Кратка историја бошњачке агресије на Иву Андрића
На Дрини ћуприја и Травничка
хроника у светлу братства
и јединства
„Речено је да је освајањем Царигра-
да 'европском човечанству нанета рана'
Бићеда је мало земаља које су овај удар
имале теже и болније да осете него што
је случај са Босном" написао је 1924. у
предговору своје дисертације за стицање
докторске титуле на Филозофском фа-
култетуу Грацу„Иво Андрић из Сарајева,
СХС". Осам деценија касније организа-
ције младих муслимана, припадници тзв.
цивилног друштва на травнички начин,
траже да се у овој чаршији избрише на-
зив улице која га носи по њеном најпоз-
натијем грађанину. Муслимански инте-
лектуалци у Босни поодавно су почели
да копају ровове између свог схватања
самобитности и Андрићевог разумевања
Босне и босанскогдуха. Андрић је сувише
велики да би се могао заобићи и сувише
далекосежно у европским размерама
утицајан у интелектуалном напору XX
века за разумевање сусрета религија и
цивилизација. „Полемика " која се у Босни
води с њим увелико надилази„полемича-
ре" али даје резултат: кад је почео сукоб
у Босни, неки убоги ратник за бошњачку
државу, без икакве сумње је знао да од-
мах треба срушити Андрићев споменику
Вишеграду, градукоји је ван Босне познат
само као место радње„На Дрини ћупри-
ја". Текст који објављујемо и који се бави
„интелектуалним напором" бошњачке
интелигенције за демонтирање Андрића
извод је из недавно објављене књиге ака-
демика Неђе Шиповца „ Тајне и страхови
Иве Андрића ".
Незапамћена хајка на књижев-
но дјело и личност нобеловца
Иве Андрића потекла је пот-
крај његовог живота, кулми-
нирала је након „грађанског" рата. За-
почела је прије више од три деценије, у
ери „социјалистичког преображаја" ове
најзаосталије републике у саставу СФРЈ,
дакле, у његовој вољеној, „Будибогсна-
ма земљи" Босни. Све је у њој, и за по-
лудивље освајаче било и егзотично, и
тамно, и заостало, па је и земља, по њи-
ма, добила пежоративан назив тухафли
вилајет, и једна област такође, и тако се
то преносило, с кољена на кољено до
наших дана, а више се не може иско-
ријенити, ни ножевима у крчми у којој
су погашена свјетла.
А започело је према нашим сазнањи-
ма, бар видљивије, у вријеме пуне про-
паганде „обнове и изградње" СР Босне
и Херцеговине, гдје је и Иво Андрић
учествовао, као члан КПЈ и ССРН, у

многим јавним и тајним агитацијама.
Био је тада овај наш писац недодирљив,
заштићен државним невидљивим
моћима, регбопа §га1а, неприступачан
и за радознале поштоваоце, особито за
душмане и провокаторе, који би се дрз-
нули да завире у његову прошлост, тајне
досијее, скривене дијелове биографије,
његова суђења и затворе, чланства у
конспиративним организацијама, ње-
гове љубави, посебно оне забрањене,
у чему је био стрпљив и успјешан, чак
и, посебно, код жена својих пријатеља
и колега, који су му тешка врата поро-
дичних домова отварали као драгом
госту најплеменитијих побуда.
Неколике теме из његове књижевне
и друштвене дјелатности иритирале су,
и данас иритирају, јавност „с оне стра-
не", дакле, хрватско-муслиманску. При-
је свега - његово породично, национал-
но и вјерско поријекло, мјесто рођења,
стварни и фиктивни отац, шири иден-
титет мајке и родитељска заштита јед-
ног фрањевца из Травника чије име
нећемо помињати. Затим долази под
вишеструки упит знатижељника - ње-
гово напуштање Загреба, хрватства, хр-
ватског језика, прелазак у Београд, при-
хватање екавског изговора и ћирилице,
као и српске духовности у цјелини. У
томе склопу и даље је под плаштом
његово национално (не)изјашњавање,
вјероисповијест, религиозност и - ма-
сонерија у Београду и иностранству.
