije to ni želela. O, bože. Grejs oseti uznemireno treperenje. Šta je to značilo? Zašto joj to nikada pre nije palo na pamet? Kako to da je poslednje tri i po godine provela živeći pokraj ovih ljudi, klimajući im glavom u znak pozdrava, dobacujući primedbe u vezi s vremenskim prilikama, i nikada nije po- mišljala da je to nešto neobično, a sad ju je sve odjednom podsetilo na Stepfordske supruge? „... znam da je to možda samo pet minuta, ali to unosi zbrku u čitavo putovanje...“ Pošto je prestala da naručuje paelju na iskrivljenom španskom, Megi je veselo čavrljala dok je ubacivala u prvu na semaforu.
  24. 24. 24 Ali Grejs je nije slušala. Nije prvi put uhvatila sebe da se pita kako je za ime božje završila u Zemlji pelena. Sviđao joj se Spenserov stan, bio je velik i udoban i sav nekako odrastao, ali ponekad je čeznula za svojim starim, sićušnim, prenatrpanim stanom u Kamdenu. Zbog svog multikul- turnog okruženja, mešavine kineskih restorana, indijske hrane za poneti, tajlandskih kafića, sudanskih restorana, živih rege barova, živopisne pijace, grafita, smeća, mešavine mladih i starih. Obilja neonskog osvetljenja i potpunog odsustva košulja pastelnih boja... „... nekoliko sekundi, samo je toliko potrebno, i onda se odjednom nađeš usred saobraćajnog špica. Plašim se da pomislim kakav ce biti sao- braćaj preko onog preopterećenog mosta, to ce biti pravi košmar...“ Grejs namesti prikladan pokajnički izraz i udubi se u ono što je nazi- vala Meginim „saobraćajnim razgovorom“ koji je već napamet znala jer ga je slušala svako jutro. I gotovo odmah se ponovo isključila, a Megin glas se pretvorio u pozadinski šum dok je zurila kroz prozor, i razmišljala o Spenseru. Zaprosio ju je pre dve godine. Bilo je nezaboravno, ne zbog romantike, već zbog prizemnosti. Kao i u mnogim prilikama koje bi trebalo da budu značajne gubitak nevinosti, paljenje prve cigarete, otkrivanje joge - Grejs je tokom godina shvatila da zbog silne povike i prenaduvanih očekivanja koja prate takve događaje, stvarnost deluje pomalo razočaravajuće. Uzmimo na primer prosidbu. Uspela je da poveruje kako to podrazu- meva klečanje, suze radosnice, konobare koji plješću. Ni na tren tokom dvadeset devet godina sanjarenja nije predvidela kišovito veče usred ne- delje, sebe kako prčka po kuhinji i sprema večeru - dobro, nije baš kuvala već je vadila gotove obroke iz kartonskih pakovanja i bockala viljuškom plastične omotače - i Spensera, koji se upravo vratio s posla, kako pretura po fioci s priborom za jelo, prebira po olovkama, jelovnicima sa hranom za poneti, prevrće po svim ostalim glupostima koje su tamo završile, tražeći otvarač kojim bi otvorio bocu crvenog vina. Sve normalne, obične, stvari koje ne lice na prosidbu, mogli biste da pomislite. A tako je mislila i Grejs sve dok, usred razgovora o tome kakav svad- beni poklon da kupe njegovoj sestri - „Što joj ne bismo uzeli dasku za toalet sa školjkama i ribama u njoj?“ - Spenser odjednom nije zaćutao i zamislio se, kao da mu se sasvim dopao predlog za toaletnu dasku, pa je uzvratio: „Zašto se i mi ne venčamo?“ I u tom trenutku mikrotalasna se oglasila i obavestila ih da im je bakalar iz Teska spreman. U redu, nije baš obilovalo romantikom, ali čestitke koje su usledile i
  25. 25. 25 tradicionalni odlazak do Tifanija doprineli su da se to nadoknadi. Uostalom, nije bilo važno kako ju je pitao, pomislila je utešno dok se uzbuđeno razmetala ovalno sečenim dijamantom u platinastom okviru pred svojim gugutavim drugaricama, jedino je bilo važno to što ju je pitao. Da se uda za njega. Da provede s njim ostatak života. Da mu bude žena. Grejs se nije branila. I pored svih svojih priča o nezavisnosti, jednako- sti i ženskoj emancipaciji, samostalnog otvaranja vrata i plaćanja računa u restoranima, veštog baratanja alatom, ali i nesposobnosti da ispegla običan odevni predmet a da ga ne progori. Iako je uvek izbegavala da se na obrascima izjasni je li gospođa ili gospođica, i uskraćivala napojnicu taksistima koji bi je oslovili sa „ljubavi", duboko u sebi je bila romantična kao i svaka druga devojka. I bila je na sedmom nebu. Posle Spenserove prosidbe život joj je dobio potpuno novi smisao. Dani su im se vrteli oko tako ozbiljnih tema kao što je hoće li se opredeliti za pirinač ili ručno brane ružine latice, nedelje su provodili u biranju ženskih i muških balona punjenih helijumom, a onda je tu bio i vikend koji je provela na internetu tražeći najpovoljnije ponude belih golubica. I uradila je to bez imalo cinizma. Ona, Grejs Ferli, žena koja je to uvek nazivala prevaziđenom, zastarelom tradicijom, koja je izjavljivala da su budalasta bela venčanja samo smešno bacanje para, sa čuđenjem je otkrila da neizmerno uživa u tome. Crkva ili matičar? Leto ili zima? Veliko ili malo? Tradicionalno ili moderno? Tek nakon nekoliko nedelja grozničavog prelistavanja časopisa za venčanja sa nekom vrstom ukočene posvećenosti, koju je obično čuvala za novo izdanje Glamura, sinulo joj je da se Spenser strahovito ućutao. Grejs to nije mogla da dokuči. Možda je u pitanju bila zaboravnost, nemarnost, ravnodušnost ili nesvesnost, možda je bila kriva kratka sposobnost pažnje, nizak prag dosade, ili samo istinska rasejanost, kako god da je izabrala da to opiše, čim joj je dijamant zablistao na prstu, Spensera kao da je savladala neka tromost. Postao je neobično neodređen, nije mogao da odredi datum, spisak gostiju, mesto gde će se održati sam čin venčanja, a gde prijem. U stvari, čovek koji se ponosio time što uvek ima svoje mišljenje, ništa više nije mogao da odluči. Uprkos tome što se bunio i govorio kako se, naravno, nije predomi- slio, i da je, naravno, želeo da je oženi, prolazili su meseci. I ništa se nije dešavalo. Uvek je želeo da o ,,tome“ priča kasnije, i uvek je kasnije bio neobjašnjivo - i, kako je Grejs pomislila, prikladno - zauzet. Dok postepeno njeni časopisi nisu zastareli i ona ih je bacila, posebne ponude za bele golubice su istekle, platina na prstenu se izgrebala i potamnela a dijamant naizgled izgubio sjaj.
