1. Ovo je jedan od primera dobre prakse prikazanih na tribinama Kampanje “Svi
u školu, budućnost za sve”

4. Прека је потреба унапред пажљиво планирати, како би обезбедили
одговарајући приступ. Прецизно осмишљавам прилагођавање метода рада,
наставних средстава, активности са поједностављеним захтевима и њихов
распоред. Усклађујем начин предавања и увођење нових лекција.
Све што би ме довело у недоумице решавам кроз контакте и позајмљујем
добра, проверена искуства других колега.
Свакодневно се обратим мајци и кажем како је протекао дан у школи
и његов рад. Договарамо се у вези са израдом домаћих задатака, задужења и
прихватања обавеза код куће.

5. Уједно, онима који нису били директно
укључени и нису имали прилике да доживе ово
са нама,ово је пример који ће сведочити о томе
како је мало потребно да будемо
срећни и како се постаје
ПОБЕДНИК.
У раду са децом која имају тешкоће у развоју,
ми уствари рушимо изолационе баријере и
социјалне предрасуде, утичемо на средину у којој
се спроводи овај рад.

6. Пред вама је прича о школском животу И.И., о осмогодишњем ђаку прваку.
Он живи у жупском селу, у условима који нису подстицајни за рад и развој.
Његова породица је седмочлана и живи у неповољним материјаним условима.
И.И. jе ситан дечак необичног хода, који се лако замара. Тешко усваја
хигијенске навике, и још увек не схвата њихову важност. У школу долази у
пратњи свог брата, јер још увек не зна пут до школе.

7. Мој ђак има интелектуалне тешкоће, тепа. Но, најтеже је организовати његову
пажњу и потрудити се да она потраје. Његов наставни план је уравнотежен и
претендује да задовољи његове потребе и могућности. У раду је уочљива
флексибилност у погледу темпа и дужине трајања активности. Он седи у првој
клупи, у средини учионице. Ту није велика гужва, а није ни у близини врата.
Окружен је добрим узорима. У овом периоду му одговара да седи сам у клупи.
Често устаје и прошета уз договор да не омета друге ученике и да се сам врати на
место.

8. После шест месеци редовног похађања сеоске школе, потпуне
индивидуализације наставе , великог утицаја његових вршњака, мој ђак
“ватра жива” уме и зна свашта.Он сам уме да зареже оловку, да се уз помоћ
снађе у свесци, која је пуно уреднија у односу нa претходних три
месеца.Радије учествује у разговорима о животињама, о птицама, о свом
месту, о дечијим дилемама у породичном дому, у школи ...
Весели га слушање шаљивих прича и песама.

9. Вежбе писања и
пресликавања
слова
више нису баук,
а ни покушај
бројања,
упоређивања и
груписања
предмета.

10. Најважније од свега је да се у нашем одељенском
колективу родила осетљивост на потребе деце која
се теже развијају, вештији смо у сарадњи и
помагању.
Учимо да разликује боје,да нешто
ликовно
изрази, а не како . Реже и пресавија
хартију.
Тражила сам тачке које светле, које су га
охрабриле и узнеле.То су тренуци када је
нешто сам открио, добио наклоност, поверење,
одобравање, похвале, учио да буде друг међу
друговима.

11. БИЋУ ПОБЕДНИК !
Радост од прихваћеног успеха упалила је пламичак воље и
покренула на већа постигнућа. Он је прихваћен, уважен !

12. Посебну захвалност дугујем својим ђацима првацима
због њиховог чистог срца и њиховим родитељима,
Славици Јовановић, учитељици ОШ “Аца Алексић” у Александровцу
на отвореној и предусретљивој сарадњи и помоћи,
Манасији Здравковић, педагогу ОШ “Аца Алексић” у Александровцу
на предусретљивости и стручним саветима.