2. И, стигли смо до краја српског средњег века. Све српске
земље су под Османлијама, део Срба се исељава на север
и запад, а народ тоне у вишевековни мрак. Једино што
му је остало је певање о славним данима српске
прошлости, о прекретницама и великим личностима.
Али, народ је препричавајући и певајући о
томе, заборављао део оног што се стварно десило, а
празнине и нејасноће је попуњавао измишљеним
догађајима и личностима. Па, шта је то српско народно
предање радило?
- Од мора опеваних догађаја и личности, издвајају се два-
Косовски бој и Краљевић Марко.
- Због магловитог народног предања треба са резервом
прихватати све што је везано за овај период. Зато филм
Косовски бој треба пажљиво гледати, јер има нетачности.
3. - Иако Косовски бој 1389. није имао значај као Маричка
битка 1371., предање га је запамтило као пресудан догађај
за српски народ. Народно памћење на добру владавину
кнеза Лазара, кога су видели као обновитеља српског
царства и јединства, а које је црква свесрдно
подржавала, издвојило је тренутак његове смрти као
фаталан догађај за цео српски народ.
- При том, неодазивање свих српских феудалаца, нејасан
ток битке, и недостатак сазнања о јасном
победнику, народу је омогућило да цео догађај
протумачи и запамти онако како је све најлакше
разумети, а то значи кроз призму јунака и издајника.
- Сами извори не дају јасну слику о победнику саме
битке, али је дефинитивно српски народ тај који је у овом
боју изгубио цвет свог народа и могућност даљег отпора.
5. - Стварно се десио сам Косовски бој, и то на Видовдан
1389. Стварни су кнез Лазар, Вук Бранковић, Милош
Обилић, Влатко Вуковић. Али, предање је додало и
нестварне елементе- старог Југ Богдана, девет Југовића,
Топлицу Милана, Косанчић Ивана, кнежеву вечеру, свађу
Вука и Милоша, родбинске односе међу учесницима боја,
царску титулу Лазару и Милици... Непостојећи ликови су
требали да покажу величину српске жртве за
хришћанство, нестанак целе генерације витезова и пад
једног народа у вишевековно ропство.
- Као што је народ нашао и створио јунаке, тако је нашао
и антијунака, издајицу Вука Бранковића. Вук је потпуно
неправедно оптужен, зато што је један од ретких који је
преживео бој, а онда су му приписане и “издаја” и
несарадња неких других феудалаца. У стварности је
самостално пружао отпор Турцима све до свог
заробљавања крајем 14. века.
6. - Занимљиво је да је српско народно предање, на ниво
непревазиђеног јунака, издигло Марка Краљевића. У
стварности, син краља Вукашина Мрњавчевића, Марко је
био обласни краљ у Македонији, турски вазал. Ратовао је
на страни Турака, није водио самосталну политику нити
пружао отпор Турцима, а погинуо је у бици на Ровинама
1395., у боју у ком је и кнез Стефан Лазаревић учествовао
као турски вазал. Чак је предање сачувало да је Вукашин
убио цара Уроша, мада је Урош надживео и Вукашина и
Угљешу.
- И поред тога, предање га је запамтило као јунака који се
сукобљава са турчином Мусом Кесеџијом, има чувеног
коња Шарца и шестоперни топуз, надљудску снагу и
способности. По истраживачима, народ је баш њега
издвојио, јер је као стварни лик био прилично
неинтересантан, па је за њега песма могла да веже све
ствари које нису постојале у стварности.
7. Кључне белешке:
- Косовска легенда, историјска основа, недостатак извора
- истина-кнез Лазар, Вук Бранковић, Милош Обилић
- неистина-издаја Вука Бранковића, Југовићи, титула
цара
- истина-краљ Марко, турски вазал, Ровине 1395.
- неистина-отпор Турцима, изузетне особине
Кључне речи: недостатак поузданих извора о Косовској
бици, косовска легенда, историјска основа легенде,
историјске личности, Вук Бранковић, Милош Обилић,
кнез Лазар, кнегиња Милица, неисторијски ликови,
Југовићи, Иван Топлица, Милан Косанчић, стари Југ
Богдан, издаја Вука Бранковића, херојски подвиг
Милоша Обилића, краљ Марко, Марко Краљевић, цар
Урош, народне песме, краљ Вукашин, деспот Јован
Угљеша, битка на Марици, Призрен, Скопље, Прилеп,
Андријаш, војвода Мирче, битка на Ровинама
8. Краљ Марко и његова задужбина
Марков манастир код Скопља