  26. 26. 26 I život se nastavio. Prestala je da spominje, Spenser je prestao da to izbegava, i trenutno su na sve zaboravili. Pa, skoro... „Jesi dobro, lutko? Ništa ne pričaš.“ „Šta? O, da, da“, zamucala je Grejs, kada su uz trzaj krenuli sa pešačkog prelaza. „Vidi, za ovo jutros... Žao mi je što kasnim. Rođendan mi je i...“ „Ooo, draga, trebalo je da mi kažeš“, prigovorila joj je Megi, nežno je pljesnula po butini i veselo se osmehnula. „Megs. Put“, Grejs je sebe podsećala na autopilota. ,,Pa hajde, koliko imaš godina?“ I ne trepnuvši, Megi se ponovo za- gleda u put. „Trideset i jednu“, napravi grimasu Grejs, nabravši nos na pomisao da zaista ima trideset i nešto. Zvučalo je tako zrelo, tako staro. Ipak, gledajući s vedrije strane, pri ovoj brzini ce biti srećna ako doživi trideset drugu, pomislila je, i uhvatila se za pohabanu tkaninu sedišta dok su jurili pokraj semafora. Iz suprotnog pravca je stari klasični sitroen DS zakočio ispred njih. „Megs, auto...“, vrisnula je Grejs, i oduprla se rukama o ploču. „Vidim ga, vidim ga“, slagala je Megi, zakačivši mu retrovizor kad je oštro skrenula. Začulo se mučno škripanje kočnica i vozac im besno zatrubi. Megi to, međutim, kao da uopšte nije primećivala. „ Auuu, još si beba“, veselo se kikotala, dok joj je cigareta lenjo visila iz ugla usta. Ta žena ima živce od čelika, pomisli Grejs, ukočeno sedeći na suvo- začkom sedištu, bela kao kreč. „Kažem ti, kad dođeš u moje godine onda treba da počneš da brineš“, nastavi Megi, bez trunke zabrinutosti u glasu. Grejs je morala da se nasmeje. ,,Ne vidim da si ti zabrinuta.“ „Znam. U pravu si“, veselo je klimnula glavom, menjajući brzine. ,,Moram da požurim i počnem.“ Glasno se nasmejala, i ponovo usmerila pa- žnju na kasetu, koja je prešla na hotele. „Nema toalet papira u kupatilu... No hay papel higienco en el cuarto de bano...“ „O, za ime božje“, uzdahnu Megi i pritisnu cigaretu u prepunu pe- peljaru. Ispružila je nalakirani nokat i pritisnula dugme za izbacivanje. „Gurni tu prokletu rolnu sebi u dupe.“
  27. 27. 27 Poglavlje 4. Vreme zaista ume da gnjavi. Jednog trenutka se vuče i uopšte ne želi nikuda da žuri, a onda već sledećeg, bum - srlja u budućnost takvom brzi- nom da imaš osećaj kako je sve gotovo i pre nego što je počelo. Pošto je poslednji put poljubio Kajli, Džimi je osetio da već leti. Neko je prebacio njihov film na premotavanje i odjednom je ona istovremeno uzimala torbe, govorila mu da je dobro, da prestane da brine, da će piti mnogo vode i raditi vežbe za noge u avionu, da neće razgovarati sa stran- cima, i naravno poslaće mu mejl istog trenutka kad stigne u Toronto. I dok se osvestio, ruke mu više nisu grlile njen tanki, nagi struk, već su mu bile duboko gurnute u džepove i posmatrao ju je kako odlazi, vukući za sobom najveći kofer na točkiće ikad napravljen. Posmatrao ju je kako mu maše i šmrca, i smeška mu se onim predivnim osmehom sa rupicom na obrazu. Onda je odjednom nije bilo, nestala je iza automatskih klizećih vrata kao neka iluzija Dejvida Blejna, a on je stajao sam na pločniku. Sam. I to sa knedlom u grlu. Džimi je bio užasnut. Ljubljenje na javnom mestu je jedno, ali knedla u grlu? Šta ga je spopalo? Sad ce još i zaplakati, pomislio je, žurno gutajući. Okrenuo se, i lagano krenuo ka kolima. Džimi nikada nije žurio. Čak ni kada bi video saobraćajca kako mu zapisuje broj tablica. Naprotiv, to bi ga dodatno usporilo. Saobraćajci su mu bili neprijatelji broj jedan. Nakon stotine opomena za parkiranje i kazni u vrednosti od nekoliko hiljada funti, radije bi dopustio da mu auto odvuče pauk nego požurio i molio saobraćajca da pocepa opomenu. Ne bi mu pružio to zadovoljstvo. Upravo je stigao do automobila kada mu je gornji džep na jakni zavi- brirao. Mobilni. Vešto je namestio slušalicu u uvo i javio se. „Hej, frajeru, jel’ se ti to zezaš s mojom ženom?“ Užasan pokušaj oponašanja kanadskog naglaska zaorio se kroz slušalicu. Džimi je morao da se nasmeje. Uprkos nepogrešivim itonskim samoglasnicima, njegov najbolji prijatelj Klajv nikako nije mogao da odoli da ne glumi nekog drugog preko telefona. Jadno i za petnaestogodišnjaka, ali Klajv je imao trideset godina i bio je lekar na odeljenju hitne pomoći u bolnici Sent Meri u Padingtonu. „Ćao, Klajve.“ Začuo se razočarani uzdah. „Kako si znao da sam ja?“
  28. 28. 28 „Slučajno sam pogodio?“ Za deset godina, Džimiju nije bilo poznato da je on ikoga uspeo da prevari svojim imitacijama. „Dakle, pretpostavljam da si spreman za večeras?" ,,Pa to zavisi od toga na šta misliš.“ Bacio je pogled na sat, okrenuo ključ da upali auto, uključio brisače i ugledao opomenu kako klizi levo- desno preko vetrobrana. Voleo je da posmatra koliko dugo će se papirić držati pre nego što odleprša u slivnik. Naročito kada to poveže sa izrazom saobraćajčevog lica. Džimi se nacerio, i ponovo pogledao na sat. Do sada mu je najbolje vreme bilo pedeset četiri sekunde. Nesvestan tog istorijskog sportskog trenutka, Klajv nastavi. „Sve je sređeno. Momci se nalaze kod mene, dolazimo taksijem po tebe, racunam u osam i trideset...“ Opomena koja se obavila oko brisača u uzaludnom pokušaju da spase svoj dragoceni život, iznenada je odbačena na stranu, a onda je skliznula i poletela preko haube kao kaskader. Ravno četrdeset sekundi. Novi rekord. Džimi se široko osmehnu. Za razliku od saobraćajca, koji mu je prilazio, gunđajući. Džimi uključi desni migavac, i krenu. „... i onda ćemo pravo u grad na ozbiljnu pijanku i ko zna šta još...“ Klajva prekinu glas iz zvucnika: „Poziva se doktor Edington u hitnu. Poziva se doktor Edington u hitnu. “ Prekinuo je razgovor. „Moram da idem, dužnost zove.“ „Zar mi nećeš barem reci kuda idemo?“, upita Džimi, odjednom radoznao. ,,U tome i jeste cela caka, sinko moj. Ne treba da znaš kuda idemo. To je tvoje momačko veče.“ Začu se grohot smeha, i veza se naglo prekinu. Moje... momačko... veče. Tiho izgovarajući reči, Džimi se pogleda u retrovizoru, u pokušaju da se vrati u stvarnost. Zvučalo je tako strano, tako uvrnuto, tako ne nalik na njega. I dalje nije mogao da veruje da se to zaista dešava njemu, a ne nekom drugom. Da će za nekoliko dana odleteti u Kanadu i izgovoriti svoj bračni zavet. Da će nakon svih tih godina momačkog života, postati veran i odan muž. Ta zamisao mu je prigrabila svu pažnju i dok se okrenuo, ispred sebe je ugledao zaobilaznicu Hamersmit. Pošto je video da se pali zeleno na semaforu, spustio je stopalo, a onda oštro zakočio. Šta, dođavola...? Kola su se niotkuda stvorila ispred njega poput metka, i slomila mu bočni retrovizor kad su besno projurila pored. Ljutito je dunuo. Da ne poveruješ! Da prokleto ne poveruješ! Ubrzao je, izravnao se sa vozilom i okrenuo se da vidi vozaca, željan rasprave. I tada je video da to nije bio
  29. 29. 29 sportski auto za čijim volanom je sedeo neki gradski dripac, već Fijat Panda. Jarkozeleni jebeni Panda, a vozila ga je neka matora ludača u turbanu. Džimi se zapanjeno zablenu. Žene vozači. Ne bi ih trebalo puštati na put, pušio se, i pritisnuo sirenu pre nego što je jurnuo napred. Žurio je. Morao je da se spremi za momačko veče. I dok mu se Panda brzo pretvarala u zelenkastu grudvicu u retrovizoru, Džimi odjednom oseti kako mu se lice razvlači u oduševljeni osmeh. Moje momačko veče. Konačno mu je sinulo.
