Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online

www.diogenpro.com Broj 5. / Issue No 5. Godišnjak/Annual 21.3.2015
Multi-identitet kao nadgradnja mono-identiteta
Obzirom da se u demokratskim društvima vlast može definisati kao „vladavina slobodno izabranih predstavnika naroda“, u tom slučaju građani,
kao osnovni dio pretpostavki kreacije naroda države sekularnih težnji i uobličavanja jesu i moraju biti činilac integracije unutar interaktivnog
oblika mogućih alternativa svijesti. Angažirani umjetnik-građanin u sebi sadrži multi-identitet kao nadgradnju mono-identiteta koji dobija
pripadnošću ovoj ili onoj naciji, vjeri, rasi, genderu. To je za angažiranog umjetnika jedini i nadasve inspirativni cilj-pomoći građaninu, kako bi,
unutar totalne kreacije sopstvenog bića, stvorio društvo dobrih namjera.
Multi-identity as an upgrade of the mono-identity
Given that in democratic societies, power can be defined as a "rule of freely elected representatives of the people", in this case, the citizens, as a
basic part of the assumptions of creations of nations of the state with secular aspirations and shaping up are and should be a factor in the
integration of interactive forms of possible alternative to the consciousness. Engaged artist-citizen incorporates multi-identity as upgrade of mono
-identity which gets through belonging to this or that nation, religion, race, and gender. It is for engaged artist only and the very inspirational goal-
to help citizen in order, within the total creation of its own being, to create the society of good intentions.
Sabahudin Hadžialić
ISSN 2296-0937 (print)
ISSN 2296-0929 (online)

NO 4.PAGE 2 - ANNUAL GODIŠNJAK 2015 NO 4.
http://www.diogenpro.com/all-issues_svi-brojevi.html

NO 4.PAGE 3 - ANNUAL GODIŠNJAK 2015 NO 4.
ONLINE EDITION....ONLINE EDICIJA –On the cover page ART— Leonardo da Vinci

NO5 PAGE 4
Instead Editor’s word
USA, NOVEMBER 2014—ORDER YOUR COPY OF THE BOOK OF ESSAYS THROUGH THE CLICK ON THESE WORDS

NO5 PAGE 5
Umjesto uvodnika
http://www.knjizara.com/Kuca-od-stakla-Tatjana-Debeljacki-144304

NO5 PAGE 6
Umjesto uvodnika
https://www.smashwords.com/books/view/474684

DIO DIOGEN pro kultura magazin
Godišnjak br.5. 2014-2015.
POEZIJA / PROZA / ESEJI / KONKURSI / INTERVJUI
PREDSTAVLJANJE AUTORA (POEZIJA/PROZA)/
REPRESENTATION OF THE AUTHORS
(POETRY/PROSE)........Str./Pg. 8
POEZIJA & PROZA....Str.Pg. 8
ESEJI...Str.Pg. 140
INTERVJUI...Str.Pg.243
ESEJI...Str.Pg.249
NO5 PAGE 7

NO5 PAGE 8
Dragica Ohashi, Japan
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/dragica-ohashi.html

NO5 PAGE 9
TAMO GDJE TRAVA SPAVA
Vlati trave rastu same
Na ivici, na parkingu niknu tiho
Kapljice rose ih poje
Bogato zelene boje
Tamo gdje trava spava.
A da li sanja trava?
Da li sanja i trava plava mora?
Da li sanja pjesmu svog zavičaja?
Slike pejzaža
Pješčanih plaža
U jutra rana
Svježinu Mediterana?
Da li puste suzu
Reci sjetne
Prijatelj iskren kad se sretne?
Guste se polja i livade
Prkosno stoje
Plave oblake broje
Vlati trave su svuda
U svakom djelu planeta
Ovoga našeg svjeta.
:U VRTU PLAVOG JORGOVANA
Da li sam to opet tu
Sve je kao u snu
U vrtu jorgovana plavog
Ispred doma mog.
Jorgovana cvjet mekan kao od tila
Tamo gdje je nekad moja zemlja bila.
Ispod grane jorgovana
Ja opet nasmijana.
Zanese me cvata pjena
Padoh za tren tom ljepotom opijena.
Postelja mi u zelenoj travi
Jastuk krasuljak pravi.
Probudi me treptaj dana
Ustah bolna iz mog sana.
Evo mene u daljini
Kraljevski vrt u visini
Ali srce moje pati
Svome kraju da se vrati.
Jorgovane moj zeleni
Savi svoje grane meni
Povedi me u vrt sneni
Da me rujne bude zore
I umiva Jadran more.
Dragica Ohashi

NO5 PAGE 10
ZORA NA MORU
Sviće prva zora, tiho na moru ljuljaju se vali
Šetaju samo bijeli galebovi po obali.
Odleteše ptice u visine
Vraćaju se ribe moru u dubine
A ja tražim svoje more u tuđini bez korjena
Slušam pjesmu kamenitih stjena.
Jedan život, pusta nada
Opet suza tiho pada.
Koračam po plaži, ništa više važno mi nije
Zamišljam da ni ova moja tuga nije postojala prije.
Gledam sunce dok izlazi
Kao da i samo iz plavog mora dolazi
Nalik dukatu rađa se u nemirnom valu
Dok tako zatečena idilom stojim na morskom žalu.
Zlatna nit obasja moj otvoreni dlan
Vraća se život, počinje novi dan.
TARA
Da nam planeta bude očuvana u prirodnom stanju
Čuvajmo Taru i noću i danju.
Ne uništavajmo ljepotu koju priroda stvara
Neka nam budu zaštićeni crni bor i naš biser - kanjon Tara.
Zbori, žubori Tara
Ljudi će zagaditi kanjon samo zbog para.
Plače, plače Tara
Jer se njen svjet razara.
Kanjon raznosi jeku
U slapu suza u buku
U kapljicama niz rijeku
Ka dubokom dnu šta vuku.
Zlatna jesen
Jesen tiho raznosi list koji otpada
Na sive ulice grada,
Presijava i na suncu blista
Drvo obojano zlatnim bojama jesenjeg kista.
Sve tople boje jesen koje ima
Priroda sada poprima.
Dragica Ohashi

NO5 PAGE 11
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/olivera-docevska.html

NO5 PAGE 12
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/luis-arias-manzo.html
Olivera Docevska
ИЛУЗИЈА ЗА СОН
ИЛУЗИЈА ЗА СОН
Ova e samo iluzija,
son na sloboda i mir,
vsushnost душевен zatvor.
Nemaш niшto od toa шto si imal,
i {to si bil,
nema{ ni malku od toa шto ti treba.
Toa li e idninata,
koj sum jas , koj si ti?
Dali mi treba{?
Samo taga, se e prazno.
Odgovor nema.
ODA
Nоќta pomina,
denot- godina odminuva,
vremeto se rastura,
zaminuva niz mene,
no koga ќe шepneш tuka sum do tebe,
koga ќe ti reчam sreќa moja si,
a ti ќe vozdivneш - i ti na mene,
srceto bie, vozduh nema,
umiram, prekrasno vaka ,
koneчno budna,
vistinata, toplinata tuka e,
na nitu edno drugo mesto,
osven vo pregratkite tvoi,
do srceto tvoe,
kade jas prestojuvam.
I se uшte se voshituvam,
se praшuvam dali e moжno,
odgovorot ne go znam,
no ti mi go шepnuvaш mudro,
moжno e , se e moжno.
Љubovta e чudo.
Чudno.

NO5 PAGE 13
ОСАМЕНОСТ НА ПАТ
Не е лесно без никој да чекориш.
Не е шега да патуваш по патот тој.
Дали мислите е лага,
што се случува на осаменик
кој избрал животен пат таков
на борба, но сепак мир ,
во секојдневен неспокој.
Нема назад враќање ,кога еднаш ќе тргнеш,
мора да изодиш,нема враќање кога избираш
пат.
Ниту пак сакаш.
Дилема никогаш нема.
Два пата има, на добро и зло.
Две врсти на хомосапиенси на раскрсница
идат.
Не можеш да бидеш ни преправеден тогаш,
ниту неправедник , средина мора да има.
Опомена следи, потоа казна,
биди скромен , чесен,верувај во себе.
Човек да видат.
Друг пат е следен,
против себе да одиш,
Ти нечесник, да умираш во богатство секој
ден,
бедно како скот.
Првиот да одиш исправно, вреден,
тврдина , бедем на одбрана луда,
во овие времиња, на онаа што вреди.
Секој избира пат свој.
Некој умира од грижа на совест,
некој умира во немаштија и беда
сотрен од братот на свиок ,
под стрели зборови , оси рој.
Од несовест, неморал и злотовор.
На крајот сите едно ги чека.
Се прашуваш тука, дали вреди, Ти?
Но патотот е важен,
Чувството внатре,
Да одиш гордо, иако тажен .
Или да бидеш одважен лажен црв
под земја напикан на стопани многу.
Потчинет бедник, слуга на клетник,
Н а величина која не постои.
Со заплашување измислена.
Изборот е важен.
Правец вистински,
што чувство на љубов полека кај луѓето
влева.
Во иднина прекрасна , кон светлината чекори,
чекори , само кон Вистина.
NAVISTINA
Navistina,
koga }e se pojavi{ ti toplinata doa|a,
navistina,
koga vo o~i te gledam svetlinata mi prio|a,
vistina e slikata pred o~i koja ne is~eznuva,
dobroto go ~uvstvuvam, drugiot temen kraj
zasekoga{ {to voznemiruva izbleduva,
zrak na ne`nost me obliva сине мој,
vo pregratki se nasmevnuva{,
zasekoga{ tuka zatreperuva{,
kosite gi miluva{,
ti `ivot moj si i ve~na vistina,
za napredok moj inspiracija i pri~ina,
patnik od mojot po~etok do kraj,
iako se u{te ne znae{,
navistina.
КОНЕЧНО ОЧИТЕ ГЛЕДААТ
Конечно прекрасно очите гледаат.
Портокалов од облаци сунѓер
месечината весела ја придружува
на нејзиниот пат .
Во светлината на денот кој полека згаснува,
дожд наближува.
Дрвја со бршлен стегнати,
во облека на природата совршена.
Низ Паноноско море око растрчува.
И над мене небо и до мене прекрасен пат
маглината од чувства лоши ја распрснува.
Се радува срце на пролетна песна,
ја отфрла гордоста своја,
покорно главата ја сведнува.
Конечно има пред кого главата да ја спушти,
пред силата на природата,
мојот ум покорно, со наклон се наведува.
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/olivera-docevska.html
Olivera Docevska

NO5 PAGE 15
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/milunika-mitrovic.html

NO5 PAGE 16
NA KOLENIMA
Šapućemo
iz petnih žila
noktima
očima
Na kolenima
kažemo rečima
dođite
I one dođu
ponekad
Izdaleka
privuku se noću
kao pseći lavež
U grudima
da nam oližu
lokve vremena
Krv
sparušenu na usnama
Sa opustelog lica
svemoć prašine
O VLASTITOJ CELOVITOSTI
Svaki ožiljak
na savršenoj mapi
njegovog tela
grlim pobožno
Ushitom nepravedno povlašćene
kraljice i sluškinje
svojedobno samoizgnane
Kao da obljubljujem
san o vlastitoj celovitosti
Osvetljen javno
lirskom ružom
potrošenog beskraja
SEVERNI ZUMBULI
Umesto martovskih ida –
Bojani Stojanović Pantović
Jednom svakako
zaboravićemo
kako gotovo čujni bili su
sveprožimajući
prodori mirisa dalekih zumbula
u naše zimogrožljivo proleće
Kroz plazmu
severnih razdaljina
kao oblaci preticali
još neraspakovana lica
Svežinom mlečnog puta
ona će strasno
iz lavirinta nesanice
nadgledati već balsamovane
naše adrese južnih bašta
Tražeći
ono senovito mesto
u lekcijama smrti
koje ćemo nanovo crvenim tušem
reciklirati
kao sasušenu draž
u pritajenoj poruci pisma
Vinutu negde visoko
u školjkasti ritam vrtoglavice
elejskog bića
Zamršenu kosu
nad vodom plavetne vrbe
Fluidnu nerecivost
dodira Bahovih sfera
Milunika Mitrović

