Pismo evropskoj prijateljici (političarki)

1. Pismo evropskoj prijateljici (političarki)
Draga,
srele smo se nebrojeno puta, uvek o prilici i temi „menja li se Srbija“, uvek na
poslu zajedničke procene o tome jesmo li na dobrom putu, uvek o tome šta je u
Srbiji urađeno, vrlo retko o tome šta je u Srbiji rečeno, (reči se ne računaju,
samo dela), srele smo se o tragedijama i uspesima, uvek u tom jednom jedinom
jasno omeđenom okviru zadataka koje Srbija treba da obavi i uvek u tvojoj
sumnji da li će Srbija za to biti sposobna i da li smo zaista ozbiljni u poslu koji
radimo.
I uvek, s tvoje strane, čvrsto u tvrdnji da su pravila menjanja jednaka za sve koji
se menjaju, da u tom poslu „nema miljenika“ i da samo zato i samo tako proces
kojim se menjamo može biti uspešan. I uvek, s moje strane, u dobroj veri da
samo tako i može, inače bi proces gubio na kredibilitetu i pretvorio se u
„traženje rupa i popusta“, u sitnu i krupnu „korupciju ideje evropskog menjanja“
umesto u temeljan rad na obavljanju zadataka, izgradnji institucija i odbrani
pravne države.
Govorile smo, često, o moći i ulozi parlamenta, o njegovoj snazi da donosi
zakone koji su sasvim u skladu sa evropskim zakonima i da kontroliše primenu
tih zakona, tako da se njima menja nered, nedostatak procedura, nedostatak
pravila ili da se smanjuje i uklanja ona prosta, tradicionalna arogancija neznanja
na mestima na kojima ne bi smelo da ga bude, od administracije, preko ljudi
imenovanih na razne javne poslove, pa sve do nas izabranih da o svemu tome
vodimo računa.
Pratile smo, zajedno, proces donošenja odluka (raznih) u onom javnom i svima
vidljivom toku, ali i u onom „iza kulisa“ kroz krugove i spirale evropske
administracije i diplomatije, kroz drugim ljudima retko vidljive stepenice po
kojima se predlog neke odluke proverava, testira, modelira, a sve u pokušaju da,
jednom doneta, odluka bude samerena sa činjenicama i kontekstom, sa
kredibilitetom procesa u kojem zajedno učestvujemo, ti sa evropske, a ja sa
srpske strane.
Delile smo procene o kritikama za neurađeno i čestitke za obavljene poslove,
delile smo procene o pravim razlozima i za jedno i za drugo, pokušavajući da
dopunimo pojedinačne nedostatke informacija i znanja o tome zašto je neki

2. rezultat manjkao ili zašto i kako je neki rezultat postignut, mada su procene o
njegovom uspehu bili sumnjičave i slabe.
Podsetiću te (kratko, najkraće) kako smo se i zašto srele i od kada zajedno
brinemo o evropskom menjanju Srbije.
Sve do 2003 ti i ja skoro da nismo imali nikakve veze, Srbija je „bila na testu“ s
pitanjem treba li uopšte i kako uspostavljati saradnju, nismo bili ni članica
Saveta Evrope, tog najstarijeg tela koji okuplja i države Kavkaza i centralne
Azije, a sve do nekoliko nedelja nakon atentata na Zorana Đinđića, sve do
3.aprila 2003. kad smo primljeni u Savet Evrope, a nedugo zatim, u junu u
Solunu prihvaćen je i naš zahtev za članstvom u EU.
Tada smo se srele.
Obaveze pred nama, obaveze pred Srbijom, bile su i ostale (kao i za sve druge)
kriterijumi Kopenhagena i prelazak jedne po jedne faze menjanja, od Studije
izvodljivosti, preko Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji do sticanja statusa
zemlje kandidata, popunjavanje Upitnika EU o „stanju pravne države“, a
trenutno smo pred zajedničkom odlukom o datumu kojim ćemo otpočeti
pregovore koji se za Srbiju i EU završavaju članstvom Srbije u EU, a proces
menjanja nikada ne prestaje.
I, svog nasleđa radi, Srbija je imala nešto što smo „kolokvijalno“ zvali
„Kopenhagen plus“, a taj „plus“ činio je završetak saradnje sa Hagom, rešavanje
statusnih pitanja sa Crnom Gorom i rešavanje Kosova. Uz, naravno, izgradnju
institucija, nezavisnih naročito, uz donošenje zakona, planova, rokova, borbu
protiv organizovanog kriminala i korupcije i uspostavljanja pravila tržišne
ekonomije, kontrolu javnih finansija i sve drugo što nas čeka kroz Poglavlja
pregovora da se proveri jesmo li ili nismo uradili sve što treba.
Naša glavna tema godinama, draga, često je bila – nedostatak opšte saglasnosti u
društvu u Srbiji o bilo čemu, nedostatak konsenzusa o evropskom menjanju
Srbije među poliitčkim strankama i teškoće da se to postigne. Građani Srbije su
imali jasan, većinski stav od početka da „nam nema druge“, (oni su i obavili
najveći deo poslova menjanja Srbije), ali uticajni pojedinci i političke stranke
osporavali su, javno i aktivno, da je izbor „u članstvo EU“ dobar i opravdan, što
je usporavalo mnogo toga što bi, uz opštu saglasnost od početka, išlo brže i
lakše, na zajedničku korist.

