2. Са космоса на човека
Космолошки период (7, 6. и 5. век пре Хр.) одговор је на питање какав је свет у ком
живимо. Атомистичко учење је врхунац тумачења тога света. Задивљује интуитивни
увид до којега долазе грчки мудраци а који је достигнуто без експерименталних
података.
Појавом Сократа мења се интерес истраживања. За разлику од својих претходника,
Сократ своја размишљања и деловање усмерава на човека.
Његово деловање представља антрополошки заокрет јер средиште истраживања
постаје човек и његов живот. А то је подручје практичне филозофије - етике.
Сократ је утемељитељ аутономне етике - етике која изворе морала тражи и налази у
човеку (а не у традицији, обичају, миту, друштву, ауторитету ...).
Стога је његово начело: Упознај самога себе (Гнотхи сеаутон!).
Своје учење потврдио је својим животом и смрћу која му је досуђена а којој није
хтео избећи јер би тиме поништио своје деловање.
4. филозофија на тргу
Сократ је рођен 470.г. пр.Кр.
Делује у време процвата Атине али и непосредно пред почетак Пелопонеских
ратова сукоб између Делског савеза (предвођеног Атином) и Пелопонеског савеза
(предвођеног Спартом). Трајао је 27 година и захватио је скоро цео антички свет.
Завршио је победом Спарте.
Био је филозофа трга на којем се упуштао у дуге расправе, трагајући за дефиницијама
и оним непромјењивим и јасним што се у њима крије.
Сократа треба схватати као противника софиста, њиховог субјективизма и
релативизма.
Софисти уочавају практичну вредност знања и поучавају за новац.
филозофија тако силази на трг, срце града где је и позорница Сократовог деловања.
5. Сократ није написао ниједно дело јер је “живи говор”
сматрао бољим начином филозофирања :
“Књига не може да одговори на питање другачије
него увек исто, и не може да ћути када треба ћутати.”
Главни извори за Сократову филозофију:
Ксенофонтов Живот Сократов, Аристофанове
облакиње, Аристотелова дела и
Платонови дијалози
Умро 399.г. од отрова (кукуте) који је по налогу
атинског суда морао испити, јер је осуђен за
безбоштво и кварење атинске омладине.
6. Сукоб са софистима
Сократ је био практични филозоф. Није филозофирао затворен у
соби или некој школи, башти већ на тргу. Долази у сукоб, како са
софистима, тако и са грађанима Атине.
Проницљиви и разоткривајући дијалог с умишљеним величинама
свиђа се младима који га одушевљени следе
на крају ће га то коштати живота.
Софисти су били уверени да знају све и да могу о свему говорити.
А заправо: своје су незнање скривали кићеним говором (еристика)
и општим тврдњама.
Није им било стало до истине већ су се, напротив, хвалили тиме
како слабије разлоге могу учинити јачим (pro et contra) - сазнајни
скептицизам.
Сазнајни скептицизам, води у етички релативизам.
7. Разоткривање незнања
Сократ показује да не знају ни они који тврде да знају.
У дијалогу са софистима захтева кратке и јасне одговоре, избегава
кићен говор, и добро осмишљеним питањима води софисту у
смеру којем жели.
Сократ тврди да упркос томе што се мишљења више људи о истој
ствари разликују, на чему софисти и граде свој релативизам, ипак
постоји неки минимум слагања, нешто око чега се сви, који говоре
о истој ствари, морају сложити.
Да би дошли до онога око чега се сви слажу треба разговарати са
многим људима и видети шта је то у чему се сви слажу.
Трагајући за дефиницијама Сократ жели да обори софистички
релативизам и да покаже да постоји нешто стално и општевредно.
8. Сократов метод
У потрази за оним сталним и општевредним
(дефиницијама) развија властиту практичну, дијалектичку
методу (метода побијања) у облику разговора.
Започиње тврдњом да ништа не зна, но не и да се ништа
не може знати - насупрот софистима - који тврде да све
знају.
Знање није лака ствар, па је пре свега потребно да изгради
свест о сопственом незнању.
Прво треба порушити тврђаве заблуда и мутних знања, а
затим потрагу за истином градити на чврстим темељима.
10. иронија и мајеутика
Иронија је методски поступак којим Сократ исмева своје саговорнике који
не желе да признају сопствено незнање.
То исмевање нема лакрдијашку црту, оно непосредно гађа сујету, гордост
и надменост саговорника, јер управо су то препреке које спутавају човека
да се приближава истини.