NO5 PAGE 17
URONJENA TEŽINA
Nije to više
s časa na čas
uronjena težina
koja će ispariti
od uboda prvog
zraka narednog jutra
Već neka ispucala gleđ
popala na sve stvari
i pomisli o njima
kao zaraza
Još uvek zadržavajući
prazninu na pristojnom odstojanju
glođe iznutra bez namere
da me napusti
Samo povremeno
kao da se preruši
u neupadljivu putnicu
bezličnu
Koja izađe noću
neopženo iz voza
na nekoj neočekivanoj stanici
da dopuni moj kofer
sitnim prtljagom
i drugim izlišnostima
koje se čine neophodnim
kako bi nas i dalje zavaravale
Sve dok najzad
više ne čineći ništa
isisa boju svakog smisla
utiskujući posvuda svoj
neimenovani potpis
Namesto imena moga
I tvoga
NE NAVRAĆAJ
Senko mladosti
ne obmanjuj
Molim
Ne navraćaj
u moj pogled
maglen
Pun oklevajuće zime
pred ježastim
cvetanjem hrizantema
Dole
u raskoši osame
majčinog vrta
pomračen sjaj
Zaseniće ga
bojim se
Sa vrha čiode
okliznuti
niz blagu liticu tmine
sred smušene zbilje
I više neće znati
izaći ni na jedna vrata
zaključana iznutra
nevidljiva spolja
Ni reći mi
gde sam to sada
a ko namesto tebe
bejah negda
Milunika Mitrović

NO5 PAGE 19
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/miguel-angel-bernao-burrieza.html

NO5 PAGE 20
Miguel Angel Bernao Burrieza

NO5 PAGE 21
POEMAS INCONCLUSOS
I.
Tanto me necesito, que lo que pronuncia mi boca
se escucha en los barrancos del olvido.
Sueño en los estambres nidos de arañas
entre las rendijas de una primavera
y los desvelos de un alma incorpórea
que se lleva la melancolía a los otoños,
donde, las hormigas se arropan
anudando la noche enferma
y siembran la tierra de paz y de armonía.
Tanto me necesito que la naturaleza
se me muere en el pensamiento
-estaciones de estaño olvidadas-
tras clavar su recuerdo incendiario
en los costados de mi sombra
y el deseo de mis quehaceres cotidianos.
Tanto me necesito…
II.
Ahora,
que tan solo distinguimos los cielos
con la mirada perdida,
ahora,
que un deseo de inmortalidad preside lo eterno,
ahora, tan solo ahora,
donde ya no se habla de tristeza
y entre las alturas de lo inalcanzable
los pájaros pierden su vuelo,
ahora,
quizá debamos encumbrar
los momentos en el recuerdo de las oportunas
palabras
y nombrar la eternidad en el silencio del hombre.
Ahora tal vez, seamos rostros de espejos milenarios
y la creencia nos convoque más allá del firmamento.
III.
De las entrañas, en lo más profundo de los secretos,
allí donde tan recóndito y dolorido es el lamento,
surgen para el que siente las memorias errantes
los tiempos donde la nostalgia se hace promesa.
De la vida, de los múltiples algoritmos de su
emoción,
en vano llega el olvido cerrando las puertezuelas,
siempre andando al azar con el peso de la historia;
toda vez que en tierra cayeron las lágrimas de la
ciencia,
volviendo el amor a sobornar la pasión de la tierra.
Por eso las grandes dichas se fraguan en la espera
en la cautelosa neblina de un instante impreciso,
donde tan fáciles y breves son los versos escritos
y se perciben mejor los silencios del olvido.
Seria en vano ser feliz cuando el mundo se ahoga
en la trémula secuencia de un piélago homérico,
flotando en la densa niebla con la fuerza homicida
del alma que, perdida en la oscura y sigilosa noche
transita los convulsas reflexiones de un mortal
suicida.
Hágase el recuento de los perdones y llévese la
ciencia
la predisposición a embrutecer tácitamente el
intelecto,
tal vez, en el crepúsculo de las tinieblas inmóviles,
vuelva la fortuna aliviando la esperanza maltrecha
y las primaveras descubran sus pétalos privando la
tristeza.
lágrima caer
por las altas cumbres,
descender como el viento
y la tristeza esconderse
en la mirada del silencio.
Se oye aquello que se siente
entre el fulgor del ánimo
y la vida contemplativa,
se oyen rumores de escarnio
y risas furtivas entre secretos.
Se oye la vida y la muerte expirando
y el hombre presiente su partida
con la plenitud de sus deseos
sucumbiendo en la desidia.
Se oye el amor y la vida resucita
y sintiendo la tarde agonizando
el sol precipita en los campos
dejando el sentimiento calmado.
Se oye, al azar de la suerte,
el placer de las noches blancas
y el rumor de las caracolas.

NO5 PAGE 22
V.
Como voy a pensarte si te alejas,
y aquí, en este rincón de oscuro trance,
vas dejando las migajas del recuerdo
y la eclosión prendida en los avernos
de un silencio que nunca te olvida.
Como voy a desentrañar el destino sin ti,
como si así, desearas aferrarme a la eternidad
de una frontera que se oculta en la soberbia;
aunque la tortura no pueda sufrir lo que yo siento,
he venido con el exorcismo innegable del alma
y los verdugos se empeñan que vuelva a pensar en ti.
No podrás ignorar los caminos que nos unen,
porque no existe rumbo que separe la memoria,
tendremos que dejarnos llevar por las soledades
y el hábito frío de la muerte, e ir cambiando las idas
y las vueltas en las estelas angulosas de los cielos.
Aunque el universo sucumbiera en los avernos
no habría suficiente fuego que inmolara el alba,
que mientras se aleja por los limbos sempiternos
va calmándonos las penas y engrandeciendo el alma.
¿Cómo voy a pensarte si te alejas?
VI.
Habría que darse cuenta que,
el único conocimiento incorpóreo
es el estado irracional del ánimo,
allí, en la confluencia de la sensación
y la unión de las disimulas emociones,
el hombre con su peregrinar cansado,
sucumbe ante el estallido de su biosfera.
Tanto hemos leído, tanto hemos creído,
tanto hemos soñado que, en el trance,
la vida renace de sus simuladas prohibiciones
y envuelve de luz difusa las dóciles ilusiones.
Seguro que existió un lugar
-mucho antes de crearse el mundo-
donde las almas ya bailaran desnudas,
un lugar donde el tiempo se detuvo
y dejó flotando los níveos segundos
en el parnaso florecido de los misterios.
Por eso creo que, en el silencio se encuentra
el misterio de las emociones indemostrables,
el desgaste de la moral y las dóciles desgracias
donde la tristeza creó las desnudas nostalgias.
VII.
Pensé en la vejez
como el que piensa en un domingo otoñal,
enclaustrado en una alcoba sin ventana
donde la lluvia jamás pudiera penetrar.
Pensé deshojar mi memoria, dejarla desnuda
y creerme un hombre inmortal.
Por la senda del recuerdo vino la memoria
y aquellos juegos inocentes
que nos hicieron niños antes de tiempo;
y el caso es que todo concurre en el presente,
como ese instante donde la luna se escapa de la
noche
y los mares retozan entre la tormenta impertinente.
Y me bastó creerme despierto
por estos tiempos nuestros
donde aún queda vida,
y la inocencia sigue jugando
con los posos del café
y el sabor amargo a nicotina.
Y me bastó saber que mi alma perecería
en los balcones excelsos de la muerta más sabrosa.
Pensé en la vejez y crucé los tiempos
entre evocaciones perdurables de mi vida.

NO5 PAGE 24
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/aleksandar-isailovic.html

NO5 PAGE 25
A čik slažite
Saznao sam
Da sve je u laži
Zavoleo sam
Što sve je u laži
Sada lažite da biste me našli
U beskrajnim prostorima
Između laži i laži
A čik slažite da ste me našli
Bojim se u prazno
Mene su ogledala otpevala
Od glave do pete
Mene sam ja uramio
Od prve tuge do poslednje
Mene će mnogi razbijati
Od ivice do ivice
Moje su se ivice poljubile
Moji su počeci vodili ljubav
Sa mojim krajevima
Rodili mi besnilo
Osmehe od kiše
Moje su me méne razočarale
Svojim tupim oštricama
Od mojih rebara
Moje mi se pesme podsmevaju
Osmesima od kiše
Šta sam
Šta je moje
A šta tuđe
Pogledaj me
Oko moje
Unutra
Pogledaj me praznog
Pogledaj me tako nestvarnog
Tako fantastičnog
Praznino iz mene
Bojim te u prazno
Bojim te u lepo
Svojim a tuđim psovkama
Pljujem u tebe šuplju
Krvarim po tebi
Tražeći se po beskraju
Kруга
Цртам Свемир горе, цртам Свемир доле
Лажем да нису само душа, мрак и лешеви у души
Лажем да бих запевао, запевавам да бих слагао
Душу цртам црњом од мрака који је прогутала
У њеном кругу, кругу чудном, са ивицом на
почетку
Из шупљина својих рађам светиљку дивну
О, Лепото, ти без ивице на своме равном крају
О, живота сенко
Aleksandar Isailović

NO5 PAGE 26
Пене
Котрљам се камењем врелим неспретно
Збуњен па глув због смеха Њиховог
Све спорији, слепљен од пљувачке којом ме перу
Један згрчен мишић лебди по пени смртника
Празан исувише да би потонуо
Модар леша нокат у зеницу закивам
Њима двома рађам свакојаке слике
Прст за нокат рожњача за зеницу
Небо у једном прсту
Бескрај у бојама
Смерова
Ко да разуме? Како када ни реч за то није
исправна?
Разуму градове подижу
Верни мапама лију жртве...пропуштају све док се
моле
Схватити...
цео век да јуре руке ће клонути!
Волети...
Они су томе у забораву одавно!
Стварати!
Стварати за машту, маштати за створења!
Мозак разуме, руке хватају, срце воли...
Ноге су за живот, а ходати је грешити-унапред
или уназад-свеједно је...
Крила место руку, пераја место ногу, лопата
место тела...
Не ходати већ летети, не ходати већ гњурити
Заједно са свемиром се окретати и не знати!
Не знати за Горе, Доле, Лево или Десно!
Систоле
Не настати, не нестати већ настајати
Не пити већ бити пијен
Не јести већ бити једен
А стварати!
Шупаљ једино моћи остати Изнад
Изнад густе, око дна посвађане, тешке људске
испарине
Једна вечна систола...отров свој низ леђа
слива...на језике сечива...безнадежно који прете
површини Свега!
Aleksandar Isailović

NO5 PAGE 28
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/sladjana-atanasova.html

NO5 PAGE 29
* * *
Кога ќе кажам
одам ,
тоа не е затоа што морам,
и затоа што треба
не затоа што сакам.
Заминувам, зошто душата
така му кажа на телото.
* * *
Вселувајте се,
одселувајте се.
На секое место каде што сакате,
во секое срце
на секој континент
во секоја мисла.
Вселете се,
разберете ја!
Вселете се во времето на другите,
во историјата,
или во приказните за малите.
Личам на дете
Застанувам во дворот
прекриен со снег.
Од небото се спушта
проѕирна светлина.
Правам шантав отисок
со чевлите на снегот.
На отисокот, со ракавиците
доцртувам нови форми.
Со детски гримаси на лицето
со усните ги собирам уште не паднатите
снегулки.
Се смрзнувам.
Качувам температура,
и повраќам врз новите спомени.
* * *
А сега животот ни е толку краток
што доближувајќи се до одговорите,
го снемува изборот
на многуте можности.
Мора да побрзаме,
лизгавоста на животот
е добра причина да се одлучиме
на брзи промени.
Без да изиграме погрешен потег
и во оваа партија шах.
Обиколени ловци
Испековме неколку сомнителни мечти.
Изрендавме неколку шеги.
Исцедивме две, три љубовни судбини.
Се најадовме како разгалени од животот
подждригнавме од мислите,
безпоштедни и зли.
Се натопоривме со невозможности.
И сега си мислам
овде ли е крајот, ова ли е
или има уште нешто
од подлите стапици на умот.
Slađana Atanasova

