Diese Präsentation wurde erfolgreich gemeldet.
Die SlideShare-Präsentation wird heruntergeladen. ×

НИН - Зашто се стидимо Солунског фронта

Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Anzeige
Wird geladen in …3
×

Hier ansehen

1 von 3 Anzeige

НИН - Зашто се стидимо Солунског фронта

Herunterladen, um offline zu lesen

Историчар и академик Драгољуб Живојиновић каже за НИН: „Код народа и науке, стида нема. Политич-
ке гарнитуре су, ипак, нешто друго.
Чини ми се да има места говорити не само о опрезном понашању политичких елита, већ и о потискивању славних српских традиција, иако је овде
реч о заиста најсветлијим победама,
када је Србија показала да је на Бал-
кану непобедива”.

Србија је у Првом светском рату изгубила око 30 одсто становништва и више од 70 одсто привреде, а добила
- само право на опстанак

Историчар и академик Драгољуб Живојиновић каже за НИН: „Код народа и науке, стида нема. Политич-
ке гарнитуре су, ипак, нешто друго.
Чини ми се да има места говорити не само о опрезном понашању политичких елита, већ и о потискивању славних српских традиција, иако је овде
реч о заиста најсветлијим победама,
када је Србија показала да је на Бал-
кану непобедива”.

Србија је у Првом светском рату изгубила око 30 одсто становништва и више од 70 одсто привреде, а добила
- само право на опстанак

Anzeige
Anzeige

Weitere Verwandte Inhalte

Ähnlich wie НИН - Зашто се стидимо Солунског фронта (20)

Anzeige

Weitere von KHE3 (20)

Aktuellste (20)

