3.
Рођен је 4.децембра 1875. године у Прагу.
Био је једино дете родитеља који су имали несрећан
брак.
Самим тим, ни његово детињство није било безбрижно.
Родитељи су га послали у војну школу са жељом да
постане официр, иако се Рилке противио.
Међутим, помогао му је ујак, који је приметио да је
Рајнер надарено дете, и послао га у немачку школу.
Чак и пре него што је завршио са образовањем, знао је да
ће се бавити писањем.
Прва збирка песама је „Живот и песме“.
4.
5.
Године 1897. одлази у Русију где упознаје Толстоја који је
имао снажан утицај на његово стваралаштво. Тада је
објавио дело „Приче Бога и других“.
Током живота створио је још много прозних дела и
поезије. Најпознатији су „Књига слика“, „Реквијем“,
„Живот девице Марије“, „Писма младом песнику“, „Сонети
Орфеју“ и многе друге.
6. „Никад не треба очајавати кад се нешто изгуби, особа или радост или срећа;
све се још дивније враћа. Што отпасти мора, отпада, што нама припада, уз
нас остаје, јер све се по законима одвија, који су већи од наше спознаје и с
којима смо само наочиглед у супротности. Треба у себи живети и на цели
живот мислити, на све своје милионе могућности, ширине и будућности,
наспрам којих не постоји ни прошло ни изгубљено“.
–Рајнер Марија Рилке
7. Био је писац класичне модерне у којој је био важан
концепт уметничке авангарде. Овај покрет обухватао је
правце надреализам, дадаизам, експресионизам и
футуризам.
Рилкеова лирика је морбидна и сетна, пуна сумрачних и
самртничких мотива.
Током боравка у Русији, упознао је и оженио Клару
Вестхоф, али му то није донело мир и спокој.
Брак се убрзо завршио, и Рилке је наставио да путује по
свету.
8.
Године 1919. одлази у Швајцарску, где проводи последње
године живота.
Умро је 29.децембра 1926. године од леукемије.
Његово стваралаштво је постало цењеније после смрти и од
тада се на њега гледа као на „мајстора стиха“.
Иако није био цењен уметник током живота, он и даље живи
кроз дела која је изнедрио.
9.
10.
Додирне душу скоро свака ствар
Додирне душу скоро свака ствар,
Одасвуд бруји спомињања глас.
Понеки дан што прође стран за нас
у будућности стигне тек к`о дар.
Ко мери наш допринос?Да ли ко
од прошлих, старих лета нас
распреда?
Шта од постања сазнасмо, сем то:
да све се једно у дргом огледа?
Да се на нама равнодушност греје?
О, доме, траво, о, вечерња сени,
док се гледамо тако, обгрљени,
Кроз сва се бића пружа простор један:
суштински светски простор.Кроз нас ласте
пролећу тихо.Ја, рашћења жедан,
погледах, и: у мени дрво расте.
Бринем, а дом је на дну мога срца.
Чувам се, а у мени стража бди.
Ка мојој новој љубави се сви
свет лепи, да ту почива и грца.