NO5 PAGE 30
When I say
I’m leaving,
it’s not that I must
nor that I have to
nor that I want to.
I’m leaving cause the soul
said so to the body.
xxx
Move in,
move out.
anywhere you like,
in each heart
on each continent
in each thought.
Move in,
Grasp it!
Move in in the time of others,
in history,
Or in the bedtime stories.
I look like a child
Me, pausing in the yard
covered in snow.
Transparent light,
descending from the sky.
My unclear footprints
in the snow.
I am drawing new shapes
with my gloves, upon.
Childish facial expressions on my face,
my lips hunting for the falling snowflakes.
I am freezing.
burning hot,
and vomiting over new memories.
4.
Our life now, is so short,
by approaching the answers,
The choice of numerous opportunities
vanishes.
We have to hurry
the transcience of life
is a reason enough
to go for instant changes.
No wrong move allowed
in this round of chess.
5.
Seized hunters
We’ve baked some suspicious desires.
We’ve grated some anecdotes.
We’ve squeezed a handful of love fortunes.
Our full stomachs as spoilt by life
burp* in our minds,
no guilty conscience, yet evil
having prepared for the impossibe.
And now I’m contemplating:
Is this the end, is it?
Or is there more
in the brain’s deceptive traps?
Slađana Atanasova

NO5 PAGE 31
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/cai-tianxin.html

NO5 PAGE 32
SWISS & INDIA POEMS
Translated from the Chinese by Sudeep Sen with
the poet
LAKE GENEVA
deep blue in light blue —
an island lies on its side.
absolutely still, only sunshine
adjusts its proportion and size.
the Alps are high up
providing a cool source, and piercing
my rough verse and words
to swim in it, to absorb the surrounding view.
心灵SOUL
lighter than a leaf
like a song of a bird —
heavier than a village
like bell-rings in a church.
write on the cheek
with a bodyless pen —
and often, the invisible
hides in lake water.
雪崩AVALANCHE
they are tired of houses and streets,
tired of green and lake-water —
they enter into the dazzling white.
they want to stay here,
set down their own home —
there are no sofas, books or cars.
they ride on a black-blue sled
choosing a fine windless day,
and slip into this piece of white.
DIFFERENCE差异
the rivers are born
in high mountains and lofty hills,
the flat land
easy to nourish lakes.
also human’s thoughts
are enslaved in their own experiences —
some are deep,
some are wide.
THE HEART OF A POET诗人的心
a piece of flimsy light suddenly
appears in the clouded sky —
brings to the lake, a ray of blue.
the heart of a poet should be like this.
after pushing aside the sad fog,
it opens a window in the dark.
Cai Tianxin

NO5 PAGE 33
两层楼房 A BUILDING WITH TWO STOREYS
in my eyes
a building with two storeys
is the perfect building
on this planet.
if one says a flower
is the limit of the lawn,
then the lawn is
the shadow of the shutters.
the light always
starts from a point,
while dark clouds
always come out aplenty.
a building with two storeys
in my eyes
is like a binary-linear equation —
perfect without fault.
远和近 FAR AND NEAR
the lake water is too far away from me.
whether it is agitated or peaceful,
i cannot see its waves clearly.
just like the river in my body,
it is too close to me —
i cannot tell its direction or source.
THE BOOK OF TIME
like integers divide into odd and even,
the book has its obverse and reverse,
and time cuts day and night.
but when I turn the pages over,
between the first line and the last line
there is no obvious difference.
this is a wonderful point of twilight —
also morning — wisdom of
the book of time is there, subtle.
DISTANCE PLACE
always attracted by distance places —
always attracted by floating sceneries —
only when the bird circles round the rice-field,
i’m aware of the piece of gold.
only when the wind blows over
and shake-sounds the peach-tree by my side,
i find the shadow of its branches graceful.
only when the sun shines fiercely on my face,
i find that the vineyard is more green than the
grass,
the colour in the distance dim,
but still appears very charming.
Cai Tianxin

NO5 PAGE 35
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/hamidreza-shekarsari-salimi.html

NO5 PAGE 36
Hamidreza Shekarsari Salimi, Tehran, Iran
1
‫تاريكي‬ ‫در‬
‫محض‬ ‫تاريكي‬ ‫اين‬ ‫در‬
‫خندد‬ ‫مي‬ ‫يكي‬ ‫طرفم‬ ‫اين‬
‫كند‬ ‫مي‬ ‫گريه‬ ‫يكي‬ ‫طرفم‬ ‫آن‬
‫من‬
‫چي‬ ‫آپارات‬ ‫مثل‬
‫ام‬ ‫رفته‬ ‫خواب‬ ‫به‬...
In the Dark
In absolute darkness
Someone’s laughing this side of me
Someone’s crying the other side
I
Like operator
Have gone asleep
1
2
‫نخستين‬ ‫هاي‬ ‫انسان‬
‫دارم‬ ‫دوستت‬ ‫گفتن‬ ‫براي‬
‫بوسيدند‬ ‫مي‬ ‫را‬ ‫يكديگر‬ ‫بايد‬ ‫فقط‬...
‫ما‬
‫سال‬ ‫هزاران‬
‫ايم‬ ‫آمده‬ ‫دنيا‬ ‫به‬ ‫دير‬
The first humans
To say I love you
Only kissed each other
We were born 1000s of years late
2

NO5 PAGE 37
3
‫اسكيموها‬
‫هستند‬ ‫دنيا‬ ‫مردم‬ ‫ترين‬ ‫عاشق‬ ‫و‬ ‫ترين‬ ‫مهربان‬
‫را‬ ‫گرما‬ ‫چون‬
‫كنند‬ ‫مي‬ ‫پيدا‬ ‫هم‬ ‫آغوش‬ ‫در‬ ‫تنها‬
The Eskimos
Are the kindest and loveliest people
Cause they find the warmness
Only in each other’s hugs
3
4
‫بيزارم‬ ‫بزرگ‬ ‫تيترهاي‬ ‫از‬
‫زنند‬ ‫مي‬ ‫آتش‬ ‫تو‬ ‫دست‬ ‫در‬ ‫را‬ ‫روزنامه‬ ‫كه‬ ‫تيترهايي‬
‫بخوان‬ ‫كوچك‬ ‫خبري‬ ‫برايم‬
‫باريد‬ ‫خواهد‬ ‫كه‬ ‫اي‬ ‫ساده‬ ‫باران‬ ‫خبر‬
‫خواهدكرد‬ ‫خنك‬ ‫را‬ ‫مان‬ ‫دل‬ ‫و‬
I hate the big headlines
The headlines which burns newspaper in your hands
Read me a small news
The news of a simple rain
That makes our heart cool
4
5
‫بگيرم‬ ‫آغوش‬ ‫در‬ ‫را‬ ‫تو‬ ‫ندارم‬ ‫جرات‬
‫بوديم‬ ‫فوتبال‬ ‫بازيكن‬ ‫كاش‬
‫زدي‬ ‫مي‬ ‫گل‬ ‫تو‬
‫كشيدم‬ ‫مي‬ ‫آغوش‬ ‫در‬ ‫را‬ ‫تو‬ ‫محابا‬ ‫بي‬ ‫من‬ ‫و‬!
I do not dare to hug you
I wish we were football players
You would make goal
And I would instantly hug you
5
6
‫جمعي‬ ‫دسته‬ ‫تظاهرات‬
‫جمعي‬ ‫دسته‬ ‫هاي‬ ‫زندان‬
‫جمعي‬ ‫دسته‬ ‫هاي‬ ‫اعدام‬
‫جمعي‬ ‫دسته‬ ‫گورهاي‬
‫گذاريم‬ ‫نمي‬ ‫تنها‬ ‫را‬ ‫همديگر‬ ‫هرگز‬ ‫ما‬
The protests in groups
The prisons in groups
The executions in groups
The graves in groups
We never leave each other along
6
7
‫آسمان‬ ‫به‬ ‫هدف‬ ‫بي‬ ‫شليكي‬ ‫با‬
‫پايم‬ ‫پيش‬ ‫خونين‬ ‫اي‬ ‫پرنده‬
‫افتاد‬
‫شانسم‬ ‫خوش‬
‫؟‬ ‫شانس‬ ‫بد‬ ‫يا‬
An aimless shot in the air
A blooded bird
Threw at my feet
Am I lucky?
Or unlucky?
7
8
‫ترس‬ ‫بي‬
‫سربازان‬ ‫چشم‬ ‫در‬ ‫بود‬ ‫زده‬ ‫زل‬
‫زد‬ ‫مي‬ ‫پوزخند‬ ‫هاشان‬ ‫تفنگ‬ ‫به‬ ‫انگار‬...
‫بود‬ ‫تر‬ ‫شجاع‬ ‫عابران‬ ‫تمام‬ ‫از‬
‫ميدان‬ ‫وسط‬ ‫ي‬ ‫مجسمه‬!
Fearless
He had stared to the soldiers eyes
As if he was smirking to their guns
Was braver than all the passers
The statue in the middle of the square
8
9
‫كنيم‬ ‫مي‬ ‫عبور‬ ‫هم‬ ‫كنار‬ ‫از‬ ‫تفاوت‬ ‫بي‬
‫بعد‬ ‫سال‬ ‫هزار‬ ‫هفت‬ ‫اما‬
‫ما‬ ‫ارزش‬ ‫با‬ ‫هاي‬ ‫اسكلت‬ ‫كشف‬ ‫براي‬ ‫را‬ ‫خاك‬ ‫اين‬
‫كنند‬ ‫مي‬ ‫رو‬ ‫و‬ ‫زير‬
We pass by each other careless
But 7000 years later
They will rum this soil
For our valuable bones
9
10
‫شكالت‬ ‫جاي‬ ‫توان‬ ‫مي‬
‫ريخت‬ ‫بمب‬ ‫كودكي‬ ‫جيب‬ ‫در‬
‫نامه‬ ‫جاي‬ ‫توان‬ ‫مي‬
‫كبوتري‬ ‫پاي‬ ‫به‬
‫بست‬ ‫بمب‬
‫مرده‬ ‫جاي‬ ‫توان‬ ‫مي‬
‫گذاشت‬ ‫بمب‬ ‫تابوت‬ ‫در‬
‫كودكان‬ ‫از‬ ‫من‬
‫كبوتران‬ ‫از‬
‫ترسم‬ ‫مي‬ ‫مردگان‬ ‫از‬ ‫حتي‬
Instead of chocolate in the packet of a child
You can plant a bomb
Instead of letters in the feet of a pigeon
Instead of corpse in the coffins
I am afraid of
Children,
Pigeons
And also the dead
10

NO5 PAGE 38
11
‫آتش‬ ‫در‬ ‫روزنامه‬
‫ها‬ ‫تروريست‬
‫ها‬ ‫ژنرال‬
‫مدارها‬ ‫سياست‬
‫كنند‬ ‫مي‬ ‫مان‬ ‫گرم‬ ‫قدر‬ ‫همان‬
‫مردگان‬ ‫كه‬
‫ورزشكاران‬
‫شاعران‬ ‫و‬...
The newspapers are in fire
The terrorists
The generals
The politicians
Are all warming us the same
As the dead
The athlete
And the poets do
11
12
‫ست‬ ‫خوبي‬ ‫ي‬ ‫نشانه‬ ‫سيب‬
‫كن‬ ‫اشتباه‬ ‫تو‬ ‫اما‬
‫بگير‬ ‫هدف‬ ‫مرا‬ ‫و‬!
The apple is a sign of good
But you make a mistake
And aim me!
12
13
‫آيند‬ ‫مي‬ ‫پرندگان‬
‫رسد‬ ‫مي‬ ‫شكارچي‬
‫رود‬ ‫مي‬ ‫پرنده‬
The birds arrive
The hunter comes
And the bird leaves
13
14
‫كردم‬ ‫شليك‬ ‫آسمان‬ ‫قلب‬ ‫به‬ ‫گلوله‬ ‫يك‬ ‫فقط‬
‫برخاستند‬ ‫اعتراض‬ ‫به‬ ‫پرنده‬ ‫هزار‬
I shut only one bullet to the sky
But thousands of birds flew for objection
14
15
‫بميرم‬ ‫بايد‬ ‫ديگر‬
‫خودكارم‬ ‫بر‬
‫است‬ ‫نشسته‬ ‫غبار‬...
It is time to die
As there is dust over my pen
15

NO5 PAGE 39
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/izeta-radetinac.html