Anzeige

НИН - Зашто се стидимо Солунског фронта

  1. 1. Да М инистарство за рад, борачку политику и социјална питања није најавило славну српску 90-годишњицу,мало ко би се у Србији сетио да је 15. септембра пробијен Солунски фронт. Највиши српски политичари су одржали свечане говоре у Скупштини о 15. септембру као - Дану демократије!? Д ва дана уочи 90-годишњице од пробоја Солунског фронта, Бе- оград је, упркос киши и хлад- пред Домом Народне скупшти- не поздравио нову генерацију офици- ра Војске Србије. Поздравио их је и Борис Тадић, председник Србије и њи- хов врховни командант. Он је поме- нуо велике победе из 1918, али, она- ко, узгред. Много више је говорио о војним реформама и потреби Србије да јача своју одбрамбену моћ. Да Ми- нистарство за рад, борачку политику и социјална питања није најавило ову славну српску 90-годишњицу, мало ко би се у Србији сетио да је 15. сеп- тембра пробијен Солунски фронт. Ср- би, тачније, њихови највиши држав- ници су одржали свечане говоре у Скупштини о 15. септембру као - Да- ну демократије!? Зато није ни чудо што Срба нема на свечаним дефиле- има у Паризу којима савезници из Великог рата славе победу и истичу, не случајно, свој допринос у највећем сукобу који је свет до тада видео. У Паризу, додуше, за нас нико није мар- ширао и зато што нема више „солу- наца” у Србији. И то нико овде није приметио. Јесмо ли оптерећени поразима из деведесетих и страном пропагандом која нас је сместила у ред „геноцид- них и терористичких нација”, почели да се стидимо својих најчистијих по- беда из Првог светског рата, па и уче- шћа у пробоју Солунског фронта? Историчар и академик Драгољуб Живојиновић каже за НИН: „Код народа и науке, стида нема. Политич- ке гарнитуре су, ипак, нешто друго. Чини ми се да има места говорити не само о опрезном понашању политич- ких елита, већ и о потискивању слав- них српских традиција, иако је овде реч о заиста најсветлијим победама, када је Србија показала да је на Бал- кану непобедива”. Србија је у Првом светском рату из- губила око 30 одсто становништва и више од 70 одсто привреде, а добила - само право на опстанак. Аустроу- гарска је већ деценијама уназад на- стојала да нагомилане националне проблеме реши припајањем Србије, а једна од идеја уставних реформи уну- тар црно-жуте монархије је била и она по којој је растући мађарски на- ционализам требало сузбити ствара- њем трећег конститутивног елемен- та - словенског. У њему би Србија имала веома значајну улогу и место у новој аустроугарској држави. Уме- сто тога Срби су створили Краљеви- ну СХС. Многи историчари, полити- колози и социолози ће рећи да је са стварањем нове државе, Србија изгу- била и идентитет, националне идеје, те да је то један од узрока наше да- нашње политичке, националне и ду- ховне пометености. А то се види и у нашем односу према обележавању 90-годишњице пробоја Солунског фронта чија је скромна и у медијима скоро непримећена централна про- слава одржана у Ваљеву. Ту где је нај- веће војничко гробље из овог рата у Србији, и где се налазила чувена бол- ница, недавно обновљена. „Јесмо ли уопште народ који негу- је културу сећања”, пита се Љубодраг Димић, историчар, на почетку разго- вора за НИН. „Склони смо да мења- мо ставове о много чему па и про- шлости, у складу са дневнополитич- ким мишљењима, или пак под при- тиском разних диктатура. Пречесто смо били спремни да са рушењем са- мог споменика рушимо и постамент. У нашој култури сећања нема кон- тинуитета, све је дисконтинуитет! Да не помињемо то што се овде према историји до сада, барем када су по- литичке елите у питању, гајио углав- ном један модел: Све почиње од нас .” Први светски рат је одмах по завр- шетку почео да мења своје место у свести људи. И поред великих жрта- ва, несхватљива је небрига државе за људе који су крв давали за њу, попут Милунке Савић, вишеструко одлико- ване жене - ратника. Она је сконча- ла у изузетној беди. Безброј примера је доводило у питање смисао подне- сених жртава у рату. Осим тога, но- 26/Н ИН /18/09/08
  2. 2. Слике са Солунског фронта: патња, слава и победа ва држава се опрезно односила према величању учинка у овом рату, пре свега због осећања „нових” народа у тој држави, који су до окончања рата били у - непријатељским војскама. Драгољуб Живојиновић сма- тра да је то разлог првим по- кушајима ревизионизма и маргинализације онога што 1е десеткована српска војска по- стигла у немогућим условима. Ипак, како вели Љубодраг Ди- мић, након 1918. године дошло је до глорификације свих по- стигнућа остварених од 1912. до 1918. године. На њима је почело гра- ђење новог идентитета и Србије, али и заједничке државе. Прва права, ра- дикална промена у вредновању до- мета српских успеха у Великом ра- Краљ Петар на челу српеке војске: На Везировом мосту у Албанији 1915$године Од Албаније до Солуна Солунски фронт организован је 1915, као покушај савезника и да се помогне Србији, али и да би се умањиле последице савезничког пораза у Дарданелима (Галипо- ље). Што се Србије тиче, овај покушај је дошао прекасно. Тада сујединице под ко- мандом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена већ наступале незадржи- во према Србији и њеној унутрашњости, а српска војска кренула у маневар какав до тада није виђен у модерној војној историји; повлачење целе војске, владе, па и дела народа, преко Албаније. Историчар Недомир Антић тврди да јеод 707.000 мобилисаних српеких војника, до Крфа стигло око 151.828. Значи, еваки четврти или пети. У извештају једног од срп- ских генерала, око200.000војникајепогинулотоком прведвегодине рата, око 120.000 помрло од глади, у заробљеништву, или у сукобима са окупационим војскама. Пред границом са Албанијом, српска војска се распала, а оне који су прелазили „земљу ор- лова” на путу до Драча и савезничких бродова, чекали еу стални напади, тифус, глад и савезничка непоузданост. Ипак, десеткована војска се након опоравка на Крфу по- дигла изаузела место на линији дугој неколико стотина километара, западно од Вар- дара. И док су савезници расправљали треба ли им тај фронт уопште, српска војска је чекала тренутак „поласка кући”.За то време, 1916. године, добија битке за Битољ и Кајмакчалан. А 15. септембра 1918, прва победа је била код Доброг поља - по њој је касније Арчибалд Рајс назвао своју скромну кућуу Топчидеру. Само четрдесет пет дана касније, 1. новембра 1918. г., српске и француске јединице су ушле у Београд. Надеведесету годину од пробоја, један српски посетилац Интернетаће на сајту „Пре- са” написати: „За само месец и по дана до Београда! Е, то је оила војска!” ту, доћи ће тек 1944. године, када по- беду у грађанском рату у Југослави- ји односи КПЈ. Историчар Слободан Г. Марковић каже за НИН да данас једва и да „мо- жемо да погледамо истини у очи и да признамо да је Срби- ја у Другом светском рату по- ражена, не у борби против на- циста, већ у грађанском рату”. Додаје: „Поразом покрета гене- рала Михаиловића, који се на- довезивао на раније традиције Србије, дошло је до превредно- вања историје српског народа. У том превредновању Ђуро Ђа- ковић је постао значајнији од војводе Мишића или војводе Путника, а Димитрије Туцовић далеко истакнутији од Слобо- дана Јовановића.” Нова идеологија није трпела ништа што би нарушило крхку равнотежу међу народима и мањинама, оптерећену свежим сећањем на ужасне злочине из управо завршеног рата. Однос елите према историји, традицији и нацио- налном питању се најбоље видео по уџбеницима историје. Дуго после 1945, у уџбеницима историје, Први светски рат заузимао је једну, па две стране. Тек осамдесетих година про- шлог века ови догађаји добијају више страница у уџбеницима у Србији. С друге стране, у то време је у СФРЈ би- ло осам центара за издавање уџбени- ка, па се дешавало да су у хрватским училима сви Срби били негативци, или да се форсира само историја јед- ног народа. Бахат однос према исто- рији, њена злоупотреба у дневнопо- литичке сврхе показаће се нарочито почетком деведесетих година. Након 5. октобра 2000. године, по- чиње и дефинисање новог односа пре- ма прошлости. Заправо, Србија се су- 18/09/08/НИН/27
  3. 3. очила са настављањем упира- ња прста у њу као у главног и јединог кривца за сва зла у све- ту с краја XX века. Слободан Марковић, иронично, подсећа да је „распадом СЦГ нестао и последњи остатак Југославије, а то је био ратни циљ српске вла- де у Првом светском рату”. Љубодраг Димић подсећа да су Срби доживели неколико огромних промена у двадесетом веку. Најпре, држава се са око 24.000 квадратних километара у деветнаестом веку, у двадесетом повећала десетоструко, да би да- нас била опет сведена на грани- це приближне оним из 1914. го- дине, наравно, плус Војводина. „У великим променама мења се свест друштва”, каже Димић. „Са сваком променом епохе, до- лази до преиспитивања свести о прошлости. У таквим трену- цима, политика, зарад сопстве- не легитимности, као и они ко- ји је персонификују, покушава- ју да у прошлости нађу легити- митет за своје ставове. Тада се- ћање или оживљава, или уту- љује. Трагедија је што се то нај- чешће ради по диктату дневних политичких потреба.” Другим речима, државни ло- мови у Србији су увек праћени и прекидима у сфери колектив- них сећања. Ипак, је ли замор од велике историје једини узрок нашег немара према старим вредностима, или ту има нечег више? Бора Кузмановић, соци- јални психолог, подсећа да се са ратовима у којима је нестала Ју- гославија, отишло у другу крај- ност у односу на идеологију у СФРЈ. Он каже: „Деведесетих се много али и веома погрешно го- ворило о историји. Данас има- мо подељено друштво у коме мањи део грађанских интелек- туалаца потискује сећање на ве- лике победе, док се већина, ипак, њих не стиди. Не верујем да је обичном грађанину свејед- но када се замисли над оним што нам се дешава са Косме- том. Али, засићење постоји. Де- ведесетих година је Кнез Миха- илова одјекивала од национали- стичких песама, а онда су до- шли ратови, порази, а са њима и разочарање. Патриотски дух може да повуче позитивну енергију, али онда када је рат потпуно јасан, непријатељ дефинисан. То 90-их нисмо имали, и зато разо- чарање, збуњеност, која се прелила и на друга национална питања. А Срби већ поодавно нису толико ратнички народ каквим су представљани и са- ми себи, и другима.” Радмила