  30. 30. 30 Poglavlje 5. Nekoliko kilometara dalje, medu tamnocrvenim satenom i crnim plastičnim dubinama „Donjeg rublja za odrasle", Rijan je odsutno grickala lak u duginim bojama na palcu dok je proučavala izbor seksi igračaka. Ponuda je bila bogata. Sjajne srebrne lisice sa krznom boje ružičaste žvakaće gume, višestruki bič ukrašen dijamantom, maska za oči od leopardove kože sa odgovarajućim muškim i ženskim gaćicama, tube sa čokoladnom bojom za telo... Oči su joj preletale preko toga, mada više od gladi nego požude, pomislila je, jer joj je stomak glasno, željno grgorio. A onda, naravno, tu su bili i vibratori. Kakav je samo izbor imala: posvećena im je čitava polica. Rijan je bila hipnotisana. Sve je pomalo ličilo na rafove sa paradajzom u limenci u obližnjem Tesku, pomislila je, osmotrivši pažljivije, a onda se žurno povukla kada je shvatila da je ova ponuda raznovrsnija od seckanog i sušenog. Osetila je kako joj se vrat oblio rumenilom, i žustro je odvratila pogled. Skrenula je s puta. Nije došla ovamo da kupi dildo - bože sačuvaj, ne. Na samu pomisao, rumenilo sa vrata je počelo da joj se širi kao šumski požar preko obraza. Došla je zbog donjeg veša. Bila je tu, mislila je Rijan, i osećala nervozno uzbuđenje, jer je imala sastanak. Rijan je izuzetno uživala u ovoj novini kupovine nevaljalog donjeg veša, zamišljanju vezivanja i uvlačenja u podvezice i čarape, satenske ga- ćice i plišani pojačani grudnjak. Ustreptalo očekivanje što ce muškarac možda ugledati čipkastu bretelu grudnjaka ispod njene haljine, i možda joj preći rukom preko butine i osetiti čvornovati steznik njenih podvezica umesto širokog rastegljivog pojasa posivelih gaćica za stezanje stomaka, bilo je potajno uzbudljivo. Posle višemesečnog osećaja odbačenosti, samopouzdanja srozanog do dna, želela je nešto što će je osnažiti, u čemu će izgledati čarobno, izazovno, seksi, zabavno. Ne onako kako se obično oseća: kao dežmekasta samohrana mama. „Oprostite, ali bojim se da deci ovde nije dopušten ulaz.“ Rijan prestade da opipava ljubičaste čipkane tange za koje se pitala imaju li ih u velicini XL, i okrenu se. Iza sebe je ugledala prodavačicu kako je prekorno posmatra preko pulta i mirišljavih ulja za podmazivanje. ,,Molim?“ „Samo starijoj od osamnaest. I bebama“, naglasila je prodavačica, mršteći se tako da joj je debeli sloj podloge popucao kao glazura na starom glinenom ćupu.
  31. 31. 31 Obe su pogledale u njenog trogodišnjeg sina Džeka koji se vrteo na tepihu: umotan u kurvanjsku ogrlicu od crvenog perja, pevušio je u sebi neku melodiju. Razbijao je Lady Marmalade. „Ali on jeste beba“, pobunila se Rijan. On je moja beba, dodala je tiho, i sa obožavanjem. Prodavačica nije htela ništa da čuje. Dok je Rijan možda posmatrala trogodišnjaka na podu i videla slatkog malog anđela, prodavačica je videla samo dosadno malo derište. I otkaz, ako se šef vrati ranije sa ručka u Bela Pasti. „Nije u kolicima“, raspravljala se prodavačica mrzovoljno, i pućila usne na kojima je bilo više slojeva sjaja nego na starom radijatoru. „Bebama u kolicima je dopušteno. Ali ne i deci." „Džek, hoćeš li da sedneš u svoja kolica?“, veselo je gugutala Rijan, tapšući po kariranom sedištu kolica kao da doziva kuce. Džek joj uputi ubistveni pogled. Previše se dobro zabavljao sa per- janom ogrlicom da bi dopustio da ga vežu u pohabana, polovna kolica. ,,Za mamu?“ Očaj u Rijaninom glasu je bio opipljiv. Odjednom je osetila da postoji opasnost da joj sve nade za to veče otmu kao torbu u Oksford stritu. Već je sve isplanirala. Krenula je sa Džekom do obdaništa, i usput svratila do supermarketa i kupila mu riblje štapiće kasnije za užinu, skoknula do apoteke po pastu za zube, trake za depilaciju, kondome - pa, nikad se ne zna - i ostalo joj je taman dovoljno vremena da jurne preko puta i baci pare na neki izazovni donji veš u Vešu za odrasle. Rijan nikada pre nije bila u Vešu za odrasle. Donji veš je kupovala u pakovanjima od tri komada u supermarketu, gde ga je žurno ubacivala u žicanu korpu zajedno sa kesama brokolija i paketima ribljih pljeskavica „tri za dva“. Često je prolazila pored te prodavnice na putu do supermarketa, bacala je radoznale poglede na izložene tanane parčiće čipke i tesne ćipkane satenske korsete, i puštala mašti na volju dok je odlazila da obavi neke dosadne svakodnevne poslove, zamišljajući kako bi bilo da obuče tako nešto. Delovalo je tako neudobno, tako nepraktično, tako droljasto. Tako zabavno. A Rijan se u poslednje vreme i nije mnogo zabavljala. Prošlo je osamnaest meseci otkako ju je Fil napustio, i nakon što je prošla kroz očajno razdoblje zaprepašćenosti, suza, bola i očaja, prestala je da se nada kako ce joj dojuriti nazad na belom konju, preklinjati je da mu oprosti, reći joj kako je napravio ogromnu grešku, da se užasno uplašio očinstva, i da je još voli. Morala je da se suoči sa činjenicama. Imao je novu devojku, novi život u Americi i novu budućnost, i iako je ona možda i bila
  32. 32. 32 majka njegovog deteta, ma koliko joj bilo teško da to prizna, takođe je bila i njegova prošlost. Rijan nikada nije mislila da će ovako da završi. Prošlo je devet go- dina otkako se preselila u London iz Kardifa sledeći svoj san da postane šminkerka. Brzo je postala uspešna. U svetu vojničkih pantalona i patika, preplanulog i lažnog tena, dvadesetšestogodišnja Rijan odudarala je od gomile izgledom koji je najviše podsećao na Grejs Keli. Svetle kože boje alabastera, provela je tinejdžersko doba u pretraživanju prodavnica polovne odeće i pijačnih tezgi u potrazi za vintidž garderobom mnogo pre nego što je to ušlo u modu, i ormar joj je bio napunjen odelima od upadljivog zelenog satena u stilu Žakline Onazis, starinskim zlatnim kineskim haljinama sa izvezenim zmajevima, i čupavim džemperima od mohera ukrašenim šljokicama i bisernim dugmadima. Nijedan komad nije bio ležeran, a ona ih je još dopunjavala i bisernim ogrlicama, stolama od pravog krzna, torbicama od krokodilske kože, a nije zaboravljala ni svoj zaštitni znak, crveni ruž za usne i debeli crni ajlajner. I štikle. Još otkako se kao dete oblačila u maminu odeću, Rijan je rano u životu otkrila da su je štikle potpuno menjale, od njenog izgleda, načina hodanja, kako se osećala, i otada njeno malo stopalo veličine trideset šest nije nikada viđeno u štiklama nižim od pet centimetara, zatvorenih ili otvo- renih peta. Čakje i bosa koračala na vrhovima prstiju, zahvaljujući navici i skraćenom mišiću lista jer nikada nije hodala na ravnom. Ali na Rijan nije bilo ničega ravnog. Sva je bila zaobljena. Sa telom u obliku peščanog sata, sjajnom crnom paž frizurom, i dubokim grlenim smehom koji bi postideo i Ketlin Tarner, odisala je staromodnim sekse- pilom koja je, u kombinaciji sa nevinošću i širom otvorenim očima, po- djednako bila privlačna i ženama i muškarcima. A ona o tome, naravno, nije imala pojma. Kada se radilo o muškarcima, nije imala mnogo iskustva. Staromodno tradicionalna, Rijan je volela da muškarci budu muškarci, a žene žene, a u Londonu dvadeset prvog veka, te uloge su joj bile previše nejasne. Fil je, s druge strane, izgledao kao savršeni džentlmen. Upoznala ga je na snimanju. Bio je fotograf, a ona šminkerka, najstariji kliše. Odmah se zaljubila u njega. Bio je zgodan do bola i neverovatno privlačan i kada je zatrudnela mislila je da joj život ne može postati bolji. Bila je u pravu / nije. Osamnaest meseci posle Džekovog rođenja, Fil je došao kuci sa snimanja na Bahamima, priznao joj da se zaljubio u drugu, i već sledećeg dana se iselio.