NO5 PAGE 40
Izeta Radetinac, Novi Pazar, Srbija
MOLITVA
Nebesima gorjela je iznutrica
kao da se čelik u njoj kalio
a sve mi kroz san otkosi prostrti
Svevišnji, kako, strah da odagnam
riječima pitomim molitvu da izgovorim.
Bože olakšaj a ne otežaj
Bože završi sa dobrim
Amin.
Iz zbirke: Ne tražim let ptice
BOJIM SE
Bojim se da ne proradi
novi vulkan u mojoj glavi
tihe eksplozije proizvešće
niz prstenova oko Mjeseca
ljudi će se i dalje
ravnodušno povlačiti
u pukotine svoje samovolje.
Na obale svijeta
izlivaju se rijeke nemirnog toka
tijesnim tunelima kosmosa
neće biti izdanaka sunca
usplahirenost novog gubitnika
za svjedoke poslednjeg čina.
Iz zbirke: Ne tražim let ptice
MJESEC IZNAD BARA
Čuvala majka
u naćvama krug metanice
taj mali Mjesec iznad Lužina
obraz da osvijetli
ako putnika nanese
Limska dolina.
Sa sabahom
mete žeđ naših očiju.
U snu lomimo obronke Borikovca,
pjetlovi nam snove raspršuju,
krijemo noge ispod ponjavica.
Bosonogi pregazismo Lim,
prhnu jato preko doline.
Naćve i stap
daleka su okućnica,
a metanica
još je tamo kažu,
svake noći se vine
iznad Barskog roga i Gradine.
(Krik sna)
MILO MOJE
Kao ratar
okalemih zračak sunca
u sred planine
da raste,
da mi grije godine.
Milo moje.
Nemirni letač
osnaženih krila,
dunja s proljeća u beharu
željama vidike prestiže,
u kosi mu mirišu vjetrovi sa juga.
Kao nabujala rijeka
što mulj u bistro more odnosi
zapadom bi hodio
Istoku kapije jutrom da otvara,
zvjezdopolje mu izdancima sunca
rascvjetava.
Milo moje,
ti jedini živote moj,
lane umilno
s kopitima jelena.
Bože,
podari mu staze ruzmarina.
Iz zbirke: Krik sna

NO5 PAGE 41
Izeta Radetinac, Novi Pazar, Srbija
TRAG U MEHKOĆI KIŠA
Onoga ljeta
Kad rahmetli babo odluči
Da napustimo naše ognjište,
Odvaljeno parče neba,
Pustismo niz Lim
Kao brod nade
Do pristaništa da stignemo.
Ponijesmo haljinke na sebi,
Uza se prtene ponjave i drvenu siniju,
Plehane sahane pune zemlje iz Lunjevca
Umjesto mlijekom.
Oči su lile zelenom rosom
Bukovog lišća sa Šindavca
Po kojem još i danas brode gusenice
Djetinjstva mog.
Preko ogoljenog strništa,
Odavno su volujska kola prošla
Natovarena zavežljajima.
Sa vrletnih plotova
Pokupismo kožu naših stopala.
Kad god vidim da dijete pojuri leptira,
Ja ću se sjetiti
Da postoji dubok trag
U mehkoći kiša.
Svici su zaboravili svoje fenjere
U prvim rukovetima lanjskog ljeta,
A možda su i ptice
Negdje uz put izgubile sjemena
U noćne tmine.
O kako proljeće divno svira na harfi,
Ljeto naviljke života slaže,
Još da vidim žita u klasju,
Tada ću znati
Da je ono parče neba doplovilo
U život moj.
Iz zbirke: Trag u mekoći kiša
SABUR
Ne dao ti Bog
Da otupiš
Da ne mariš.
Ne dao ti Bog
Da mariš
Da krvariš.
Uči da držiš ravnotežu.
Iz zbirke: Trag u mekoći kiša

NO5 PAGE 42
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/alexander-ocheretyansky.html

NO5 PAGE 43
-- Everything is dear
-- Something is bothering me
-- As long as man is capable of laughing at
himself
-- To my beloved self on the eve of my
58th birthday
--Who was there said that our life is boring
-- It's good to look for poetry at dawn
-- I went mushroom hunting
-- TO take a mushrOOm away frOm a snail
-- And then me looking through the latest
newspaper
-- to go away taking along the smell of
peonies
-- When they out from under
-- People raise
-- your time has passed
-- I haven't lived like this for a long time
-- so what I took a trip out into nature
-- improvization on a theme
-- a dragonfly sat on my shoulder
-- constantly there is some phrase that
gives me no peace
-- crocuses are not flowers
-- these people they aren't tired
-- they've opened this door
-- not everything depends on us
-- M Modern
-- green ones yellow ones
Everything is dear
Time—first of all
EVERYTHING is getting dear
something is bothering me
something is bothering me
to know what it might be
if I knew what it was
I'd write not poetry –
documents
Alexander Ocheretyansky, Fair Lawn, New Jersey, USA

NO5 PAGE 44
As long
as
man
is capable
of laughing
at himself
oh
it's not so easy
to break
his back
To my beloved self
On the eve of my
58th birthday
I know
I heard
passions are
eternal
human
inhuman
beastial – finally
never
have I heard
anything
about inbeastial passions
because too young no doubt the reason
Who was there said that our life is boring
Our life is such as you can't understand
It's good to look for poetry at dawn
Barefoot in the dew beauty
I went mushroom hunting
good for the soul
O
tO take a mushrOOm frOm a snail
O sacrilege O ignOminy
cOmprhend fOrgive trust
all is pOssible
but there's nO assurance Of it
and then me looking through the latest news-
paper
watching out of the corner of my eye how
your mother
periodically licks her fingers absorbed in
preparing
my favorite poppyseed filling
permeating the clearcut moment
a faultlessly produced cinematic frame
in which I see you 5-6 years old
kneeling in the corner on buckwheat kernels
in short and sharp convulsions
gasping for breath
the heart contracts
there is an insuperable urge
to create make a scene do
something really strange and unex-
pected
like for example: for not reason
turn the table over, break a window
swear a blue streak.
but instead I meekly answer
your mother's question
yes, mama, of course I will, I'm
hungry. I just need to
wash
my hands.
Yes.
1992, May.
to go away taking along the smell of peo-
nies
in a cigarette pack
the penetrating smell of tobacco cuts in
the sound of the incoming tide and the mur-
mur of the calm ocean
petals the smell the smell
remaining there far away
somewhere there left behind
more less no more no less
alternating with the tide sound the murmur of
the peonies
June 1996 / Oct. 1997
Alexander Ocheretyansky, Fair Lawn, New Jersey, USA

NO5 PAGE 46
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/arkadijusz-frania.html

NO5 PAGE 47
Dr. Arkadiusz Frania, Poland
Iz knjige „Asocijacije“
Književni klub Branko Miljković, Knjaževac,
Srbija, 2014.g.
Prevod sa poljskog: Olga Lalić-Krwoicka
.

NO5 PAGE 48
Dr. Arkadiusz Frania, Poland

NO5 PAGE 49
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/evgenij-mart.html

NO5 PAGE 50
Evgenie M'Art, Petrozavodsk, Russia

NO5 PAGE 51
АЛЬТЕР ЭГО РЕГИС (ALTER EGO REGIS)
Когда король передавал
свою власть наместнику,
он награждал его званием
«королевского второго я»
Я запутался в своих альтер эго:
одно из них
песни поёт, точно на празднике Дионисия,
другое
падшим демоном Врубеля будто бы плачет,
третье
словно священнодействует вокруг Ковчега
Завета,
четвёртое
радостью сияет, ровно птицей райской Сирином
поцелованное,
пятое
шаманом бьётся, как во время камлания…
и все -
под одну и ту же музыку.
Какое из этих альтер эго моё королевское? Ему
уже бы отдал всю власть свою!..
Неки краљеви, преносећи своју
власт на намесника, награђивали
су га звањем ''краљевског другог ја''
Залутах међу све своје алтер его:
један од њих
песме пева, на сам Дионисов дан,
други
тобож плаче над палим демоном
Врубелом,
трећи
као да чинодејствује око Ковчега
завета,
четврти
радосно блиста попут рајске птице од
Сирина целиване,
пети
избија из шамана у ритуалном
заносу...
и сви –
на једну исту музику.
Који од тих алтер его је мој,
краљевски? Њему
бих препустио сву власт своју!..
ГОРОД БЕЗ ВРЕМЕНИ
в этом городе есть всё, нет только времени,
которому мало одного только этого города:
люди в этом городе не замечают, как убивают
время,
которое не замечает, как убивает людей этого
города:
у человека нет и минуты времени в этом городе,
в котором у времени нет лица человека:
когда я засыпал в этом городе,
время было в моих руках;
когда проснулся,
я!
лежал на руках у времени, потерянный
в нём
и этом городе
не узнанный больше никем…
ГРАД БЕЗ ВРЕМЕНА
у овом граду има свега, сем времена
коме је мало тек један овакав град:
људи у овом граду не примећују да убијају време
које не примећује да убија људе овога града:
ни минута времена нема човек у овом граду,
у коме време нема човечји лик:
када падах у сан у овом граду
време је било у мојим рукама;
кад се будих,
ја!
лежах на рукама времена, изгубљен
у њему
и у овом граду,
више никоме знан.

NO5 PAGE 52
УЛЫБКА УЛИЧНОГО ФОНАРЯ
Стою одноного
у дороги, словно у границы,
перейти не умею;
смотрю одноглазо на дома напротив,
словно на содружество иноземных государств,
с огнями их сравнить себя не смею;
выискиваю в одном из далёких окон одного из
государств
одну домашнюю настольную лампочку:
с каждой новой звездой горю ярче
- вдруг заметит…
Вот бы кто-нибудь
связал мне счастье словно варежки!
Я видел в детстве, как это делала чья-то бабушка
в одном из окон одного из этих государств…
Надену варежки, дети закричат:
«Смотрите, среди лета и в варежках!»
Спрячу свои руки, заулыбаюсь…
А взрослые соберутся вокруг и будут обсуждать:
«Смотрите, средь бела дня и горит!»
Подойдут к ноге электрики, подъедут к голове
высотники,
заглянут в мой глаз мастера по свету,
будут решать, почему никак не выключусь,
скажут: «Старый совсем фонарь, менять пора…»
А я буду слушать и улыбаться ещё
ослепительнее:
«Хорошо, что им неведомо,
как порой бывает холодно
уличным фонарям…»
…Связать бы счастье словно варежки,
которые я увидел вчера на столике
у одной домашней лампочки
там, за границей…
ОСМЕХ УЛИЧНЕ СВЕТИЉКЕ
Стојим једноного
поред пута, као поред границе,
прећи не умем;
гледам једнооко куће насупрот,
као скуп страних држава,
не усуђујем се да их с ватрама поредим;
у далеком прозору једне од држава проналазим
домаћу стону лампу:
са сваком новом звездом горим светлије
– одједном то примећујем...
Кад би ми неко само
исплео срећу као рукавице!
Видех у детињству како је то чинила једна бака
у једном од прозора тих држава...
...Навучем рукавице, деца завичу:
''Погледајте га, усред лета, па у рукавицама!''
Стегнем руке, засмејем се...
А одрасли се окупе и расправљају:
''Погледајте, усред бела дана, а гори!''
К нози ће ми прићи електричари, ка глави ће
кренути пењачи,
у очи ће ми завирити мајстори за светло,
питаће се зашто се никако не палим,
рећи ће: ''Сасвим стара светиљка,
време је да буде промењена...''
А ја ћу их слушати и смешкаћу се...
Добро је што не знају
како је понекад хладно
уличним светиљкама...
...Хтео бих да исплетем срећу као рукавице
које сам јуче угледао на сточићу
с једном кућном лампом,
тамо, у туђини..