Накарада из Института за европске студије каже да нам се срп- ски немар и склоност забораву про- шлости, не дешавају први пут: „ Након свега преживљеног, склоност да се на све из наше историје гледа црним бо- јама, није неуобичајена. Изгубили смо Карађорђева краља Александра Имао је две Карађорђеве звезде. Прву је добио ка- да није знао где се налази а вратио се у српски ров са два немачка војника. Неки генерал му је окачио прву звезду. Онда је дошла 1918. Будимир Давидовић је по- шао да се огледа са Бугарима. Вратио се у болницу у Солуну са седамдесет седам рана. Обилазили су га као распетог Христа. Појавио се и регент Александар. Направио је краљевски гест. Скинуо је са својих гру- ди своју Карађорђеву звезду и прислонио је као пољу- бац на груди Будимира Давидовића. Војника из Дра- гачева. Буда је оздравио али је остао без једне руке, леве. Није имао где да се врати, застао у Чачку и ту је добио службу у општини. Био је позивар. Испод леве руке носио је имена лица да му се јаве било због ка- зне или награде. У Чачку се Будимир оженио, добио децу. Становао у Курсулиној улици. Стан, таман као ров, у коме су били он, жена и четворо деце. Имао сам срећу да волим чика Будимира. Снимио сам филм о њему. Вајар Жика му је направио бисту. Будимир је бисту ставио на грооље, где ће бити са- храњен. Ту је често долазио. Деца су отишла путем нових ратова за послом. Жена му је умрла. Буда је све више боравио на гробљу. На једном парастосу сусрео се са госпођом Ленком, удовицом. Поразго- варали, сами, све више сами, па су се венчали. Бу- димир је довео Ленку у Курсулину улицу. Ту су живе- ли срећно и задовољно. Имао сам срећу да сам че- сто пио пиво код „Цара Лазара” са Будимиром. Када сам га питао о рату, насмејао би се, рече - било па прошло, али ја то не бих волео... Не би волео да сни- мим филм о њему. Срећом, касније је пристао. Дао сам тај филм Чачку. Знам да није никада био прика- зан. Буда је знао зашто, у почетку није хтео да се о њему сними филм. Можда би „Филмске новости”, у чијој је продукцији снимљен филм о Будимиру, могле да га понуде некој од телевизија. Две Карађорђеве звезде по његовој жељи сахрањене су уз њега. Има- ће тамо друштво анђела или ђавола, с којимаће при- чати како је био срећан у рату и миру. ■ ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ ориЈентире, неЈасни су нам наши иден- титети. Окупирани смо свакодневи- цом, и све оно што испада из њеног оквира постаје сувишан луксуз.” Већина наших саговорника у овоме последњем види врло значајан еле- мент нашег одступања од традицио- налних вредности и праве национал- не демобилизације. Наставља се руже- ње српског народа и његове историје. Ружимо се сами, а помаже нам се и споља. У једном документарном фил- му аустријске производње, приказаног на ТВ Б 92 испало је да су Гаврило Принцип и Милош Обилић те- рористи типа Осаме бин Ладе- на, и да је Србија у потпуности заслужила да буде кажњавана док је света и века. Упозорење на очите лажи изнесене у фил- му, изазвало је бес и огорчење „цивилизоване јавности”. За многе је и то био један од сиг- нала потпуне националне демо- билизације, која неминовно во- ди ка измењеном идентитету. Али ако је народ изгубљен, шта је са тзв. елитом? Елита је та која, напослетку, ствара на- ционалне идеје, организује њи- хово достизање, и обезбеђује националну мобилизацију. Бо- ра Кузмановић сматра да је да- нас кључ у рукама политичке елите која је, нажалост, расту- рена, а оно што је остало од ње према српској историји нема јасан однос: „Након промена 2000. године, нова власт се ни- је добро снашла, и из страха да не би био погрешно схваћен њен однос према комунизму, није истицала заслуге левича- ра за антифашизам. Други део те приче је наш однос према традицијама старијим од Дру- гог светског рата. Погледајте говор који је Зоран Ђинђић као премијер одржао у Орашцу. Тај нехомогени говор је мало до- диривао, па мало заобилазио све оно што изазива понос. Раз- лог је јасан: перцепција наше скорашње прошлости међу зе- мљама које одлучују о нашој будућности.” Драгољуб Живојиновић та- кође мисли да је политички прагматизам, условљен оним што нам долази из развијеног света, један од разлога што на- ша елита избегава да истиче овај део наше прошлости. А гу- ра Теслу и Пупина. Ипак, српска елита је упра- во односом према важним историјским питањима већ не- колико пута довела ионако та- нак углед Србије у још гору си- туацију. Подсетимо се да није било ниједног нашег представ- ника на прослави 50 година од ослобађања Аушвица, нема нас ни у Москви на обележа- вању Дана победе над фаши- змом. Исто важи и за истица- ње наших победа у Првом светском рату. Велике државе никад не пропушта- ју да спомену допринос ни у вели- ким, нити у малим победама. А ми смо то почели одвећ често да ради- мо. А кад то сами не чинимо, не мо- жемо очекивати да ће тај посао неко други уместо нас завршити. Још су Обреновићи знали да је светла тради- ција јако оружје сваке државе. Зашто данашња политичка елита бежи од ње? Ко им је то узор? Па, сви у Уни- ји у коју хрлимо држе до своје про- шлости. МИЛЕНА МИЛЕТИЋ 2 8 / Н И Н / 18/09/08

×