3. I složile smo se, sećamo se toga obe, da se „opšta saglasnost, opšti konsenzus“
ne može čekati, da se mora raditi s onim što se „ima“ kako god da se zna i ume.
I tako je i bilo.
Opšta saglasnost (konsenzus o EU politici Srbije) postignuta je tek 2008.
Nezavisna Crna Gora (a posledično i nezavisna Srbija) proglašene su maja 2006,
završetak saradnje sa Hagom 2011 (uz nastavak, po preuzetim obavezama) i
plan za dijalog Beograda i Prištine 2009.
Izveštaji o kojima si i ti odlučivala svake godine, od 2004 do danas pokazivali
su napredak i davali preporuke o tome šta nije dovoljno dobro učinjeno i šta sve
još treba menjati, na osnovu tog izveštaja.
Pred tobom je uskoro izbor o tome da li ćeš i kako glasati, da li ćeš odobriti
odluku da Srbija dobije datum za pregovore i time stupi u poslednju fazu
provera koliko se, kako i da li dovoljno dobro promenila i izgradnji pravne
države.
Zašto, draga, sasvim mirne savesti i na osnovu proverljivih činjenica i konteksta
u kojem je Srbija danas, zašto mislim da treba da glasaš ZA?
Zato što pravila važe jednako za sve, to je temelj kredibiliteta procesa menjanja
evropskih integracija, zato što možeš da proveriš mislimo li ozbiljno i zato što
možeš da testiraš da li ima samo reči ili ima i dela, sasvim je jednostavno.
Ključne procene ćeš praviti o posvećenosti vlade dijalogu Beograda i Prištine, o
rezultatima „na terenu“ koji postoje (ili ne postoje) u primeni dogovorenog u
dijalogu, o realizaciji zajedničkog plana o dijalogu Beograda i Prištine s kraja
2009 kako i na koji način, održivo, izgraditi stabilno, prihvatljivo, razumno
rešenje jednog velikog regionalnog problema.
Proverićeš, draga, da li se radi o procesu „nema nazad, samo napred“ i videćeš
da se – radi. I nemoj mi verovati na reč (nikad i nisi i tako i treba da bude),
proveri sve, i vidljivim, javnim procesom i uobičajenim „manje vidljivim“
tokom proveravanja, videćeš da jeste tako, da možeš glasati ZA za Srbiju.
I pokušaću, draga, da dodam kredibiliteta svim svojim rečima kojima ti se
ovako, pismom, obraćam. Da ti ih sve ponudim na proveru.
Pripadam (trenutno i opet, kao i 2004, mislim da se i toga sećaš) opoziciji u
Srbiji, ne podržavam što-šta što vlada i vladajuća većina čini u javnim