NO5 PAGE 53
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/veljko-bosnic.html

NO5 PAGE 54
ISTOČNIK
Otac ga nije volio
Širio je svoja krila uz Do
Iza grada
Jarugom
Letića
Miris
Propadanja
Kidanja i tegljenja
Donosio
Otac ga nije volio
Plač
Ponekad
Gladnog djeteta
Paljevinu
I očaj
Otac ga nije volio
ZAPIS
Tankom linijom
Nasred mora
Vode koja pjeni
Narasta
Trune
Vjetar onomad
Diše
Jecaj u noći
Koji kida
Traje
Crvenom linijom
Uskrsa
Bajalicom teškom
Majčinom rukom
Muka otjerana
Tajnom vode
I vatre
KADA KRENEM
Porub izbljedelog
Dana
Visi o koncu
I kiša koja traje
Plač djetata
Čujem
U susjednoj maloj sobi
Do šljivika
Dunjom u ćošku
Suzom obješenom
Goblenom
Neću se osvrtati
Na prozoru
Naše kuće
Majka ne čeka
Gore u oblacima
Lomi prste
Nervozna
Preplašena
Sama
Porub svakodnevanice
Prolaznost koja
Čeka
Vreba iza svakog
Ćoška
Male sobe do šljivika
Veljko Bosnić

NO5 PAGE 55
MIRIS SMRTI
To ljepljivo
Narastanje
Boje plavog horizonta
I vlažnih otoka
Smrti
Ponekad
Za trenutak
Nedjeljom ujutro
Prostruji taj ljepljivi
Okus msrti
Kao dar od boga ili nekog
Ko tamo gore čeka
To ljepljivo
Uzdignuće
TAMNICA
Koliko utabanih
Tragova
Treba ucrtati u
Samo dva metra
Ove kuće
Boje istoka
I zapada
Boje ljeta
Brišu se
Koliko namaznih
Mirisa
Treba odljepiti
Ove noći
Tamnicom
Uskrsnuća
NOĆ U NAMA
Zvjezde i ove noći
Smiju nam se
Onako prostački
Jadno
Visine u nama
Daljine oko nas
Lome poglede
Sreće
Desi se to ponekad
Zvjezde i onako
Vise
Gotovo ostavljene
Same
Noć u nama
Ostaje bez
Pozdrava
Desi se to ponekad
VJETAR IZNUTRA
Pod kupolom sunčane pjene
Odmara svoje noge
Umorne
Oči su joj blijede
Slike
Ranjene teške
Dolinom je išao
Na vrhovima prstiju
Bosih nogu sa istočne strane
Sna
Roj muva
Slavi njegov pad
Kao vjetar
Potrošen doći će opet
Roj muva sad se širi
U uglu puste sbobe
Majčine
Kada dodje vjetar
Polomiće sjenke
Ćuvarkuće puta
Kuće
Moje majke
Na brdu
Veljko Bosnić

NO5 PAGE 57
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/pere-risteski.html

NO5 PAGE 58
Elena Prendžova
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/elena-prendzova.html

NO5 PAGE 59
Elena Prendžova
Демократија
Не ги препознавам
решетките
на сопствениот затвор.
Доброволно се пријавив
да издржувам казна
за своето автогено постоење.
Ме обвинија за дискриминација.
Јас им возвратив со сепарација.
Моето Јас не припаѓа
во нивното безлично Нас.
Democracy
I disregard
the chains
of my own prison.
I surrendered voluntarily
to the punishment
of my autogenous existence.
I was charged with discrimination.
I defended myself with separation.
My I does not belong
to their impersonal We.
Demokrаcijа
Ne prepoznаjem
rešetke
vlastitog zаtvora.
Dragovoljno sam se prijаvila
dа izdržavаm kаznu
zа svoje аutogeno postojanje.
Okrivljuju me zа diskriminаciju.
Jа im uzvrаćam sepаrаcijom.
Moje Jа ne spаdа
u njihovo bezlično Mi.
Елена Дарвин
Посакувам
да сум
глобално натурализирана.
да ја избришам од себе
својата националност и расност,
да бидам само уште еден
животниски вид
во теоријата за еволуција.
Посакувам
да сум
граѓанин на светот
во животинското царство.
Elena Darwin
I wish
I were
globally naturalised.
I could erase
my nationality and race.
I were just one more animal species
in the Theory of the evolution.
I wish
I were
a citizen of the world
of the animal kingdom.
Elenа Dаrwin
Poželim
dа sam
globаlno nаturаlizirаnа,
dа izbrišem iz sebe
svoju nаcionаlnost i rаsnost,
dа budem sаmo još jedna
životinjska vrsta
u teoriji evolucije.
Poželim
dа sam
grаđаnin svijeta
u životinjskom cаrstvu.

NO5 PAGE 60
Elena Prendžova
Политика
Заситени сме од компјутерски игри.
Ајде да бидеме креатини и
да им се навратиме на старите игри.
Ќе излеземе на паркингот
пред зграда,
ќе заградиме свој простор,
ќе му дадме име според нашето,
во него ќе поставиме оловни војничиња и
ќе изградиме куќички како во
монопол.
Ќе си поделиме извесен стартен буџет,
а откога ќе го потрошиме на данок на луксуз,
ќе правиме територијална размена.
За да биде возбудливо
ќе ги убиеме војничињата и
ќе ги разрушиме куќичките.
Играта ќе ја викаме
политика.
Politics
We are all fed up with computer games.
Let’s be creative and retro and
renew some old games.
Let’s go out on the parking lots
in front of our buildings,
let’s mark our own space by fencing,
let’s make it our namesake,
let’s inhabit it with tin soldiers and
build houses as in
Monopoly.
Let’s draw up starting budget,
spend it on luxury tax and
in the end discuss territory exchange.
To add to the thrill
let’s kill the tin soldiers and
knock down the houses.
Let’s name the game
Politics.
Politikа
Zаsićeni smo od kompjutorskih igara.
Hajde dа budemo kreаtivni i
dа se vrаtimo nа stаre igre.
Izaći ćemo nа pаrking
pred zgrаdu,
zаgrаdit ćemo svoj prostor,
dаt ćemo mu naziv po nаšem,
u njega ćemo postаviti olovne vojnike i
izgrаdit ćemo kućice kаo u
monopoliju.
Podijelit ćemo izvjestan stаrtni budžet,
a kad gа potrošimo nа porez nа luksuz,
prаvit ćemo teritorijаlnu rаzmjenu.
Dа bude uzbudljivo
ubit ćemo vojnike i
porušiti kućice.
Tu igru ćemo nazvati
politikа.
Од „Пораки од морето“
From Messages from the Sea
Iz “Poruke iz mora”
Во недела во шест часот наутро
Сонцето и дава облик на Месечината
раѓање на Сонцето од најдлабокиот сон
спијам јас, спијат сите
никој невиден
освен оние кои подмижнувајќи подгледнуваат
не гледаат ни ден ни ноќ
во несветлината и нетемнината
високи штикли, клекнати колена
во ушите ритам на глува музика
црвена ладна течност го загрева телото
во телото - дупка,
дупка наместо душа
полуживи, полумртви
Сонцето и Месечината
и улиците и прозорите
и луѓето и сонот
чекорат ко без стапала
сами со студот
сами со темната светлина
сами со незвукот
мирисајќи го тазе печениот леб
во недела во шест часот наутро.

NO5 PAGE 61
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/jurata-bogna-serafinska.html

NO5 PAGE 62
Jurata Bogna Serafinska

NO5 PAGE 63
Iz knjige
GORAK UKUS ČOKOLADE
(zbirka priča)
Književni klub Branko Miljković, Knjaževac,
Kulturni centar Svrljig
Srbija, 2012.g.
Prevod sa poljskog: Olga Lalić-Krowicka

NO5 PAGE 64

NO5 PAGE 65

NO5 PAGE 66

NO5 PAGE 67
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/vladislav-pavicevic.html

NO5 PAGE 68
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/petraq-risto.html
Encontré un pequeño planeta
Encontré un pequeño planeta herido por la tormenta
Lo mantuve cerca de mi pecho y me dijo: soy el co-
razón
Encontré un planeta tan pequeño hasta lo podría
abrazar con los brazos
Me dijo: soy el amante.
Encontré un pequeño planeta grande como el puno
Me dijo de transformarla en una mano
Le abrí los dedos uno por uno
Y el planeta se devolvió en flor.
Encontré un planeta pequeño, un poco rayado
- No tengas miedo no soy viejo todavía
Lo acaricie un poco mientras rogándolo
Se volvió en una mujer de fuego...
Cuidado cuando encuentran planetas de pecado.
Escrito en la pared...
Cuando encontraras el libro viejo escriba en la pared
No te olvidas de mirar el otro lado de la pared
Leer el mismo libro de un otro punto de vista
Y entender porque la pared no se puede destruir.
Después puedes sostenerte en la pared
Transcender suavemente los golpes del corazón
Y las palabras pesadas escritas en la piedra
Y dibujarlas en la forma de las ventanas
Así la pared se puede leer por los otros.
Falta de hambre
Me llamo Eva.
Quiero comer solo manzana
En la mañana: amarillas
En el almuerzo: verdes
Las rojas: por la noche
En la ciudad de Edén
Cada día viene y se va
El único medico Adam.
No quiero comer otra cosa solo manzana
Y el medico Adam se siente mal mirando:
Mis pechos vuelven más pequeños
Las velas de mis manos y pies
Estas derritiendo
Bajo la sombra del árbol
Como una sombre me vuelvo más flaco.
Cada vez aparece el comerciante Satanás:
Si no tienes manzana
Comí a Adam...
Le mato a Adam
Le corto la manzana de la garganta
Y camino por las calles
Comiendo al mismo tiempo
Las tres manzanas de los semáforos...
LA GENERACION PÉRDIDA
Viene un tiempo y cada generación
Se siente perdida
Quiere decir: en frente del mar
Naves viejas
Con el reumatismo de oxidación en su borde
En frente de la montaña – techos viejos
En espera de la tormenta.
Cuando aparecen los amores desaparecidas
Cubiertas con el talco antiarrugas
Lloran como el pasajero cansado
En una cruce
En donde aparte de la Cruz
No se encuentra ningún camino.
Traducción en Castellano: Peter Tase
Petraq Risto, Durres, Albania

NO5 PAGE 69
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/petraq-risto.html
SOLO EN EL DESIERTO
Solo en el desierto con la sombra escondida en los agujeros de los zapatos: cucaracha
Se puede dar cuenta cuando se ríe, como la sombra la risa no se puede ver
Solo en el desierto...la pequeña sombra lucha con los zapatos que le pisan.
Solo en el desierto. Un insecto me invita en su fiesta de arena
Tomo un trago de tiempo, me dice y ríe, el insecto con la sombra en forma insoportable
Solo en el desierto, en este cielo azul: una barba de beduino
Con algunos gritos de guerra donde las balas no son de arena
Una rana verde me dice: no soy soldado y como soldado hace el juramento.
Yo doy la vuelta y veo las palmas con rayos
El desierto con sed me mira: toma los ojos y cámbialos en pozos.
La pequeña sombra lucha con los zapatos que le pisan.
Solito con un insecto que juega con la rana verde
Y con la densa sombra bajo el zapato: cucaracha
La rana inventa algo para la sombra de cucaracha
Y la cucaracha inteligente deja su dueño, salta arriba
Y el tiempo se confunde con la noche oscura
En vivo te entienden cuando te ríes, como la sombra la risa no se ve
Quien eres me pregunta la sombra destruida de la luna
Y yo me atrevo de decirle: soy soldado – huérfano de desierto.
Petraq Risto, Durres, Albania
El Triángulo de Bermuda
Un triángulo hace un Pitágoras.
En un triángulo se puede colgar una persona
Él puede servir como un péndulo por una hora
Que puede hacer historia.
Un círculo dentro del triángulo hace unas esposas
Las esposas no pueden funcionar sin manos...
Abrí el puno del globo con cinco dedos
Abracadabra el negro triangulo
Dos triángulos hacen una estrella de David
En una esquina están tres judíos
En tres esquinas tres camicaces
(Una triste propuesta: Es posible que en cinto de Ga-
za
Se puede usar como el cinto de la mano,
Sin esposas, obviamente.)
Tres triángulos hacen una pirámide
Dentro de las mismas duerme un faro
Están durmiendo millones de esclavos
Golpe de estado
Palmas de sangre
Mares de veneno
Y sobre todas: eternidad del cuerpo
Entre los vehículos blindados: Belén
Cuatro triángulos hacen tres tumbas
Y una pistola. Una chacra de marihuana
Y tres policías. Tres ricos y un jache
Una prostituta y tres hombres. Tres ríos
Y un océano: Belén
Entre los tanques
Cinco triángulos hacen una nave
Y cuatro puertos. Cuatro respiros y un tiburón.
Una llamada y cuatro ‘SOS”
Y todos: Pitágoras
David
Judíos
Lo Camicace
El cinto de Gaza
Reloj
Las esposas
El colgado
El globo
Faro
Los esclavos
Belén
Marihuana
La pistola
Las tumbas
Policía
Gente rica
El jate
La prostituta
Y puede ser YO
Entramos en la trampa con el nombre exótico
BERMUDA