Његов однос према женама, што смо
натукнули, није био, тобоже, познат ни
самој Вери Стојић, пратиоцу у безма-
ло цијелом животу, чија је улога, све до
његовог законитог брака са Милицом
Бабић, била вишеструка, усрећујућа,
ревијална и преводилачка, домаћин-
ска и репрезентативна, адвокатска и
финансијска, приређивачка и унап-
ређујућа, да би, послије Миличине смр-
ти, била дадиљска, куварска, болничка,
мајчинска, свеколика. „Дјевојка за све"
је била готово пола вијека у његовом
земаљском животу, а након смрти кроз
бригу о заоставштини, установљавању
Спомен-музеја и Задужбине у Београду,
борбе са насртљивим „насљедницима",
као и општом бригом за спас свега ње-
говог. И „забављање" са удатом женом,
прво Крклечевом, због чега су обојица
избачени из зидарских ложа у Београду,
а потом и са супругом свог берлинског
аташеа за штампу Ненада Јовановића,
касније вјенчаном супругом Милицом
Бабић...
Црвена марама Андрићева у поли-
тичкој арени почиње са његовим при-
јемом у дипломатску службу, напредо-
вањем и опстајањем и у најризичнија
времена, амбасадоровањем у многим
земљама, од којих је оно берлинско
1939-191. остало испуњено многим
питањима без одговора. Потом долази
његов „повучени" живот у окупираном
Београду 1941-1944, апсолутно безбје-
дан и готово раскошан у односу на оп-
ште (не)вријеме људских егзистенција
у полуразрушеном граду уцвијељене
сиротиње. Управо у ратном миру и без
узбуђивања пише своја капитална књи-
жевна дјела, док други страдавају или
напросто бриже о спасавању главе и
пуком преживљавању под њемачком,
фашистичком окупацијом. Најбезоб-
разнији агресори на његову личност
и дјело помињу вољу самог фирера
Трећег рајха Адолфа Хитлера у зашти-
ти српског писца.
Укључивање у токове Брозове бољ-
шевичке Југославије за велики број
реконструктора његовог живота пред-
ставља цијелу парадоксалну распродају,
коју је тешко разоткрити, јер су мреже
бранитеља његове аутономије биле
тако чврсто сплетене да је „Андрићев
забран" попримио обрисе неосвојиве
куле са неброј осматрачница. Највиша
социјалистичка одличја, добијање Но-
белове награде за књижевност, живот
у „комунистичком атеизму" повлаштен
на стотине начина, дијељење милодара
широком руком добротвора који даје
посљедњи динар цјелокупне Нобелове
награде за унапређење библиотекарс-
тва у Босни и Херцеговини, иницијатор
предлога маршала Тита за Нобело-
ву награду за мир, чланство у Савјету
Федерације, смрт усамљеника који у
позни ноћни час није знао да одговори
шта тражи на студеном, фебруарском
ПРВА ФАЗА: Гатачки мусли-
ман снажног српског опредјељења у
мостарској гимназији која је била тра-
диционално наглашена доминацијом
српског стваралачког духа. Прихватио
је југословенство као идеју водиљу у
обје Југославије, Карађорђевића и Јо-
сипа Броза. Као и многи аустроугарски
војници из Босне и Херцеговине, Курто-
вић је дезертирао у Одеси, приступив-
ши агитаторима организованог слања
муслиманских добровољаца у српску
војску. За тај рад добрано је награђен
између два свјетска рата - сарадњом
са Светозаром Прибићевићем три пута
је биран за народног посланика, што је
наилазило на прикривену осуду мусли-
манског естаблишмента. И у II свјетс-
ком рату није погрешио у оријентацији
- био је „симпатизер и помагач" НОБ-а.
Богдан Ракић исправно оцјењује њего-
ве политичке циљеве кроз наслов Кур-
товићевог рада: На Дрини ћуприја и
Травничка хроника од Иве Андрића у
свјетлу братства и јединства.
Идеолошку штетност Андрићевих
романа Куртовић као заговорник на-
ционализације муслимана у Босни
маркира путевима којима ће кретати
и будући напади на Андрића од њего-
вих бошњачких критичара. Оно што
мезимчету Карађорђевића између два
свјетска рата није сметало за богатим
београдским српско-југословенским
трпезама, сада му је у Брозовој мно-
гонационалној Југославији боло очи
- Андрић је муслимане у родној Босни
називао Турцима. Ћутећи мач време-
на за вратом, а предосјећајући управо
такву (пре)осјетљивост својих земљака
мухамеданске вјере, Андрић је на крају
сваке своје књиге доносио рјечник тур-
цизама и припомену, која је више него
молећива: Све турске речи наведене су у
оном редовном неправилном облику и
у оном често измењеном значењу у ком
се употребљавају у народном говору у
Босни и Херцеговини. Називи Турци и
турски употребљавани су често и у току
причања и за босански муслимански
свет, наравно не у расном и етничком
смислу, него као погрешни али тада
уобичајени називи.