  33. 33. 33 Preko noći je postala samohrana majka. U početku se zavaravala - ovo je dvadeset prvi vek, može šta hoće, mogla bi da postane uspešna šminkerka i predana majka. Ali kada je otkazala ko zna koji po redu posao zato što ju je bebisiterka ispalila, provela čitavu noć sa bebom koja je imala grčeve i čitav naredni dan sa mušićavom zvezdom, shvatila je da žene jednostavno ne mogu da imaju sve, i da bude sasvim iskrena, nije to ni želela - bilo je previše prokleto iscrpljujuće. I tako je odustala od karijere, plate, penzionog plana i privatnog zdravstvenog osiguranja, i postala samohrana majka na socijalnoj pomoći - još veći kliše, koji je pratio i žig sramote. Tih prvih nekoliko meseci su joj bili teški, danju je tupo i mehanički obavljala poslove, noću je ležala budna zagledana u tamu, ali polako, postepeno, začuđujuće, novi život joj se nekako prišunjao sa strane. Uselila se u socijalni stan u Padingtonu, upisala Džeka u obdanište, pronašla od- ličnu bebisiterku. A večeras je cak imala i sastanak Otud potraga za donjim vešom, pomisli Rijan, izlazeći iz prodavnice. Duboke gaćice su ionako više ličile na nju, odlučila je dok je koračala prometnom ulicom, nesvesna jarkocrvene perjane ogrlice koju je Džek stiskao u rukama a koja se bezbrižno vukla za njima. U stvari, toliko je bila obuzeta potragom za vešom da se setila tek na polovini ulice. O, moj bože, nije čestitala Grejs rođendan. Otvorila je torbu od krokodilske kože, i iz izbledele platnene futrole izvukla prastari mobilni veličine omanje crne cigle. Obično bi joj poslala poruku - bilo je mnogo jeftinije - ali danas cu naciniti izuzetak, pomislila je, i pocela da ukucava broj. „Aha, dežurni krivci.“ Na drugi sprat veličanstvene, viktorijanske zgrade od crvene cigle u Kensingtonu, u udaljeni kraj varljivo velike kancelarije otvorenog tipa, Grejs i Megi su stigle kasno i, u očajničkoj potrebi za kafom, pokušale da se neprimećene provuku do male kuhinje. Nisu imale nikakve šanse. Tek što su prošle kroz vrata, saletela ih je Dženin, viša dizajnerka i viša gnjavatorka. Grejs se obeshrabrila. „Neko mi je uzeo šolju sa Ljubicastim Ronijem“, optužujuće je pogledala u Megi. ,,Stvarno“, odbrusila je Megi, i iskoračila kroz požarni izlaz koji je vodio iz kuhinje. Pošto je upalila cigaretu, uvukla je najveći dim koji ljud- ska pluća mogu da progutaju, zatim je usmerila oblak ugljen-monoksida unutra, svuda po Dženinoj tunici od viskoze bez rukava. Ona se dramatično zakašljala i zamahala mesnatim rukama kao da pliva delfin stilom, dok su joj se opuštene nadlaktice njihale. ,,Za ime božje, Margaret“, zarežala je. „Imamo prostor za pušače, molim te da odeš tamo.“ Prostor za pušače je u stvari bio neslužbeni ugao zakrčenog dvorišta između
  34. 34. 34 njihove i susedne kancelarije. Sastojao se iz tri malaksale palme u saksijama koje su nekako uspevale da prežive, uprkos potpunom nedostatku sunčeve svetlosti, i neprestanom dimu cigareta od pušača koji su se tu okupljali, kao otpadnici od društva. „Izvini, lutko“, gugutala je Megi, a glas joj je bio obojen jedva prikrivenom zajedljivošću. „Samo ću ubaciti malo kofeina u ove vene i onda ti više neću smetati.“ Dženin dunu - to je cesto radila - i provuče debelim, čvrstim prstima kroz teške pramenove kose. Nisu to bili prirodni, zlatni pramenovi u stilu Dženifer Aniston, već pepeljastosivi pramenovi nastali ispod kape za tuši- ranje, i volele su ih samo žene koje su uz taj imale još jedan frizerski užas na glavi: kratku kosu pozadi i sa strane a sa kovrdžavom trajnom na temenu. ,,I ne samo da mi je neko ukrao šolju, već ju je zamenio ovim.“ Sa upornošću jednog terijera, Dženin je zamahnula besplatnom reklamnom šoljom prema nekoliko drugih službenika koji su gladno pravili tost i tračarili o televizijskom programu. „Je li neko za jafa keks?“, ubaci se Megi, gaseći cigaretu i tražeći pakovanje u torbi. Mašući kutijicom, vratila se unutra. Dženin je popreko pogleda. Keks je uvek dovodio do razmimoilaženja u mišljenju. Ubacila je kesicu čaja u omraženu šolju, i ustumarala se po maloj kuhinji, lupajući vratima frižidera, zveckajući po fioci sa priborom za jelo, ljutito kuckajući kašičicom dok je stavljala dve ravne i još pola kašičice šećera. Grejs ju je posmatrala. To je bila jedna od deset zapovesti koje je na- učila o kancelarijskom životu. Ne smeš uzeti tuđu šolju. Ne bi u to po- verovala da se nije lično uverila kako se normalni, razumni muškarci i žene pretvaraju u poludele manijake kada se radi o šoljama. Grčevito su se držali za njih. Neki bi se čak borili za njih do smrti, razmišljala je, i primetila kako joj Dženin upućuje mrgodne poglede. „Mmm, jafa keks“, oduševljavao se Stjuart, genije za strip i opšti mirotvorac. Proučavajući obaveštenje zakačeno za oglasnu tablu, ispružio je ruku, napipao keks i počeo da gricka čokoladu oko ivice želea od narandže. „Sjajno.“ Dženin se namrgodila i otpila iz šolje. Poželela je da udavi Stjuarta. „Jeste li videli ovo?“, upitao je Stjuart. ,,Šta?“, radoznalo je odgovorila Grejs, prišla mu bliže i zagledala mu se preko okovratnika. Stjuart je imao dvadeset devet, bio je đavolski zgodan i, na njenu žalost, homoseksualac.