Сократ тражи (провоцира) оне који мисле да знају - да га поуче. Он ћути и
допушта другима да говоре, но чим добије дефиницију, неко објашњење
ствари или некакав опис, истиче потешкоће у вези са том дефиницијом и
тражи даља појашњења. Након појашњења следе нова питања и питања и
питања ...
Убрзо саговорник постаје свестан да знање није лака ствар и да је његово
знање о ствари или врло површно или да, заправо, не зна. Безизлазност
(апорија) која тада настаје, јесте тачка преокрета од које у разговору на
основу разумског заједништва може почети тражење истинског увида -
поузданог знања.
Опасан посао: Указујући на незнање својих саговорника и слушача стекао
много непријатеља, и то посебно међу угледнијим Атињанима.
То непријатељство ће га 399. године стајати и живота.
11. мајеутика
Мајеутика или породиљска вештина за задатак има порадјања ИСТИНИ
Сократ сматра да постоји неко минимално слагање свих људи око неке
ствари. Али, да би се до њега дошло потребно је циљаним питањима
породити то језгро око ког се сви слажу а које ће ући у дефиницију.
То језгро је заправо оно стално и опште вредно у свакој ствари за чиме
он и трага.
Своју потрагу би затим сужавао циљаним питањима, елиминишући на тај
начин све нестално и променљиво. Тако би се полако приближавао појму, и
долазио у посед све тачнијег одређења ствари.
При том се у поступку истиче напредак од појединачног ка општем.
Тражећи знање - оно што важи за све - налази га је у појмовима, сазнању
оног општег.
Тако је први одредио суштину мишљења као сазнање општег - појмовно
сазнање.
Овај дијалектички поступак ће Аристотел у својој логици назвати
индукцијом.
12. ЕТИКА
Етички интелектуализам
Потрага за оним сталним и општевредним је од посебне важности у
етици, јер да би човек добро радио мора да зна шта то Добро, шта оно
јесте.
Сократ је уверен да једном када неко спозна што је то добро, он више
неће чинити зло. Знање се тражи као средство за морално деловање.
Знати шта је добро и чинити добро значи поистоветити знање и
врлину.
То називамо етичким интелектуализмом.
Онај ко чини зло, греши само зато јер погрешно вреднује шта је
добро; греши јер му је појам добра мутан и нејасан. Немогуће је да
греши из неког другог разлога јер ништа није јаче од ума.
Сократ је сматрао да онај ко стекне дубок увид у то шта је Добро,
њега ни страсти неће моћи да омету да делује правилно.
Осврт: Сви смо из искуства свесни да иако знамо што је Добро, ипак
чинимо зло.
Знање о ком Сократ говори је истинско лично уверење да је нешто
добро. А нико неће бити против властитог добра.
13. врлина се учи
Човеков циљ је - постићи срећу.
У увећавању властите среће не сме постати роб ужитака, јер мудар човек
увиђа да је боље бити под сопственим надзором него без њега.
Сократ учи да се слобода стиче умним удесавање тежњи.
У том је смислу у животу кључна умереност, јер је умерен човек
истински слободан човек.
Препуштање наслади мора бити с мером, јер у наслади стварно ужива
само онај који није роб исте.
Ум мора управљати животом тежећи према увећавању своје среће, водећи
се принципом умерености.
Закључак
врлина је само једна - знање о ономе што је истински добро за човека;
врлина се очито може учити.
Стицањем знања (поучавањем) способнији смо да делујемо морално - јер
сазнајемо све више шта је заправо Добро.
14. унутрашњи глас - Сократов Демон
Знање што га Сократ тражи јест практично знање: сазнање онога што
је мени добро и онога што ми штети.
до те се сазнања долази критичким самоиспитивањем
Безбедност тог сазнања Сократ налази у унутрашњем гласу - Логосу -
властитом Демону *.
Сократ има поверење у Логос: нећу се покоравати ничему
различитом од мене него Логосу који ми се у промишљањима
показује најбољим.
Осврт Тај Сократов Демон, Логос је заправо глас савести,
најинтимније средиште човека. Стицање знања је наша обавеза како би
постали моралне особе а савест је суд који нас процењује.
* Демон (грч. Δαιμων, даимон) је бестелесно митолошко биће за које се у старој
Грчкој дверовало да доноси инспирацију и знање као посредник између богова и
човека.