Куртовић своју (пре)осјетљивост
преноси и на „сцене страве" у Андриће-
вим романима, увијек приписане, вели,
муслиманима као дивљацима у обра-
чуну са господом хришћанима. Про-
глашавајући га за непријатеља мусли-
мана, Куртовић великог писца „части"
и таквим „салонским" изразима као
што су „љигав као јегуља", стављајући
му на душу претежак терет циника,
"који каља једну лијепу страницу наше
националне историје". Испаде да је Ан-
дрић и шовиниста, и непријатељ, који
патолошки мрзи „муслимане као наци-
оналне душмане", при чему овај писац,
који је тако јетко осуђивао и истражи-
вао мржњу у Босни, добија епитет Ме-
фистофела и демона. Био је, међутим,
тек - књижевни психијатар, а не - пси-
хотерапеут...
Прогласио је Андрићеве романе
плодом чисте фантазије, књижевно
балкону стана у Пионирском парку,
сахрана и злоупотреба гробног мјеста
предвиђеног за његову супругу Мили-
цу, први напад загребачког повијесног
часописа на Андрића због Арбанашког
елабората у Влади Милана Стојадино-
вића и неуспјело лобирање Родољуба
Чолаковића, публиковање дуго при-
криване од очију јавности докторске
дисертације о духовном животу у Бос-
ни у вријеме турске управе...
Тако смо стигли до провокативног
текста Шукрије Куртовића На Дрини
ћуприја и Травничка хроника од Иве
Андрића у свјетлу братства и јединства,
којим почиње организовано бављење
босанске муслиманске елите књижев-
ним дјелом Андрићевим и као фак-
тором ремећења, понижавања и пот-
цјењивања њихове културе, нације и
вјере. Ријеч је о памфлету „прогресив-
ног човјека", у чију ћемо биографију
попригледнути због освјетљења сцене
на којој је започела и трајаће, а и траје,
бошњачка „постмортес драма" Анд-
рићевог књижевног насљеђа посвеће-
ног Босни и муслиманима у њој.
Дакле, ко је Шукрија Куртовић?
Одговор је сврстан у неколико фаза,
због прегледности и других користи.

скроз-наскроз промашене, а историјс-
ки нетачно и рогобатно. Кулминацију
Куртовићевог напада представља сту-
пица у коју је сам упао, намијенивши је
Андрићу, исказом да су „Босанци Турци
трију вјера", при чему је алузија посве
јасна - национална хармонија у Босни
је боља него у осталим дијеловима Ју-
гославије, што потврђује и она максима
о „Турцима трију вјера у Босни". Та те-
за високо надилази и Гарашанинову и
Вукову крилатицу: „Сви Срби за окуп",
којој је платио данак, прије свих, Доси-
теј Обрадовић у Љубезном Харалам-
пију, честитајући Васкрс и њему и „свој
браћи трију вјера"!"
Крилатица о братству и јединству,
позивање на класике марксизма-лењи-
низма, опасност од Андрићевих дјела
„по нашу данашњицу", и то „особи-
то ради страшних догађаја из недавне
прошлости", све је бивши искусни „Ср-
бо-Југословен" скројио тако да буде у
складу са владајућом социјалистичком
идеологијом и ставовима комунистич-
ког друштва о улози вјере и нације у
изградњи новог поретка „са људским
ликом". Али, превидио је само једну,
али убојиту чињеницу: и сам Андрић је,
као и он, аванзирао од краљевског дип-
ломате у међуратној, до бољшевичког
барда у Брозовој Југославији, драгоцје-
нији је од Куртовића и епигона који су
започињали да грицкају „икону звану
Иво Андрић".
У вези са Куртовићем вратићу се, за
тренутак, публиковању његовог руко-
писа, а преко тога се прикрасти другој
фази, како смо рекли, организоване бо-
шњачке агресије на личност и дјело Иве
Андрића. Богдан Ракић нас информише
и о томе феномену: Заобилазним пу-
тем Куртовићев рукопис доспио је 1961. у
редакцији часописа којем га аутор, с об-
зиром на своја идеолошка опредјељења,
вјероватно сам никада не би понудио
за штампање. Ријеч је о Босанским
погледима, које је у Аустрији издавао и
уређивао Адил Зулфикарпашић, и сам
негдашњи комуниста и партизан који
се, међутим, крајем Другог свјетског ра-
та, окренуо против својих доскорашњих
бораца и емигрирао у иностранство,
гдје је провео више од 40 година као ве-
ома активан противник комунистичког
система у земљи. Имајући на уму неке
од разлика које су постојале између ове
двојице муслиманских интелектуалаца
- прије свега Куртовићево залагање за
идеју југословенства - није чудно што
је у предговору Куртовићевом огледу
Зулфикарпашић нашао за сходнода ис-
такне „како се писац није још ослободио
извјесних националних предрасуда из
времена своје младости, са којима се ми
не слажемо", али и да дода „како то ни
најмање не умањује изванредну вријед-
ност ове расправе, нити писца..."