NO5 PAGE 70
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/violeta-allmuca.html

ONLY LOVE
Every Day
I purchase the paper early in the morning
A cat is dancing with her tail
Man is her only friend
As I am waiting for the missing voice
She sits slowly in my knees
With our nails we graze the words
Until the daily routine is dissolved
Everyone escapes after their steps
Together we swallow the last anxiety
The night washes her face with light
Then opens the closed light
I am going crazy from poetical expressions
Verses of sadness in a theater
Are lectured at might by a happy crowd
A voice trespasses a night’s fence and comes back
In order to deeply own the spirits of days
I and my cat forget about time
While praying for a silence that is illuminating
While waiting for the silent nostalgia.
NO5 PAGE 71
Violleta Allmuca, Tirana, Albania

Second Person...
I am circling
My five feelings
On the lagoon of myself
Just like a happiness of paradise
Your ten fingers
Tremendously free
Are waiting to see
The wonders of life
Are caressing only
One face often
Just like a Gordian knot
Moves the distress by herself
I am waiting my second self
Unable to hate
In this big world
Only my soul knows
That I retaliate with love
Peace
I swallowed in the air
All your body
Until I lost
The rhythm of breathing
Felt the mountain’s aroma
The taste of sands in the fields
From the hearts’ leaves
Soft like a silk
A burned flower of longing
Life is like a woman’s face
Painted with smiles
Sealed deeply
With a red lipstick
Recently lit charcoal
A mystical greatness
At dawn peace is born
World is ours
When a human’s heart
Is fed with love
Appears through eyes of light
Tears the shirt of wind
Feels the soft feet
Outside the rainy storm
I have planted in blood
Your body with Sun
Death will not find you
Where you will be sitting in the entrance
Of an ancient castle
Or will speak with the whole life
I embrace you in my chest
Today I will fuse my body
Inside your chest
Oh, Sea...
In the shores of wind and waves
Burned very deep
Sleeves are white from salt
I exerted screams from light
Waves embraced one another
They were antennas of sweet water
A two colored illuminating light
Eyebrows painted me with foam
The voice escapes away through light
Blue sky swallows my breasts
Every time I am laid below
Begin licking drops of salt
I forget about entirety and time
Oh, Sea brings me closer to myself
But I am looking for his heart
She connects me with Earth.
Pardon Me
When time of preaching has arrived
Inside us the words are wetted
Evenings are lost in the dusk
And arrive with a spring feeling
We pardon the one who was not pardoned
Just like seconds pardon minutes
After swallowed by the instants
Today we should not think at all
We sit in the stairs of a dream
We count the sunny days
And dance in two paths
Let anxiety to die outside
In the square of solitude
Sunrays have melted the frost
We go towards the voice’s air
Our lifelong miracle
Is a souls’ kingdom in the universe.
Translated from the Albanian: Peter M. Tase
NO5 PAGE 72
Violleta Allmuca, Tirana, Albania

NO5 PAGE 74
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/omer-c-ibrahimagic.html

NO5 PAGE 75
Omer Ć. Ibrahimagić
SVE SE TEŽE SNALAZIM
u poslu napumpanom sujetama,
na mahove oslobođenom od zdravog razuma,
logičnih prijedloga i
evidence-based mišljenja.
Nagovorim se da je do mene,
jer je tako, čini mi se, najpoštenije krenuti u raščišćavanje.
Taman se zagledam u zrcalo tražeći pomoć u poznatom licu,
kada me ćušne nečiji kompleks i pokuša mi nauditi
kako bih se, ako ništa, bar zehru nasekirao.
Smiješno mi, ali dokle tako?!- upozoravam onog u ogledalu,
dok gledam žive ljude što, ko kameni nišani,
sigurno koračaju u ishod jednak za sve,
mijenjajući ishabana odijela kojima više ne pašu ni sopstveni ofingeri.

NO5 PAGE 76
Omer Ć. Ibrahimagić
ŠTAPIĆ SANDALOVINE
Otvorim li prozor, dim se prema propuhu podešava,
briše se i nestaje u nevidu.
Pritvorim li okno, sljubim li ga, dim o sebi sam
odlučuje,
modrim se rubom spram bezboja odvaja.
Od žige koja na kandilj sliči nastane,
mater koja ga je okotila-nadjača i proguta.
Ne odaje da je nekada bio žar i ne sjeća ninašta.
Miriše da bi dogorio, stopio se,
iščilio i smiraj u havi pronašao,
sačekao da ga vjetar sa sjevera raspuše,
ostavljajući pamćenje i nadu.
Koliko brzo će se sandalovina trošiti, zavisi puno od
nje same.
I kako će se, kroz dim, izgnati iz tankog štapića,
što miruh oko sebe širi.
Tako sve,
dok oslonac ne izgubi,
dok se u prah ne rastoči,
dok joj ne postane tuđ,
dok se, zanavijek, ne rascijepe.
Čudesan preobražaj.
Od crna štapića i plava dima,
siv se pepeo rađa.
Zatvorim li oči, izgubim li vidik,
dotaknem neku drugu formu.
Miris što me, poput perzijskog ćilima
cjeliva, obujmi i prožme,
doživim kao vanvremenski.
Sabur nađem.
Zagrljaj, potraje li, čini se da drugačije nije ni bilo.
Ljepota, naime, prevari i mudroga i sijedoga.
Insan se, prosto, začas navikne na dobro.
Tako zaboravi i prenebregne kako je uvijek na
gubitku.
Te da i život, ko štapić od sandalovine, jednom,
ipak, sagori.
NOVEMBRA
Cigara u pepeljari, prazna rakijska boca,
cipela na nozi, a druga na podu,
pored tebe, u krevetu, nalivena droca,
osušenih usta traži tečnost, vodu.
Kaseta u videu, normalno, «Mušica barska»,
još se vrtiš oko sobe, il ona oko tebe,
duboko u glavi Indija, Brazil, Ostrva Farska,
otići ćeš tamo, potražiti sebe!
Groziš se svog lica u zrcalu jutra,
tješiš se da cura izgleda puno gore,
s kojom ćeš se, čovječe, probuditi sutra,
i možda već popodne spržiti na more?
Bijela Drina u džepu, na nogama čarapa nemaš,
lijeno otvaraš oči, bole te, tako im došlo,
sabah-zorom dimiš, jaku kafu spremaš,
dok pogledaš na sat-jutro prošlo.
Tako dani prolaze i život se puni.
«Neka ih, nek prolaze, ja znam šta od života hoću!»-
rek'o si mi davno prije nego:«Cugni!
Spavaću po danu, a hodaću noću!»
Osjetio jesi skoro sve životne stvari,
što daju ti širinu, svu puninu geste,
duševno budi mlad i kad tijelo stari.
Čovjek dušom jeste!
ARS POETICA
Prođi iznova, slovodobitno, glavom i olovkom,
kroz najnovije izdanje rječnika vlastitog mozga
i pokušaj na pergameni,
u amalgam dobra,
sljubiti dotad nesastavljeno u razumljivo.
Učini, potom, jasan iskorak od svega,
pa sa strane, uz primjetan odmak,
sagledaj nije li plošno, je li se dalo bolje?
Zatreperi li ti srce,
zaigra li ti damar,
ne premišljaj i ne dvoji.
Dobru si pjesmu istkao.
A kritičarima ostavi da te pokušavaju
ogoliti i ukalupiti,
pohvaliti ili nagrditi,
te tako možda naslutiti razloge,
za posao u kojemu su olovka i papir,
tek, najlakši od svega.

NO5 PAGE 77
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/robert-a-vrbnjak.html

NO5 PAGE 78
Robert A. Vrbnjak

NO5 PAGE 79
Na nišanu
Ja bezrazložno širim optimizam.
U ova dužnička vremena, ni kriv ni
dužan, ja sam taj koji bezrazložno širi opti-
mizam.
Tako me opisao onaj, jedan, stručnjak
za aktualna zbivanja. Po cijele dane sjedi na
terasi kafića, čita novine, upija vijesti i pro-
matra koga će zaskočiti. Bježim od takvih
kao vrag od križa – ovisnika o informaci-
jama: crna kronika, politika, ekonomija,
sport... – ništa im ne promiče, sve prate, u
sve su upućeni, o svemu bi debatirali. Ali ja
se ne dam, nisam odavdje, nisam ovdje, ne
odzdravljam i ne pozdravljam, ponekad,
doduše rijetko, čak se i uspijem provući
neopažen. Danas opet nisam. Kada me ugle-
dao, okrenuo se prema meni i stao pokazivati
na članak.
– Zamislite susjed, do šezdesetpete
ćemo morati rintati! Pa kako da se mladi
zaposle kad starudija ne smije u mirovinu?
– Nikako – odvratio sam i ubrzao. To
je jedini način s takvima, produžiti bez zasta-
jkivanja.
– Baš tako. Nikako! S posla na
groblje! – viknuo je za mnom, ali ja sam već
bio na drugoj strani ulice, sakriven sunco-
branima Husine slastičarnice, hitao u sigur-
nost sobe razmišljajajući o mirovini.
O mirovini?! S koliko ću i kako ću? U
mirovinu? Ma tko bi mi je dao? Pa ja već
godinama ne radim ništa. Zapravo radim,
održavam red u glavi, usisavam sjećanja,
brišem prašinu misli, kraj poslu se ne nazire,
a ništa od toga nemam, ni staža ni novaca,
samo neki osjećaj unutarnjeg reda i čistoće.
Rintam kao konj, ali ipak jednom mjesečno
moram do Zavoda za zapošljavanje da mi
udare pečat u radnu knjižicu. Jer tko sam, što
sam? Tek jedan od tristotine i šezdeset tisuća
nezaposlenih.
– Za sad ništa. Ako bude kakvih
poslova, nazvat ćemo – svaki put veli ona
službenica i nikad ne nazove. Pa i da hoće,
ne bi mogla kad sam joj dao krivi broj tele-
fona. Ma što će mi posao, imam ga i previše
u glavi. Zahvaljujem, uzimam knjižicu,
izlazim. – Vidimo se za mjesec dana.
Hodam, mislim, dobro je, još kad bih
se i ostalih uspijevao riješiti tako jednostavno
kao nje. Neljubaznih vozača, pričljivih pro-
davača, radoznalih susjeda, zadirkivanja,
unošenja u lice, zapitkivanja.
– Lijepo vrijeme. Hoće li za vikend
kiša? Šutim, nadam se, pustit će me na miru
kad vide da mi se fućka za njih i vremensku
prognozu, ali vraga će me pustiti.
Robert A. Vrbnjak