  35. 35. 35 ,,Ovo.“ Upro je prstom u pretrpanu plutanu tablu na koju je bio za- kačen list A4 formata sa fotografijom Sidnejske opere i naslovom „Velika riba doplivala cak do Australije.“ „Ideš tamo dole, ljubavi?“ Megi mu namignu preko kuhinjice dok je kašičicom grabila nes kafu u dve šolje. ,,Ne bih rekao, ne“, namignuo je i on njoj. „Šta je s tobom, Megs? Svida ti se Menli?“ Grejs se nasmeši na Megin izraz lica. „Ooo, sviđa mi se kako to zvuči“, nasmejala se i nasula dva gutljaja poluobranog. ,,A šta je, dođavola, to?“ ,,To je plaža“, prasnu neotesano Dženin. „Ali ti nisi prihvatljiv kan- didat, Margaret. Agencija otvara novo predstavništvo u Sidneju i traže dizajnere, a ne sekretarice. Trebaju ti stručne kvalifikacije“, dodala je sa- mozadovoljno. Uputila joj je krokodilski osmeh, i glasno se zacerekala. „I plašim se da se stenografija ne računa.“ Megi odluci da se ne buni. „Mislim da se mom Soniju to ne bi dopalo. Ne voli naročito surfovanje, draža mu je sangrija“, nasmešila se, i prišla sa dve vruće šolje od kojih je jednu pružila Grejs. „Koja radna mesta su oglasili?" upita Grejs, pogleda Stjuarta i otpi kafu. Da bude iskrena, nikada nije čitala obaveštenja okačena na oglasnu tablu jer su se obično sastojala od nekoliko oglasa za prodaju polovnih automobila, zastarelih letaka, ili Dženinih ljutitih podsetnika ispisanih markerima da se kesice čaja ne ostavljaju u sudoperu. A to je samo navelo Megi da počne sa izgradnjom brane od erl greja u slivniku. „O, uobičajena - ilustratore, veb dizajnere, grafičare...“ „Mmm, pomisli samo na sve one australijske frajere", naceri se Megi, namigujući na Grejs. „Gospode, zamisli samo“, zaječi setno Stjuart, osmatrajući kuhinju. „Ovde je kao na saboru veštica.“ „Zar ne bi trebalo da završavaš dizajn onih korica za knjigu, Stjuarte?“, graknu Dženin dok je odsečnim korakom krenula nazad u kancelariju. „Hvala što me podsećaš, Dženin“, zajedljivo joj se nasmešio, i uputivši Megi i Grejs žalostan osmeh, krenuo je ka svom stolu. ,,A šta je s tobom, Grejs?“ Megi podiže obrve i rukom pokaza ka obaveštenju. ,,Sa mnom?“, odvrati Grejs iskreno iznenađena. Ta misao joj uopšte nije pala na pamet. „Bilo bi čarobno, mislim, živeti u Sidneju, au...“ Na tre- nutak je osetila treptaj stare čežnje. Oduvek je planirala da putuje svetom, ali se onda preselila u London, upoznala Spensera i nekako joj je život krenuo
  36. 36. 36 drugačijim smerom. Mnogo boljim, dodala je u sebi, nakon kraćeg razmišljanja. ,,Ne, nije to za mene.“ Odlučno je odmahnula glavom. „Zašto da ne?“ „Zadovoljna sam svojim životom ovakvim kakav jeste, hvala lepo“, osmehnula se. „Uostalom, to sunce je loše za kožu. Ne želim da završim kao naborana matora suva šljiva, je li tako?“, našalila se. „Kao ja, misliš“, bocnula ju je Megi, zamahala nezapaljenom cigaretom kao osveživačem za vazduh i uzela kafu. „ Ako ti trebam, idem samo malo napolje po malo nikotina“, nasmešila se, noseći sa sobom i kafu koja je, Grejs odjednom primeti, slučajno bila u Dženininoj šolji sa Ljubicastim Ronijem. Otpila je kafu, smeškajući se, a pogled joj je odlutao ponovo ka fotografiji. Sidnej, Australija. Drugi kraj sveta. Potpuno novi, sasvim druga- čiji život, ispunjen plažama i suncem i... na trenutak je shvatila kako se u glavi neodređeno poigrava s tom mišlju, pre nego što ju je žustro odbacila. Smešna je. Spenser se nikada ne bi preselio na drugi kraj sveta, a ona nikada ne bi mogla otići bez njega, zar ne? Oštra zvonjava telefona joj prekinu razmišljanje. „Hoće li se neko javiti?“, prasnu razdražljivo Dženin. „To je za Grejs, u kuhinji je“, oglasi se Stjuart bojažljivo. ,,Nisam“, odgovori Grejs, požuri do stola i sagnu se da dohvati telefon. „Halo, Grejs Ferli na telefonu.“ „Srećan rođendan ti želim, srećan rođendan ti želim, srećan rođendan... “ Bila je to Rijan. Najbolja drugarica i neostvarena pevačica. „Srećan rođendan, draga Greeejsiii...“, čulo se treperavo cvrkutanje kako joj je glas menjao oktave i počeo da se penje ka završnom krešendu -„Sreećaaan, rođeeendaaan, tiiiii", nakon čega je usledilo poslednje uzimanje vazduha. Sačekaj. Grejs spremno odmaknu slušalicu od uva. Sad ce, svakog trena... „Žeeliiiim. “ Posle toga je došla neka vrsta piskavog i drhtavog zavijanja koje je trajalo unedogled, kao kod Maraje Keri. Dok konačno... Tišina. „Hmm, hvala, Rijan, to je bilo sjajno.“ „O, nije to ništa“, teško je disala, zvučeći oduševljeno. „I, kakav je osećaj prekoračiti tridesetu?“ „Oslobađajući."
  37. 37. 37 ,,Zaista?“, Rijan je bila zadivljena Grejsinom opuštenošću. Kada je ona napunila trideset jednu, čitavu nedelju je provela sa sunčanim naočarima i maramom na glavi, ubeđena da se iznenada zborala kao kora na voću. ,,U stvari, lažem“, priznade Grejs, i spusti se na stolicu. „Potpuno je ludilo.“ S druge strane se začu oštar udisaj. Grejs se osmehnu, zamišljajući Rijanin zapanjeni izraz. Sa Rijan se uvek osećala kao nevaljala mlađa sestra, budalasta kad je Rijan bila razumna, nagla kad je ona bila oprezna, nespretna kad je ona bila pažljiva. „Tridesete su nove dvadesete", vedro ju je tešila Rijan. ,,U kom si to časopisu pročitala?" ,,U Kosmopolitenu. Znači, mora da je tacno.“ Ovo je, mora da se napomene, rečeno bez trunke podsmešljivosti. Grejs nije mogla a da se ne nasmeje. Dok su neki nalazili odgovore o životu u religiji ili jogi, pa čak i u alkoholu, Rijanina filozofija je bila zbir eklektične mešavine sujeverja, duhovnosti, astrologije - i gomile sjajnih časopisa. Torba joj je bila puna kristala, meksičkih lutaka-čuvara i bočica sa esencijama australijskog grmlja; polica za knjige joj je bila pretrpana priručnicima za samopomoć, astroloških vodica i starih primeraka Mari Klera, a što se tiče njene zbirke muzike - Rijan je sigurno bila jedina koja je još uvek slušala Enju. Ozbiljnog lica. „Usput, što se tiče večeras...“ „Dolaziš, je li tako?“, navaljivala je Grejs. „Probaj da me sprečiš“, nasmešila se Rijan. „Dogovorila sam se s bebisiterkom, ispeglala haljinu, čak sam i noge obrijala..." „Zvuči kao da imaš sastanak.“ Izgovorila je to kao šalu, ali je tišina koja je zatim usledila nagovestila da je sasvim neočekivano pogodila. „O, bože, Rijan, imaš, je li tako?“ ,,Pa, vidiš, išla sam na pice u zamak Vindzor sa mojom prijateljicom Suzi...“, poče Rijan da se pravda „... i ona je kasnila, pa sam se upustila u razgovor sa barmenom. Zove se Noel“, priznala je, skoro se izvinjavajući. ,,Ti si puna iznenađenja!" „Nije ništa ozbiljno, samo malo zabave“, počela je nervozno. Pošto je naslutila da joj se prijateljica ozbiljno dvoumi, Grejs se žurno prebacila sa zadirkivanja na ohrabrivanje. „Odlično, to je sjajno.“ ,,Ne znam je li sjajno“, sumnjičavo je promrmljala Rijan. Kad je stigla do Nikerboksa, zastala je na ulazu da pogleda izlog. U stomaku joj zatreperi kao da joj je unutra upravo jato leptira izletelo iz kaveza. ,,Da budem iskrena, sve mi je to prilično zastrašujuće. Zato sam i želela da ga povedem večeras, radi malo moralne podrške, a i da bih videla šta ti misliš.“ Prilju-
  38. 38. 38 bila je nos uz staklo i zagledala se u bež čipkaste gaćice. Da li joj se samo čini ili veš postaje sve manji? „Kada se radi o muškarcima, ne umem baš najbolje da ih procenim, je li tako? Mislila sam da mi je Fil srodna duša i vidi šta se dogodilo.“ Grejs je otpila gutljaj kafe. „Postoje li uopšte srodne duše? Ili je to samo pojam koji se koristi u člancima o slavnim parovima samo da bi mi obični smrtnici bili nezadovoljni?“ „Šta je sa Spenserom?“, bunila se Rijan. Ona je tako čvrsto verovala u to da svako ima svoju srodnu dušu, baš kao petogodišnjak u Deda Mraza. „Mislila sam da je on tvoja srodna duša.“ Grejs razmisli. Setila se ranog jutra: snežne kugle, onih dosadnih sum- nji koje nisu nestale već je prate kao tup bol. Na trenutak je pomislila da prizna Rijan kako se oseća, poveri joj svoje strahove, upita je za savet. A onda se predomislila. Odagnala je tu pomisao. ,,Jeste“, čvrsto je odgovorila. Previše čvrsto. „Blago tebi“, uzdahnu Rijan, uguravši Džekova kolica kroz vrata pravo u satensku džunglu puš-ap grudnjaka i tangi. Duboko je udahnula, a onda se ohrabrila da ponovo zakorači u zemlju izlazaka i zabavljanja. ,,Da, znam“, složi se Grejs, pozdravi je i prekinu vezu. Otpila je gut- ljaj vruće, slatke kafe i rasejano se zagledala kroz prozor. Tupi bol ju je probadao. Blago meni.