Тако су се почела уважавати двојица
храбрих у одбрани муслимана Босне и
Херцеговине од баука званог Иво Ан-
дрић, иза кога је стајала и Краљевина
Југославија и социјалистичка, не само
Босна и Херцеговина, него и цијела
- Федеративна Југославија на свом ши-
Удар из Швајцарске - Адил Зулфикарпашић
роком идеолошком фронту, будно кон-
тролисаним од Удбе, по неумољивости
сличне НКВД, али и партијских, спе-
цијализованих јавних и тајних служби.
Између двојице тако различитих кри-
тичара Андрића, као што су Куртовић
и Зулфикарпашић, успостављен је мост
који се зове - бошњачка нација, под
чијим, највећим, луком ће се наћи по-
литика моћног емигранта са крупним
капиталом, што ће се распрострије-
ти и на формирање властите странке
у предвечерје рата у БиХ, ангажујући
другог јунака у овој драми, марксисту-
лењинисту Мухамеда Филиповића као
барјактара странке и њеног учења. А та
политичка партија назваће се именом
које јој је било примјерено - МБО, Мус-
лиманска бошњачка организација, ка-
кву је и призивао историјски тренутак
пред велику катаклизму...
ДРУГА ФАЗА: Бошњаци и бошња-
штво су категорије које су се кроз
модерну историју БиХ темпирано
провлачиле, посебно кроз период аус-
тро-угарске окупације, а латентно су
живјеле у главама босанских бегова
кроз позни период османске управе и
њиховог деспотског, својеглавог и др-
ског отимања од централне власти у
Стамболу, што је султан кажњавао и
силном кажњеничком војском свога
сераскера Омер-паше Латаса. Оно што
није успио конвертит Латас са кажње-
ничким експедицијама, пробао је дру-
гим средствима већ остарјели писац
недовршеним романом у његову сла-
ву Иво Андрић. Све то није промакло
поразним критичарима дјела Иве Ан-
дрића због обезвређивања исламске
културе и муслимана као њеног носи-
оца у БиХ.
Зулфикарпашић је по поријеклу Фо-
чак, познат из времена четничко-пар-
тизанских сатирања на обалама Дрине
и страдања, посебно, муслимана у чис-
ткама Дражине острвљене солдатес-
ке. Дијете острашћеног и богатог бега
заљубило се у СКОЈ, али замијенило је
партизанску петокраку са алжирским
фесом и потпуно окренуло ћурак у од-
носу на Србе и њиховог чувеног писца,
чије је крунисано књижевно дјело, и по
његовом најдубљем увјерењу, у погреш-
ном свјетлу представило његов, мусли-
мански народ, и то, на несрећу - диљем
земаљске кугле. Око свога Бошњачког
културног института окупљао је све
што је било вриједно да се сврста у ње-
гове смишљене акције за сузбијање то-
га утицаја и рањавање таквог учења. Са
Зулфикарпашићевим предговором и
другим текстовима почиње друга фаза
„бошњачке агресије на Андрића", који
је проглашен сотоном муслиманског
живља, подстрекачем, и инспиратором
злочина. Поред тога, он је у кључној
сцени романа На Дрини ћуприја (на-
бијање на колац) „срамотни компи-
латор једног египатског мученика за
ислам", продукт независне Титове про-
паганде. Однекуд је био обавијештен и
о продору на Запад Андрићевих дјела
на свјетским језицима у огромним ти-
ражима, путем конзулата и амбасада
СФРЈ у свијету. Зулфикарпашић про-
дубљује критику Куртовића, слажући
се с њим да је нобеловац компилатор
и агитатор вјерске мржње, национал-
ног отрова и хушкања горопадних Срба
на муслимане, невине овчице пред по-
дивљалим прогонитељима.