4. poslovima, u procedurama donošenja zakona, u ugrožavanju nezavisnih
institiucija, u mešanju nadležnosti, jako lošim kadrovima na mestima gde ne bi
smelo da ih bude, u (zlo)upotrebi institucija i priličnom broju grešaka, vrlo
ozbiljnih, koje su napravljene za poslednjih sedam meseci, ali i ti i ja znamo da
je to naš, unutrašnji posao i zadatak, da je naša obaveza da vodimo računa da se
moć ne zloupotrebljava (iz neznanja ili namere, svejedno), da je naša obaveza da
se borimo za vladavinu prava kroz institucije, da proverimo koliko su i da li su
institucije krhke ili dovoljno jake da izdrže svaki „hobsijanski“ („ja sam tvoj
zakon i država“) nalet volje bilo kog „vladara“ da zakone i pravila prilagođava
sebi, a ne kako treba – sebe zakonima i pravilima. To je naš, unutrašnji posao i
da ne mislim da smo sposobni da ga obavimo ne bih ti ni predlagala da gledajući
„više“ u dijalog Beograda i Prištine nego u bilo šta drugo – ipak glasaš ZA
datum Srbiji, već ovog proleća. Da ne mislim da su se i dijalog i elementarna
privrženost vladavini prava dovoljno (kritično malo, ali dovoljno) utemeljili u
Srbiji ne bih ti predlagala da glasaš ZA. Da nemam svest o teškoćama koje nas
čekaju i u slučaju povoljnog ishoda tvog glasanja i u slučaju nepovoljnog, ne bih
ti tražila tvoj glas. Učinila bih ono što je lako i što se od opozicije u slabim
demokratijama i očekuje: pisala bih ti samo o (proverljivim) greškama i
narušavanju pravnih tekovina koje su se već dogodile, ali – ja to ne radim, jer
znam da je važno da ti i ja predložim da glasaš ZA datum, znam da je to važnije
od toga ko je vlast, a ko opozicija u Srbiji. I znam da je moj posao, kao
opozicije, da branim i čuvam institiucije i da vršim pritisak da povreda pravnih
tekovina ne bude (ili bar da ih bude podnošljivo malo). Tako se temelji
institucionalno pamćenje društva i neguje privrženost vladavini prava.
Procedura je kultura, svaki drugi stav bi bio detinjast i nezreo i svodio bi se na
optuživanje i spletkarenje o tome „šta je sve bilo i šta bi bilo kad bi bilo“, a i
moja i tvoja odgovornost je sva u tome – šta će biti, obe smo pred odlukom
kojom se kreira budućnost Srbije, baš ili uprkos prošlosti Srbije.
A o stepenu privrženosti vladavini prava i u izgrađenim demokratijama i u
ovakvim našim koje se tek grade, moći ćemo (kao i uvek) pričati u kratkim
pauzama našeg rada koji se tiče procena i odluka za Srbiju, o tome koliko i kako
je važno kroz i sa parlamentima čuvati dostignuti stepen posvećenosti redu i
pravu i koliko i kako volja da tako ipak ne bude postoji svuda, od kada je moći i
institucija kojima je prvi zadatak da svaku moć omeđe i kontrolišu pravom i
praivlima jednakim za sve.

5. Nisam ti, draga, nijednom rečju pomenula udare ekonomske i finansijske krize
do koje su nas doveli moćni svetski finansijski kockari (bez ikakve kontrole
svoje moći) od koje su oni imali kratkoročne (velike) dobitke, a svi mi zajedno –
ogromne, nesagledive, dugoročne gubitke kojima se još ne vidi jasno kraj, osim
što svi znamo da svet kakvog smo poznavali pre 2008 odavno ne postoji. Nisam
to pominjala, jer znam da ti imaš s temom finasijske krize mnogo više problema
nego mi u Srbiji i da su napori da se sav taj „duh pohlepe i nekontrolisane moći“
vrati u bocu iz koje je pušten, da su svi ti napori veliki i da je često puta od 2008
izgledalo i da su uzaludni, ali ti i ja znamo da – nisu. Da je sve to samo još jedna
stranica evropske istorije čije je poglavlje počelo rušenjem Zida u Berlinu. Moja
bivša zemlja je imala temelje u tom Zidu i raspala se, krvavo i strašno, ispisujući
još jednu stranicu istorije ratnih užasa Evrope, a danas je moja Srbija zemlja
koja se oporavlja zahvaljujući i tebi i tome što imamo saglasnost o njenoj
evropskoj budućnosti.
Neka se ta saglasanost vidi, pokaže i dokaže u tvom glasu ZA Srbiji za početak
pregovora, za stepenicu kojom se ceo dosadašnji proces čini nepovratnim, za
glas kojim se završava jedno teško poglavlje moje zemlje i otvara novo,
drugačijih prepreka i drugačijih problema, za odluku kojom se svima šalje
poruka da smo osposobljeni da se pridružimo svima kojima je vladavina prava
rutinski, svakodnevni život.
S dubokim uverenjem da ću ti ovim pismom pomoći pri donošenju odluke i s
iskrenom željom da je doneseš, srdačano i s poštovanjem,
Tvoja
Ja
p.s.
pišem pismo na srpskom, a ne na engleskom, nemačkom, francuskom ili na
nekom drugom jeziku koji nam je obema razumljiv, zato što znam da će stići do
tebe i na srpskom, bivalo je i ranije, verujem da će i sada