  39. 39. 39 Poglavlje 6. Sve je bilo u kukovima. Dok se zavodljivo njihala pod ćilibarskim sjajem sveća, od njih su kretali talasi koji su se širili preko njenog belog golog stomaka. Blago podrhtavanje koje je počinjalo ispod usamljenog dijamanta koji joj je svetlucao u pupku i brzo se penjalo sve dok joj se nisu zatresli i meki, puteni prevoji. Klimanje i drmusanje. Taj stomak nikada nije radio trbušnjake, osetio sagorevanje, brojao kalorije. Nije se mogao videti na modnim pistama, u Vogu, holivudskim filmskim hitovima ili reklamama za Kelogove žitarice. Ovaj stomak, od one vrste koja je najčešce bila pažljivo sakrivana ispod odeće, sada se ponosno talasao uz ritmičke zvuke muzike. Bio je mlitav. Prekriven strijama. I imao je celulit. Grejs je bila hipnotisana. Sedela je za stolom u prepunom restoranu, i buljila u trbušnu plesačicu sa mešavinom neverice i divljenja. Pošto je odrasla na dijetama Pamele Anderson, Kejt Mos i Kajli, da i ne spominje mučan režim vežbanja u teretani tri puta nedeljno još od svoje osamnaeste, bila je zgranuta kada je shvatila da ova prilično neugledna žena u četrdesetim, sa lažnim trepavicama i ofucanim gornjim delom bikinija sa šljokicama i pohabanom Zarinom etiketom, ima neverovatno seksi, najpoželjniji stomak koji je u životu videla. Sudeći po izrazima lica gostiju restorana - nije bila jedina koja je to pomislila. Ako su žene stegnute u tesne farmerice bile hipnotisane, muškarci su sasvim sigurno balavili. Uključujući i Spensera. „Zar nije fantastična?" Pružila je ruku preko stola prepunog mrvica falafela i napola pojedenog mezea, i pogladila ga po nadlaktici da mu privuče pažnju. „Šta? O, da...“ Spenser klimnu glavom, postiđeno pocrveni, dohvati čašu s vinom i otpi veliki gutljaj. „Mada, moram da kažem da bih radije gledao tebe u bikiniju“, prošaputao je, prešao joj palcem preko lica i nagnuo se da je poljubi. Grejs se srećno osmehnula. Obično je ne bi veselilo to da uhvati Spensera kako kibicuje drugu ženu, ali u tom trenutku bilo joj je užasno za- bavno dok je gledala kako mu obrazi poprimaju boju kečapa. Uprkos mestimičnim sedim vlasima oko slepoočnica i utiska opuštenog samo- pouzdanja koji je išao uz atletski dobar izgled i partnerstva u jednoj od najboljih pravnih firmi u Kovent Gardenu, kada bi se postideo Spenser je izgledao kao nevaljali školarac.
  40. 40. 40 „Misliš li da je to zaista teško?“, upita Rijan, koja je sedela preko puta, i pokušavala da ćaska sa svojim pratiocem Noelom. Neverovatno upečatljivog izgleda, sa krupnim očima košute, glatkom tamnoljubicastom paž frizurom, i oblinama istaknutim pripijenim džemperom, svaki centimetar Rijanine spoljašnjosti je odavao samouverenu, privlačnu, seksi ženu. Ali unutra je bilo nešto sasvim drugo, tamo su živci, nelagoda i nesigurnost ključali u trbušnoj duplji kao džakuzi. „Očigledno da ima veze s ritmom." Pošto je videla da Noel ne odgo- vara Rijan, Grejs je pokušala da joj pomogne. „Zar nema sve?“, bockala je konjasta plavuša sa kraja stola. To je bila Tamsin. Svima koji je nisu poznavali, mogla bi se opisati u tri reci: „Radi kao PR.“ Stara Spenserova prijateljica sa fakulteta koja je imala arhetipsko snobovsko venčanje, usmerila bi svaki razgovor na taj ,,čarobni“ obred na plaži na Barbadosu i držala bi pridiku drugim „manje srećnim samcima“ kako je brak nešto najbolje na svetu i kako ne znaju šta propuštaju. Tu izjavu je obično upućivala Grejs gledajući je sa sažaljenjem i saučešcem. Po svim pravilima, njen muž Met bi trebalo da je podjednako nepod- nošljiv, ali sasvim neočekivano, on nije mogao biti bolji. Vlasnik organ- skog kafica u Šeperds Bušu, bio je zabavan, odan, ljubazan i brižan - u stvari, Met je imao samo jednu manu. A to je, nažalost, bila njegova pro- kleto grozna žena. „Zar nije tako, dragi?“ Tamsin uhvati muževljev pogled, zaverenički mu se nasmeši, a onda zatrepta unaokolo da se uveri kako su svi oko stola to primetili. Mada, bilo je nemoguće da nisu, pomisli Grejs nestašno. Tamsin je večno gnjavila svakoga ko bi slušao o tome koliko često ona i Met to rade, kako im je seks čudesan, i kako mu je ona dala nadimak Maratonac. Toliko da je Grejs već počela da sumnja kako se nije poševila sto godina. ,,U stvari, jednom sam gledao čudesan dokumentarac o ženi koja je uzimala časove trbušnog plesa“, započe Met, naizgled ne primećujuci Tamsine seksualne nagoveštaje. ,,Za šest nedelja se od domaćice iz predgrađa pretvorila u neku vrstu Mata Hari.“ ,,Da, video sam to“, ubaci se Noel, zastavši na trenutak između dva zalogaja prženog sira. To je bilo prvo što je izgovorio čitave večeri. Osim „Moje je pivo“. „Zaista?" Nada preplavi Rijanino savršeno našminkano lice. Grejs je znala šta misli, pošto je mislila isto. On gleda dokumentarce.
  41. 41. 41 „Opa, to mora da je bilo zaista zanimljivo“, brzo je dobacila Rijan, kradimice izvukla komadić zelene salate ispod falafela i počela da je gricka. Nije ni pipnula predjelo, delom zbog nervoze, delom zbog najnovije dijete, a uglavnom zbog haljine, koju je iskopala iz dubine ormana i koja joj je bila tako tesna da su šavovi skičali. ,,U stvari je bio prilično dosadan“, promumlao je Noel, ne dižući pogled dok je pokušavao da obriše šaru sa tanjira ostatkom pite. „Prebacio sam da gledam Bijonse na MTV.“ „Mislite li da bih ja bila dobra trbušna plesačica?“, zakikotala se Tamsin, zabacujući doteranu kosu i razmetljivo žicajući komplimente. Grejs se pretvarala da je nije čula. Tamsin je imala užasno odbojnu naviku da svaki razgovor odvlači na svoju omiljenu temu, koja je sasvim slučajno bila ona sama. Još više joj je išlo na živce što su to izgleda samo žene primećivale. Muškarci su, s druge strane, uvek mislili kako je „baš slatka“. To ju je ljutilo, ali istovremeno i zbunjivalo. „Pošto sam uvek potajno priželjkivala da se oprobam u tome“, nastavi Tamsin, odlučna da izvuče pohvale po cenu života. ,,I ja“, oduševila se Rijan, nenamerno odvlačeći pažnju sa nje. Stidljivo je bacila pogled na Noela. Bio je mnogo mlađi i uznemiravajuće moderniji nego što ga se sećala od prošle nedelje iz paba, ali kao što je nešto ranije rekla Grejs u toaletu, pa šta ako ima samo dvadeset šest? Na obrascu bi otkačio sve kvadratiće. Neoženjen. Privlačan. Zaposlen. Slobodan. Ne može biti tako loš. Ili može? ,,Ti? Trbušna plesačica?“ Začu se grohot smeha sa druge strane stola. ,,Pa, svakako imaš kukove za to“, našalio se Noel, nestašno namignuo Rijan i poslao joj poljubac. Ona se dobronamerno nasmejala. Pa, debeljuce se uvek smeju sebi, zar ne? pomisli Rijan, glasno se kikoćući. To ide uz njih i butine. Ali kad je pomislila da je niko ne gleda, lice joj se namrštilo. S druge strane stola, Grejs je primetila da joj je prijateljica povređena i besno je pogledala Noela. Pa, eto odgovora na prethodno pitanje, je li tako? Da, može da bude loš, prokleto loš. Večerali su u Zagorasu, marokanskom restoranu ušuškanom u sporednoj ulici u najskrovitijem delu Elefanta end Kasla. Na prvi pogled, neobičan izbor mesta za proslavu rođendana. Nije se nalazio u nekom modernom kraju niti je prikazan u Tajm-autu, Madona tamo nikada nije bila primećena i jedini trag da se lokal tamo nalazi bio je treptavi neonski znak koji je nakrivo visio u izlogu. U stvari, da budemo potpuno iskreni, sa hladnom neprijatnom rasvetom, belim iskrzanim pultom od laminata za prodaju brze hrane i pogrešno ispisanim fluorescentnim nalepnicama koje