У то вријеме „неразрушено братство
и јединство народа и народности БиХ"
уздрмава текст сарајевског лењинисте
др Мухамеда Филиповића, под лукаво
утемељеним насловом Босански дух у
књижевности - шта је то, у коме се Туњо
(карактеристичан надимак срастао са
његовим именом), односно Мухамед,
представио као будући ментор Зулфи-
карпашићеве Муслиманске бошњачке
организације, у коју ће прећи из фун-
даменталистичке Странке демократске
акције Алије Изетбеговића, претапајући
ставове људи из прве фазе у јединствен
фронт освјешћења муслиманских, сада
- бошњачких маса, припремајући их и
за оружани обрачун са хришћанском
хајдучијом, која исламу није дала да се
смири откад је нахрупио на ово тло за-
једно са љутим османским коњаници-
ма.
Тек је у Филиповићевим визијама
Босна дефинисана као земља специ-
фичног духа наднационалног „бошња-
штва", који ову земљу „хомогенизира"
и чини (не)стварно јединственом. Али
неки српски писци с почетка К. ипб К.
и БиХ, својим дјелом заговарају нешто
друго и нарушавају тај благословени
бошњачки дух. Мислимо на неугаслог
трибуна са Змијања Петра Кочића и
некритичког Мостарца Светозара Ћо-
ровића, који је својим чаршијским при-
повијеткама управо афирмисао мусли-
мане и њихов особено обредни начин
живота, а уз севдалијског Шантића до-
принио пробитку „неопредијељених"
више него сви њихови књижевни епи-
гони заједно. ►

► Туњо Филиповић је, одричући се
преконоћ својих „научних" лењинис-
тичко-марксистичких погледа на свијет,
међутим, упро прстом у родоначелни-
ка и редодржавника антимуслиманске
коалиције. Тај човјек је Иво Андрић. У
сјећању нам је његова цинична изјава
да су Андрићева дјела Босну више ције-
лила неголи многе војске које су преко
ње марширале и у њој крв пролијевале,
чиме је подигнута фетва против овог
писца, као Хомеинијева против слав-
ног Рушдија и његовог романа Сатан-
ски стихови. Послије тога ни једна ни
дуга нису скинуте, напротив, и поред
великих друштвених и политичких
промјена, глобалних и грађанских ра-
това у Хомеинијевом Ирану, али и рата
„ниског интензитета" у Босни. Исти-
цање српског и хрватског код српских
и хрватских писаца, по калајевско-мла-
домуслиманском учењу, разводњава
„босански дух" и директно атакује на
„братство и јединство", дакле, исто оно
само мало другачије што је рекао стари
Србо-Југословен Шукрија Куртовић у
првој фази агресије бошњачких повам-
пирених интелектуалних генерала на
Андрићево дјело, које је, међутим, већ
постало и остало у темељима свечовје-
чанске културне и умјетничке ризнице.
Тако је сукоб са Андрићем и његовим
литерарним третманом муслимана у
Босни, почев од политичко-књижевне
докторске дисертације 1924. године у
Грацу, па до крунских романа-хроника,
попримио међуцивилизацијске обри-
се фронта: ислам и његова култура и
хришћанство као антипод те културе.
Савремена тема за почетак трећег ми-
ленијума, појава тероризма као оружја
исламског фундаментализма, заоштра-
вање односа између Израела и Арапа,
пријетње иранског атомског оружја
тобоже измишљеном Израелу и иса-
њаном холокаусту, исламска освета за
данске карикатуре Пророка.
У бошњачкој филозофији Туње Фи-
липовића Андрић је означен као држав-
ни непријатељ број један, а хришћански
писци као нарушитељи јединственог
босанског духа, који ће кроз бошња-
штво утврдити нову, међународно при-
знату, независну, мултикултурну, мул-
тиетничку и мултирелигијску Босну
и Херцеговину, што је десетогодишњи
постдејтонски период одбацио као ап-
сурд. Филиповићев памфлет и потрес
који је означило његово објављивање,
јавне расправе, посебно у кулоарима
и на сједницама органа КПЈ-СКЈ на
свим нивоима, досегле су кулминацију
објављивањем енциклопедијског науч-
ног сепарата о Босни и Херцеговини,
чији је духовни инспиратор био управо
Туњо Филиповић, протежирани корес-
пондент муслиманског естаблишмента
о <Је шге признатој муслиманској на-
родности.