NO5 PAGE 80
. Tek tada im postajem interesantan. Kad
vide da ne reagiram. Jer svatko bi normalan
reagirao i svakog normalnog zanima kakvo
će vrijeme biti za vikend. Po toj logici ja
očigledno nisam normalan. Pročitao sam
davno, dok sam još čitao, u novinama članak
o energetskim vampirima. Tada mi se to
činilo kao malo vjerojatna teorija, sada, kako
godine prolaze, uviđam da većinu ljudi i nije
moguće opisati drukčije nego kao energetske
vampire. Zato ih i izbjegavam, nisam više
mlad, ne prštim od energije, pa još kad mi je
netko pije. Jedva uspostavim balans, dove-
dem se u kakvu-takvu ravnotežu i naletim na
takvog ili taj naleti na mene, jer me već duže
drži na nišanu. Zbogom energijo, zaboravi
balans. Vodim kod kuće detaljan popis svih
onih s kojima, u ovoj fazi života, kontakt jed-
nostavno ne mogu izbjeći – na listi ima sus-
jeda, maminih doktora, iscjelitelja, instruk-
tora, pekara, mesara, dimnjačara, šalterskih
službenica, dugonogih medicinskih sestara,
sveukupno oko stotinjak ljudi. U stupce pok-
raj imena upisujem koliko je koja od tih
osoba opasna po mene i moju energetsku sta-
bilnost. Svi su opasni, ali od svih najopasniji
je upravo onaj tip s terase kafića. Već nakon
pola minute provedene u njegovoj blizini svi
moji životni i energetski resursi svedeni su
na minimum. Osjećam se potpuno isisan. Ri-
ječ je, očigledno, o energetskom vampiru na-
jviše kategorije s vrlo perfidnim sistemom
zapitkivanja.
– A kako vaša mama? Da, da, tumor na
mozgu, ma nemojte... – uvijek kreće s pitan-
jima o mami, pa onda kao slučajno, uđe u
politiku i ekonomiju, da vidi što ja, naprim-
jer, mislim o stanju u školstvu, inozemnom
dugu ili poskupljenju benzina. Kako takvom
vampiru objasniti da ja već odavno ne mislim
ništa ni o kome i ne mislim ni o čemu? Da
sam očistio tavan u glavi do te mjere da mi ni
jedna misao koja bi njega mogla zanimati
nije preostala. A kako ga najčešće ne mogu
izbjeći, prisiljen sam davati potpuno
besmislene odgovore ili, isto kao sa službeni-
com Zavoda i ostalima, sa spiska, jed-
nostavno lagati i izmišljati. Nisam ja lažov,
niti je moja narav takva, već je ovaj svijet ta-
kav, lažljiv i zaobilazan, ja mu se samo nas-
tojim prilagoditi zaobilazeći sve i svakoga, a
posebno njega i njemu slične. Zbog njih
izbjegavam prolaziti trgom, osjećam se kao
divljač za vrijeme sezone lova, završit ću u
kotlu, svi oko mene su krvopije, energetski
lovci, a ja meta na ciljniku – endemski prim-
jerak koji čeka metak pijanog lovca – eto,
sad znate tko sam ja.
***
Posljednjih dana od kad mi se uspio
Robert A. Vrbnjak

NO5 PAGE 81
prikrasti na ulici, živim u strahu. Uperio mi
je zgužvane, tri put prožvakane novine u leđa
i počeo pričati o prijateljstvu. Ne znam zbog
čega baš o prijateljstvu, sigurno je poslije tog
benignog uvoda naučenog iz rubrike Lifestyle
i zanimljivosti namjeravao prijeći na ozbil-
jnije dnevno političke teme i rasprave. Nak-
lapao je o tome kako su prijatelji i prijatel-
jstvo jako važni, a ja sam potvrđivao, pa me
odjednom ulovila panika jer sam pomislio: A
što ako to što mi drži upereno u leđa nisu
novine, nego je pištolj? Da me tu ubije, nitko
ne bi ni primijetio! te sam se ustrtario i stao
osvrtati, tražeći načina kako da spasim živu
glavu. Kad je skrenuo pogled, potrčao sam
kao da me ganja stotinu vragova i uskočio u
autobus koji je vozio nemam pojma kud ni
kamo, samo znam da su me poslije izbacili
na nekakvoj livadi jer nisam imao novaca za
kartu. Noć sam proveo sakriven u šumi, is-
pod stabla, razmišljajući o prijateljstvu. Zar
je prijateljstvo doista toliko važno? I nisam
došao do odgovora iz razloga što prijatelja
nemam. Ženu sam imao, tri mjeseca, dva
dana, šest sati i trideset minuta, duže nije iz-
držala, ali prijatelja nemam. Ili možda imam,
samo ne znam je li mi to baš prijatelj ili je
tek istomišljenik. Zove se Rale i uživa pov-
lasticu, da je jedino ljudsko biće kojem sam
dao pravi broj telefona. Ponekad iskoristi tu
svoju povlasticu pa me nazove i pita: Jesi za
malo akcije? To je naša šifra, znak da se
spremim i pod okriljem noći odem do njega,
a kad dođem, onda sjednemo u kuhinju i
gulimo krumpire. O čemu je riječ? Rale je
otkrio kako je guljenje krumpira izvrstan ob-
lik autoterapije. On to već neko vrijeme
prakticira, a ja tek od nedavno. Otkrio je, kad
je bezvoljan, kad mu je svega dosta, jedino
ga krumpir spašava. Izvadi iz vreće pet, šest
najdebljih pa ih guli. To je tako smirujuće,
kaže i utonut u interakciju s plodom, prati
oštricu, promatra to spiralno, gotovo bolno
odvajanje kore razmišljajući o životu kao o
velikom krumpiru, neuhvatljivom gomolju
koji mu cijelo vrijeme pokušava iskliznuti iz
ruku – odstranjuje tako koru života s njega
nadajući se samo da jednog dana neće
završiti kao ona – u košu za otpatke.
U mladosti, gubio sam vrijeme po
raznim organizacijama, sektama, klubovima,
sad sam još jedino pripadnik bratstva koje
njeguje kult krumpira, tajnog društva kojeg
smo Rale i ja jedini članovi. Gulimo ih tako
u tišini, pa kad završimo, on me pogleda i
važno kaže. – Krumpir je filozofija. – ili: –
Život je krumpir.
A zoru dočekamo kao dva šišmiša
umrtvljena silnim količinama pomfrita s ma-
jonezom, od koje poslije dobijemo prišteve, i
Robert A. Vrbnjak

NO5 PAGE 82
gledajući Youtube spotove iz sedamdesetih.
– Jer ova muzika danas je takav jedan
proljev, da ne povjeruješ!
Da, Rale je moj prijatelj.
***
Mamu su zadržali u bolnici. Morao
sam im dati broj telefona, jer se svaki čas
može očekivati ono najgore.
Nisam oka sklopio. Cijelu sam noć zu-
rio u strop iščekujući da zazvoni.
Pokušavao sam razmišljati o njoj, ali
jednostavno nije išlo. I ono malo misli što je
ostalo u meni, vrtjelo se oko vampira s terase
kafića. Zbog čega je rekao da ja bezrazložno
širim optimizam?
Kakav optimizam?! Je li to nekakva
okrutna šala? Pa ja uopće nisam optimističan,
dapače, vrlo sam depresivna osoba i od kad
znam za sebe nešto ne valja. Ili da budem
precizniji u vlastitom opisu, ja nisam ni opti-
mističan ni pesimističan, ja samo znam što
očekivati.
Ne, optimizam sigurno ne širim, ali
neću se više njime zabrinjavati.
Mama će u najboljem slučaju živjeti
još dan, dva. Samo je pitanje trenutka, rekao
je doktor.
Ne radim, novaca nemam, živim od
njene penzije, nema mi druge, moram nešto
izmisliti.
Ljude ni vijesti iz zemlje i svijeta već
odavno ne trebam, ali bez hrane još uvijek ne
ide.
Nisam sklon novim trendovima, ali od-
lučio sam, počet ću prakticirati vježbe gle-
danja u Sunce, onako kako onaj indijac Hira
Ratan Manek naučava. Dopustit ću svjetlosti
da uđe u moj život, svakog dana postepeno
povećavajući vrijeme vježbanja za deset se-
kundi. Trajat će neko vrijeme, ali kad jednog
dana postignem taj nivo da neću više morati
jesti, to znači da neću morati ni izlaziti, od-
laziti do dućana, prolaziti ulicom, poz-
dravljati, odgovarati na pitanja. Isto tako ni
odlaziti do Zavoda za zapošljavanje. Što će
mi, nek' me brišu iz evidencije! Neću više
morati ništa.
Postat ću potpuno samodostatan i ener-
getski neovisan. Zatvoren u kuću, samo ću
zuriti u sunce i piti kišnicu. Postat ću ono što
sam oduvijek htio biti: sam u svemiru!
A ako mi takvo stanje vrhunske
izolacije i savršenog sklada slučajno dosadi,
uvijek mogu prošetati trgom, energetskim
krvopijama pred nosom, a poslije, kad se
spusti noć, otići do Raleta guliti krumpire.
Robert A. Vrbnjak

NO5 PAGE 84
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/marija-pogorilic.html

NO5 PAGE 85
SI PENSAN
Si pensan, si pensan
ča da ti dan:
rožicu, jabuku,
smih eli tugu veliku?
Pensan, pensan
i u hipu deštinan:
Smih ću tebi duruvati,
tugu ću za sebe držati,
rožice ćemo skupa brati,
jabuku na po pudiliti,
srce ću ti moje dupriti,
ljubav ne moren drugo skriti.
DIH LJUBAVI
Unu večer kad smo namurani šetali,
kad smo si zavit dali,
kad je vokuli nas lampalo i grmilo,
stisa si me zuz soje tilo.
Kako mladica san se tresla,
bilo je škuro, du zvizd san naresla.
njih san ti skidala,
za srce san ti hi vezala.
Ti si me još jače stiska,
lipe beside mi turniva.
Nismo znali da se je škrupac z ljubavi pumiša
ni da vitar puše,
mokre si vusnice za moje lice zataka.
Srične su bile naše duše.
... Se šperan da nisi to zabija.
Marija Pogorilić

NO5 PAGE 86
KAD BRNESTRA PRUCVITA
Kad brnestra prucvita,
dumišlja me na pasana lita,
budi pruliče,
uživi zdrhe sriče,
plete kulumbare cviča,
sluša kantu kušiča
meni najmilijega tiča.
Kad brnestra prucvita
i se se zazeleni
javi se vurta u meni,
jopet ču splesti veliki venac
ud brnestrina cvita
i upasati ga
vokuli cilega svita.
TEMPURA
Sunce se skrilo
nebo zamračilo
grmi, lampa
pruntiva se tempura.
Kusac prikura seno grabljati
težak prikura šenicu peljati
piškadur u kraj bižati študja
pruntiva se tempura.
Padaju kapi kako lišnjak dabele
rompaju i tuču u matunele
vitar se diže, šviče, kanta
grad pada, doša je tempura.
Ma vreda se nebo raščarilo
sunce jopet prusvitlilo
za su sriču ni čuda dura
pasa je tempura.
KRUZ GRANE
Grane,
se skupa zamrižane,
tanke, dabele,
male, vele,
suhe, zalene,
gole i liščen pukrijene.
U mriži gran
kus modrega neba.
Kruz grane
bolji život se gleda.
Grana du grane,
dub du duba
cila boška kruz grane,
štorija mojega života je tako velika
da u tu bošku ud gran ne stane.
KAP ROSE
Kap rose u travi
To je biser pravi
Kap rose u cvijetu
To je melem svijetu
Kap rose navrh lista
To je ljubav čista
Kap rose na čelu
To je napor tijelu
Kap rose ispod oka
To je tuga duboka
Kapi rose na dlanu
To su suze
Što u čašu ne stanu
CRVENI MAKOVI
U polju crvenih makova
tražim djetelinu s četiri lista.
tražim tebe,
tražim cvijeće,
tražim ljepotu,
tražim proljeće.
A kad ljetni povjetarac
zatalasa crveno more,
zrikavci se oglase
najljepšom pjesmom mi govore.
U tom je polju tvoja sreća
tvoja radost,
tvoja ljubav najveća.
Od riječi tih
lice mi zablista.
ugledah djetelinu s četiri lista.
Koliko se samo ljepote i sreće
u crvenim laticama blista.
Marija Pogorilić

NO5 PAGE 87
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/slobodan-vukanovic.html

NO5 PAGE 88
UZDRŽITE SE,
NE JEBITE POLITIČARE
Politika je pustinja karaktera
Teleskop Dizni laži
U žabljoj bari okrečeni puk
Probudi se u okrečenog princa
Hor puka je teatar retardiranih
Političari su kurve
Njih ne treba jebat
Kad se političari jebu
Puno je Titanika
Ako zatrudne
Rodiće se potop
Neće pomoći ni Nojeva barka
Uzdržite se
Ne jebite političare
U ime opstanka
ČOVJEK TOČAK
Na brdu traži put
Izgubljeni putnik
Bez krila
Bez čamca
U jezeru troglavi zmaj
Umjesto slamke
Graditelj mostova dade mu strpljenje
Umjesto pera
Čuvar orlova dade mu mudrost
Umjesto snage
Čitač snova podari mu maštu
Postade putnik
Čovjek balon
Čovjek kugla
Čovjek točak
Gleda se u ogledalu
Čita tajne
Mjeri vrijeme
Sada je Spavač Kamen kuće
Dozivač na brdu Tri Smokve
Zaštitnik Kod Vilinog Konjica
Čuvar tajne Princeze riba
Postao je putokaz za izgubljene
MONOLOG TRAGAČA
Majstori skrivaju Iluziju
Izgubljeni stvaraju Istoriju Mogućnosti
Iluzija u nastavcima zida Nadu
Epitaf je Tačka Mudrosti samom sebi
Pronalazač Tačke postaje Čuvar
Biografija je lift pokretni
Ili je „ u kvaru“
Na čudnom smo brodu
Zvanom Smisao Života
Pješačimo plivamo letimo
Vrijeme nam je odredilo
Doba Odlaska
Doba Patnje
Doba Hrabrosti
Sagradili smo Zid Sklonište
Preoblačimo Oholost Gnjev Neodlučnost
Preoblačimo Mane i Vrline
Ples završavamo kombinacijama Opravdanja i
Kolebanja
Veliki igrač na žici zavisi od sitnica
Male stvari dobijaju glavne uloge
Mrav je preskočio kita
Tragač je pronašao Tačku
I trougao može biti lopta
Srećno smo kada postanemo Most i Prozor
Što duže tražimo Ključ
Izrasta u Damoklov cvijet
Ako ga previše mirišemo otrovaćemo se
Ako ga uberemo posjećemo se
Mogućnost je brvno izmedju dvije obale
Tragač je pronašao Most i Prozor
i... nije se vratio
Slobodan Vukanović