  42. 42. 42 reklamiraju „besplatan čili sos“ i „pržene kolutove luka“ zalepljenim bez ikakvog reda na zadnji zid, delovalo je kao mesto u koje bi rizikovao da uđeš samo ako su svi ostali pabovi zatvoreni. Ali tako je to s prvim utiscima, pomislila je Grejs dok je otvarala vrata i hrabro ulazila: uvek te zavaraju. Što je prava šteta, jer je pozadi bio sa- kriven lučni prolaz zaklonjen plišanom zavesom sa resama, i većina nije znala, najverovatnije nikada neće ni saznati, da je prolaz kroz njega bio pomalo nalik na ulazak u Narniju. Samo što se s druge strane nije nalazila zimska zemlja čuda, već užurbani restoran sa tamnosivim zidovima i sjajnim lampama, pun ljudi i muzike i, najbolje od svega, ispunjen mirisima najčudesnijih egzotičnih začina. Udišući te prijatne mirise, Grejs pogleda prijatelje za stolom. Spenser se mnogo potrudio da joj nadoknadi to što nije kupio poklon i što joj je uskratio seks, ne samo time što je rezervisao sto u njenom omiljenom restoranu, već što se setio da zaista pozove i prijatelje, umesto navike da na to zaboravi sve dok ne stignu u restoran, pa kad shvati da se niko nije pojavio, onda počne mahnito da okreće brojeve. U očekivanju, čitav dan je planirala šta će obući. Odlučila je da ga ostavi bez teksta takvom zadivljujućom kombinacijom da joj više nikada ne predloži da obuče onu groznu, staru crnu haljinu, pa je sve unapred osmislila. Nameravala je da zablista u nečemu tesnom i seksi, ispegla svoju talasastu kosu, nalakira nokte zlatnim lakom i obuje cipele na ludo visoku štiklu. Nažalost, zakasnila je na posao i zato je jedva stigla kuci na vreme da se istušira, navuče farmerice, i ostavi kosu da se osuši - prirodnim putem. Nije naročito dobro izgledala. Junakinje romana možda izgledaju dobro i sa malo sjaja na usnama i japankama, ali ovo je stvarni život i njoj treba vreme, trud, i zastrašujuće brdo raznoraznih proizvoda. A na to joj je ljubazno skrenula pažnju i Tamsin, koja je u restoran stigla sa lelujavom zavesom zlatnih produžetaka kose, u novoj haljini Di- jane fon Firstenberg, i čarobnim tenom iz solarijuma. Pozdravila ju je uz ukočeni, kratak, namirisani zagrljaj, guknuvši: „Ooo, je li to grandž ponovo u modi?“ „... i tako taj stariji tip uđe u moju kancelariju i kaže: ’Hoću da tužim svoju ženu zbog štete, hoću da ode u zatvor...“ Vino je mahnulo svojim čarobnim štapićem, i kada je ohrabreni Spenser počeo da ih uveseljava svojim anegdotama, svi su se nagnuli napred da slušaju. Uključujući i Grejs, iako je tu priču već čula. „... kada sam ga pitao zašto, priznao je, „Imao sam ljubavnicu i kada je saznala, napustila me je...“ „Čuj, čuj“, procedila je Rijan, i otpila gutljaj votke s tonikom.
  43. 43. 43 „... ali ne pre nego što je prosula izbeljivač na moj mercedes, odsekla rukave na svim mojim odelima, sakrila kesu smrznutih račića ispod dušeka,“ nastavio je Spenser, a glas mu je postajao sve glasniji, a pokreti dramatičniji. „I tako ga ja pitam, „Koliko dugo ste bili u braku?“ a on mi odgovori, „Dvadeset pet godina.“ Iskapio je vino, i ponovo izdašno napunio čašu. Grejs je to primetila i zabrinula se. To mu je bila četvrta čaša vina a tu su manje od sata. „Taj čovek je ćelav kao bilijarska kugla, prekomerno gojazan, i smrdi na znoj. U tom trenutku ulazi moj partner, Rupert, i, kada ga dobro odmeri kaže...“, Spenser se ispravi, napravi grimasu i zamumla: ,,Iskreno, dragi moj, da sam ja sudija, ja nju ne bih zatvorio - dao bih joj prokletu medalju.“ Svi za stolom prasnuše u odobravajući smeh, a najglasnije se začudo smejao Noel, koji je stiskao gornji deo adidas trenerke i njakao kao magarac. Hvala bogu, hrana je stigla u pravi čas, i ućutkao ga je obilan zalogaj jagnjećeg tadžina, dok mu se mast slivala niz bradu kao vosak sa rastopljene svece. „Mmm, ovo mesto je zaista izvanredno“, oduševila se Rijan, kada je uhvatila Grejsin zabrinuti izraz i ohrabrujuće joj stegla rame. „Hrana izgleda odlično.“ „Šteta za vino“, odvrati Spenser, ispijajući ostatak čaše. „Zaista treba da sastave pristojnu vinsku listu.“ „Pa, meni se čini da si ga ti dovoljno popio“, dobaci Grejs, trudeći se da bude bezbrižna i da ne zvuči kao da mu prebacuje, ali pokušaj joj je bio neuspešan i zazvučala je upravo tako. Nije mogla da se suzdrži. Kad Spenser popije, čitava ličnost mu se promeni. Prvo postane veseo i prijatan, glavni zabavljač društva, poslednji koji odlazi. Ali, nažalost, nikad nije znao kada da se zaustavi i obavezno je postajao mrzovoljan, nerazuman, svadljiv. Pogledala ga je, lice mu se već zarumenelo, pokreti su mu već postali živahniji, izrazi lica su mu bili preterani, i osetila je kako je hvata grč u stomaku. Kada se barem jednom ne bi potpuno olešio. Ne večeras. Ne na njen rođendan. Prkosno je ponovo napunio čašu. „Samo sam uzeo nekoliko gutljaja", bunio se, iako je bilo očigledno da je toga bilo mnogo više. Zbog nesigurne ruke, prepunio je čašu i vino se izlilo preko ruba. Velika crvena lokva je počela da se širi po snežnobelom stolnjaku. „Spense... “ Duvajuci, Grejs poce da je pritiska salvetom. ,,Ne paniči, to je samo stolnjak“, smireno je odgovorio, i podigao bocu. Nastavila je da sakuplja tečnost. „Grejs, ostavi." „Ali, ostaće fleka.“
  44. 44. 44 „Ovo je restoran, siguran sam da umeju da izađu na kraj s nekoliko vinskih fleka.“ Dohvatila je slanik i počela da posipa so po stolnjaku. ,,Za ime boga, hoćeš li prestati da šiziš. “ Čavrljanje za stolom se prekinu. Grejs skrenu pogled, i lice joj buknu. Već je počelo; alkohol mu je uticao na ponašanje. Nastala je neprijatna tišina, koju je Rijan smesta pokušala da popuni. „Ooo, je li ono pileći kebab? Zar ne izgleda ukusno?“ Nagnula se preko stola, i onjušila gomilu ukrašenih činija. U sebi se zapitala da li je moguće udahnuti kalorije. ,,Da poručim još jednu bocu?“ Ispraznivši poslednjih nekoliko kapi u čašu, Spenser u očekivanju pogleda oko stola. Naslonivši se na stolicu, Met odmahnu glavom. ,,Ja pijem pivo, druže.“ ,,Ni meni ne treba. Držaću se votke“, reče Rijan odano. ,,A ja ću se držati tebe“, naceri se Noel, i ispod ruke zavodnički sti- snu Rijaninu butinu. Nenaviknuta na mušku pažnju, oblilo ju je tamno rumenilo. „Znaš, trebalo bi da probaš detoksikaciju koju ja primenjujem, zaista je čudesna...