„Специфична повијесна опстојаност
Босне и Херцеговине" у фокусу Му-
хамеда Филиповића, упрегнутог у ко-
ла МБО Адила Зулфикарпашића, већ
бијаше заживјела када је са сарајевског
Филозофског факултета на велике тру-
бе објављена студија Мухсина Ризвића
Босански муслимани у Андрићевом
свијету, која је, у измијењеним друшт-
веним условима повукла лавину спон-
таног и организованог криминоидног
оптуживања великог писца за све не-
среће муслимана на крају XX вијека и
њихово страдање у грађанском рату
1992-1995. Тиме је започела етапа обез-
вређивања и масовног дивљања жрта-
ва трансформисаних у гониче, коју смо
назвали трећа фаза.
ТРЕЖА ФАЗА: Значајан, ако не и
најзначајнији историчар књижевнос-
ти муслимана у Босни и Херцегови-
ни Мухсин Ризвић скренуо је пажњу
јавности посебно тротомном студијом
Књижевни живот Босне и Херцегови-
не између два рата са грандоманским
претензијама „завођења реда" у пос-
матрању муслиманске књижевности,
вјере, културе и нације у Босни и Хер-
цеговини. С њим се захуктава најофан-
зивнија и најбескрупулознија кампања
Куртовић - Зулфикарпашић - Филипо -
вић према Иви Андрићу и његовом
дјелу. Услиједио је опсежан „утук"
Станише Тутњевића, управника Инс-
титута за књижевност БиХ у Сарајеву
до овог грађанског рата и врсног поз-
наваоца Мухсићеве проблематике, по
приказивачкој обимности примјерено
његовом синтетичком захвату „бал-
заковских" габарита. Фантастично
уживљен у улогу савременог утемељи-
теља муслиманске књижевности, на-
стављача Сафветбега Башагића и ње-
гових пионирских напора да заснује ту
народну посебност, Ризвић у општим
ратним (не)условима 1992-1995. пише
своју задњу књигу, дефинитиван обра-
чун са опаким муслиманским каури-
ном - Ивом Андрићем, остављајући у
аманет ендемски захвалним сљедбе-
ницима да његов напор наставе, што
су они врло спремно учинили. Дио
интензивне кампање Бошњака про-
тив Андрићевог „евроцентризма" у
опису босанских муслимана, њиховог
морала, туркофилства, заосталости,
неадаптивности на живот у хришћан-
ским земљама итд. пратиле су и Свеске
Андрићеве задужбине у Београду, чији
је избор прилога био добро одмјерен и
толерантан, неовисно од заснованости
преузетих текстова и степена загри-
жености аутора (ЈТовреновић, Дурако-
вић, Дурић), што је учвршћивало углед
годишњака у земљи и свијету. Најзад,
једна расправа најновијег датума син-
тетички је освијетлила цијели аспект
непосусталог атаковања Бошњака на
личност и, посебно, романе Иве Анд-
рића.
Ризвић је, дакле, прије више од 25
година подстакао жеравицу на којој су
гријали руке и жарили душу муслиман-
ски реконструктивни фанатици разних
боја. И све то под плаштом неслагања са
књижевном Андрићевом сликом нетом
засноване нације муслиманске и њихо-
ве државе наговијештене кроз тада још
забрањивано учење младомуслимана,
а касније и кроз санкционисану ислам-
ску Декларацију Алије Изетбеговића &
сотрапу, који је, као раније осуђивани
и непреваспитани младомуслиман,
имао репутацију латентног вође у по-
литичком организовању фанатизова-
них сљедбеника, дуго и у социјализму
држаних изван конститутивних народа
без националних атрибута.
Тутњевић је стрпљиво сецирао Риз-
вићеву тротомну студију, као и све њего-
ве радње, анализирајући прије и послије
тога, потанко, сегменте осумњичених
учесника у књижевном босанском
лонцу, у коме су кувани ислам и мус-
лиманство као натруло воће увезено са
неприродно удаљене, азијатске стране у
ове босанске горошуме, које су их веома
споро прихватале као дио своје башти-
не и духовне трпезе. Тутњевић, као пос-
већен истраживач међуратне босанске
књижевности, био је запрепаштен сте-
пеном загрижености Мухсина Ризвића,
сматрајући да је „просто невјероватно
да се на данашњем степену књилсев-
нотеоријских и књижевноисторијских
истраживања уопште може појавити
таква књига, чије је основне подстицаје
једва могуће „открити и сагледати", јер
су некњилсевног поријекла...