NO5 PAGE 89
BRAVA JE VRIJEME A KLJUČ TI SI
Brava je vrijeme a ključ ti si,
šta očekuješ i kakvo stanje,
i šta iznad tebe visi
istinu si zamijenio za vjerovanje.
Siješ li tamu
očekuj đavola u tikvi .
Ne opravdavaj manu ,
na žetvu se navikni.
Neka ti blaženost bude kompas,
ne traži uvijek zlatno runo,
kada se daviš sam potraži spas,
ne traži zasluge , to je već puno.
Nada je trava koja živi u priči,
čime da je zalijemo da preživi,
sve nam to na nešto liči,
kao dan sunčani, kao dan sivi.
Brava je vrijeme a ključ ti si,
pogledaj šta iznad tebe visi.
Nada je trava koja živi u priči,
sve nam to na nešto liči.
KO GURA UZBRDO, VIŠE VIDI NIZBRDO
Kamen nizbrdo
Sizif uzbrdo
Nikako da se dogovore
Ispravlja kamen Sizifa
Ispravlja kamen nepravdu
Istorija ispravlja kamen
Ko gura uzbrdo
Više će viđet nizbrdo
Kamen ne vjeruje Sizifu
Neće s ramena
Neće u vis ni u dalj
Tvrdoglavo još gura
Snijeg ga zaledi
Sunce ga otopi
Ne vidiš ga a on gura
Zaludnji zabavlja naivne
Dvorska luda na dvorcu civilizacije
Inate se kamen i Sizif
Kamen nizbrdo
Sizif uzbrdo
Nikako da se dogovore
KONTEJNER
Punimo ga našim hirovima
Našim frustracijama
Mrvicama zlobe
Našim kuvarskim
I ostalim korisnim i bezkorisnim receptima
Ponekad zabrekne
Vrišti ključa smrdi
On je naš spas
Naš čistilac
Istresemo se
Fizički i duhovno
On je naše opravdanje
Pred sobom i svijetom
Koncertna je dvorana naših uspona i padova
Izložba montaža i kolaža
Enciklopedija duha i duše
Skladište kostima i maski
DVA NA MOSTU
Pobjednik je ko iz kamena oživi srce
A kamen bude biće
Ko duže baci slavljen je
Ko oživi kamen živjeće
Čovjek i čovjek
Dva su bika na brvnu
Dva na mostu
Jedan ispod mosta
Slavljen je
Ko oživi srce u kamenu
Slobodan Vukanović

NO5 PAGE 90
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/philip-lewis-henderson.html

NO5 PAGE 91
Phillip Lewis Henderson

NO5 PAGE 92

NO5 PAGE 93
from "Berlin Asylum,"
…The lobby was decaying blond-wood, tacky furni-
ture and old, goofy pictures hung everywhere. A
couch was to his left, filled with people he didn’t
want to see, but saw, anyway. It was impossible to
avoid them. They were too loud upon his entry—and
upon his approach, too silent. Carl sighed. He was
going to get fucked, no doubt about it.
All the furniture was old, he saw: throwbacks
to the fifties and early sixties, save for the old stand-
ing lamp (which looked Victorian). Carl noted a free
PC sitting nearby from where one could access the
internet. Okay, he thought, it’s okay, when he made
it up to the reservation desk again. However, in
place of the young German girl with the Betty Page
hairdo he found a middle-aged, burly, graying, Ital-
ian-looking guy, who was looking askance at him.
Carl wondered what was up this time…
“Ja, kann ich hilfen?”
“I’d like a bed,” he said. “For twelve euro.”
“Sorry, no more beds,” the burly man said,
abruptly. “We only have rooms available.”
“I know,” Carl said. “I want a bed in a room
with other people.”
“Not anymore,” the burly man replied. “We
don’t do this anymore. Too much problems with the
people.”
Carl raised a brow, largely to himself. “So
where do we sleep here, then?”
“Sir, you sleep in the room, because the room
with more than one person is finished. We have too
much problem in this hotel in the past.”
“Oh, okay,” Carl sighed, deeply worried
about his wallet. “So how much is the room?”
“For you? Lemme see…”
Carl cursed to himself. 44 Rooms was the
cheapest place he knew that was fit for human habi-
tation. He guessed that the management was fed up
with the bullshit, trying to re-establish order. Each
time he bunked at 44 Rooms the place looked in-
creasingly chaotic: the accumulated trash, papers,
bottles (including shattered and cracked ones) was
so heavy that Carl felt he had returned to Cairo. And
the vibe was strange, too. Not unfriendly—Carl had
run across a few amicable faces—but there was al-
ways an air of hostility so thick, one could cut it with
a knife. It had not disappeared: to his left, seated on
the couch were a bunch of black-booted, black-
haired, black-jacketed punks with smug-looking
faces. Their speech was full of derision, with “fuck”
and “bollocks” punctuating their every sentence.
Carl thought he heard one of them say “jungle bun-
nies” but maybe, he felt, that was just his bitter
imagination.
“Sir?” the fat receptionist had come back.
“We have only one room for 16 euro. Nice small
room. It would be good for you.”
Carl sucked his teeth.
“What happened to the beds?”
“We change the policy,” the fat man added.

NO5 PAGE 94
.“There was a problem with the girls here.”
“A problem? So you changed the policy—“
“Listen, there was a problem here because a
forty year old man was trying to talk to some of the
girls here…”
Huh, Carl shrugged to himself, indifferently.
Old, leering perverts exist in every city in the world.
His mind took him up blind alleys before it dawned
on him who that “forty year old man” really was.
During his last stay in the one of the ten-bed rooms,
Carl met a cute, young blonde. She bunked beside
Carl Lomax and politely said hello and goodbye to
him each morning and each evening, respectively.
The woman (unlike many Berlin girls) was elegant,
well-dressed, well-proportioned. Carl Lomax naively
assumed he had a sure thing; he slipped his phone
number into her duffel-bag. The woman never
called.
“I get it,” he then thought, aloud, directly into
the face of the old Italian—whom Carl assumed was
really Turkish or Kurdish. “You don’t want niggers
in 44 Rooms, is that it?”
“Excuse me?”
The old man’s jaw dropped in indignation.
“What—no, what did you just tell me a moment
ago? That we don’t allow WHAT—negers—here?
Get out of here, right now. Go. I own this hotel, this
is my hotel. Okay? I am the manager here. I offered
you a room here for 16 euros. Did I tell you that you
could not stay in the room because you are black?
Take it or you can leave it. But for your information
mister, all of my friends here in Berlinare
black. All of them!” Yeah right, Carl thought, with
bated breath—and all my friends are Turkish or
Arab hoods. Sure, pal. “You want me to get on the
phone and call them here so you can talk to them?
You want I show you the records that prove they
have stayed here? Honestly I don’t know where you
are getting this shit from, sir. Maybe you stay in
Marzhan too long…”
“Okay,” Carl sighed, “where is the room for
16 euros?”
There was a slight pause in the man’s screed,
upon which he demanded Carl’s passport. The room
was on the third floor. Carl discreetly bit his lip
when he thought about lugging those two heavy suit-
cases up three flights of stinky, cold, rickety stairs—
there was no elevator in the building. As for the long
-winded screed, Carl (naturally) believed not a word
of it.
Just before huffing and puffing with his suit-
case, Carl decided to leave one at reception. “No,”
said the fat man, “you can put it in storage. 5 euro
per day.” Carl shrugged his shoulders and proceeded
to haul both of his suitcases up the cold, rickety,
noisy staircase. Carl was getting screwed. The last
time he bunked at 44 Rooms, storage space was free.

NO5 PAGE 96
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html

NO5 PAGE 97
Silvia Guard, Buenos Aires, Argentina

NO5 PAGE 98

NO5 PAGE 99

NO5 PAGE 100

NO5 PAGE 101

NO5 PAGE 102
Silvia Guiard selecciona para acompañar esta en-
trevista, en julio de 2014, seis poemas de su auto-
ría:
Señas
A Carmen Bruna
En el paso del lobo me reconocerás
cuando las horas muelan su molicie al borde del
camino
y las ciudades crezcan como hongos en la bella
planicie
todos están borrachos pero el silencio tiene
pestañas abismales para abrirnos la puerta
éramos como piedras en el río de lava
éramos como fuegos en el lecho de piedra
éramos pocos muchos los de rostro velado
éramos vivos muertos los de dientes crecidos
tu mirada de loco me prepara el terreno
éramos los sonámbulos y la vida pasaba
como una tromba roja por el centro del cielo
éramos los perdidos
con nuestras manos-brújula
tocábamos el mundo de las cosas vencidas
hay bailarines locos que atraviesan el cielo
de trapecio en trapecio como fósforos vivos
hay bailarines locos que cruzan el abismo
sobre la cuerda tensa de su propio suicidio
De “Salomé o la búsqueda del cuerpo”
——-
“No entres dócilmente en esa noche quieta.
Rabia, rabia, contra la agonía de la luz”
Dylan Thomas.
Uñas contra la sombra, pelos, dientes
y el aullido larguísimo en los huesos
La rabia con sus perros amarillos
espumarajeando mi saliva
La rabia de la luz
y de la sombra
La cólera de sangre y de burbuja
reventando en las venas
El ácido de luz sobre los dientes
La hinchazón de la sangre
Su estallido
de bronca y de dolor golpeando el aire
terriblemente frágil
y desnudo
Nudo
del ansia y del hastío
Nudillo de estar harta
Desnuda soledad de los tobillos
Ácida desnudez
Ácido mudo
Pica roja el dolor sobre mi frente
Pica roja los dientes abrasivos
Pica roja la sed
Pica roja la rabia del aullido
Pica roja la sangre inexplicada
Pica roja mi cuerpo
contra el cielo
Relampaguea:
No habrá sido mudo
(Dic.’98) De “Relampaguea” (Poema incluido pre-
viamente en la plaqueta “Mujer- pájaro en el círculo
del sol”, 1999)

NO5 PAGE 103
Aquí donde los árboles caminan… (Fragmento)
Una mujer, un hombre, un río
junto al árbol
A veces el árbol es un hombre
el hombre, un río
el río, una mujer
y la mujer, un árbol
La mujer en el río, bañándose
y el hombre
bañado en la mujer
y el árbol
bañándose en el cielo
Que es un río
Un hombre que es un árbol se baña
en la mujer
que es río
Y un hombre que es un río
sueña en la mujer
que es árbol
Y la mujer del árbol con el hombre del río
y la mujer del río con el hombre del árbol
se abrazan bajo el amor
y sueñan
cuando un hombre y una mujer se aman
y duermen
junto al árbol
a la orilla del río.
(Inédito)
**
En la ciudad de Buenos Aires, Silvia Guiard y R.
R., julio 2014.

NO5 PAGE 105
Više / More: http://diogenplus.weebly.com/zvonimir-grozdic.html

Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online

Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online

Empfohlen

Empfohlen

Weitere ähnliche Inhalte

Was ist angesagt?

Was ist angesagt? (18)

Andere mochten auch

Andere mochten auch (20)

Ähnlich wie Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online

Ähnlich wie Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online (17)

Mehr von debeljackitatjana

Mehr von debeljackitatjana (20)

Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online