“, zacvrkutala je Tamsin, i privlačno se nasmešila Spenseru i iskrivila telo ka njemu. „Osećaćeš se kao potpuno nov čovek.“ Ali Spenser je ovog puta nije slušao. ,,Grejs?“, prekinuo ju je, i uhvatio Grejsin pogled, dok je Tamsin ljutito huktala u pozadini. ,,Ne, hvala.“ Grejs odmahnu glavom, i posegnu za vodom. „O, hajde, dušo, trebalo bi da slaviš“, nagovarao ju je, izdašno otpija- jući i kuckajući pokajnički svojom čašom o njenu. ,,Izvini“, prošaputao je, uhvatio je za ruku i nasmešio se, a inače beli zubi poprimili su mu ljubičastu boju. Kada je osetila kako mu se prsti prepliću s njenima, Grejs se zagleda u Spenserove zakrvavljene oci. Poznavala je taj pogled. Prečesto ga je vidala. Divljenje podstaknuto alkoholom. Dok mu se širilo venama kao anestetik, vino je izbrisalo njegov odbrambeni stav i neprijatnost, i otkrilo toplu, ošamućenu sentimentalnost. „Dobro sam, zaista. Nemoj da poručuješ novu bocu. Barem ne još...“ Ali čim je to izgovorila, znala je da se on na to neće ni osvrnuti. I bila je u pravu. Uhvatio je praznu bocu za grlić, zamahao s njom između prsta i palca i dozvao Ahmeda, vlasnika gustih, spojenih obrva, koji se zaneo na plesnom podijumu, žestoko plješćući, oduševljeno gurajući novčanicu od deset funti u raskošni dekolte trbušne plesačice. Pošto je uhvatio pogled
  45. 45. 45 svog gosta, nerado se odvojio od njenih grudi, povukao već nemoguće podignute pantalone da sakrije erekciju, i dojurio s novom bocom merloa. Ahmed je možda i bio samozvani sisoljubac, ali je pre svega bio poslovan čovek. Kad se okrenuo, Spenseru se zaledio osmeh čim je primetio Grejsin izraz lica. „Samo sam želeo da popijem još jednu čašu“, slegao je rame- nima, pravdajući se. Misliš još šest, ispravila ga je u sebi, trudeći se da joj to ne pokvari raspoloženje. Ali dok je posmatrala kako Ahmed puni Spenserovu čašu, nije mogla a da ne pomisli kako je sebičan. Zato što se ubija od pica, nije joj kupio rođendanski poklon, izabrao je manžetne umesto nje, i ne želi da odredi datum. Grejs povuče ruku da pogleda prsten koji joj je i dalje bio na prstu, kao nemi podsetnik, i konačno shvati da nema više svrhe da se pretvara. Konačno ju je stiglo. Svom snagom.
  46. 46. 46 Poglavlje 7. Prigušujući zevanje, Džimi je nasuo ostatak piva u čašu, nakrivio je tako da se tamnožuta tečnost blago zavrtela, i zagledao se u mehuriće koji su se podigli ka površini i stvorili belu penu pre nego što su lagano splasnuli. Ponovo se prenuo. Gospode bože, svi će pomisliti da se olešio. Kad malo bolje razmisli, voleo bi da jeste. Otpio je gutljaj. Pivo je bilo toplo i sapunjavo. Kotrljajući ga po jeziku, zadržao ga je u ustima i uživao u njegovoj gorčini dok je razgledao okolinu. Nikada više. Prema Klajvu, taj restoran je bio jedna od najbolje čuvanih londonskih tajni. Prema Džimiju, koji je željno iščekivao neki bar u Noting Hilu ili restoran u Vest Endu, ovo je bila nezvanična londonska tamnica. Uglavljen između „prve perionice na svetu koja je radila na novčiće“ i „Terijeve taksi stanice“, mesto je bilo takvo da nije ni sanjao da bi u njega ušao trezan. Nije bilo vratara da ispred njih odveže mali zlatni konopac, nije bilo reda u koji bi uskočili, ni spiska gostiju sa svojim imenima na njemu. Umesto toga, tu se nalazio drečavo osvetljeni pult sa brzom hranom u prednjem delu sa mumificiranim pilićima koji su se okretali na ražnju i jagnjećom kolenicom sa koje je curila mast na stalku za kebab. Kada je izašao iz taksija na topli, opori vazduh, raspoloženje mu je splasnulo od razočaranja kao plastična kesa bačena na vatru. Nije bio snob, zanimalo ga je sve što je ,,urbano“, voleo je stvari koje su izazovne. Ali pošto se sapleo o skitnicu koji je spavao na pločniku, Džimi nije mogao da se odupre osećanju da je ovo previše izazovno. Ovakvi delovi grada možda izgledaju sjajno na mutnim crnobelim fotografijama u časopisima, ali nije želeo tu da provede svoje momačko veče. Želeo je da bude na nekom boljem mestu. I kakav je to miris? Kad je ušao, udahnuo je snažan miris tamjana od koga su mu oči zasuzile. Dišući na usta, pošao je za ostatkom društva u zagušljivo topao restoran. Bio je to atak na njegova čula. Uz sve te oštre mirise, glasna, zavijajuća muzika bubnjeva izlazila je iz zvučnika a neka sredovečna žena se drmusala nasred prostorije - u bikiniju. Džimi je pustio da mu se pivo lagano sliva niz grlo. Protekli sat se trudio da uživa, i nikako mu nije uspevalo. Dosađivao se, bio je razočaran, i
  47. 47. 47 bilo mu je svega dosta. U stvari, da bude savršeno iskren, najradije bi otišao kući. Rano. Sa svoje momačke večeri. Čim mu je ta misao pala na pamet, smesta ju je odagnao i naterao se da popije gutljaj piva. Nažalost, isto se nije moglo reći i za Klajva. „Avago. “ Doteturao se iz toaleta, nagnuo preko stola i glasno, mada nerazgovetno, izgovorio nešto Džimiju u lice. Dah mu je smrdeo na pivo i začinjenu hranu. ,,Šta?“, povikao je Džimi, trudeći se da ga čuje od buke u restoranu. Pošto je pogrešno pretpostavio da je problem u glasnoj muzici a ne njegovoj razgovetnosti, Klajv se nagnuo još bliže. Opet je promumlao. Samo ovog puta još glasnije. „Avago. “ Džimi odmahnu glavom. Nije vredelo. Ali Klajv nije želeo da odustane. Opasno se lelujajući u prastarom paru konvers patika koje je imao još od Itona, pokušao je da se ispravi uz nejasno mrštenje. Teškom mukom je održavao pažnju. Nabranog čela i podignutih obrva, brzo je zatreptao, dok su usta istovremeno počela da mu se otvaraju i zatvaraju. Izgledalo je da mu je za to potrebno mnogo truda i beskonačno mnogo vremena, ali konačno je uspeo da izgovori dve reči. „Trbušni ples...“ Napravio je predah dok mu se mozak borio sa alkoholnom izmaglicom pokušavajući da to sve poveže. „Zašto ne bi...“, nastupila je pivska pauza „... probao...“ Džimi se osmehnuo. Znao je da Klajv samo pokušava da ga zabavi, ali najgore je biti trezan među pijanim prijateljima. „Mislim da ću to pro- pustiti, hvala.“ „Neee, ne možeš tako“, umešala su se trojica preostalih učesnika momačke večeri kao prateći pevači sa drugog kraja stola. „Neee, ne možeš tako“, zavijali su u horu uz kazablanka pivo. „Hoćete da se kladimo?“, nasmejao se Džimi, i zavalio se na sedište, tešeći se pivom. „Ali ovo je tvoje momačko veče“, vikali su uglas. Kao Džimijevi najstariji drugari, Endi, Stju i Kev, doputovali su iz Mančestera naročito zbog ove prilike. I neće se, ni u kom slučaju, vratiti kući praznih ruku. „Nikada nisam pomislio da ću doživeti dan...“, poče Kev. „Kao kraj jednog doba...“ „Ali ko može da ga krivi što želi da provede ostatak života sa prediv- nom Kajli?“, brbljao je Klajv setno. Kao beznadežni i neostvareni roman- tik, sve je proživljavao kroz odnose drugih ljudi. ,,Ko mu ne bi zavideo što se ženi tako čarobnom ženom, da deli s njim život, njegovu dušu i telo...“

×