Преиспитујући ове хајке на књи-
лсевно дјело Иве Андрића, које се воде
са позиција данашњег бошњачког бе-
говата, чији су носиоци већи Турци и
од самих Турака из Мале Азије - ка-
ко је рекао Тито Андрићу на свечаном
пријему у Белом двору - не молсемо се
отети утиску да су њихови назори не-
промјенљиви. Као што су негда прко-
сили реформама Турске царевине на
умору, јер је „болесник са Босфора"
био уздрман и серијом орулсаних ус-
танака Срба у Херцеговини (у Босни),
тако данас на разне начине покуша-
вају да законзервирају „бошњачки
дух", којег уздилсу у сферу „опстојања",
пркосе и хришћанској Европи, а не са-
мо српским писцима и њиховом дјелу.
Неизљечива мрлсња према „каурини-
ма" и „Власима", коју је Иво Андрић
маестрално описао у низу својих при-
ча, а у „три писма" посебно, фундамен-
тална је потка свих ових напада, која
се као бумеранг враћају у бошњачко
пријестоље, као Хомеинијева одапета
стријела према Рулсдијевом Мухамеду
- фетва Ирану и грађанима Далеког
истока. Није ли Иво Андрић био да-
лековид пророк, који је, од своје ди-
сертације до задњег слова написаног о
турском милету у Босни, непогреши-
во пророковао трајно лошу будућност
за онај дио исламског свијета који се

клецаво и недопустиво споро примиче
свеопштим вредностима цивилизова-
ног свијета!?
Страх који је дјечак Иво Андрић по-
нио у првом сусрету са монументалном
ћупријом паше Соколовића у Вишегра-
ду, временом се претакао у неизљечиви
страх од свега што је јако, а на власти, и
од чега могу да страдају покољења, као
што је и ово наше, клецаво и до краја
трагично...
Ризвић психотично реагује на тако
логичан Андрићев став по коме се „сви
истраживачи слажу да је утицај турс-
ке владавине у Босни био апсолутно
негативан". Као кобац се окомљује на
такве и многе друге систематски вађе-
не детаље из разних Андрићевих проза
о Турцима - муслиманима. Посегнуо
је и за крунским адвокатом. Ради се,
заправо, о једном рукопису - архива-
лији, сада смјештеном у Историјском
институту у Сарајеву, чији је наслов
монументалан. Монографија зави-
чаја Мехмед-паше Соколовића, чији је
аутор Мустафа А. Мулалић, а његова
ударна жаока Нобеловац Иво Андрић
и његово награђено дјело „На Дрини
ћуприја", којег је својски рабио Ризвић.
Акценат је на незамисливо великој
штети која је муслиманима нанесена
додељивањем Нобелове награде Анд-
рићу, „јер се тиме његова лажна слика
о муслиманима неконтролисано шири
по свијету". Морбидним ријечником
Мулалић блати Андрића - чистио је
Босну, муслимани су оклеветани до те
мјере да младе генерације трпе голем
терет...
Тутњевић у кратком крокију откри-
ва бит тог вулгарног списа: Интересан-
тно је и то гдје се налази коријен таквог
Андрићевог „става": „1из тигтигапсИ,
каже Мулалић, у Вишеграду и у Трав-
нику"; одговара Андрићево поријекло
и изводи овакав закључак: „Пошто у
Андрићевим венама тече 'погана турс-
ка крв' затрована зулумом извршеним
над његовом мајком, разумљиво је што
је Андрић онолики душманин мусли-
манима, без обзира на фратарско вас-
питање (20, 195). Мулалић сугерише по
муслимане спасоносну верзију, по којој
је Иво Андрић фратарско дијете, а за њу
индиректно веже наводну литературну
мисију у односу на ислам и муслимане,
коју ћемо, из разумљивих разлога, пре-
селити у фусноту.
Шта да радимо са оваквим раза-
пињањем Иве Андрића толико годи-
на након његове смрти? Можда да
потражимо малчице мира у једној
иностраној, беспристрасној објекцији
виспреног тумача његовог дјела и ре-
цепције код модерног читаоца на раз-
ним странама бивше (Андрићеве) Ју-
гославије и свијета: Нек остане на вољи
читаоца да одлуче, у било којој тачки
приповиједања, када ће и у којој мјери
бити лично укључени у причу. У овом
погледу, битно је да Андрић користи
приповиједање у првом лицу множи-
не, како би развио осјећај друштвене
припадности која само у ријетким слу-
чајевима подразумијева националну
и ли етничку идентификацију. На тај
начин читаоцима је омогућено да го-
тово у сваком тренутку (поготово они-
ма који живе на просторима бивше
Југославије) да Андрића читају као да
су и сами дио његове прозе - наравно,
уколико то желе...
Мусхин Ризвић се у трећу фазу
бошњачког духа у јединственој и не-
дјељивој Босни и Херцеговини ук-
лопио у оној мјери у којој га је (пре)
опширност у проналажењу антианд-
рићевских мотива коштала живота у
ратном Сарајеву. Као Алахов посла-
ник је слављен и у самој смрти, као
и његов колега Алија Исаковић, у ве-
личину националних шеита, који су
умрли усправно и на стражи одбране
муслиманско/бошњачких повијесних,
етичко/етничких и културно/вјерских
принципа од неслућеног значаја за
европску постдејтонску, модерну Бос-
ну у будућим антлантско/европским
интеграцијама. Јер, све три фазе „бо-
шњачке агресије" ипак се уједињују
у једну и јединствену, ону Зулфикар-
пашићеву и Филиповићеву, која по-
пуњава матрицу „босанског духа".
Исправан је, у томе контексту, овај
закључак: Може се учинити парадок-
салнимда се управо они који оптужују
Андрића за нарушавање „босанског
духа“ - као што су Зулфикарпашић и
Филиповић - и даље представљају као
одлучни заговорници идеала босанске
мултикултуралности. Ово, међутим, не
би требало да чуди, будући да је човјек
који је био један од најгласнијих јав-
них присталица мултиетничке Босне
уједно и аутор Исламске декларације.
А разлика између идеја које се износе
у тој књизи и оних које је њен писац
заступао у јавности (превасходно међу-
народној) сасвим је очигледна - за оне,
наравно, који желе да је уоче. Пропаст
Југославије, сумрак велике и међуна-
родно полетне Титове државе, осло-
бодио је простор за све фазе агресије
Бошњака, односно "бошњачког духа"
на Андрића, јер је тек послије њего-
ве смрти скраћена та дуго прижељ-
кивана „зелена трансверзала", која је
водила директно од муслиманског до
бошњачког имена, што смо, укратко,
представили у овом тексту.
Нашавши се у Андрићевом гранди-
озном књижевном дјелу у вријеме када
су били посве безимени, а то је период
између два свјетска рата, муслимани
у Босни су добили репрезентативног
умјетничког ментора у свијету књижев-
ности, кроз коју се пробијао дух истине,
снаге и будућности. Зашто таква слика,
једино повољна и за данашње Бошњаке,
смета идеолозима тога бошњаштва од
Шукрије Куртовића до Мухсина Ризвића
и епигона, преко неизбјежног човјека
коме надимак пристаје више него име
- Туње Филиповића, говорили смо као о
апсурдном феномену смутних времена
која су крунисана дилувијалним „ратом
ниског интензитета" у Босни и Херцего-
вини 1992-1995. године.
Величина Андрићева у контексту
елементарне непристојности бошњач-
ких агресора на његово дјело и људ-
ски лик, који није савршен, и који је
стављен под критичку лупу, јесте да је
створио врло широке, свјетске релације
појављивања савремених писаца са дје-
лима која ће дограђивати његову епо-
халну величину и босанске муслимане
представити у данашњем свјетлу и у из-
мијењеним друштвеним и социјалним
условима.
Завршетак нашег крокија о бо-
шњачком духу у самопроглашеном
рату против положаја муслимана у
дјело Иве Андрића, припада Стани-
ши Тутњевићу, чији смо осврт о Риз-
вићевим књигама помињали на више
мјеста. Овдје још припомињемо да је
Тутњевић уз више књижевно - историјс -
ких радова бошњачке провенијенције,
написао студију у којој је убједљивије
изградио рељефну слику о муслиман-
ској књижевности од оне Ризвићеве
из треће фазе нашег текста. Закључак
је у тек минулој, 2005. години, када је
Тутњевић завршио „свој обрачун с њи-
ма" и ставио тачку (?!) на тему коју и
ми завршавамо у контексту свих лица
Иве Андрића. Започета књигама Алије
Исаковића и Мухсина Ризвића, а завр-
шена њиховим ратним умирањима у
Сарајеву 1994, али и посљедњим дјели-
ма обојице, муслиманска књижевност
у БиХ и поред свих настојања да се од-
лијепи од „андрићевске слике свијета",
све је више продубљује и проширује.
Тако Иво Андрић траје у трансформи-
саном и често противурјечном свијету
потирања и уздизања у исто вријеме.
Као да су продукт његових несаница,
које је на искуствима фројдистичке
психоанализе и јунговског искуства
колективно несвјесног изучавао један
узорни новосадски психотерапеут. ■